Преосвећени,
Добио сам Ваше посљедње писмо, као и извјештај Преосвећеном о Патријаршијском центру који се гради у Тезеу, као и Ваш извјештајПатријарху о обнови светогорског монаштва.
О патријаршијском центру имам само да кажем да би таква активност у иностранству била оправдана, када би се тај православни центар држао на висини свога назначења, не водећи бригу о својој спољашњој наметљивости, него о духовној чврстини и познавању дубине православне вјере. Православље (Западу) не би требало пропагирати, о чему се данас много говори, преко театралних "представа", у стилу паписта надмоћном дијалектичком вјештином - довољно је да ми само истински упознамо дубину и висину своје вјере и да живимо и крећемо се и дишемо Православљем.
Преосвећени М. све излаже опширно, понављајући да ће у здању тога центра све имати византински карактер, али то неће бити по унутарњој потреби и исправном разумијевању шта јесте византинско и какав смисао има, него због тога што је то данас напросто мода - сви странци које ми узимамо за узор у свему, имају данас праву естетичку манију за свим што је "византинско", којој смо, нажалост допринијели понајвише ми сами. Кажем "нажалост" зато што се овдје ради о подражавању у потпуности спољашњем и интересовању чисто естетичком, а не о истинском и реалном осјећању за оно што је византинско, каква се среће само код душа благочастивих, одгајаних на духовној храни вјере православне, које познају њене "драгоцјености".
Преосвећени М. говори о "једном блиставом монашком животу" и то у вријеме када се монаштво на Светој Гори и другдје налази у опадању,[1] због одбојности појединих архијереја, склоних новотаријама, према монашком животу, чији узрок лежи у њиховом студирању у протестантским школама и (некритичком) додиру са Западом. Због тога се истински приврженици монаштва тако снажно и упорно и супротстављају свакој вези са западњацима, од којих долази и сва зараза која патвори и квари чистоту вјере православне. Отуда и смијешна и жалосна појава да неко ко, као преосвећени М. тако одушевљено пише о "блиставом зрачењу православног монаштва", нема у суштини никакве везе са православним монаштвом које хвали, ни у спољашњем изгледу и одијевању, ни по унутарњем склопу и настројењу. Здањем "византинског стила" центра у Швајцарској (пловимо византинским морем) шетаће се монаси који то нијесу, без браде и монасима својствене дуге косе и без мантије, по узору на самог Преосвећеног. Ето, докле смо стигли?! Тако се православље пропагира?!
Зар се већ једном нећемо оставити рекламерства и хвалисања, да бисмо се најзад побринули да очувамо истинско, изворно, неизвитоперено православље, не мислећи уопште ни на какву пропаганду?! Каква је корист од реклама, када се оно што се рекламира, у суштини, извитоперује?! Сигуран сам да у томе здању неће бити ничег изворно "византинског" као што у садржајима тога Центра неће бити ничег другог осим пародије Православља. Оно што се буде ту називало "византинским" бићезацијело само једно такорећи мајмунско подражавање византинскога, у европској оркестрацији, будући да за нас Европа мора да стави свој печат на све наше, да бисмо и ми успјели да га пригрлимо. Тако, прије неколико година један епископ пошаље к нама једног младића да се научи византинском иконопису. Овај код нас остане мало времена, па оде и онда се опет врати и настави учење ове умјетности, коју потпуно бесплатно предајем ученицима, не само Јелинима, него и Американцима, Французима, Немцима, Канађанима, Финцима и Сиријцима. Великоје било моје изненађење када сам чуо да је овај млади иконописац у међувремену био послат у Европу ради усавршавања у иконописању, по жељи поменутог епископа, послат, дакле, тамо гдје не постоји ни сам термин "иконопис" и одакле управо и шаљу к нама људе који би хтјели да се иконописању науче! И поред тога се говори о пропагирању Православља и показивању његових блага странцима! Којих блага?
