О БЛАГОДАТНОМ ДЕЈСТВУ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

"Молите се Богу једни за друге,
да оздравите." (Јак. 5, 16)

БОГОТРАЖИТЕЉ. - Мој благочестиви сапутник - професор и ја нисмо могли да одолимо жељи да, пре него што кренемо на пут, свратимо до вас, опростимо се и испросимо ваше молитве за нас.. .

ПРОФЕСОР. - Да, дирнула нас је ваша искреност и душекорисни разговори којима смо се код вас наслађивали заједно са вашим пријатељима. Сећање на то ће се сачувати у нашим душама као залог хришћанске љубави и заједништва и у далеком крају куда се спремамо.

- Благодарим за љубав и сећање, али хоћу да вам кажем да је ваш долазак управо добродошао! Код мене су свратила два пустињака - један молдавски монах и пустињак који двадесет година безмолвно живи у шуми. Они би желели да вас виде па ћу их сада позвати...

Ево њих.

БОГОТРАЖИТЕЉ. - Како је блажен живот у пустињи! И угодан за несметано привођење душе сједињењу с Богом! Глува шума је као Едемски рај у коме слатко дрво живота ниче у молитвеном срцу пустињака. Кад бих ја иоле имао средства да се исхраним, чини ми се да се никад не бих растао од усамљеничког живота.

ПРОФЕСОР. - Из далека нам све изгледа добро, а онда се на сопственом искуству свако увери да свако место уз своје предности има и недостатке. Наравно, за онога који има меланхоличан карактер и склоности ка ћутању, живот отшелника је пријатан, али, колико на том путу има опасности! Историја аскетизма нам даје много примера из којих се види како су многи отшелници и затворници, сасвим се лишивши општења са људима, запали у самомнење и дубоку прелест.

ПУСТИЊАК. - Чудим се како се у Русији може често, и то не само у монашким обитељима, него и од неких богобојажљивих мирјана, чути да многе који желе пустињачки живот или бављење унутрашњом молитвом, од тога задржава бојазан да не западну у прелест. Настојећи на томе, они износе примере који поткрепљују њихова размишљања.

Тиме се они сами отуђују од унутрашњег живота, а отуђују и друге... Мислим да ово бива из два разлога: или зато што не разумеју ствар, услед недовољне духовне просвећености, или услед сопствене лењости за подвиг сазерцања и бојазни да их у вишим сазнањима људи не би превазишли. За жаљење је што сви они који тако мисле не читају расуђивања Светих Отаца на ову тему, јер ови јасно и одлучно уче да човек не сме да се плаши или сумња призивајући Бога. Ако су неки и запали у прелест и сишли с ума, то им се десило због гордости, због немања учитеља, или због тога што су машту и јављања прихватили као истину. Ако би се и десило такво искушење (продужују Свети Оци) њима би се стекло искуство и венац, јер је помоћ Божја брза при таквој напасти. Будите храбри, ја сам с вама! Не бојте се! - говори Исус Христос (Григорије Синаит). Из овога следи да су страх и опрезност пред унутрашњим животом, под изговором прелести, неоправдани, јер смирено сазнање својих грехова, отвореност душе старцу и неприхватање "виђења" при молитви, тврд су и безбедан штит од прелести које се многи тако плаше и због страха не приступају умној молитви. Међутим, управо се они и налазе у прелести, по искусним речима Светог Филотеја Синајског, који говори следеће: "Многи од монаха не разумеју прелести свог ума којим их муче демони. Они се приљежно баве само једном делатношћу (спољашњим доброчинствима), а о уму, то јест, о унутрашњем сазерцању не брину, будући непросвећени и незналице." (гл. 37) "Кад чак и чују од других о томе како изнутра делује благодат, они то из зависти сматрају прелешћу", потврђује Свети Григорије Синаит (гл. 1)

