О томе да је грех ушао у моду Старац Пајсије Светогорац

(из књиге „Са љубављу и болом савременом човеку“)


- Старче, слушали смо да сте рекли некоме да ће бити рата. Да ли је то истина?

- Ја то никада нисам рекао, а ево народ говори све, што год му падне на ум. И чак ако  нешто и знам – коме ћу почети да говорим о томе?

- Рат, Старче, то је такав ужас!

- Када људи не би „оплеменили“ грех, онда не би ни дошли до таквог дивљаштва. Али још веће дивљаштво је – морална катастрофа. Људи се распадају и душевно и телесно. Један човек ми је рекао: „Људи су Атину назвали џунглом, али погледај – ево нико из тих џунгли не излази! Сви говоре „џунгла!“ и сви остају у тим џунглама! До чега су људи доспели! До животињског стања.
Знате како је код животиња, прво иду да једу, затим се празне, затим измет креће да се распада, да се сагорева и животињама бива топло. Њима се допада у шталама, и не желе да излазе одатле никуда. Желим да кажем, да и људи тако осећају „топлоту“ греха и не желе да изађу. Они осећају смрад, али немају воље да се одвоје од топлоте.  Ако ту уђе нови неће моћи да издржи тај смрад. Међутим, други су се већ навикли, и смрад их не узнемирава.

- А неки се, Старче, оправдавају тиме што такав греховни живот није почео у нашим данима! „Гледај – говоре – шта се радило у древном Риму!“...

- Да, али у Риму су се људи клањали идолима, били су незнабошци.  И Апостол Павле се у (Посланици Римљанима) обраћао незнабошцима, који су примили Свето Крштење, али који се још нису оставили злих навика.[1]
Не треба узимати за образац примере највећег пада из сваке епохе. Данас су грех увели у моду. Помислите само – ево ми смо Православни народ – али до чега смо ми доспели! А о другим народима чак и говорити нешто...
Али горе је од свега, што су данашњи људи, без изузетка фасцинирани грехом, и видећи да неко не следује духу времена, да не греши, да има капљицу поштовања – називају га заосталим, ретроградним. Такве људе узнемирава, што неко не греши. Они сматрају грех прогресом. А то је горе од свега. Ако би савремени људи, који живе у греху, у крајњој мери, то признавали, онда би их Бог помиловао. Али они оправдавају оно што нема оправдања и певају песму греху. А сматрати грех прогресом и говорити да је моралност одживела свој век – то је осим свега осталог, најстрашнија хула на Духа Светога. Зато, ако се неко живећи у свету,  подвизава, чува свој живот у чистоти, то има велику вредност. Велика плата чека такве људе.
У старим временима су се распикућа и пијаница стидели да пођу чак и на пијацу, јер би људи почели да им се ругају. А ако би жена шетала, онда би се плашила да промоли и нос из своје куће. И можемо рећи, да је то била некаква задржавајућа сила за грех. Али данас, ако човек живи исправно, ако например, девојка живи у страху, онда за њу говоре: „Да, она као да је пала са месеца?“
И уопште, раније ако би световни људи и чинили грех, онда би они, несрећни, доживљавали осећање своје греховности и постајали мало смиренији. Они нису исмевали оне, који су живели духовно, већ напротив – дивили су им се.
А у наше време, ко греши, не осећа кривицу. Поштовања и уважења према другима такође нема код њих. Све су изједначили са земљом. Ако човек не живи на световни начин, онда грешници од њега праве предмет подсмеха.

Шта је „световност“? о. Алексеј Јанг

Као што сам већ поменуо, Православље jе религија од другог света, т.ј. Вера која има јасно усмерене очи ка другом свету, на Царство Божије, и на Господа, Који влада тамо и у срцима верујућих овде, на Господа нашег Исуса Христа, на Њега Распетог и Васкрслог.

