09. фебруар 2012.

UTEHA MONAHA




Intervju sa namesnikom Valaamskog manastira

Valaamskim monasima nije dosadno zimi, kada je Ladoga okovana ledom, a reka hodocasnika presusuje. I – naprotiv – cesto im je teze let, kada turisti posecuju ostrvo. Uteha monaha je – molitva i duhovna radost.

O tome, kako zive i primaju poklonike monasi Spaso-Preobrazensjkog manastira, koja je poznata po svom strogom ustavu, prica iguman Valaamskog manastira episkop Troicki Pankratije (Zerdev).


Molitva i rad

- Vladika Pankratije, Valaamski manastir je poznat po svom strogom ustavu. Da li biste mogli da nam ispricate nesto o zivotu valaamske bratije pri postojecem ustavu?

- Valaam je – severni Aton, i manastirski ustav je strog. Ali strogost treba da ima svoju osnovu. Gospod je u Jevandjelju rekao: “Subota je radi coveka, a ne covek radi subote” (Mk.2, 27). Sva crkvena pravila, Bogosluzenja, Tajne usmerevaju coveka na put spasenja, savladjivanja greha, zla, pospesuju duhovni napredak i ukrepljenje u vrlinama. Kada se prenebregava unutrasnja strana, onda spoljasnja malo pomaze, cak i steti.

U coveku moze da se razvija farisej, koji uospte ne prati svoj unutrasnji svet, dozvoljavajuci sebi i pomisli, i dela osudjivanja. I zato u svakom manastiru sve treba da bude harmonicno i uravnotezeno. Jer manastir je pre svega mesto na kome se najbolje mogu ispunjavati jevandjelske zapovesti, i realizovati hriscanski ideali u spostvenom zivotu.

Molitva i rad – su dva vesla, koima treba veslati istovremeno. Da bi se covek kretao pravo, treba i raditi i moliti se. Ako se vise nasloni na jedno od ta dva vesla onda ce ili krenuti u stranu ili ce poceti da kruzi. I molitva u crkvi, kao i u keliji, i sav rad bratije treba da budu harmonicni, uravnotezeni tako, da ostane vremena i snage za pazljivu kelejnu molitvu, ali da pritom postoji mogucnost da se zajedno pomole u crkvi, i rade na poslusanjima.

I zbog toga mi ne tezimo da apsolutno tacno ispunimo ustavna pravila tog istog Tipikona. Iako bezuslovno drzimo duh Tipikona, tok samog Bogosluzenja, njegovu strukturu i karakteristike. U njima je mnostvo duhovnog blaga – i dogmatskog, i verouciteljskog, koja pomazu, nazidavaju, nadahnjuju, doticu dusu i srce. Tako da je svakodnevno ucesce u sluzbi, u zajednickoj crkvenoj molitvi, bezuslovno neophodno: minimum 2-3 sata ujutru i isto toliko vremena uvece.
 

 

Zivot po ustavu

- Kakav je dnevni raspored u Valaamskom manastiru?

- Bogosluzbeni krug u manastiru pocinje u 17.00 s malim povecerjem, kome se dodaje valaamsko monasko pravilo (tri kanona sa akatistom Majci Bozijoj) i cin oprastanja.

Posle pravila je – vecera. U 21.00 udarom zvona, pocinje vreme tihovanja, kada monasi izvrsavaju svoje kelejno pravilo, koje se sastoji od Isusove molitve i poklona.

Jutrenje, kojoj prethodi polunocnica, kod nas pocinje u pet sati ujutru, a potom bratija prelaze u crkvu posvecenu Valaamskoj ikoni Majke Bozije, gde se sluzi rana Bozanstvena Liturgija. Sluzba se zavrsava oko devet sati.

Posle jutarnjeg caja i kratkog odmora monasi odlaze na poslusanja. U jedan sat je rucak u trpezariji. Tokom rucka se citaju svetootacka dela. Sva bratija je duzna da bude prisutna.

Posle rucka svakdonevno se u 13.30 sluzi moleban na grobu osnivaca manastira prepodobnih Sergeja i Germana, Valaamskih cudotvoraca, a sredom – ikoni Majke Bozije, “Svecarica”. Nedeljom posle vecernje saborno se poje moleban sa akatistom prepodobnom Sergeju i Germanu, Valaamskim cudotvorcima.

- Kako se odredjuje kelejno pravilo? Kakav je njegov smisao?
 

- Koje vreme je za monaha najbolje da se moli – odredjuje duhovnik ili iguman sa svakim bratom posebno. Kelejna molitva ima poseban znacaj u zivotu monaha. “Ti dakle kada se molis, udji u klet tvoju i, zatvorivsi vrata pomoli se Ocu tvojemu, Koji je u tajnosti; i Otac tvoj, koji vidi tajno, dace ti javno” (Mt.6, 6).

Upravo to samostalno stajanje pred Bogom, koje je Gospod zapovedio, predstavlja kljuc ka molitvi kao takvoj, pa samim tim, crkvenoj, liturgijskoj. I zbog toga svaki brat ima svoju keliju – koja je u sustini domaca crkva, u kojoj on ne samo da odmara, vec i izvrsava samostalnu molitvu, obicno Isusovu ili neke druge molitve, koje poptpomazu Bogoopstenje.

- Koliko vremena traje kelejno pravilo?
 

 
- Za pocetnike – obicno pola sata, ali se postepeno produzava. Upravo u toj molitvi covek moze da oseti blagodat Boziju; to iskustvo mu pruza mogucnost da se pravilno moli u crkvi. U suprotnom, moze u crkvi neko vreme da se moli pazljivo, a potom se rasejava, ne znajuci ni um da sabere, niti da zadrzi paznju. I tada je stajanje u crkvi prazno.

Kelejno pravilo je potrebno radi toga, da bi sad avec sati molitve u crkvi hranili dusu, bili plodotvorni. Mi tom pitanju posvecujemo najvecu paznju, razgovarajuci s mladom bratijom, objasnjavajuci im kako treba da se izvrsavaju kelejno pravilo, koje je ponavljam za svakoga – individualno.

- Sveti Oci pisu o neophodnosti postojanosti u molitvi...

- Neophodno je stvoriti dobru naviku za kelejnu molitvu u jedno te isto vreme; kao i radi toga da se covek ne bi molio recimo danas mnogo, sutra malo, a prekosutra – nikako. Postojano molitveno pravilo je – osnova duhovnog zivota i duhovnog rasta.

- Koliko bratiji ostaje vremena za spavanje?


 
- Bratija obicno spava 4-5 sati nocu i par sati tokom dana. Svega 6-7 sati, kako je i napisano u svetootackim knjigama. U “Dobrotoljublju” je napisano da monah pocetnik treba da spava sest sati. Ne treba manje, jer nervni sistem mozda nece izdrzati. Ali se takodje ne preporucuje da se naspava koliko zeli.

“Najvaznije je – biti sa Bogom”

- Koliko danas u manastiru ima monaha, poslusnika? Koliki je broj radnika koji stalno rade u manastiru?

- Ukupan broj manastirskih zitelja je – 217, ukljucujuci skitove i manastirska podvorja. Od njih je:

·         Jeromonaha – 37
·         Jerodjakona – 12
·         Monaha – 89
·         Rasofornih poslusnika – 19
·         Poslusnika – 60

Na ostrvu neprekidno radio d 30 do 40 radnika.

- Kako covek obicno dospeva u manastir?

- Obicno molimo za preporuku ili blagoslov starca, svestenika, episkopa. Ali desava se da dodje covek koji tek pocinje da se ocrkovljuje, i osetivsi tezinu manastirskog zivota dobije zelju da se ispita. Takve ljude takodje ne odbijamo. On se ocrkovi u manastiru, i tada postaje jasno i njemu i nama – moze li on da bude kandidat za bratiju ili ne.

To se odvija bas tako i uopste nije formalizovano. Jedni sami dolaze, drugi se obracaju preko internet ili pisu obicna pisma, mole za blagoslov da dodju. Ima raznih slucajeva, ali najvaznija je zelja za monaskim zivotom. Ali ne radi toga da bi se tek negde otislo – to je najgora varijanta. Najvazniji je Boziji priziv, kada coveka ne interesuje zivot u svetu, kada mu nisu vazni ni karijera, ni novac, pa cak ni porodica, ni najmanja zadovoljstva; kada mu je u zivotu najvaznije da – bude s Bogom. I zbog toga prirodno, covek dolazi u manastir.

- Da li danas na Valaamu ima otselnika, zatvorenih skitova?
- Prema tradiciji najveci skit posvecen Svim svetima je dovoljno zatvoren: zenama je tu dozvoljeno da udju jednom godisnje na prestolni praznik. Postoji i skit svetog Jovana Pretece gde je zenama potpuno zabranjeno. Tako da se za to Monasko ostrvo, gde se taj skit nalazi, s punim pravom moze reci da je to severni Aton. Ovde vlada taj isti princip kao i na Svetoj Gori. To je delimicno i tradicija,  koja je u tim skitovima uvedena jos iz davnina.

Ali istovremeno su zaista potrebna i usamljena mesta, gde bratija u spokojnim uslovima mogu da diu monaskim putem. U skitovima je obicno i kelejno pravilo kao i bogosluzbeno duze nego u samom manastiru. Ali za rad ostaje manje vremena. Mnoga bratija zele da dodju u skit, ali se trudimo da tamo saljemo samo one koji su za njega vec spremni. Jer usamljenicki zivot (ali jos ne otselnicki) je – potpuno druga stvar.
 

- Da li na Valaamu ima mnogo takvih podviznika?

- Ima kod nas bratije koji vode takav zivot, ali ja ne bih zeleo da pricam, gde i kako – to je skriveno. Oni se nisu usamili zbog toga da bi se celom svetu javilo, da bi ih posecivali poklonici, duhovna ceda itd.

Epoha uspostavljanja monastva

- Vladika, kako vi u celosti ocenjujete stanje savremenog monastva?

- I Valaamski manastir, i nasi skitovi, i ta bratija koja zivi usamljeno, kao i celo rusko monastvo se nalaze u fazi uspostavljanja.

Pre samo 20 godina u celoj zemlji je bilo nekoliko muskih manastira: u sovjetsko vreme su bili aktivni Trojice-Sergejeva lavra, Pocajevska lavra, Pskovo-Pecerski manastir i Sveto-Uspenjski manastir u Odesi. Cetiri manastira na mnogomilionsku zemlju.

Monastvo kao masovna pojava se nedavno pojavilo. 20 godina je – istorijski kratak period, i rano je govoriti da se nalazimo u fazi rasta, tim pre, sto je najveci deo te dve decenije protekao na uspostavljanje uslova za monastvo – obnavljanje crkava, konaka, preseljavanje mirjana, koji su u njima ziveli.

Naprimer, na nasem ostrvu pored manastira i dan danas zive mirjani, iako toga nije bilo na Starom Valaamu. On je bio potpuno monasko ostrvo.