ПРОФЕСОР. - Дозволите да вас питам. Наравно, за знање сопствених грехова је добро за свакога ко брине о себи; али како поступити у случају када нема духовника који би искусно руководио на унутрашњем путу и који би могао да укаже на правилно и успешно понашање у духовном животу? У том случају, боље је и не почињати са унутрашњим сазерцањем, него ли самовољно и без руководства посезати за њим! Даље: ја не разумем како се, постављајући себе у Божје присуство, може остати сасвим без "виђења", јер наша душа или ум, ништа себи не могу представити без облика, без икаквог виђења. И зашто онда, погружавајући ум у Богу, не замишљати себи Исуса Христа, Пресвету Тројицу и остало?...

ПУСТИЊАК. - Мада руководство искусног духовника или старца коме се са пуним поверењем и на корист свакодневно може откривати душа, помисли, и догађаји на путу унутрашњег обучења - и јесте главни услов за успех у молитви срца - ипак у случају немогућности да се такав нађе, Свети Оци предвиђају изузетак од овога. Преподобни Никифор монах о томе јасно сведочи: "Приликом упражњавања у унутрашњем делању срца, потребан је искусни руководилац. А ако таквог нема, треба га усрдно тражити. Уколико га не налазиш, онда скрушеним срцем призови Бога у помоћ да поуке и руководство црпиш у учењу Светих Отаца и да себе провераваш речју Божјом, то јест, Светим Писмом". При томе треба узети у обзир и то да се при истинској и усрдној жељи много поучног и корисног може научити и од простих. И Свети Оци уверавају да, ако са вером и правом намером питаш и Сарацена, и тај ти може рећи корисну реч, а ако без вере и праведног циља затражиш поуку и од пророка, ни он те неће задовољити... Пример за ово је Свети Макарије Египатски, кога је једном уразумио један прост сељак, и тиме му пресекао страст. Што се тиче одбијања виђења, то јест, да се за време сазерцања не примају никаква јављања - ни светлости, ни ангела, ни Христа, ни било ког светитеља - све то заповедају искусни Свети Оци; и то зато што наша способност да замишљамо може лако да отелотвори или да "оживи" представе ума. Онај ко је неискусан може лако да се занесе таквим маштаријама, може да их сматра за благодатно јављање и да западне у преласт. Уз то, како говори Свето Писмо: "Сам Сотона се преображава у ангела светлости". А да ум природно и сасвим лако може без виђења, чак и кад се налази у присуству Божјем, види се из тога што наша уобразиља може много тога да представи себи без виђења и да задржи пажњу на предметима који не подлежу чулу вида, који немају никакав спољашњи изглед или облик. Тако на пример: представа и самоосећање наше душе, представа о ваздуху, топлоти, хладноћи. Налазећи се на мразу у нашем уму можемо живо представити топлоту иако она нема форму, не може се видети нити је онај који се налази на мразу непосредно осећа. Слично овоме и присуство духовног и недостижног бића Божјег може се у уму представити а у срцу сазнати без икаквог виђења.

БОГОТРАЖИТЕЉ. - Дешавало ми се на путовањима да од људи побожних, који траже спасење, чујем како се под изговором прелести плаше да ступе на пут унутрашњег делања. Некима од њих ја сам, на њихову корист, читао из "Добротољубља" поуке Светога Григорија Синаита који говори да "делање срца не може бити прелестно (као што то може бити делање ума), јер чак и када би непријатељ хтео да топлину срца преобрати у свој неприкладни пламен, или да радост срца замени влажним наслађивањем: време, искуство и осећање ће сами по себи разобличити зле намере, чак и ако у очима оних који још увек мало познају ову врсту ђаволског лукавства..,"

Сретао сам и друге, који, на жалост, иако су познавали стазу безмолвија и срдачну молитву, у случају спотицања или греховне слабости западаху у униније и остављаху унутрашње делање срца које су познавали!