У својим делима, која треба да се пажљиво проучавају и изучавају од свакога, Отац Руске Цркве, из XIX. Века, Свети Игњатије Брјанчанинов, објаснио је да се израз „световност“, не односи само на живот на овој планети, у овом „свету“, већ још одређеније на „оне људе, који воде грепшни живот у супротности вољи Божијој, који живе за време, а не за вечност“.

Тужно је, што овај израз описује највећи део људи који живе данас, укључујући и многе од нас – тебе и мене – које су пали духови успели да заведу, постављајући пред нас „земаљски прогрес у привлачној, лажној слици (предлажући да ми) треба да га желимо и да тежимо ка томе, тако да би нам украли и опљачкали нам (наше) вечно благо.“

Даље, Свети Игњатије објашњава:

„Свет је опште име за све страсти... Страсти су следеће: љубав према богатству, жеља за иметком, телесно задовољство, од кога долази сексуална страст, љубав ка почастима која подиже завист, похлепа за моћи, незнање и гордост положаја, жудња за украшавањем себе раскошном одећом и сујетним предметима, жеља за људском славом која је извор мржње и озлојеђености и физичког страха. Где ове страсти престају да буду активне, тамо је свет мртав...“

А онда, Светитељ додаје: „Види за коју си од ових страсти жив. Тада ћеш знати колико си жив свету, а колико си мртав за њега... Колико си везан за свет, а колико си одвојен од њега.“ Према овој дефиницији, дакле, сви ми смо (укључујући и „традиционалне“ Православне Хришћане), без изузетка, заражени болешћу световности! Ово треба да буде веома озбиљна брига за све нас.

Не дуго пре него што се упокојио, пре више од петнаест година, Отац Серафим (Роуз) нписао је посебно важан чланак „Православни поглед на свет“. Пар оних који су читали тај чланак, у време кад се појавио ће га икада заборавити. Он је посебно вредан јер је настао, управо пре краја прекратког живота Оца Серафима, и стога је скоро „последња воља и тестамент“ који би требали да читамо и изучавамо данас.

Сигурно заслужује да буде поново читан сада, у светлу настављене дегенерације Западне културе и вредности, у светлу свега онога што је Отац Серафим предвидео и на шта је упозорио.

Отац Серафим је објаснио да до скорашњих времена, истински Хришћански поглед на свет, не само да је био широко раширен, већ је био подржан и културом која га је окруживала – чак и у неким не-Православним земљама – до првих година нашег (20.) века. Људи нису делили световно од светог, Светињу од профаног, грађанско од црквеног, како то чинимо ми данас. До овог века, највећи део људи, посебно у Православним земљама живели су и мислили на „стари начин“.

У Православним земљама, попут Русије, наравно, ово је било још истинскије до Револуције. Манастири су били центар духовног живота за целу ту огромну земљу; Православни обичаји су били део свакодневног живота. Постојао је целокупни начин живота, који је био надахнут и обезбеђен Православном вером.

Живот је био релативно кратак за највећи део људи у тим данима, и смрт је била недељна, ако не и свакодневна за сваког. Ово је у ствари била добра ствар, јер је помагала људима да се усредсреде на смисао, сврху и циљ овог живота и остану духовно трезни; схватили су да је за све нас, други свет веома близак, па су „не-световност“ видели као најжељенији део човековог начина мишљења и осећања.

Али, као што је Отац Серафим написао: „Данас... све се то променило“.

Не само  да су Хришћанске вредности и начела под нападом и у потпуном повлачењу, већ је, рекао је, „наше Православље само мало острво (сада) усред света, који функционише по потпуно другачијим начелима – и сваки дан се та начела мењају на горе, чинећи нас све више и више отуђенијим од њега.

Многи људи су у искушењу да деле своје животе на две оштро одвојене категорије: свакодневни живот који водимо на послу, са пријатељима из света, у нашем послу и Православље, које живимо Недељом и друго време  у недељи, када имамо време за њега... чудна комбинација Хришћанских вредности и световних вредности, који се стварно не могу мешати.“

Из свега овога ми заиста можемо закључити да површно и извештачено Православље нема будућност, никакве будућности уопште. Судбина му је да буде прогутано у растућој ненормалности и световности, увећавајуће паганске културе, нашег пост-Хришћанског друштва.