- Kako se resava pitanje preseljavanja mirjana?

- Postojanje manastira i sveteskog stanovnistva smatramo naravno kao privremenu pojavu i tezimo tome da Valaam ponovo postane severni Aton. Ali istovremeno treba da se s ljubavlju, hriscanski odnosimo prema ljudima koji zive pored nas, iako to mogu da budu ljudi nasi parohijani, tako i ljudi sasvim drugih ubedjenja.

Preseljavanje mirjana, koje se odvija tokom svih poslednjih 20 godina, je iskljucivo dobrovoljno. Ukoliko ljudi izjave zelju da predju na kopno, onda im uz pomoc drzave i nasih dobrotvora omogucavamo da dobiju stan na kopnu, obicno u Sortavali. To je najblizi grad, kome administrativno pripada i Valaam. U Sortavali su tokom ovih godina izgradjena dva stana od 60 kvadrata. Jedan je predate 2001 godine, a drugi je useljen prosle godine, a predstoji i preseljenje jos nekoliko porodica. Ima ih ukupno 120.

Tako da se broj mirskog stanovnistva znacajno smanjio u poredjenju sa 1993. Godinom, kada sam dosao ovde. Tada je na Valaamu zivelo oko 500 ljudi, danas ih ima 160, a stalno ih zivi 80, ostali dolaze leti, da trguju i iskoriste turisticku sezonu. Zimi po pravilu nema turista. Nadamo se d ace kroz nekoliko godina Valaam pretezno naseljavati monasi. Ljudi koji ovde rade u elektrostanici, vatrogasnom udruzenju, bolnici, imace kucu i porodice na kopnu, kao sto je to i sad.

Dva putovanja na Svetu Goru

- Vladika, recite nam kako ste se nasli na Valaamu?

- Na Valaamu sam se nasao potpuno neocekivano...1992.godine bio sam sa grupom poklonika na Svetoj Gori, bili smo tamo samo jedan dan. Tada smo prvi put od 1914.godine odneli Blagodatni oganj u Rusiju. I tako sam zajedno sa tom grupom, ucestvujuci u toj misiji, dospeo na Svetu Goru i bio potpuno zadivljen Svetom Gorom – bio je to kao raj na zemlji, istinski vrt Majke Bozije. Pritom, u tom periodu je jos bilo moguce videti i staru Svetu Goru.

Danas se tamo odvijaju veliki radovi, i slava Bogu. Ali ipak se nesto gubi. Svuda su restaurirana zdanja, predivna odeljenja, veoma dobri putevi, i moteli. Ali znate, postje stvari koje su antikvarne, istinske, trajne, sa svojim carima, i mi znamo da one traje vec i ponekoliko vekova, i da odredjena stvar nosi odredjeni duh. Ako je zamenite potpuno isto napravljenom stvari, ali savremenim radom, tada se taj duh gubi. Forma je ista, ali je sustina – drukcija. I odnos prema dusi.

Tako sam ja zatekao tu staru Svetu Goru, kada je jos bio ziv starac Pajsije i drugi oci. Potom sam cesto putovao na Svetu Goru, ali taj prvi susret s njom je bio poseban dozivljaj, preobrazavajuci, potresan u duhovnom smislu te reci. Osecala se potpuno posebna molitvena atmosfera. Iako su naravno zivotni uslovi bili mnogo gori nego danas, i bilo je mnogo teze kretati se po Svetoj Gori. Ali Sveta Gora je ostavila takav utisak na mene, da sam odlucio da uradim sve ono sto zavisi od mene da dodjem u nas Pantelejmonov manastir i da se tamo podvizavam. U to vreme sam bio ekonom u Trojice-Sergejevoj lavri, ali sam zamolio za otpust, i potpuno neocekivano svestenstvo se prema njemu ponelo pozitivno.
 
Kada sam dobio dokumenta, Svjatijejsi je na neki nacin saznao za mene, pozvao me je te smo se upoznali i porazgovarali. Sudeci po svemu, interesovalo ga je moje nedavno putovanje na Svetu Goru. Posle nekoliko meseci potpuno neocekivano – krajem 1992 godine – Svjatijejsi Patrijarh Aleksej ponovo me je pozvao i rekao: “Planirano je da vas prebace na Svetu Goru, a ja zelim da vas uputim na severnu Svetu Goru – Valaam”. I sta mi je preostalo? Odmah sam osetio da je to volja Bozija, i odgovorio sam Svjatijejsemu da sam ja njegov poslusnik, i da cu postupiti kako on kaze. Tako je na Krstovdan 1993.godine potpisan ukaz o mom naznacenju i kroz neko vreme sam dospeo na Valaam.

- Kako vas je docekalo Sveto ostrvo?

- Prvi utisak je bio sokantan. Nisam ocekivao da cu taj drevni manastir zateci u tako tuznom stanju. Sprovodjena je naravno restauracija, ali veoma beznacajna, pri cemu je u vreme mog dolaska i ona prestala. Mirjani – oko 500 ljudi su ziveli u unutrasnjem delu manastira, u kome su se nalazile i monaske kelije. Ali postepeno uz Boziju pomoc uspeli smo mnogo toga da promenimo. Najvaznije je bilo da se u manastir vrati mir i saglasnost medju bratijom. A dalje treba nastaviti restauraciju, obnavljati svetinje.

- Opasnost za monahe je – uninije, tuga. Koliko je tesko u zimsko vreme, kada je svuda okolo surova Ladoga, sneg, nema ljudi...

- To je najdragocenije i najlepse vreme na Valaamu! I nije nam dosadno jer je uteha monaha – molitva i duhovna radost. Dosadno i tuzno nam je onda kada smo okruzeni masom poklonika i turista. Mase! To je prava opasnost za monahe, i ako ozbiljno govorimo o tome, veoma vazan problem. Neophodno je nekako regulisati broj posetilaca – ni priroda vise ne moze da izdrzi sto hiljada ljudi za tri meseca, i monasima je tesko.

Ali nazalost za to ovde ne postoje pravni mehanizmi – za razliku od naprimer Svete Gore. Tamo je jasno odredjen broj poklonika, koji mogu da posete Svetu Goru, i svakome od njih se daje poseban pismeni blagoslov. U njihovim manastirima se tacno zna koliko ljudi ce doci, koji broj mesta se moze obezbediti u tim malim trpezarijama. A kod nas u jeku sezone u toku jednog dana dodje od tri do pet velikih parobroda, a na svakom od njih je oko 300 ljudi.

To jest oko 500 ljudi posecuje Centralni deo manastira, odredjene skitove. U manastirskim trpezarijama mozemo da smestimo do 200 poklonika, koji borave na nasoj maloj floti – malim brodovima.

- Kakvi su uslovi u tim trpezarijama?

- Na ostrvu ima raznih trpezarija. Postoje udobne, komforne, ali njih nazalost nema mnogo. Postoje i sasvim obicne prostorije. Ali i ljudi koji nam dolaze su razni – ima siromasnih poklonika, koji su spremni da ostanu u bilo kakvim uslovima, samo da se pomole, posete nase svetinje, budu u skitovima in a ostrvima. Oni su srecni sto je tako nesto moguce. Mi smo sada prinudjeni da stavljamo krevete cak i u skolskim ucionicama zbog toga sto nazalost nemamo mogucnosti da primimo sve koji to zele. Iako se postepeno poboljsavaju uslovi prijema poklonika.

Hriscanstvo spoljasnje i unutrasnje

- Vladika, vlada misljenje da se savremeni svet odrzava radi molitava svetih ugodnika, koji su na Zemlji – pojedinci. Ali Gospod je vise puta zbog njihovih molitava odlagao kraj sveta, sta vi mislite o tome?

- Nazalost argument o tome da je svet jednom bio na ivici kraha i da su se neki sveti molili za njega cesto koriste adventisti. Oni redovno naznacavaju datum kraja sveta, a potom govore das u neki sveti ljudi umolili Boga id a se sve odlaze. Po mom misljenju bilo bi jednostavno samo tako razmisljati. Zasto? Naravno da molitva mnogo znaci, posebno svetih ljudi.

Mislim da nasoj Crkvi umnogome pomazu molitve novomucenika. Molitva prepodobnog Serafima Sarovskog zivi i deluje u nama do dan-danas. Takve molitve ne propadaju, kao i molitva Gospoda u Getsimanskom vrtu. Ona je vecna i njeno dejstvo se siri u svim vremenima, ona bezuslovno utice na sudbinu celog sveta. Ali da bi nastala takva molitva potrebni su podviznici, ljudi koji mogu tako da se mole. I pogledajmo sada stanje savremenog drustva, covecanstva.

Vidimo da se zlo umnozava, greh se povecava, brisu se granice izmedju greha i vrline, dobra i zla. To sto se uvek smatralo neprihvatljivim, nepristojnim i neprilicnim, sada postaje norma i cak se i pohvaljuje. To ne moze pozitivno da utice na duhovno stanje savremenog covecanstva. Nazalost takve rusilacke, strasn,e rekao bih cak demonske tendencije jacaju i povecavaju se. I naravno da ovde mnogo znaci da Crkva i ljudi koji idu u nju, se suprotstavljaju tom zlu. Ako oni potpadnu pod njihov uticaj, onda je nam je los posao. Tada nastupa apostazija – odstupanje od vere, od hriscanskog puta. Hriscanstvo tada postaje spoljasnje – ono sto vidimo na Zapadu.

Ali ne treba misliti, da se to ne odnosi na nas i da su samo protestanti ili katolici podlozni tim stvarima. To isto moze da se desi i sa nasim drustvom jer smo i mi deo sveta, i mnogi streme ka tome da zapadne, liberalne vrednosti budu prihvacene i u nasoj zemlji. Ali to nije samo filozofska diskusija, to je pitanje zivota i smrti nase drzave, drustva i naroda. I ponavljam da se ovde povecava uloga Crkve – ne zbog toga sto ona zeli da ojaca u drustvu kao odredjena institucija, vec samo zato sto je samo na osnovu hriscanski vrednosti moguce ponovno radjanje Rusije.

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
31 avgust 2011 god.

izvor: http://www.pravmir.ru/uteshenie-monaxa-intervyu-s-namestnikom-valaamskogo-monastyrya/

ТРИ КЉУЧА ЗА ОТВАРАЊЕ УНУТАРЊЕ МОЛИТВЕНЕ РИЗНИЦЕ НАЂЕНИ У ДУХОВНОМ БОГАТСТВУ СВЕТИХ ОТАЦА



У срце моје сакрих речи Твоје (Пс. 119, 11).