Да ли оних које презиремо, иако их и не познајемо?! Шта познајемо од дивних списа светих наших Отаца? Шта се од њих изучава на нашим теолошким школама? Ништа! Тамо се учи о "светом" Харнаку, о "преподобном" Штраусу, и о другим атеистима. Шта знамо о светотајинском животу Православља, о православним свештенорадњама, о богослужбеном духу Православља? Шта нам је познато од богодарованих црквених умјетности, шта знамо о химнологији, појању, иконописању, црквеном градитељству, украшавању и обликовању црквених сасуда, итд? Ништа, Преосвећени!
Како онда можемо правилно да вреднујемо, волимо и као зјеницу ока чувамо Православље које не познајемо, "чије искуство немамо и које не окушамо". Због тога ми и остајемо отворених уста пред папским и протестантским измишљотинама, као мајмун пред човјеком!
Дакле, које то Православље желимо да свијету показујемо? Пада ми на памет реченица једног атеисте, који је иронично говорио: "Слава непостојећем Богу!" Тако и ми горимо од жеље да пропагирамо Право-славље, али оно које смо у својим срцима имали и познавали, у Предању које треба да чувамо са трепетом, без потребе за антихришћанским глумљењем ни за помпезним сценским играријама.
Православном духу својствени су озбиљност, достојанственост, мистичка поунутарњеност - све што је страно "посвјетовљеном" - секуларизованом европејском и американском духу парадерства и рекламерства за кога је све у ефектности. Сачувајте Православље и то је довољно! Христос је рекао да се Царство Божије налази унутра у нама, а ми га тражимо негдје напољу у мењачницама сваке врсте, претворили смо га у позориште, само да привучемо људе са Запада које одликује површна радозналост - плитка жеља да све упознају и окусе, и будизам и ислам и Православље и јогу и идолопоклонство, све то редом без неке дубље унутарње потребе.
И ми им као понуду за разоноду износимо своје Православље, јер они за њега показују интересовање, како пише преосвећени М. на другој страни свога писма П. Другим ријечима, бавимо се "религијским туризмом"!
Као што је горе поменути иконописац био послат у Европу да се усавршава у тој умјетности - тамо гдје она и не постоји (због тога нас Европејци презиру), тако је код нас одавно установљен обичај да се они који желе да студирају теологију шаљу на Запад, што изазива чуђење и збуњеност код самих Европејаца, који са презиром говоре о таквом на-шем ставу, будући да се овдје ради о богословљу, а не о медицини или, рецимо, машинству.
"Ми", веле, "када хоћемо да постанемо теолози, морамо да идемо у Јеладу, будући да је ту, у вашој земљи хришћанство битно утемељено и да су се код вас појавили први велики Оци Цркве", а ми шаљемо студенте у европске центре гдје царују рационализам,користољубље као световно и плотско мудровање и душевна спарушеност, да нам се врате или као чисти атеисти, или као лицемјерни теолози по професији, или као богоругачи и псевдофилософи - сви они само оскврњују чисту вјеру нашега народа (Грка, нап. прир.) који сопственим очима јасно види чуда Божија и Светитеље Божије и који није "неко ко је изучио божанске истине (попут таквих теолога) него онај ко их осјећа и доживљава".
И онда ми причајте о таквим теолозима који су, у суштини, отпадници, синови геене, два пута већи од својих безбожних професора! Они би сигурно били погодни за апологете јеретика код чијих су се ногу изучили! Сатана је одавно припремио тле, тако да данас стоје спремни многи одступници, који би допринијели потчињавању Православља јеретицима и непријатељима његовим. Немојте, дакле, говорити о "теолозима"! У своме првом писму споменули сте два-три имена таквих "теолога", који саПравослављем немају никакву везу, као што ни сазвежђе Пса нема везе са истоименом животињом, тј. псом. А наши јереји, јерарси и клирици уче се код таквих протестантизмом Запада заражених учитеља! Које ће се, дакле, Православље "пропагирати"? Да ли ће то бити Православље или протестантско "мајмунисање"?!