ПРОФЕСОР. - Па то је сасвим природно. И ја сам понекад то исто доживљавао када би се десило да унутрашње расположење заменим за разбибригу или када учиним некакав преступ... - Јер како је срдачна молитва света ствар, није ли дрско уводити светињу у греховно срце, не очистивши га најпре скрушеним покајањем и дужном припремом за општење са Богом? Боље је пред Богом занемити, него из помраченог срца износити "безумне речи".

МОНАХ. - Велика је штета што ви тако мислите! То је мисао "унинија", која је тежа од сваког греха и представља главно оружје света таме у борби против нас... Искусни Свети Оци наши у оваквом случају дају потпуно супротан савет. Преподобни Никита Ститат говори да, ако би се ти и спотакао и чак допао до дубине адске злобе, ни тада не очајавај него се брже боље обрати Богу и Он ће брзо исправити твоје пало срце и даће ти снагу већу од пређашње (гл. 54). Тако, после сваког пада и греховне ране срца, одмах га треба поставити у присуство Божје ради исцелења и очишћења, као што заражене ствари, одлежавши неко време на сунцу, под утицајем сунчевих зрака, губе своју заразну силу и дејство. О овоме убедљиво говори мноштво духовних људи. У борби против непријатеља спасења, против наших страсти, никако се не сме оставити то живоносно делање, то јест, призивање Исуса Христа, Који живи у нашим срцима! Наши поступци не само што не треба да нас одврате од корачања у присуству Божјем, и од унутрашње молитве, рађајући неспокојство, малодушност и тугу, него, напротив, треба да нас наведу на што брже обраћање нашем Богу. Дете које мајка води док учи да хода, брже јој се обраћа и чвршће се ње држи онда када се спотиче.

ПУСТИЊАК. - А ја о томе мислим овако да се дух унинија и сумње најлакше буди услед расејаности ума и зато што се не чува безмолвно обраћање Господу. Древни богомудри Оци су побеђивали униније и добијали унутрашње озарење и са надом у Бога снагу, у усамљености и ненарушеном безмолвију; па су и нама о свему томе оставили свој мудри савет: "седи у келији молитвено тихујући, и она ће те свему научити".

ПРОФЕСОР. - Имајући пуно поверење у Вас желео бих да чујем Ваш критички суд о мојим размишљањима, расуђивање о мојем мишљењу, која се тичу молитвеног тиховања, које Ви толико хвалите, и благотворног дејства усамљеништва, које толико воле пустињаци. Ево шта ја о томе мислим: сви људи по природном закону, који је прописао Творац, живе у зависности један од другога, па су зато и дужни да један другоме помажу у животу, да један за другог раде, и да буду корисни један другоме. Међусобним општењем се ствара добробит људског рода и љубав према ближњем. А безмолвни усамљеник, који се удаљио од општења са људима - чиме он може да служи ближњему и какву корист он доприноси добробити људског друштва? Он у себи потпуно нарушава закон Творца који се односи на обавезу љубави према себи сличнима и на благотворно деловање на сабраћу.

ПУСТИЊАК. - Пошто Ваш поглед на молитвено тиховање није тачан, то ни Ваш закључак не може бити правилан. Размотримо то подробно:

1) усамљени тиховатељ не само што није без утицаја, него делује и више него онај који учествује у друштвеном животу. Он неумитно делује својом вишом умном природом: он посматра, разумева, бди над стањем свог духовног бића. То је истинити циљ молитвеног тиховања, а ово је колико корисно ради сопственог усавршавања, толико и за ближње који су лишени могућности да се сабрано погрузе у себе саме ради развитка свог духовног живота. Тиховатељ, саопштавајући своје унутрашње искуство, у изузетним случајевима речима, а чешће писмено, благотворно делује на спасење својих ближњих, па чак делује и више него они који живе у свету, више него друштвени добротвор. Јер, појединачно материјално доброчинство светских људи бива увек ограничено на мали број прималаца, док онај чије се доброчинство састоји у откривању начина за усавршавање духовног живота постаје добротвор целих народа. Његова искуства и поуке прелазе с колена на колено, што и сами видимо и њима се користимо од древне прошлости до наших дана. Ово доброчинство се ни по чему не разликује од богате милостиње Христа ради, којом се остварује хришћанска љубав, него је и превазилази својим последицама.