Ум треба да се труди свим силама да се уздиже горе (Катафигиот, гл. 19).
Ако сваки човек има своја лична својства, наклоности и способности, онда се један и исти циљ постиже различитим путевима, на разне начине, који воде томе циљу. То важи и за задобијање унутарњег молитвеног делања: оно се стиче разним путевима, о чему нам сведоче опитна запажања Светих Отаца.
Једни од тих начина су општи, како за успех у молитви, тако и за напредак у хришћанском животу. У њих спада, по речима светог Симеона Новог Богослова, безусловно послушање; спада такође - врлински и подвижнички труд. О томе пева Црква у својим песмама: "Пронашао си труд, богонадахнути, за постизање боговиђења" (тропар свештеномученику). Ту спада исто спољашње мољење за унутрашњу молитву: Господе, научи нас да се молимо (Лк. 11, 1); као и особито благодатно дејство. Најбољи пример за то је преподобни Максим Капсокаливит, који кад је једном целивао икону Богоматере, после двогодишњег упорног мољења њој, наједном је осетио сладост и топлину, која се коснула његовог срца; млади Георгије док се просто молио, изненада је угледао унутарњу светлост и стекао непрестану самоделатну молитву, итд.
Постоје, међутим, и други битни начини за задобијање унутарње молитве, који се непосредно односе на њу. Код Светих Отаца налазимо три таква начина:
1. Често призивање имена Исуса Христа;
2. Сабраност пажње приликом призивања;
3. Улазак унутра у себе, или како кажу Оци Цркве: силазак ума у срце.
Пошто управо ова средства на најбржи и најудобнији начин откривају и нама Царство Божје и отварају ризницу унутарње духовне молитве у нашем срцу, веома је прикладно да их назовемо кључевима за допирање овом скривеном благу.


КЉУЧ ПРВИ
Ако количина води каквоћи, онда и често, скоро непрестано призивање имена Исуса Христа, макар то било у почетку на расејан начин, може да доведе до сабране пажње и топлине срца. То са разлога што је људска природа у стању да усваја извесна расположења посредством честе употребе и навике. Један духовни писац каже: Ако хоћемо да било шта чинимо добро, треба да га чинимо што чешће. И Свети Исихије каже да често понављање рађа навику и претвара се у природу (гл. 7). То примењено на унутарњу молитву, као што се види из запажања искусних људи, бива на овај начин: Онај који жели да стекне унутарњу молитву доноси одлуку да често, скоро непрестано призива име Божије, тј. да устима изговара Исусову молитву: Господе Исусе Христе Сине божји, помилуј ме грешнога. Или у скраћеном виду: Господе Исусе Христе помилуј ме. Овако учи преподобни Григорије Синаит. Исти овај светитељ додаје да је скраћени вид погоднији за почетнике не одричући, уосталом, ни један ни други. Он само саветује да се речи молитве не мењају често, како би се што лакше привикло на призивање. А да би се још више подстакао на непрестано вршење молитве онај који се томе учи, он одређује себи за правило, да у извесном временском периоду изговори молитву одређени број пута, тј. да у току дана и ноћи изговори толико и толико стотина или хиљада молитава на бројанице. То чини не брзо него веома лагано, покрећући језик и уста. После извесног времена уста и језик онога који то упражњава стичу такву навику и такорећи самопокретност, и то до те мере да ће без неког особитог напора почети сами од себе да се крећу приликом изговарања имена Божјег, чак и при затвореним очима. У продужетку ће ово кретање језика почети да прати ум, који ће се постепено ослобађати од расејаности и постајати сабран и пажљив према молитви. На крају, може доћи и до силаска ума у срце, како кажу Оци. Ум, наиме, кад се врати у срце, загрева га топлином божанске љубави, тако да сада само срце, слободно, без притиска, с неизрецивом сладошћу, почиње да призива име Исуса Христа и да се с умилењем излива пред Богом непрекидно, сагласно речима: "Ја спавам а срце моје бди" (Песма над песмама, 5, 2).
О плодотворности честог умног призивања имена Исуса Христа, дивно каже Свети Исихије: Као што киша, уколико чешће пада на земљу, утолико је чини мекшом, тако и име Христово, уколико га чешће призивамо, утолико чини земљу срца нашег радоснијом и веселијом.
Иако је наведени начин, заснован на искуству и запажањима Светих Отаца, довољан као погодно средство за задобијање унутарње молитве, ипак, постоје и узвишенији начини, а то су: пажња и увођење ума у срце. Овај први начин првенствено одговара онима који се још увек нису навикли на пажњу и који не умеју да се труде над својим срцем. Исто тако он може да буде увод и припрема за следеће начине. Уосталом, свако треба да бира сходно својим особинама и способностима; свако нека бира оно што му више одговара, како каже монах Никифор.


КЉУЧ ДРУГИ
Пажња значи, како каже монах Никифор, чување ума, или она значи - сабирање ума у себе самога и удубљивање његово у било какву ствар, кроз занемаривање свих других мисли и представа. Колико је она важна за оне који се баве молитвеним подвигом, о томе сведоче преподобни Калист и Игњатије, наводећи речи преподобног Нила, који каже да пажња која тражи молитву, сигурно ће је наћи. То стога што се молитва дарује пажњи више него било чему другоме, зато се и треба трудити над њом. (Добротољубље, део други, гл. 24). Слично овоме каже и Свети Исихије: Уколико више будеш пазио на мисли, утолико ће жеља за Исусовом молитвом код тебе бити већа (гл. 90). И још: Благодарећи крајњој пажњи, ваздух срца се испуњује радошћу и тишином (гл. 90); сабрана трезвеност је толико неопходна молитви, колико светиљка свећњаку (гл. 102). Исто тако и монах Никифор, пошто је изложио учење о унутрашњој молитви, завршава: ако се не буде могло, на основу обрасца кога је он дао, ући у срце онда треба употребити што дубљу пажњу и сабраност приликом молитве, која ће, без икакве сумње, отворити врата срца, и разгорети унутарњу молитву. Он уверава да је то из искуства познато. Уосталом, и Свето Писмо потврђује ову истину, да се без пажње немогуће сјединити с Богом.
И тако, онај који жели да преко духовне сабраности и пажње постигне унутарњу молитву, треба да се, колико му је то могуће, придржава самоће, да избегава разговоре са људима, да врши молитву полагано, и не одједном превише, него са извесним размацима; треба да се удубљује у реч молитве, као што се то ради приликом пажљивог читања књиге. Нужно је да по могућности одгони помисли и да сву своју пажњу сабере на Исуса, кога призива, и на Његову милост, коју моли. Понекад кад се заврши молитва, мало поћутати, као у очекивању Божјег одговора, трудећи се при том да пажња буде сабрана и у моменту расејаности. Неопходно је да стално имаш на уму, да си се ради Господа одлучио да увек пребиваш у молитвеној сабраности, при очишћењу ума од помисли.


КЉУЧ ТРЕЋИ
Трећи кључ је улазак унутра у себе или у срце. Не ослањајући се овде на своја размишљања, изложићемо схватање и учење Светих Отаца о самоудубљивању и уласку у срце, на начин који су они сами искусили као верне путовође истинској духовној унутрашњој молитви. Светоотачке поуке по овом питању изложићемо њиховим сопственим речима, поделивши их ради прегледности на три следеће групе:
У прву групу спадају Оци који су нам оставили пуне поуке о Исусовој молитви, као на пример: Симеон Нови Богослов, Григорије Синаит, монах Никифор, монаси Калист и Игњатије Ксантопули;
У другу групу - Оци, који су оставили кратке изреке о унутрашњој молитви, као што су: Исихије Јерусалимски презвитер, Филотеј Синајски, Теолипт митрополит, Варсануфије и Јован;
На треће место ћемо ставити веома корисну за душу повест о Ави Филимону. Он нас подсећа на цео пут подвижништва.

СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ О УНУТАРЊОЈ МОЛИТВИ СРЦА


Изреке Исихија Презвитера Јерусалимског

1. Пажња је стална неузнемиреност и тиховање срца од било какве помисли. Кад постигне тај мир срце, вечно, сваког трена и непрестано Христа Исуса Сина Божјег призива и само Њиме дише, заједно са Њим храбро се бори против духовних непријатеља; исповеда се Њему који једини има власт да отпушта грехе и грли Га непрестано тајним молитвеним призивањем, Њега који је једини зналац људских срдаца (глава 5).
2. Трезвеност је непоколебива чврстина ума и његово постојано стражење на вратима срца. Тако учвршћен ум лако примети њему несвојствене помисли кад му се прикрадају, види их и чује и оно што говоре и оно што ове убице творе. Он такође разазнаје од стране демона урезану и усликану образину која покушава да својом привидношћу обмане ум. Ако се тако будемо трудили и подвизавали, онда ћемо стећи мудро искуство у духовној борби (гл. 6).
3. Ово су начини трезвљења: Први, треба непрестано пазити на машту, тј. на подстрек, јер без преставе у машти сатана није у стању да ствара помисли и да њима обмањује ум; други, срце треба држати погружено у дубоко ћутање, и то стално ,имати га неузнемиравано од било какве помисли и у молитвеном стању; трећи, треба призивати молитвено у помоћ Господа Исуса Христа, непрестано и на смирен начин; четврти, поседовати у души непрекидно сећање на смрт; пети, небу гледати и стремити а земљу ни у шта не сматрати (гл. 14-18).
4. Онај који се бави унутарњим духовним делањем, треба сваког момента да поседује ове четири ствари: смирење, највећу могућу будност (пажњу), супротстављање и молитву. Смирење, да би, пошто се бори против гордих демона, увек имао при срцу помоћ Христову, зато што Господ мрзи гордељивце (Приче 3, 34). Будност (пажњу), да би учинио срце слободним од сваке помисли, па макар она и добра изгледала. Супротстављање (помислима), да би се чим распозна онога који му долази одмах са гњевом супротставио нечастивоме. "И ја ћу одговорити онима који ме руже: Та у Бога је мир души мојој!" (Пс. 119, 42; 62, 1). Молитва, да би одмах после супростављања завапио неизрецивим уздахом Христу. Тада ће сам подвижник видети непријатеља како се топи и како га одгони обожавано име Исусово, како ишчезава као прах и дим од ветра, са свим својим маштаријама (гл. 20).
5. Онај који није стекао молитву чисту од помисли, нема чиме рат водити. Под молитвом подразумевам ону која непрестано дејствује у најскривенијем месту душе, и бичује и спаљује тајно нападајућег противника призивањем имена Христовог (гл. 21).
6. Дужан си да оштрим и сабраним оком ума гледаш и пазиш на оно што улази унутра. Чим распознаш о коме се ради, смрскај супростављањем главу змије и истовремено, завапи са уздахом Христу. Ако тако будеш радио, онда ћеш на опиту искусити невидљиву божанску заштиту. Тек ћеш тада јасно видети правоту срца (гл. 22).
7. Ако будеш непрестано боравио у своме срцу са смирењем ума, и сећањем на смрт, и самоосуђивањем, и супротстављањем (злим помислима), и ако будеш свакодневно ходио овим уским, али радосним и милим путем ума, трезвено и наоружан овим оружјем, удостојићеш се виђења Светиње над светињама; Христос ће те просветити за дубоке тајне, Он у коме су скривене ризнице мудрости и знања, у коме обитава телесно сва пуноћа Божанства (Кол. 2, 3; 2,9). Јер ћеш од Исуса осетити да је Дух Свети сишао у твоју душу, који просветљује ум како би могао видети непокривеног лица славу Божју (2 Кор. 3, 12/гл. 29).
8. Ђаво као лав ричући ходи, тражи кога да прогута, заједно са својим силама (1 Петр. 5, 8). Зато нека никад не малакше код тебе пажња (будност) срца, ни трезвеност, ни супротстављање, ни молитва упућена Христу Исусу Богу нашему. Јер бољег помоћника од Исуса нећеш наћи у целом твом животу. Само је Господ онај који као Бог разазнаје демонска лукавства, сплетке и обмане (гл. 39).
9. Као што морска со чини хлеб и сваку храну укусном и слатком и чува месо дуго од кварења, то важи и за чување ума духовном сладошћу и чудесним делањем. Јер то заслађује на божански начин како унутарњег тако и спољашњег човека, изгони смрад лукавих помисли и чува нас да останемо чврсти и непоколебиви у ономе што је добро (гл. 87).
10. Уколико више будеш пазио свој ум, утолико ће и твоја молитва Исусу бити топлија. И опет: уколико више будеш занемаривао свој ум, утолико ћеш се више од Исуса удаљавати. И као што ово прво дубоко просветљује ваздух ума, тако и ово, друго, тј. удаљавање од трезвљења и сладосног призивања Исуса, природно је да га потпуно помрачује (гл. 90).
11. Непрестано, са неком топлом чежњом пуном сладости и радости призивање Исуса испуњује ваздух срца радошћу и тишином, благодарећи крајњој пажњи и будности. Узрочник пак тог пуног очишћења срца јесте Исус Христос Син Божји и Бог, који је узрочник и творац свих добара. Јер Он сам каже: "Ја сам Бог који гради мир" (Ис. 45, 7) (гл. 91).
12. У нашем уму настаје неко Божанско стање из сталног помињања и призивања Господа нашега Исуса Христа, наравно, само ако не занемаримо сталну молитву упућену Њему и непрекидно трезвљење и дело будног надгледања. И заиста, то и јесте наш вечно исти и на исти начин обављани посао и дело: призивање Исуса Христа Господа нашега, уз вапај огњеног срца. Само тако ћемо успети да се причестимо светим именом Исусовим. Јер стално понављање је мајка навике, било да се ради о врлини било да се ради о пороку. А навика потом постаје друга природа. Када пак ум постигне такво стање, онда он сам тражи непријатеље своје, као што ловачки пас тражи зеца у шуми. Разлика је само у томе што пас тражи да поједе а ум да би победио и растерао (гл. 97).
13. Велики и веома искусни Давид каже Господу: "Силу моју у Теби ћу сачувати" (Пс. 58,10). Тако и чување у нама силе срдачног и умног спокојства, од кога се рађају све врлине, зависи од помоћи Господа, ако Га стално призивамо, који нам и заповести даје и одгони од нас подмуклу заборавност; јер она више од било чега другога уништава у нама мир срца, као што вода гаси огањ. Зато брате, немој да из немарности некада заспиш на смрт (ср. Пс. 12, 4), него именом Исусовим бори се неуморно против непријатеља. И као што је рекао неко од мудрих људи: "Име Исусово нека се залепи и сједини с твојим дисањем, па ћеш онда упознати корист од молитвеног тиховања". (гл. 100).
44. Када се ми недостојни удостојимо да се са страхом и трепетом причестимо божанским и пречистим тајнама Христа Бога и Цара нашега онда треба још више да се постарамо за трезвљење, чување ума и будно стражење, како би божански огањ тј. Тело Господа нашега Исуса Христа, спалио у нама наше грехе и све што је нечисто, било мало или велико. Када оно улази у нас оно одмах прогони нечастиве духове злобе из нашег срца и опрашта нам наше раније учињене грехе. Тада наш ум постаје слободан од досађивања злих помисли. Ако будемо после тога строго пазили свој ум и стајали будно на вратима срца, онда ће божанско Тело, када га се поново будемо удостојавали, чинити ум све сјајнијим и сјајнијим и сличним светлој звезди (гл. 101).
15. Треба љубоморно чувати оно што је драгоцено. А за нас је најдрагоценије управо оно што нас чува од свакога зла, чулног и духовног, видљивог и невидљивог. Шта је то? - Чување ума са призивањем Исуса Христа; непрестано гледање у дубину срца и стално мировање у мислима, па чак и од помисли које изгледају да долазе с "десне" стране; и на крају, старање да човек буде слободан од сваке помисли, да се не би под видом добрих прикрале зле. Истрајност у томе захтева без сумње велики труд и подвиг срца, али му је зато и утеха близу (гл. 103).
16. Треба увек враћати име Христа у просторе нашега срца, као што се муња враћа у ваздушно небеско пространство, пре него почне да пада киша. То је потпуно јасно свима онима који су искуснога ума и који знају шта је то унутарња духовна борба. Као и сваки други рат тако и духовни рат има своју стратегију. На првом месту је потребна будност (пажња); онда, кад опазимо долазак непријатељске помисли, бацамо се на њу гневно речима проклетства у срцу; а потом, одмах се молимо против ње, сабирајући срце призивањем Исуса Христа, да би се тако у трен ока распршио тај демонски привид, како не би и даље маштање обмањивало и заводило ум, као шарлатан незрело дете (гл. 105).
17. Ево у чему се састоји дивна корист ума која се задобије од молитвеног тиховања: све оне грехе који најпре куцају на врата ума само у виду помисли, па кад их мисао прихвати, постају груби видљиви греси, - све њих одсеца разумна и трезвена врлина, не дозвољавајући им да уђу у нашег унутрашњег човека и да се претворе у рђава дела; одсеца их мигом и заштитом Господа нашега Исуса Христа (гл. 111).
18. Као што су долине богате житом, тако и ова молитва обогаћује срце твоје сваким добром. Боље речено, то ти дарује сам Господ наш Исус Христос, без Кога не можемо ништа чинити (Јн. 15, 5). Она ће ти прво изгледати као лествица, затим као књига за читање, а кад будеш напредовао, наћи ћеш да је она град Јерусалим небески. И јасно ћеш видети, на духован начин цара Христа сила израиљевих, заједно са јединосушним Његовим Родитељем и Светим Духом обожаваним (гл. 117).
19. Душа која после смрти лети небу, која на небеским дверима има са собом Христа као заштитника свога, ни тамо се неће застидети од непријатеља својих, него ће и тада као и сада смело са њима на дверима ступити у разговор. Само ако истраје да до свог изласка из тела вапије даноноћно Господу Исусу Христу Сину Божјем. И Он ће бити брзи бранитељ њен, по истинитом Његовом и божанском обећању, које је изрекао у причи о неправедном судији: "Кажем вам да ће их одбранити брзо", и у овом животу и по изласку душе из тела (Лк. 18, 1-8/гл. 149).
20. Започињући живот умне будности (пажње), ако трезвљењу припојимо смирење а супростављању присајединимо молитву, онда ћемо добро ходити путем покајања, улепшавајући и чистећи од лукавства дом срца нашег Именом светим Господа Христа, као сјајном светиљком. Ако ли се поуздамо само у наше трезвљење и будност, брзо ће нас противници нападнути и срушени пашћемо, намамљени њиховим подмуклим лукавствима. Намамљени њиховим мамцима, злим жељама још ћемо се више заплести, па чак и убијени бити лако од њих, зато што немамо са собом победоносни мач - име Исуса Христа. Јер само је овај свечасни мач, ако је непрестано присутан у чистом и поједностављеном срцу ,у стању да их одбија и сасеца, сажиже и уништава, као огањ сламу (гл. 152).
21. Душекорисно и веома плодно дело непрестаног трезвљења састоји се у брзом разазнавању у уму образованих маштарећих помисли; дело супростављања - у изобличавању и откривању помисли која покушава да уђе у простор нашега ума преко представе неке чулне ствари. Оно пак што гаси и уништава тренутно сваку непријатељску замисао, сваку реч, сваки привид, сваки идол, свако лукаво изображење, јесте - призивање Господа. И ми сами видимо у уму пораз силе њихове који им наноси Исус велики Бог наш, као и заштиту нас смерних, бедних и непотребних (гл. 153).
22. Неће прећи много миља брод без воде. То бива и са чувањем ума: оно је неоствариво без трезвљења са смирењем и без непрестане молитве Исусу Христу (гл. 168).
23. Непрестана молитва чисти ваздух ума од мрачних облака, од ветрова духова злобе. Када се очисти ваздух онда нема више никакве препреке да у њему засија божанска светлост Исусова, само ако се ми не надмемо и не погордимо сујетом и уображеношћу и ако не будемо сезали за недостижним. У овом случају, остаћемо без Исусове помоћи, зато што је Христу, обрасцу смирења, све то мрско (гл. 105).
24. Као што се слова не могу писати по ваздуху, него их треба урезивати у неки чврсти предмет да би била дуготрајна, тако са напорним трезвљењем треба чврсто спојити молитву Исусову. Само ће тако моћи предивна врлина трезвености да стално са Њим борави; и кроз Њега да остане за свагда са нама (гл. 183).
25. Чување ума с Божјом помоћи и ради самога Бога, када се дуго у души упражњава, дарује уму мудрост за вршење по Богу подвига. Не малу способност оно дарује ономе који га поседује за разборито вршење дела и речи, на богоугодан начин (гл. 194).
26. Заиста је блажен онај који је тако присајединио Исусову молитву уму, и који Га непрестано призива у срцу, као што је ваздух сједињен са нашим телом, или пламен са свећом. Сунце кад обасја земљу, рађа дан; свето и обожавано Име Господа Исуса, када почне да сјаји непрестано у уму, рађа безбројне сунцу сличне мисли (гл. 196).
27. Када се растуре облаци, ваздух постаје чист; када сунце правде Господ Исус разагна маштања страсти, онда се у срцу рађају сасвим природно светлосне и као звезде сјајне помисли. То зато што је ваздух срца Исус обасјао (гл. 197).