Понављам: ова врста световног Православља неће узрасти, не може расти, и неће преживети, јер не даје живот. Ако не знамо Православље и „ако не живимо Православно, ми једноставно нисмо Православни, без обзира каква би званична веровања ми могли имати.“ (исти чланак).

Отац Серафим је напоменуо да један од разлога што плитко и световно Православље нема будућности је због основног нарцизма наше генерације. Шта је мислио под тим? Рекао је да је већи део нас просто „размажен, у пеленама“.

„Од детињства“, писао је он, „данашње дете је третирано, као по правилу, слично малом богу или богињи у кући: његовим каприцима се удовољава, његове жеље се испуњавају; окружено је играчкама, забавама, утехом; али није научен и подигнут према строгим начелима Хришћанског понашање, већ остављено да развија који год пут његове жеље изаберу.

Обично је довољно за такво дете да каже: „Желим!“ или „Не желим!“, па да његови покорни родитељи падну пред њега и пусте га да иде својим путем... када такво дете одрасте, он природно себе окружује истим стварима које је користио у детињству: утехе, забаве, играчке за одрасле. Живот постаје стална потрага за „забавом“...

Ако је ово прецизан опис највећег дела нас – а ја мислим да јесте, чак и још више данас, него када је Отац Серафим писао свој чланак – онда смо заиста у великој духовној невољи, и лично и појединачно, али и као Црква.

Веома се можемо запитати да ли наше Православље има смислену и препознатљиву будућност.

Лов на Праведнике Свети Владика Николај Охридски и Жички (из књиге „Речи о Свечовеку“)