2) Благотворни и веома корисни утицај на ближње показује се не само у коришћењу његових поука, нега и кроз сам пример његовог усамљеничког живота. Учећи га самопознавању и подстичући у њему побожна осећања он користи пажљивом мирјанину... Човек који живи у свету, слушајући о побожном пустињаку, или пролазећи мимо његове пустиње, осећа подстицај за благочестиви живот, подсећа се на то шта човек на земљи може да буде, и како је човеку достижан повратак у његово првобитно сазерцатељно стање у каквом је изашао из руку Творца. Безмолвни пустињак самим својим ћутањем поучава, самим својим животом користи, назиђује и наговара на тражење Бога...

3) Показана корист је плод истинског и просвећеног, облагодаћеног молитвеног тиховања. Али, чак ако и тиховатељ не би поседовао ове благодатне дарове, ако не би био светлост свету, ако би на пут молитвеног тиховања пошао само зато да избегне друштво себи сличних, услед своје лењости и нерадљивости или лошег и саблажњивог примера, чак и онда би он донео велику корист, благотворно би утицао на друштво у коме живи, јер и воћар, када сече суве и бесплодне гране, и избацује коров, то чини ради неометаног развоја добрих и корисних биљака. И то је већ много, и то је већ општа корист, што тиховатељ својим одсуством уклања саблазан која би неминовно проистекла од његовог саблажњивог живота међу људима, и која би утицала на кварење карактера његових ближњих.

О важности молитвеног тиховања Свети Исак Сиријанин говори овако: "Када на једну страну ставим сва дела овог живота, а на другу тиховање, налазим да оно претеже на теразијама"... (сл. 41) "Онај који твори знамења и чудеса у свету не може се поредити са молитвеним тиховатељима. Неделатност молитвеног тиховања треба ценити више него храњење гладних у свету, па и обраћање многих народа Богу. Боље је да сам себи развежеш окове греха, него да робље ослободиш из ропства." (сл. 56)

Чак су и нехришћански мудраци сазнали корист од безмолвија. Философска школа неоплатоничара која је имала многе познате следбенике под руководством философа Плотина, дубоко је развијала сазерцатељни унутрашњи живот, који се најпре постиже у безмолвију... Један духовни писац је рекао да, када би једна земља била развијена и до крајњег степена образованости и моралности, и тада би још постојала потреба за људима који би се бавили другим, сазерцатељним делатностима, различитим од друштвено-грађанских, да би они одржавали дух истине, и да би примајући га од свих минулих векова, сами сачували за будуће векове и нова поколења. Такви људи у Цркви су пустињаци, отшелници и затворници.

БОГОТРАЖИТЕЉ. - Но изгледа да нико није тако тачно оценио вредности молитвеног тиховања као Свети Јован Лествичник: "Безмолвије је мајка молитве, повратак из греховног ропства, успех у врлини и непрестано успињање на небо", па и Сам Исус Христос, да би нам показао корист безмолвног усамљивања, често је, остављајући проповедање, одлазио на тиха места ради молитве и мира.

Сазерцатељни тиховатељи су стубови који својим непрестаним молитвама подржавају благочешће Цркве. Из најстаријих времена је познато да су многи благочестиви хришћани, па чак и цареви и велможе одлазили да посете пустињаке и тиховатеље, да измоле њихове молитве ради својег оснажења и спасења. Из тога следи да и безмолвни усамљеник може да служи ближњима и да својом усамљеничком молитвом може да доприноси добру друштва.