б) Изреке Филотеја Синајског

1. Одиграва се у нама духовни рат, много тежи и опаснији од видљивог рата. Зато подвижник побожности треба да хита к дару горњега звања (ср. Фил. 3, 14) умом својим, како би уризничио целосно у срце своје сећање на Бога, као неки бисер или драги камен. Потребно је све оставити, чак и тело, и презрети овај садашњи живот, како би једино Бога у срце настанили и стекли (гл. 1).
2. Од самог јутра треба мушки и непоколебиво стати на вратима срца, са крепким сећањем на Бога и сталноприсутном у души молитвом Исусовом и затирати умним стражењем "све грешнике земаљске" (Пс. 101, 8). А то значи, усхићеним и непрекидним верним сећањем на Бога, сасецати главе силних, ради Господа, и зачетке непријатељских помисли које нас нападају (гл. 2).
3. С пуним правом се трезвљење назива путем који води у Царство, у оно које је у нама и оно које ће доћи, с правом се назива и духовно делање, јер обрађује и убељује нарави ума и страсно стање претвара у бестрасно. Оно личи на светлосно окно, кроз које се Бог нагиње и обасјава ум (гл. 3).
4. Онде где је смирење, сећање на Бога састављено од трезвљења и будности (стражења) и честа молитва уперена против непријатеља, ето ту се налази место Божије (ср. Пост. 28, 16-17) или срдачно небо на коме демонска војска не сме да борави, због тога што на том месту Бог станује (гл. 4).
5. Прва двер која уводи у духовнм Јерусалим, у будно стражење над умом, јесте свесно ћутање уста, па макар ум још и не постигао тишину. Друга двер је умерено уздржавање од хране и пића, а трећа непрестано сећање на смрт, које чисти ум и тело (гл. 6).
6. У природи је сладосног сећања на Бога, тј. на Исуса, праћеног срдачним гњевом и спаситељном огорченошћу (на све што је грешно), да затире све опсене помисли, замисли, речи, маштања, мрачне образине; једном речју све оно чиме се нечастиви оружа и хвалиса, тражећи да прогута наше душе. Јер кад Исуса призовемо, он све то са лакоћом спаљује. Нама нема ни у коме другоме спасења сем у Исусу Христу. И сам Спаситељ је то рекао: ,,Без мене не можете чинити ништа" (Јн. 15, 5) (гл. 22).
7. Сваког часа и сваког трена држимо што јачу стражу над срцем својим, чувајући га од помисли које помрачују душевно огледало, чије је природно својство да се у њему огледне и светлим словима запише Исус Христос, Који је мудрост и сила Бога Оца. Непрестано тражимо унутар у срцу Царство небеско; и наћи ћемо зрно горушичино, и бисер, и квасац унутра у нама на тајанствен начин, - само ако будемо очистили око ума свога. Зато је и рекао Господ наш Исус Христос: "Царство је Божје унутра у вама" (Лк. 17, 21), указујући тиме на Божанство које у срцу обитава (гл. 23).
8. Приликом вођења унутарње духовне борбе овако поступај: с трезвљењем сједини молитву и трезвљење ће молитву појачавати, а молитва трезвљење. Трезвљење, стално пазећи на све што се збива унутра у срцу, примећује на који начин непријатељи покушавају да уђу у њега, и одмах призива на помоћ Господа Исуса Христа, да Он протера те лукаве нападаче. При том, будно стражење преграђује им пут противљењем, а молитвено позвани Исус - изгони демоне са свим њиховим маштаријама (гл. 25).
9. Веома строго пази на свој ум. Када приметиш помисао, супростави јој се, и одмах тога трена призови Христа на помоћ. А сладосни Исус, док му још будеш говорио, рећи ће: Ево ме да те заштитим! Када молитва умири све ове непријатеље, ти и даље стражи и пази свој ум. Јер ће поново наићи још већи таласи помисли, један за другим се на тебе устремљујући, докле душа у њима не заплива. Али ево опет Исуса кога буди ученик и који, као Бог, заповеда злим ветровима помисли да утихну! (ср. Мат. 8, 23-27). А ти, ослободивши се од њих, сваког часа и трена прослављај Онога који те је спасио, и сећај се часа смртнога (гл. 26).
10. Са пуном будношћу срца и душевном осећајношћу, проходимо подвижнички пут свој. Јер кад се будност сједињује свакодневно са молитвом, крећу се слично огњеним колима пророка Илије, издижући у небеску висину онога који их поседује. Шта говорим?! - Онај који је стекао трезвљење, или који се труди да га стекне, преображава се чистим срцем у духовно небо са сунцем, месецом и звездама: постаје сместиште несместивог Бога, по тајанственом боговиђењу и усхођењу (гл. 27).


в) Изреке Теолипта Митрополита

1 Залазак сунца производи ноћ; када Христос напушта душу, њу тада обузима тама страсти а духовне звери растрзавају. Кад засија видљиво сунце, звери се скривају у своје јазбине, кад засија Христос на тврђи молитвеног ума, свака световна навика ишчезава, заљубљеност у тело нестаје и ум излази на дело своје, тј. на проучавање божанских ствари "до вечера" (стр. Пс. 103, 23).
2. Уздржавај се од спољашњих разговора и бори се с унутарњим помислима, све дотле док не пронађеш место чисте молитве, и дом у коме обитава Христос, Који те просвећује и заслађује богопознањем и посетом својом.
3. Трагове ногу у снегу, или их сунце када обасја растапа, или их разливена вода уништава. Тако бива и са сећањима урезаним у уму преко сластољубивих дела: Уништава их Христос, кад молитвом засија у срцу, и потоком умилних суза.
4. Честе молитве, у уму вршене и праћене топлим умиљењем, бришу сећања на ранија дела. Душе просвећене сећањем на Бога, са вером и скрушеношћу срца, одсецају од себе рђава сећања као ножем.
5. Када се усамиш, покушај онда да уђеш што дубље у унутарњу стражарницу душе, која је дом Христов и у којој је вечно присутан мир, радост и тишина. Духовно сунце Христос испушта ове дарове из себе као зраке, и даје их као неку награду души која га је с вером и врлинољубљем примила.
5. Седећи у дому своме, помињи Бога, од свега ум ослобађајући к једино на Њега га безгласно устремљујући. Излиј пред Њега сво расположење своје душе и прилепи се уз Њега са љубављу. Сећање на Бога, означава - боговиђење: Бог привлачи вид и стремљење ума к себи и обасјава ум својом сопственом светлошћу. Кад се ум враћа Богу, пошто у њему утихну све особене представе бића, тада он стиче безвидно боговиђење и обасјава свој духовни вид надзнањем неприступне славе.
6. Молитва је разговор ума са Господом, при коме се изговарају речи молитве заједно са целосном усмереношћу ума Богу. Када мисао непрестано изговара Име Господње и ум бди над сталним призивањем божанског Имена, онда светлост Богопознања осењује сву душу као неки светли облак.
7. Веруј ми, истину ти говорим, ако сваки свој труд будеш пропратио молитвом, мајком свих добара, она неће задремати све док ти не покаже небеску ложницу, док те у њу не уведе и док те не испуни неизрециве славе и радовања. Пошто уклони све препреке, она тада поравнава пут врлине и чини га погодним за боготражитеља.
8. Зато, ходећи путем умног делања, изговарај речи молитве и разговарај са Господом, стално вапијући и не препуштајући се лености. Непрестано се моли и подражавај упорности оне удовице која је успела да умоли неумољивог судију (Лк. 18, 2-5). Тада ћеш духом ходити и о телесним жељама нећеш бринути, и светским помислима нећеш прекидати ток молитве. На тај начин постаћеш храм Божји, у коме се неометано вечно Богу пева. Молећи се тако умно, удостојићеш се сталног сећања на Бога, ући у скривене и неприступне дубине ума; гледаћеш тајанственим боговиђењем Невидљивог, служећи сам насамо јединоме Богу свим силама свога разума и изливима своје љубави.


г) Изреке Варсануфија Великога и Јована

1. Од призивања Имена Божјег демони постају немоћни. Знајући то, не престајмо да призивамо Име Божје у помоћ. То је она молитва о којој говори Свето Писмо: "непрестано се молите" (1. Сол. 5, 17) (одговор 422).
2. Памти, Бог је срцезналац, на срце гледа, па га призивај у срцу своме. То и јесте смисао онога што је речено у Светом Писму: "Затвори двер своју и помоли се Оцу твојему који је у тајности" (Мат. 6, 6). Затворимо уста и помолимо му се у срцу; јер онај који затвара уста и призива Бога, или Му се моли у срцу своме, тај испуњава наведену заповест (одговор 427).
3. Твој срдачни труд треба да се у томе састоји што ћеш се непрестано молити Богу. Ако хоћеш да у томе имаш успеха, почни и ишти усрдно и пун наде и Бог ће те благословити успехом (одговор 26).
4. Непрестано призивање Имена Божјега је лек који убија не само страсти него и само њихово дејство. Као што лекар тражи погодан лек или завој за рану онога који страда, и они благотворно дејствују, при чему болесник и не зна како то бива; тако бива и са Именом Божјим: када га призивамо, оно убија у нама све страсти, премда нам је непознато како се то збива (одговор 421).
5. Господ је рекао: "Иштите и даће вам се" (Лк. 11, 9). Моли се Свеблагоме Богу и да ти пошаље Духа Светога Утешитеља, а он када дође, свему ће те научити и открити ти све тајне. Њега тражи за свога руковођу. Он неће дозволити да ти у срце уђе прелест (обмана), или расејаност; неће допустити да мислима загосподари нерад, лењост и дремање: просветиће очи, утврдити срце, уздигнути ум. Уз Њега се припој, Њему веруј, Њега воли (одговор 136).
6. Када приметиш да ти демон омета молитву својим подмуклим сплеткама, не препири се са њим, него се потруди да призовеш име Божје, и Бог ће ти помоћи и уништити демонска лукавства (одговор 424).
7. Савршена молитва се састоји у разговору с Богом, без расејаности мисли, уз сабраност свих помисли и осећања. Човек задобија такво стање када умре за све људе, за свет и за све што се у њему налази. Такав у време молитве нема ничега у мислима, сем тога, да стоји пред Богом и са њим разговара (одговор 79).