Злосмрадије западњачког рационализма запљуснуло је и нашу Цркву и срећа је што постоје и хришћани који нијесу тако школовани теолози, што постоје ревнитељи отачког духовног насљеђа, учени на православном Предању. Ви говорите о масонерији и другим подземним организацијама, које су никле у сјенци папизма као печурке средњовјековне западњачке магле. Али, не могу да разумијем како нијесте схватили да се заточници Православља управо боре против тих сила таме и обмане, за разлику од папофила којиса њима желе савезништво. Масонерија је савезник папизма, зато што овај има обичај да се мири и прилагођава ономе што није у стању да уништи, па се тако спријатељио и са масонством, у шта и сами можете да се увјерите из извјесних књига и разоткривајућих публикација. Заиста не могу да разумијем како се ви борите против тих сатанских сила, које су страшни непријатељи Православља, а савезници оних против којих се као непријатеља боримо. Зар нас није срамота да говоримо о Православљу, поред толиких примјера служења богатству (плутолатрије) код нас, у коме покушавамо да превазиђемо и плутолатријски папизам?!
Што се тиче византинске умјетности - иконописања и појања, за њих сам се борио и борим се све ово вријеме, у доба у коме клир несамо да за њих не показује интересовање, него их и одбацује, куди и непријатељски сузбија, а у наше цркве уводи непобожно и театралноевропејско певање и нашој вјери неприличне латино-Богородице, тзв. "франкопанајие". Наш благочастивошћу (побожношћу) умудрени народ, "франкопанајиом" назива сваку жену сумњивог морала, која изиграва лицемјерно смјерност, да би подвукао разлику између светогрдне представе Богородице италијанске ренесансе и иконе пресвете Богородице наше литургијске иконографије.
Међутим, онај наш клир који се учио код латинствујућих професора, тражи управо те латинске слике, ненамјерно очитујући своје плотско мудровање, као што такође ужива када у нашим храмовима чује кантате, баркароле и оперете. Прије неколико година био је у Патријаршију позван и пјевао је у патријаршијском храму један "европејски" хор светог Георгија Кариција, састављен од неправославних људи. Какво је то стање, Преосвећени? Зар су ишчезли наши слаткогласи појци те смо принуђени да скрнавимо мјеста на којима сустојећи појали благочастиви протопсалти и да доводимо у Патријаршију мрзост театралности западњачких кантата? Како да се човјек, са тим суочен, суздржи? И поред тога, говоримо о Православљу и његовом пропагирању на Западу! Да можда не сматрате да је Православље мјешавина мудрих мишљења и псеудофилософских изума, због којих се мудрима сматрају поменути школовани "теолози"?!
Да постоји истинско познавање Православља и, следствено, љубав и оданост према њему, и само читање књига и публикација написаних против папизма, и нарочито књиге "Против лажног јединства" Александра Каломироса, који је студирао на Западу, требало би, кажем и само њихово читање, да озбиљно узнемири сваког истински православног хришћанина, и уколико је учествовао у папофилским делатностима, да га наведе да одустане од њих.
Ипак, умјесто тога, наклоност и благослови појединих наших вођа окрећу се невјерујућим опортунистима и удворицама који без страха Божијег користе наше светиње, као што су неки представници штампе, чије се писане бесмислице, баналности и безбожне репортаже често хвале и уздижу, што је, разумије се, сасвим погрешно, зато што се таквим ставом заводе на хиљаде душа, чија ће се крв од пастира тражити у дан Суда.
С поштовањем и љубављу
Фотије Кондоглу
То је било 60-тих година 20. века; хвала Богу, касније се Св. Гора обновила (нап. прир.).
Са грчког:
Атанасије Папајоану
Преузето из зборника „Књига о прелести и лажном духовништву“
У издању библиотеке „Образ Светачки“
стр. 165-169