Нико се не спрема у лов на пудлице. У лов се иде на моћне коришћу или штетом. На ретке се дише хајка.
Поред тога ретки су и добра мета. За гром нема дражи нишанити у гљиве, добре мете за скакавце. Гром нишани у оно што види. Па ипак високи борови  - вазда у смртној опасности – не завиде гљивама.
Ви бежите од живота какав јесте, бежите у дужину, у висину, у дубину. Праведници, зашто се онда чудите што вас гоне? Не трче ли пси најрадије за оним ко бежи од њих?
Праведници ви проповедате сласт, којој се долази горчином. Чујте, ви сте аларм за друштво. Друштво воли да говори о правди, но не воли да види правду.
Јест, друштво воли да плеше по гвозденом ковчегу, у коме је правда закључана, но друштво хоће да уједе са седамдесет и седам зуба онога, ко се усуди, да одшкрине ковчег. Мада – мада сви воле да говоре, да правду треба ослободити из ковчега.
Праведници, ви сте омрзнути не зато што говорите о правди, него зато што сте ви правда. А друштвени грозд воли да слуша приповетке о правди, но не воли да види правду.
Ви сте пробуђени међу заспалим. А друштвени грозд воли да сања о правди, но не мари да се пробуди из сна. Зато и уједа онога, ко га буди. Гле, сви буђени су срдити. Успављивање је лако и неосетно. Али буђење...
Ваши циљеви су далеки, предалеки. Око их не може видети, ни ухо чути, ни зуб угристи. Зато вас и гоне они, чији су сви циљеви у домашају зуба.
Као што гром силази, да рашчисти кужну атмосферу, тако и праведници долазе, да рашчисте нагомилану кужност грозда друштвеног.
Заиста, страшљива је ушикана гомила од грома и грмљавине. Зато је и подигла громобране, да хвата громове и сахрањује их у одређени гроб. И за вас, праведници, подижу се громобрани онога тренутка, кад ваша грмљавина запара ваздух. И вас хватају у гвожђе и спроводе у гробнице крај пута.
Ваше су комшије као лопов у зору, што проклиње воде, да се дигну и угасе сунце, док он не сврши крађу.
Ваши циљеви су далеки, предалеки, а комшије ваше се слепачки поштапају и пипају. Ваш простор је бескрајан, а слепцу је крај простора на врху његовог штапа.
Благо вама, праведници, ако вас гоне. Кроз гоњење ће вам ваш циљ постати једино сунце, које ће вам светлити. Сва друга сунца ће вам потамнети.
Нека вас гоне суседи ваши споља и жеђ ваша изнутра. Тако ћете бити као жедан лав, који је угледао воду у даљини и јури к њој безобзирно. Што га више муве салећу, и трње чупа и крвави, то лав брже, све брже и све бешње јури ка својој визији. Гле, драж хладне воде у даљини, мелем је његовим ранама. Без тога мелема, гоњени не би издржао уједе мува и убоде трња.
Заиста, гоњењем вас неправедни деле од себе; а ви треба да сте одељени од њих. Не гојне ли вас, изједначиће вас са собом. Ако вране не гоне голуба између себе, и голуб ће се осетити враном.
Добро је што вас гоне. Доказују тиме, да ви нисте што и они, нити они што и ви.
Преслани сте им ви, ваистину. А они су навикли на бљутава јела.
Папрени сте им ви, а они су вечито трбобољни, те после ждерања не траже паприку, но киселу воду.
Благо вама док вас гоне. Гоњени привлаче погледе звезда а не гонитељи.
Гурају вас? Но не расте ли лопта снега од гурања?
Понижавају вас? Луд метод! Тиме ће вас дићи.
Лупају вас? Луд метод! Тиме ће вас очврснути.
Пљују на вас? Луд метод! Тиме ће вас очистити.
Сиромаше вас? Луд метод! Тиме ће вас обогатити.
Убијају вас? Луд метод! Вратићете им се као судије. Шта вреди, што вас задржавају на вашем путу? Ко задржава реку, спрема поплаву.
Гле, по вама броји васиона време, а не по њима. По вашем броју васиона зна где је почела и где ће престати. Све друго је буђа по ивици њеног часовника.
Не бојте се самоће. То је главно. Ја вас уверавам у оно што видим – да нисте сами. Сви праведници од почетка света лебде над вама. Једна моћна војска ваша је позадина, и ваше лево и десно крило. Моћ те војске није толико у броју, колико у громовима, које држи у руци.
О, како волим што вас гоне. Јер вас волим. И јер знам да од гоњења растете.
О, како ми је жао што вас гоне. Јер њих жалим. Јер не знају, да зидају кулу на леђима својим, која ће их размрскати у смрадну гомилу гноја.
Дигните лице своје, нека вас што више попљују. Разголите тело своје, нека вас што слађе изгребу.
Васиона гледа и ћути. Ваше лице, њено је лице, тело ваше, њено је тело, болови ваши, њени су болови, уздаси ваши, њени су уздаси. Да није тако, браћо, ја бих вам саветовао: мирите се с безбожнцима; мирите се и зароните лице своје у лонац њихов, у коме они гледају почетак и крај васионе.
Шта је земља? Царство је ваше скупље од васионе. Сунца су недостојна да буду стубови вашега царства. А шта је земља, шта сва њена царства?
Земља је, браћо, једна летећа рептилија, што гризе себе зубима за реп, да би летела и да би се плодила. Просјакиња што седи на прагу звезда и проси, а потом се поноси.
Чиме се поноси ово просјачко робље?
Светлошћу? – Чија је светлост?
Мудрошћу? – Чија је мудрост?
Литургијом? – Чија је Литургија?
Својом шареном бундом? Не тка ли јој сунце будну, не тка ли и не пере ли?
Ах, праведници! Ви сте изаткани од странаца, опрани од странаца, набојени од странаца. Погледајте у даљину, ако тражите своју отаџбину. Раширите плућа и удахните „Прану“ светога и мудрога из недогледа, јер Он вас познаје.
Гурните потпетицом земљу, нека се котрља у својој рептилској погрбљености и страсти. А ви бежите од ње, док вам не ишчезне из погледа.