МНОГОКОРИСНА БЕСЕДА О АВИ ФИЛИМОНУ

1. Причали су о Ави Филимону пустињаку, да се затворио у некакву пећину која се налазила у близини Лавре, зване Ромијева, и ту се предао подвижничким борбама, понављајући у себи оно што је, по предању, говорио себи Арсеније Велики: Филимоне, зашто си овамо дошао? У тој пећини је провео доста времена. Посао му је био плетење ужади и котарица, које је предавао економу, а од њега примао мале хлепчиће, којима се хранио. Ништа друго није јео осим хлеба са сољу, па и то не сваки дан. Очевидно, о телу се мало бринуо, али је зато, бавећи се сазерцањем, боравио у божанском просвећењу. Удостојавајући се отуда неописивих виђења тајни, боравио је у духовном образовању. Када би суботом и недељом одлазио у цркву, увек је ишао сам, удубљен у себе, не дозвољавајући никоме да му се приближи, да му се не би ум отргао од свога делања. У цркви би стајао у углу, са погнутом главом, проливајући море суза. Стално је покајно туговао и имао богосећање у срцу и сећање на начин живљења Светих Отаца, особито Арсенија Великог, трудећи се да иде његовим стопама.
2. Када се у Александрији и њеној околини појавила јерес, он се одатле удаљио и отишао у Никанорову Лавру. Примивши га, богољубиви Павлин му је дао своје усамљено место и омогућио му савршено молитвено тиховање. У току целе године није никоме дозволио да се види с њим, а и сам му није досађивао, одлазио је код њега само кад је требало да му преда потребни хлеб. Дошло је време Светог Христовог Васкрсења. Када су се тим поводом срели, повео се међу њима, разговор у коме су се дотакли и пустињачког живљења. Из разговора је Филимон схватио да и овај веома побожни брат Павлин чезне за таквим предивним начином живота и да се богато хранио подвижничким поукама, писаним и неписаним, свима доказујући да је без потпуне усамљености немогуће савршено угодити Богу, као што о томе мудро говори Мојсије, богопросвећени отац, кад каже: "Усамљено тиховање рађа подвиг, а подвиг рађа плач, плач - страх, страх - смирење, смирење - прозрење, прозрење - љубав; љубав пак оздрављује Душу и чини је бестрасном, и тада човек сазнаје да је близу Бога".
3. Филимон му је говорио: Потребно ти је да путем молитвеног ћутања савршено очистиш ум и да му даш непрестано духовно делање. Као што се телесне очи, усмерене на чулне предмете, диве ономе што су виделе, исто тако и чисти ум, кад се усмери на духовне ствари, усхићује се оним што духовно сазерцава, до те мере да га је немогуће од њега одвојити. Уколико се он путем молитвеног тиховања ослободи и очисти од страсти, утолико се више удостојава и виђења (тих духовних ствари). Савршеним ум постаје онда када окуси суштаственог боговиђења и сједини се са с Богом. Тада он, имајући царско достојанство, не осећа више сиромаштва и не привлаче га ниже жеље, макар му ти понудио и сва царства. И тако, ако желиш да стекнеш таква добра, што брже можеш бежи од света и са усрђем ходи путевима Светих; престани да се бринеш о свом спољашњем изгледу, одело нека ти је сиромашно и скромно. Заволи живот у оскудици и безбрижности. Понашање нека ти буде једноставно, реч безазлена, ход без сујете, глас без претварања. Изнад свега брини се о чувању ума и трезвљењу, имај трпљење у свим невољама, и на сваки начин труди се да сачуваш већ стечена духовна добра, неповређеним и непомеривим. Пажљиво бди и стражи над собом и не примај ни једну сласт која ти се тајно прикрада. Јер, иако молитвено самовање укроћује душевне страсти, ипак, ако им се дозволи да се распале и изоштре, оне обично постају још свирепије, и оне који то допусте вуку још јаче и силније у грех. Исто то бива и са телесним ранама: ако се повређују, постају неисцељиве. Чак и једна реч је у стању да удаљи ум од осећања Божјег, кад демони на то приморавају а чула се са њима саглашавају. Велики је подвиг и терет - успети сачувати душу. Зато, потребно ти је да се потпуно удаљиш од света, и отргнувши душу од сваког сажаљења према телу, да постанеш бескућник, без града и без имања несреброљубив и без жеље за стицањем, безбрижан и усамљен, невешт за људске послове, смирен, састрадалан, добар, кротак, тихе нарави, увек спреман да примиш од божанског сазерцања и гледања, у срце, уразумљујући одсјај. Јер ни на воску се не може писати, ако се претходно не избришу слова раније на њему написана, како нас учи Василије Велики. Такви су били Свети, који су се, удаљивши се од свих световних обичаја и чувајући у себи непомућену небеску мудрост, просветили божанским законима и заблистали побожним делима и речима, умртвивши удове који су на земљи уздржањем, Божијим страхом и љубављу. Непрестана молитва и поучавање у божанским Писмима отварају умне очи срца тако да оне виде Цара сила, и бива радост велика, и силно се запаљује у души божанска незадржива жудња. При томе, и тело постаје заједничар тога усхићења, дејством Духа Светога, тако да сав човек постаје духован. Ето чега се удостојавају делатељи блаженог молитвеног тиховања и уског подвижничког живога, који, удаљивши се од сваке људске утехе, само са једним небеским Господом разговарају непрестано.
4. Чувши све ово тај богољубиви брат, и божанском љубављу рањен у души, напусти своје место боравка и заједно са Филимоном отпутова у скит, где су највећи међу Оцима окончали свој пут благочешћа. Настанили су се они у Лаври преподобног Јована Колова, препустивши бригу о себи економу Лавре, пошто су сами желели да бораве у молитвеном тиховању. И боравили су ту благодаћу Божјом у савршеној молитвеној усамљености. Суботом и недељом су долазили на заједничке црквене службе, а остале дане су проводили у усамљености. При томе, сваки од њих је вршио молитву и службе засебно.
Свети старац Филимон је имао овако правило служења: Ноћу је певао цео Псалтир и песме (девет песама које се налазе у Псалтиру), без журбе и сујете. Онда је читао једно зачало из Еванђеља, потом је седао и говорио у себи: Господе помилуј! са пуном пажњом и прилично дуго, све док би се уморио од призивања. Онда би допустио себи да заспи. Потом би опет у зору отпевао први час, па би онда сео на своју столицу, лицем окренут према истоку и наизменично певао (псалме) или читао по избору из Апостола и Еванђеља. Тако је проводио цео дан непрестано певајући, молећи се и наслађујући се сазерцањем небеских ствари. Његов ум је често био плењен сазерцањем, тако да није знао, да ли се налази на земљи.
6. Брат, видевши како се он свеусрдно труди у молитвеном служењу и како се понекад потпуно мења од божанских помисли, упита га: Зар ти, оче, није тешко у таквој старости толико умртвљавање и покоравање свога тела? Он му на то одговори: "Веруј ми, Бог је такву усрдност и такву љубав запалио у мојој души према молитвеном служењу, да ја чак нисам у стању да удовољим потпуно њеном стремљењу к томе; телесну пак немоћ побеђује љубав према Богу и нада на будућа добра." Тако је сва његова жеља била умно окриљена небесима, и то чак и за време јела, не само у друга времена.
7. Једном га упита неки брат који је живео заједно са њим. Каквих све има тајни сазерцања? А он, видевши његову упорност и то да искрено тражи поуке, рече му: Кажем ти, чедо, да ономе чији је ум постао савршено чист, Бог открива виђење самих анђелских чинова и сила.
8. Упитао га је он и о следећем: Зашто ти се, оче, од свих божанских Писама највише допада Псалтир, и ради чега, кад ти певаш личиш на човека који разговара с неким? На то му он одговори: Тако је Бог урезао у душу моју силу псалама, као у душу самога Давида, и просто се не могу одвојити од сладости скривене у његовој неисцрпној мудрости. јер они садрже у себи сво божанско Писмо. Ово је он признао ономе који га је питао, са великим смирењем, његове користи ради, и после дугог његовог наваљивања.
9. Неки брат по имену Јован, дође од приморја светоме овом и великом оцу Филимону, и загрливши му ноге, рече му: Шта да радим, оче, да бих се спасао? Ум ми лута овамо онамо, где му не приличи. А он, поћутавши кратко, рече: Ова душевна болест припада онима који су спољашњи и у њима пребива. Она се и код тебе налази зато што још увек ниси стекао савршену љубав према Богу, још ниси задобио топлину љубави и богопознања. Тада му брат рече: Па шта да радим, оче? Он му одговори: Иди, стекни скривену поуку у срцу свом, и она ће ти очистити ум од тога. Брат, пошто није био посвећен у то о чему му је говорио, рече старцу: Каква је то скривена поука, оче? И он му рече: Иди, стекни трезвеност у срцу своме, и у мисли својој говори трезвено са страхом и трепетом: Господе, Исусе Христе, помилуј ме! Тако саветује почетницима и блажени Дијадох.
10. Брат је отишао, и помоћу Божјом по молитвама оца успокојивши се, донекле се усладио тим делањем и поуком. Али га је потом та сладост оставила, тако да више није био у стању да упражњава то делање трезвено и да се моли. То га је натерало да поново оде код старца и да му исприча шта му се догодило. Старац му рече: Ти си сада упознао пут молитвеног тиховања и умног делања и окусио сладости која се од њега рађа. Имај то увек у срцу свом, јео или пио, разговарао са неким или се на путу налазио, или седео у келији: не престај да се трезвеном мишљу и сабраним умом молиш таквом молитвом, да певаш и да се поучаваш у молитвама и псалмима. Чак ни при обављању најнеопходнијих својих потреба не дозволи уму своме да буде празан, него га приморавај да се тајно моли и поучава. Тако ћеш успети да схватиш дубину божанских Писама и у њима скривену силу, и да даш уму непрестано делање, како би испунио апостолску реч која заповеда: Молите се непрестано. Брижљиво пази на себе и чувај срце своје од примања рђавих помисли, или било каквих некорисних и сујетних. Свагда, и када спаваш, и када устајеш, и када једеш, и када пијеш, и када разговараш, нека срце твоје у тајности мислено или се поучава у псалмима или се моли: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! Такође, када певаш псалме језиком, пази да ти не говоре уста једно а помисао да се бави другим.
11. Брат га је још и ово упитао: Много празних маштања видим за време сна. Старац му рече: Не буди лењ и малодушан; него, пре но заспиш, много се помоли у срцу свом и супростави се помислима и покушајима демона да те води куд он хоће, да би те примио Бог. Потруди се колико је у твојој моћи да заспиш увек са псалмима на уснама и умним делањем, и никад не дозволи уму да због своје немарности прими туђе помисли, него са помислима којима си се молио, са њима се и на одар спусти, да би и у току сна оне биле присутне у теби, и кад се пробудиш да би разговарале с тобом. Изговарај такође и свети Символ православне вере пре него заспиш, јер православствовати о Богу, извор је и заштита свих добара.
12. Упитао га је брат и ово: Учини ми љубав, оче, и реци ми, чим се бави и како делање има твој ум? Научи и мене, да бих се и ја спасао. Он му одговори: Зашто си тако радознао? - Онда овај устаде, загрли му ноге и целивајући их, молио је светога да му то каже. Старац, поћутавши дуго времена, најзад рече: Ниси ти још у стању да то понесеш. Давати сваком осећању одговарајуће дело и посао у стању је само онај који је навикао да се непрестано креће у добрима правде. Онај који није постао потпуно чист од сујетних помисли света, не може се удостојити овога дара. Ако заиста желиш да то стекнеш, држи скривено делање у чистом срцу. Јер, ако се будеш непрестано молио и поучавао у Писмима, отвориће ти се очи душе твоје, и родиће се у њој радост велика, и осећање неко неописиво и силно, загревано Духом и телом, од кога цео човек постаје духован. И тако, било да те Бог удостојио ноћу или дању да се нерасејано помолиш чистим умом, остави своје молитвено правило, и усмери се, колико ти је год више могуће, да се прилепиш уз Бога. И Он ће просветити срце твоје за духовно делање, кога си се прихватио.
Овоме је старац додао и следеће: Дошао ми је једном неки старац и када сам га упитао о настројењу и стању његовог ума, рекао ми је: две године сам стајао пред Богом, усрдно га молећи свим срцем да ми дарује, да се непрестана и сабрана молитва уреже у моје срце, онаква какву је Он предао својим ученицима. А Господ, изобилни у даровима, видећи мој труд и трпљење подарио ми је оно што сам тражио.
И ево шта му је још говорио: Помисли о сујетним стварима, које настају у души; то је болест душе заљубљене у оно што је ништавно и која се препустила нераду и лењости. Зато је потребно, као што каже Свето Писмо, са сваком будношћу и пажњом чувати ум свој, певати разумно без расејаности и молити се чистим умом. И тако, брате, Бог тражи од нас нашу усрдност према Њему ,и то прво у подвизима и врлинама, а потом у љубави и непрестаној молитви. Само тако ће нам Он открити пут спасења. Очевидно је да нема другог пута који узводи на небо, осим потпуног удаљења од свега што је зло, стицања свега што је добро, савршене љубави према Богу и обитавања с Њим у светости и правди. Онај који ово стекне, брзо ће се прибројати небесноме збору (Светих). Али при томе, сваки онај који жели да се успне на висину, треба обавезно да умртви удове који су на земљи. Јер када се наша душа услади сазерцањем истинског добра, она се више не враћа ни једној страсти, коју подстиче греховна сласт; него, омрзнувши свако телесно сладострашће, са чистом и неупрљаном мишљу прима јављање Бога. Потребна нам је, дакле, велика будност и стражење над собом, много телесних подвига и очишћење душе, да би се Бог уселио у срца наша, и да би убудуће безгрешно испуњавали Његове божанске заповести; и да би нас сам Он научио да се чврсто држимо Његових закона, изливајући на нас, као сунчане зраке, своје силе и дејства, запретане у нама благодаћу Духа. Подвизима и искушењима ми треба да очистимо образ, слику, по којој смо били створени као разумна бића, способна да примају свако знање и уподобљење Богу, носећи осећања, очишћена од сваке прљавштине кроз каљење у огњу искушења, задобијајући кроз то царско достојанство. Бог је и људску природу створио причасном сваког добра, способном да духовно сазерцава ликовање Анђела славе, Господстава, Сила, Начала, Власти, светлост неприступну, славу пресветлу. Али када ти постигнеш неку врлину, пази да се твоја помисао не погорди над братом, зато што си је ти стекао а он се није потрудио. То би био почетак гордости. Када се бориш против неке страсти, пази да не паднеш у очајање или малодушност, зато што напад не престаје. Него, устани, падни пред лице Божије, и завапи свим срцем заједно са пророком: Господе, удри оне који ударају на ме! (Пс. 35,1), јер сам немоћан да их победим. А Он, када види смирење твоје, брзо ће ти послати помоћ своју. Када путујеш са неким, не води празне разговоре, него дај уму духовно делање које је имао, како би се у њему сачувала ова добра навика и заборав светских сласти, и да не би изашао из пристаништа бестрашћа.
Поучивши брата таквим и многим другим поукама, старац га отпусти.
13. Но није прошло много времена, он опет дође, и започевши разговор, упита га: Шта да радим, оче? Приликом мог ноћног служења притиска ме сан и не дозвољава ми да се трезвено молим и да дуже времена бдим. И долази ми да се прихватим рукодеља, док певам. На то му старац рече:
