08. фебруар 2012.

SAM GOSPOD NAUČIĆE NAS MOLITVI


Čovek traži radost i sreću na nebu. Traži ono što je večno, daleko od svih isvega; traži da nađe radost u Bogu. Bog je tajna. On je ćutanje. On je beskonačan. On je sve. Težnju duše ka nebu ima čitavo čovečanstvo. Svi traže nešto nebesko. Na Boga su upućena sva bića, makar i nesvesno.


Ka Njemu stalno upućujte svoj um! Zavolite molitvu, taj razgovor sa Gospodom! Sve je ljubav - ljubav prema Gospodu, prema Ženiku. Budite dostojni ljubavi Hristove! Kako ne biste živeli u mraku, pokrenite prekidač molitve, pa će božanska svetlost doći u vašu dušu. U dubini vašeg bića javiće se Hristos. Onde, u dubini, nalazi se Carstvo Božje. "Carstvo je Božje unutra u vama" (Luk.17,21)


Molitva se ostvaruje samo Duhom Svetim. On dušu uči kako se moli. "Jer ne znamo šta ćemo moliti kao što treba nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim" (Rimlj.8,26). Mi ne treba da ulažemo nikakav napor. Dovoljno je da se obraćamo Bogu sa raspoloženjem smernoga sluge, molbenim i preklinjujućim glasom. Tada će naša molitva biti ugodna Bogu. Stojmo sa pobožnošću pred Raspetim i govorimo: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me". Time je sve rečeno. Kada se čovekov um pokrene na molitvu, onda u deliću sekunde dolazi božanska blagodat. Onda se čovek oblagodaćuje i sve posmatra drugim očima. Sva suština je u tome da zavolimo Hrista, molitvu, izučavanje svetih spisa. Uzmimo, naprimer, broj milion, pa ga usitnimo na jedinice. Čovekov udeo kroz podvig predstavlja milioniti deo svega.


Pre molitve duša treba da se priprema kroz molitvu. To znači: potrebna je molitva za molitvu. Čujte kako se sveštenik tiho moli na svetoj Liturgiji pred čitanje svetog Jevanđelja:


"Zapali u srcima našim, čovekoljubivi Vladiko, neprolaznu svetlost bogopoznanja, i otvori oči uma našeg da bismo razumeli Tvoje evanđelske propovedi. Usadi u nas i strah Tvojih blaženih zapovesti da bismo, pobedivši sve telesne pohote, živeli duhovnim životom, misleći i tvoreći sve što je Tebi ugodno. Jer si ti prosvetljenje duša i tela naših, Hriste Bože, i Tebi slavu uznosimo, sa bespočetnim Tvojim Ocem i presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin."


U molitvu ulazimo a da to nismo ni primetili. Pritom treba da imamo odgovarajuću duhovnu klimu. Druženje sa Hristom, duhovni razgovor, proučavanje duhovnih knjiga, pojanje, upaljeno kandilo, tamjan - sve to sačinjava odgovarajuću klimu, tako da se sve odvija jednostavno, u prostoti srca (Prem.Sol.1,1). Čitajući psalme i vršeći sveta bogosluženja sa ljubavlju, postajemo sveti iako toga nismo svesni. Radujemo se zahvaljujući božanstvenim rečima. Ta radost i ushićenje predstavljaju naš trud da bismo lako ušli u molitvenu atmosferu. To je, kako se kaže, naše "zagrevanje" za molitvu. Pritom možemo da imamo na umu i lepe prizore predela koje smo videli. Ovo je blag i bezbolan pokušaj. Ali ne zaboravimo ni reč Gospodnju: "Bez Mene ništa ne možete činiti" (Jov.15,5).


Sam Gospod naučiće nas molitvi. Nećemo se naučiti sami niti će nas neko drugi naučiti. Nemojmo govoriti: Načinio sam toliko i toliko metanija - prema tome, sada sam sebi obezbedio blagodat, nego molitveno ištimo da u nama zasija neprolazna svetlost bogopoznanja i da se otvore naše duhovne oči kako bi smo razumeli božanske reči.


Na ovaj način ljubimo Boga bez samoprimoravanja, bez truda i napora, a da to i ne zapažamo. Ono što je ljudima teško, za Boga je veoma lako. Boga ćemo zavoleti iznenada - kad nas oseni blagodat. Ako veoma zavolimo Hrista, molitva će se odvijati sama od sebe. Hristos će trajno biti u našem umu i srcu.


Da bismo, međutim, ostali u ovakvom duhovnom stanju i da ga ne bismo izgubili, neophodna je božanstvena, plamena ljubav prema Hristu. Naša ljubav je usmerena na jedno više Biće. Bog svecelo ljubi čoveka, a čovek sa svoje strane želi da dođe do Ljubljenoga. Bog ljubi čoveka božanskom i savršenom ljubavlju. Ljubeći čoveka, Bog je nesebičan.


Ljubav prema Bogu još je viša kada se izražava kao blagodarnost. Neophodno je da ljubimo Boga, ali ne zato što je to naša dužnost, nego onako kako nam je neophodno da jedemo da bi živeli. Često se, naime, obraćamo Bogu usled naše potrebe da nađemo oslonac, budući da ni u čemu oko nas ne nalazimo mira i spokojstva i da osećamo usamljenost.


Starac Porfirije Kavsokalivit