ПРОФЕСОР. - Ево још једне мисли коју не могу да решим: код свих нас хришћана постоји обичај да тражимо једни од других молитве. Желимо да се за нас моли други члан Цркве у кога имамо нарочито поверење. Није ли то просто последица самољубивости, и није ли тај обичај прихваћен само због тога што смо видели да и други тако раде, а без даљих објашњења? Зар је Богу потребно заступништво људи, Њему Који види све и чини по Своме предобром промислу, а не по нашим жељама, знајући и распоређујући све још пре нашег мољења, како говори Свето Еванђеље? Зар молитва многих може јаче да утиче на Његову одлуку, него молитва једног човека? У таквом случају Он би био пристрасан? Може ли молитва другог мене да спасе, кад се свако својим делима или прославља или постиђује? Због тога је тражење молитве од другога (како ја мислим) само благочестиви плод духовне учтивости којом се изражава смирење и жеља да се поштовањем угоди другоме и ништа више!

МОНАХ. - По спољашњем расуђивању то би могло тако да изгледа, али духовни разум, озарен светлошћу вере и образован искуством унутрашњег живота, продире дубље, сазерцава јасније и тајанствено открива нешто сасвим супротно ономе што сте сада рекли!... Да бисмо брже и јасније схватили, објаснимо то примером и проверимо речју Божјом. Ево примера: једном учитељу је долазио ученик на часове, слабих способности, али и због своје лењости, ученик је слабо напредовао и сврстали су га у ред лењих и неуспешних. Ожалошћен овим он није знао шта да ради, како да се бори са својим недостацима. Једном је, сусревши свог способнијег, вреднијег и успешнијег друга из разреда, изнео овоме свој јад. Овај га је, сажаливши се, узео да заједно уче. "Учићемо заједно - рекао је - па ће нам бити веселије и радићемо са више воље, па зато и успешније"...

И тако су почели да уче заједно, говорећи наизменично један другоме шта је ко разумео. Предмет учења им је био исти. И шта се десило после неколико дана. Нерадни ученик је постао вредан, заволео је учење, његов нехат се претворио у усрдност, а то је показало благотворно дејство и на саму природу његову и карактер. А његов марљиви друг је постао још способнији и трудољубивији. Делујући један на другог, стекли су обострану корист... И све је то сасвим природно, јер се човек рађа у заједници са људима, развија своје схватање уз помоћ других - обичаје, расположења, жеље - једном речју све он прима по угледу на себи сличног. И пошто се живот људи састоји у блиској вези и утицају једних на друге, ко међу каквим људима живи, таквим ће се обичајима, делима и природама и сам привићи. Из тога следи да се хладни могу загрејати, тупи наоштрити, лењи побудити на делатност под живим примером свог ближњег. Дух се духу може предавати, један може благотворно деловати на другог, подстицати га на молитву, бодрити кад је малодушан, уклањати од порока и побуђивати на свету делатност. Помажући тако један другога, заједно могу бити благочестивији, за подвиг спремнији и благоугоднији. У томе је тајна молитве за друге и тако се објашњава благочестиви хришћански обичај да се молимо једни за друге, да тражимо братску молитву...

Из овога се може видети да се многим молбама и заступништвом не умилостивљује Бог (како то бива са силницима овог света), него дух и снага молитве очишћује и побуђује душу за коју се молимо и оспособљавају је за сједињење с Богом...

Ако је тако плодотворна узајамна молитва оних који живе на земљи, то се само по себи разуме да је молитва о почившим исто тако обострано благотворна, јер су горњи и доњи свет тесно повезани; тако могу доћи у везу душе верујуће Цркве са душама прослављене Цркве, или, што је исто, са отишавшима.

Све што сам до сада рекао представља психолошко расуђивање, али, отворивши Свето Писмо, уверавамо се у његову истинитост: 1) Овако говори Исус Христос Апостолу Петру: "А ја се молим за тебе да твоја вера не престане". Ето како сила молитве Христове крепи Петров дух и бодри га при искушењима његове вере. 2) Кад је Апостол Петар био у тамници, у Цркви су се приљежно молили за њега. Ту се види помоћ братске молитве у тешким животним приликама. 3) Најјаснију заповест о молитви за ближње изрекао је Свети Апостол Јаков; "Исповедајте пак једни другима сагрешења и молите се Богу једни за друге да оздравите. Много помаже усрдна молитва праведника". Овде је у потпуности потврђено раније наведено психолошко умовање.