Кад можеш да се молиш трезвено, онда остави рукодеље; кад те спопадне дремеж, онда, побунивши се против те помисли, претећи јој, прихвати се рукодеља. Он га опет упита. Зар теби самоме, оче, не досађује сан за време служења ноћног? Старац му одговори: Није то баш лако. Ипак, кад ме понекад нападне дремеж, мало се подигнем и почнем да читам од почетка Еванђеље по Јовану, уздижући око ума к Богу, и тог момента он ишчезава. На сличан начин се односим и према помислима. Наиме, кад наиђе нека од њих, сретам је као огањ - са сузама, и она ишчезава. Ти још ниси спреман да се на тај начин бориш са њима, него се што више држи скривеног делања и ревносно врши оно што су установили Свети Оци, као дневне јутарње молитве и часове - трећи, шести, девети и вечерњу, тако и ноћне службе. И труди се свим силама да ништа не радиш из човекоугађања, уз то се чувај да ниси у завади ни са ким од браће, да не би себе одвојио од Бога својега. Такође се постарај да сачуваш своју мисао сабраном, и сверевносном у стражењу над унутарњим помислима. Кад дођеш у храм с намером да се причестиш светих Христових тајни, не излази из њега све док не задобијеш потпуни мир. Стани на једном месту и не померај се са њега све до отпуста. Мисли сам у себи да се налазиш на небу и да стојиш пред Богом заједно са светим Анђелима, као онај који има да га прими у срце своје. Припремај се за то са страхом и трепетом, да не би био недостојни сапричасник светих Сила.
Пошто је на тај начин добро наоружао брата, и пошто га је предао Господу и Духу благодати Његове, старац га отпусти у миру.
14. О ави Филимону је још причао брат који је живео са њим и следеће: Седећи једном поред њега упитао га је: да ли су га нападали демони искушењима док је живео у пустињи? Он на то рече: Опрости, брате, - када би Бог попустио да на тебе дођу искушења, каква сам ја претрпео, не верујем да би ти могао издржати њихову горчину. Имам седамдесет година, или нешто мало више, много сам поднео искушења, живећи у разним пустињама у пуном молитвеном тиховању. Шта сам претрпео и доживео од демона, бескорисно је и говорити о горчини тога онима који још не знају шта је то молитвена самоћа. За време таквих искушења, ја сам увек овако поступао: полагао сам сву своју наду на Бога, којему сам давао и завете одречења, па ме је Он одмах избављао од сваке напасти. То је разлог, брате, што се ја више уопште не бринем о себи: знајући да се он брине о мени, веома лако подносим искушења која наилазе на мене. А једино што му од себе приносим јесте - непрестана молитва. При томе, од не мале помоћи је и нада да што су веће тегобе и невоље, то се већи венци припремају ономе који их трпи. Јер код праведног Судије постоји равнотежа између тога двога. Знајући то, брате, не падај у малодушност. Ушао си у средину битке, па се бори, и надахњуј се сазнањем да је много више оних који се боре за нас против непријатеља Божјих, него што има демонских пукова. Уосталом, зар би смели ми да се супроставимо таквом страшном противнику рода нашега, кад нас не би моћна десница Бога Слова држала, и ограђивала, и покривала? Зар би била у стању људска природа да издржи његове нападе? Јер, као што каже Јов: "Ко је открио спреда одећу његову? К чељустима његовим ко ће приступити? Из уста му излазе лучеви, и искре огњене скачу. Срце му је тврдо као камен, тврдо као доњи жрвањ. Чини, те ври дубина као лонац, и море се мути као у ступи. Што је год високо презире, цар је над свијем звијерјем" (Јов. 41, 4. 10. 15. 22. 25). Ето, против кога ратујемо, брате! Ево каквим и коликим је насликала Реч Божја тога тиранина! И поред свега тога, њега лако побеђују они који као што треба проводе усамљенички живот, с обзиром да у себи немају ничега што би њему припадало: због њиховог одрицања од света, због њихових обилних врлина и због тога што ми имамо некога који се бори за нас. Јер, реци ми, ко је тај чија се природа није преобразила, кад је приступио Господу и страх Његов примио у ум свој ? И који није учинио душу своју светлом и способном да сија божанским знањем и мислима, обасјавши себе божанским законима и делима? Такав никад не дозвољава да му душа буде празна, имајући у себи Бога, који запаљује ум да стреми незаситиво к светлости. И док је душа под таквим непрестаним дејством, дух јој не дозвољава да се разнежује страстима, него их као неки цар, који дише страшним гњевом и претњом, непоштедно сасеца. Такав се никад више не враћа сну и дремежу, него с подвигом, и рукама уздигнутим према небу и умном молитвом, односи победу у рату.
15. Још је тај исти брат приповедао, да је ава Филимон поред других врлина имао и ову: није могао поднети да слуша празне разговоре. А ако би се десило да се неко заборави па да прича било шта што се не тиче духовне користи, уопште на то није обраћао пажњу. Исто тако, кад бих одлазио по неком послу, никад није питао: зашто идеш? А кад сам се враћао, није питао: где си био? или шта си и како радио? Тако, кад сам једном отпловио у Александрију по потреби, а отуда отпутовао ради једног црквеног посла у Цариград, не обавестивши о томе слугу Божјега; потом, пошто сам тамо провео доста времена, посетивши тамошњу побожну браћу, на крају сам се вратио к њему у скит. Кад ме старац видео, веома се обрадовао, и после уобичајеног поздрава, помолио се и сео. Међутим, савршено ни о чем ме није упитао, него је остао заузет својим уобичајеним молитвеним умним делањем.
16. Једном, желећи да га испробам, неколико дана му нисам давао храну да једе. Он, нити је храну тражио, нити је било шта рекао. Тада, поклонивши се, упитах га: Учини ми, оче, љубав и реци ми, зар се ниси увредио што ти нисам донео по обичају да једеш? Он рече: Опрости, брате! Ако ми и двадесет дана не донесеш хлеба да поједем нећу ти затражити. Јер све док будем трпео душом, трпећу и телом. Толико је он био заузет сазерцавањем истинског добра.
17. Он је говорио: Од кад сам дошао у скит, нисам дозволио својој помисли да изађе ван зидова ћелије; а ни у свој ум нисам примио никакве друге помисли осим страха Божјега и Суда будућег века, држећи у сећању Суд који прети грешницима, и огањ вечни и крајњу таму, као и то како живе душе грешника и праведника, и каква су добра приправљена праведницима, и како сваки добија своју награду по труду своме: један за подвижничке трудове, други - за милостињу и нелицемерну љубав, трећи за неимање и пуно молитвено самовање, неки за крајње послушање, неки опет за туђиновање. Имајући све ово у својим мислима, ја не дозвољавам никаквој другој помисли да дејствује у мени и не могу више бити с људима и њима окупирати ум свој, да се не бих удаљио од божанског размишљања.
18. Овоме је он додао и казивање о неком усамљенику, говорећи за њега да је већ и бестрашће био постигао, и из анђелске руке примао храну и хлеб, али да је због ослабеле будности и пажње, лишио се те части. Јер кад у души ослаби разборита и сабрана пажња ума, тада ту душу обузима ноћ. Тамо где не сјаји Бог, тамо се све губи и разлива као у мраку. Тада душа више није у стању да погледа на Бога једнога нити да задрхти од речи Његових. "Бог сам ја који се приближује, говори Господ, а не Бог издалека. Може ли се ко сакрити на тајно место да га ја не видим? говори Господ,- не испуњам ли ја небо и земљу? говори Господ". (Јер 23, 23. 24). Старац је напомињао и о многим другима, који су на сличан начин настрадали. Навео је и Соломонов пад, који је, говорио је, стекао такву премудрост, да су га сви славили, зато што је као јутарња зорњача све обасјавао светлошћу премудрости, па је ипак за малу сласт изгубио толику славу. И тако, страшно је угађати лењости, него се треба непрестано молити, да не би наишла нека друга помисао и одвојила нас од Бога, и да нам не би било подметнуто на место Њега нешто друго. Само чисто срце, поставши обиталиштем Духа Светога, чисто види у себи, као у огледалу, самога Бога свога.
19. Слушајући све ово, причао је брат који је живео с авом Филимоном, и гледајући на његова дела, схватио сам да су у њему већ сасвим престале да дејствују телесне страсти, и да је он био ревносни љубитељ сваког савршенства. Тако се свагда могло видети да се он преображава божанским Духом из славе у славу, и да уздише неописивим уздасима, строго на себе пазећи и себе вагајући, и на све начине се трудећи, да ништа не дође и не помути чистоту ума његовог, или да се било каква прљавштина неприметно не прилепи за њега. Гледајући, говорио је, ово и подстицан тиме да ревносно подражавам његов начин живота, усрдно сам му се обраћао с молбом: како да стекнем слично теби чистоту ума? А он би ми говорио: Иди, потруди се, јер за то је нужан труд и разгореност срца. Духовна добра, достојна ревносног искања и труда, не задобијају се лежањем на одру и спавањем. Без зноја не може нико стећи ни земаљска блага. Онај који жели да постигне духовни напредак, треба пре свега да се ослободи од својих прохтева и да задобије непрестани покајни плач и неимање; да не обраћа пажњу на погрешке других, него само на своје, оплакујући их дан и ноћ, и да не гаји сујетну дружбу ни са ким од људи. Јер душа која тугује над својим бедним стањем и која је рањена сећањем на пређашња сагрешења, постаје мртва за свет, као што и свет умире за њу. То значи да тада телесне страсти постају неактивне и да човек престаје да буде њихов роб. Уз то, онај који се одрекао света и сјединио с Христом, и који борави у молитвеном тиховању, тај воли Бога, чува његову слику, образ и богати се његовим подобијем. Јер он прима од Њега свише дарове Духа и постаје дом Божји, а не дом демона, и приноси Богу дела праведна. Тако ће душа поставши чиста по животу, слободна од прљавштине тела и без икакве мрље и порока, увенчати се на крају венцем правде и засјати лепотом врлине.
Онај у чије се срце на самом почетку одрицања (од света) није уселио плач, ни духовне сузе, ни сећање на вечне муке, ни истинско молитвено тиховање, ни непрестана молитва, ни певање псалама и учење божанских Писама; онај код кога све ово није постала навика, како би због сталног општења са њим, био примораван на то чак и онда кад ум не жели да то ради; онај у чијој души не господари страх Божји. - тај још увек живи у друштву са светом и није у стању да има ум чист у молитви. Јер само побожност и страх Божји чисте душу од страсти и чине ум слободним, уводе га у његово природно стање сазерцања, и дају му могућност да се додирне Богословља, које он прима у виду блаженства ("Блажени чисти срцем јер ће Бога видети"). Онај који се тога удостоји, оно му још од сада служи као предукус (будућих добара) и чини душу непоколебивом.
Зато се свим силама потрудимо у делатном творењу врлина, којим се стиче побожност, тј. духовна чистота, чији је плод - богословско сазерцање природно уму. Јер делање (пракса) је узлажење к сазерцању (теорији), као што каже проницљиви и богомудри ум Григорија Богослова. Ако занемаримо делање (праксу )онда ћемо остати отуђени од сваке праве мудрости. Јер макар човек постигао и врхунац врлине, ипак му је потребан подвижнички труд који обуздава немирне нагоне тела, као и строго чување помисли. Само на тај начин ћемо постићи да се Христос настани у нама. Јер што се више умножава наша праведност, тим више узраста духовна мушкост. И на крају, кад ум постигне савршенство, сав се припија уз Бога и бива обасјан божанском светлошћу, и откривају му се неизрециве тајне. Тек тада он истински сазнаје где је мудрост, где сила, где познање свега, где дуг живот, где светлост очију и мир. Јер док год је заузет борбом са страстима, дотле није у могућности да се наслађује свим овим, тако да и врлине и страсти чине ум слепим: страсти га ослепљују за врлине, а врлине га чине слепим за пороке. Али кад борба утихне у њему, и кад се удостоји духовних дарова, тада, будући под непрестаним дејством благодати, сав постаје светлозаран и непомериво укотвљен у сазерцању духовних ствари. Такав није привезан низашта овдашње, него је прешао из смрти у живот.
Онај који се прихвати овог живота, достојног подражавања и који жели да се приближи Богу, треба да поседује непорочно срце и уста чиста, да би реч, излазећи чистом из чистих уста, могла достојно прослављати Бога, пошто душа која се припила уз Бога, непрестано са Њим разговара. Чезнимо, браћо, за таквом висином врлине и престанимо гмизати по земљи, прилепљивањем за страсти. Онај који се подвизава и постиже блискост с Богом, који се причешћује свете светлости Његове и рањава љубављу к Њему, тај се наслађује неким Господњим и непостиживим духовним радовањем, као што каже божански псалам: "Наслађуј се Господом, и учиниће ти што ти срце жели. И извешће као светлост правду твоју, и праведност твоју као подне" (пс. 37, 4. 6). И зар има љубави силније и незадрживије од те коју Бог улива у душу која се очистила од свакога зла? Таква душа са пуном искреношћу срца говори: "Љубављу сам рањена ја" (Песма над пес. 2, 5). Неизрецив је неописив сјај божанске лепоте! Блистање звезде данице, светлост месеца или сјај сунца, - све је то безначајно у поређењу са славом оном, и сиромашније у односу на истиниту светлост од најдубље ноћи или најмрачније магле у односу на сунчано подне. То нам је предао и Василије Велики, дивни међу учитељима, који је све ово научио и сазнао из личног опита.
20. Ово и много више од овога причао је брат који је живео са Авом. Но ко се не би дивио код њега и следећем, као доказу његовог великог смирења? Веома рано се удостојио презвитерског чина, па пошто се тако истински дотакао небескога и животом и знањем, на све начине је избегавао служење божанствене Литургије, као неко бреме. Тако се десило да је он у току многих година свог подвижништва веома ретко пристајао на служење за светом Трпезом. Чак се ни божанских Тајни није причешћивао, без обзира на тако строги живот, кад год би се десило да дође у општење и у разговоре са људима, иако никада није разговарао о земаљским стварима, него само о ономе што је било од духовне користи за његове саговорнике. А када је имао намеру да се причести божанских Тајни, увек је пре тога дуго досађивао Богу, умилостивљујући га молитвама, певањем псалама и исповедањем. Страх и трепет га је обузимао од свештеникових речи: "Светиње светима"!. Јер у том моменту, говорио је он, храм се испуњава светих Анђела, а сам Цар Сила, извршивши тајанствено свештенодејство, и претворивши хлеб и вино у своје Тело и Крв, насељава се преко светог Причешћа у срца наша. Зато, говорио је он треба да се осмелимо на примање светог причешћа пречистих Христових Тајни само онда када смо чисти и непорочни, и као ван тела. Само тако ћемо моћи постати заједничари просвећења које се њима дарује. Многи од Светих Отаца су се удостојили виђења светих Анђела који су их опомињали. Зато су се и сами они држали дубоког молитвеног ћутања, ни са ким не разговарајући.
21. Ево шта је још говорио тај брат: Кад би се десила нека потреба да сам старац продаје своје рукодеље, да не би дошао до неке лажи, или заклињања, или сувишне речи, или неке друге врсте греха који је везан за трговачке разговоре, он је стајао правећи се сулудим. Тако је сваки који је хтео да купи његово рукодеље, узимао од њега и давао му онолико колико је хтео. А он се бавио плетењем малих корпица. Оно што су му давали за њих примао је са благодарношћу, ништа не говорећи, овај муж пун мудрости.


ЗБИР ОТАЧКИХ ПОУКА

На крају дајемо кратак збир отачких поука изложених у овој књизи. Ево шта су нам препоручили Оци као начин стицања молитве и као услове за успех у њој:
Учесталост, тј. често понављање Исусове молитве.
Пажњу (будност), или погружавање ума у Исусу Христу уз одгоњење других помисли.
Промену молитвених речи, тј. изговарање Исусове молитве, некад целе, некад скраћене.
Наизменичност, тј. упражњавање некад молитве, некад читања псалама, некад седења, некад стојања са испруженим рукама, некад опет молитве Исусове и читања Отаца после обеда.
Хођење пред Богом, тј. да свагда осећамо присуство Божје и при сваком делу да се сећамо Бога.
Одрицање од света, уз сећање на смрт и на сладост молитве.
Непрестано призивање Имена Исуса Христа, у свакој прилици и времену, насамо гласно, а у присуству људи само умом.
Заспивање на одру са Исусовом молитвом.
Спољашњу молитву о стицању унутарње, тј. тражење помоћи од Господа за стицање ревности и задобијање у срцу унутарње молитве.
И тако, душо, ти која си жељна да стекнеш унутарњу молитву и жедна непрекидног јединства и сладосног општења са Исусом Христом, дођи, одлучи се и на следећи начин испуњавај поуке Светих Отаца:
1. Седи или боље стани у тамни и тихи угао у молитвеном положају.
2. Пред почетак направи неколико поклона и не опуштај удове.
3. Пронађи мишљу место срца испод леве сисе и ту сабери пажњу.
4. Сведи ум из главе у срце и говори: "Господе Исусе Христе, помилуј ме!" тихо, устима или само умом, како ти буде удобније, говори лагано без журбе, са страхом и трепетом.
5. Труди се да за то време, колико је могућно, чуваш пажњу и да не примаш у ум никакве помисли, ни рђаве, ни добре.
6. Имај спокојно трпљење, спремивши се на дуго стајање са заборавом на све.
7. Држи се умереног уздржавања и твори коленопреклоњење по сили.
8. Држи се ћутања.
9. После обеда читај помало Еванђеље и оне од Отаца који говоре о унутарњем делању и молитви.
10. Спавај 5 или 6 часова.
11. Некад спољашњом молитвом тражи дејство унутарње.
12. Не бави се рукодељем које расејава.
13. Често проверавај своје искуство отачким поукама.
"Господе, подари доброти мојој силу", - клицао је некад свети пророк Давид. Кликни и ти душо моја: Господе подари тврду одлучност моме расположењу за пажњу! Јер од Тебе долази и хтети и делати. Да би Твојом помоћи очистио ум и срце пажњом и припремио их за обиталиште Теби Троједноме Богу!