А шта да се каже о примеру Апостола Павла који нам је дат као образац молитве за другог. Један писац примећује да тај пример Светог Апостола Павла треба да нас поучи колико је узајамна молитва потребна, јер и тај свети и тако снажни духовни подвижник признаје своју потребу у духовној молитвеној помоћи. У својој "Посланици Јеврејима" он пише: "Молите се за нас. Јер смо уверени да имамо добру савест желећи да се у свему добро владамо". Имајући ово у виду, како би неразумно било ослонити се само на сопствене молитве и успехе, када и овај благодатни свети муж, руковођен смирењем, тражи и молитве ближњих (Јевреја) да би се сјединиле са његовом. И зато, са смирењем, простотом и љубављу, не смемо да одбацујемо нити пренебрегавамо молитвену помоћ чак и најслабијег међу верујућима, јер ни прозорљиви дух Апостола Павла није у овом случају правио разлику, него је тражио молитву од свих, знајући да се сила Божја у слабости пројављује, те се и може отуда пројавити и, у на први поглед, немоћним молитвеницима...

Убедивши се овим примером, приметимо још да молитва једних за друге потврђује и савез хришћанске љубави коју је Бог заповедио, сведочи о смирењу онога који се моли, и разгорева узајамну молитву.

ПРОФЕСОР. - Предивна су и тачна расуђивања и докази ваши. Али би било занимљиво да од вас чујемо начин и облик молитве за ближње, јер ја мислим да, ако плодотворност и усрдност молитве зависи од постојаног утицаја духа молитвеника на дух онога који захтева молитве - неће ли такво настројење душе сметати непрестаном пребивању у невидљивом присуству Божјем, и изливању душе пред Богом у њеној сопственој нужди. А ако бисмо се само један или два пута на дан сетили свог ближњег и молили за њега Божју помоћ - хоће ли то бити довољно за поткрепљење душе онога за кога се молимо? Краће речено: желео бих да сазнам како се молити за ближње?

МОНАХ. - Ма о чему да се молимо, молитва не треба и не може да нас удаљава од Бога: зато што се она излива пред Богом, то она и претпоставља Његово присуство. Што се тиче начина мољења за ближње, треба приметити да се сила ове молитве састоји у искреној хришћанској бризи за ближњег, и по мери те бриге, има утицаја на душу ближњег. Зато, помињући га (ближњег), треба уздићи мисао ка Господу и принети молитву следећег садржаја: Милостиви Господе, нека буде воља Твоја; Ти Који хоћеш да се сви људи спасу и дођу у познање истине: спаси и помилуј слугу Твога (тога и тога). Прими ову моју жељу као вапај љубави коју си Ти заповедио.

Обично се ове речи понављају или у време одређено за молитву, или кад се окреће бројаница. Из искуства знам како такво мољење благотворно делује на онога на кога се односи!

ПРОФЕСОР. - Поучан разговор и светле мисли које сам поцрпео из ваших расуђивања обавезују да их чувам у сећању, да вам будем благодаран и да у свом срцу увек носим поштовање и захвалност...

БОГОТРАЖИТЕЉ И ПРОФЕСОР. - И тако је дошло време нашег одласка, најусрдније просимо ваше молитве, да нас прате и усмеравају на путу нашем!

- Бог мира, Који подиже из мртвих Великога Пастира оваца, крвљу завета вечнога, Господа нашег Исуса Христа, нека вас усаврши у сваком делу добром, да вршите вољу Његову, творећи у вама оно што му је угодно кроз Исуса Христа, Коме слава у векове векова. Амин.