02. мај 2011.

Авва Амон О радости душе онога ко је почео да служи Богу


1. Љубљена браћо, потрудимо се у сузама пред лицем Божијим, и Он ће, можда, по љубави Својој, да нам пошаље силу Своју 39), која ће нас сачувати све до часа када ћемо савладати старешине зла које насрћу на нас.
2. Заволимо живот у миру са свима – како са малима, тако и са великима; тај мир ће нас чувати од непријатеља (људског рода) који иступа против нас. Јер здравље упозна онај ко се разболи 40). И онај ко је победио Цареве непријатеље 41), овенчава се и украшава венцем. Постоје страсти и постоје добродетељи; када паднемо у униније 42), постајемо издајници (Господа).
3. Храбро срце је, после Бога, заштита душе, а униније је заштита порока 43).
4. Снагу оних који желе да задобију добродетељи представља то, што чак и када падну (у прегрешење) нису малодушни, него се изнова и изнова подвизавају у старању (за духовно делање).
5. Телесни напори са знањем представљају оруђа добродетељи 44).
6. Нерад доноси изданке страсти 45).
7. Неосуђивање ближњих је зид што ограђује оне који зналачки воде (духовну) борбу; осуђивање ближњег представља неуко рушење овога зида.
8. Брига о чувању језика сведочи о томе да је човек умудрен у духовном делању 46), а неваспитаност језика показује одсуство унутарње добродетељи.
9. Милостивост заједно са упућеношћу рађа прозорљивост, а (све) оне представљају путовође ка љубави; немилостивост показује одсуство добродетељи у човеку 47).
10. Доброта 48) рађа чистоту (срца), док забаве рађају страсти. Немилосрдност представља родитеља гнева.
11. Подвижништво душе састоји се у мржњи према забавама, а подвижништво тела – у нужди (тј. у недостатку нечега) 49).
12. Љубав према забави је пад душе; исправља се безмолвијем заједно са спознајом 50).
13. Претеран сан доводи до узнемиравања страсти у телу, док је умерено бдење – спасење срца. Од дугог сна срце одебља, док се од доброг бдења стањује. Дуг сан помрачује душу, а умерено бдење је просвећује. Ипак, онај ко узима добар сан уз ћутање, бољи је од онога ко бди, а препушта се празнословљу 51).
14. Скрушеност (срца) мирно изгони све пороке 52), а одсуство жеље да се бичује савест ближњега рађа смиреномудреност.
15. Људска слава постепено рађа гордост, а љубав према похвалама изгони мудрост.
16. Уздржавање стомака смирује страсти; жеља за јелом распаљује неутољивост.
17. Украшавање тела је пропаст за душу, али брига за тело због страха Божијег је добра 53).
18. Гледање на судове Божије 54) рађа у души страх Божији; гажење (сопствене) савести изгони добродетељи из срца 55).
19. Љубав према Богу ослобађа од робовања греху, док га одсуство страха (Божијег) удвостручује.
20. Чување уста подстиче мисао (да стреми) ка Богу, ако је то ћутање праћено мудрошћу; многоглагољивост рађа униније и доводи до лудила.
21. Одрицање од сопствене воље ради ближњега сведочи о томе да ум гледа добродетељи, док истрајавање на сопственој вољи на рачун ближњег показује незнање 56).
22. Размишљање 57) у страху (Божијем) штити душу од страсти, док је светски разговори помрачују и удаљавају од добродетељи.
23. Љубав према материји доноси пометњу у ум и душу, а одрицање од материје их препорађа 58).
24. Ћутање приликом откривања помисли показује да тежиш светским почастима и срамној слави (овога) света; онај ко искрено открива своје помисли оцима, одгони овакве помисли далеко од себе 59).
25. Онај ко се труди а не чува (плодове тога труда), налик је кући која нема врата ни прозоре – у њу слободно улази сваки гмаз.
26. Као што рђа изједа гвожђе, тако и (монаха уништава) почаст од људи, ако се срце поузда у њу.
27. Смиреномудреност претходи свим добродетељима, а стомакоугађање – свим страстима 60).
28. Љубав је завршетак свих добродетељи, а самооправдавање – пуноћа (свих) страсти.
29. Као што црв изједа дрво и уништава га, тако и порок помрачује душу (и удаљава је) од одбродетељи.
30. Падање ничице пред Богом рађа непомутиво подношење увреда (од стране људи), а сузе спасавају душу од сваке људске почасти 61).
31. Неосуђивање себе доводи до одсуства трпљења, које је неопходно за подношење гнева (других људи).
32. Општење и разговор са људима из света доноси немир у срце 62) и посрамљује онога ко своје молитве упућује Богу, јер (онај који се моли) нема (више) поузданог општења (са Њим).
33. Љубав према светским добрима душу покрива мраком, а занемаривање (тих добара) доводи до познања 63).
34. Љубав према раду доноси мржњу према страстима, док љењост без муке води до њих 64).
35. Не препуштај се сујетном друштвеном животу 65), и твоја ће се помисао примирити у теби.
36. Не уздај се у сопствене силе, иначе ће те помоћ Божија оставити.
37. Не гаји непријатељство према било коме човеку, иначе молитва твоја неће бити угодна (Богу). Буди у миру са свима, како би се у молитви слободно обраћао (Богу).
38. Чувај своје очи, и срце ти неће видети зла. А онај ко на било шта гледа са наслађивањем, чини прељубу 66).
39. Не показуј жељу да слушаш о несрећама које су задесиле онога који те је увредио, како у срцу твоме не би било (осећања) освете.
40. Чувај свој слух, да не би навукао на себе (духовну) борбу.
41. Бави се (постојано) својим рукодељем, како би сиромах нашао хлеб код тебе. Јер беспосличење је смрт и пад душе 67).
42. Постојана молитва ослобађа (душу) од робовања (греху), док је беспосличење (које) постепено (и неприметно нараста) – мајка заборава 68).
43. Онај ко очекује скори долазак смрти неће много да греши, док онај ко сматра да ће живети дуго, пада у мноштво грехова.
44. Ако је неко спреман да (свакога дана) пружи одговор Богу за сва своја дела, Бог ће се постарати да пут таквога човека очисти од сваког греха; а ако неко ово презире, говорећи да још има времена (да пружи одговор), све док се не нађе у другом свету 69), Бог ће га ставити заједно са злим људима.
45. Сваки дан, пре него што се прихватиш свога посла, сети се где си и где ћеш се наћи када се растанеш од тела – тада твоја душа ни један дан неће бити беспослена 70).
46. Размишљај о части које су се (код Бога) удостојили сви свети, и њихова ће те ревност постепено надахнути. Мисли и на срамоту коју су на себе навукли грешници, па ћеш се сачувати од зла.
47. Увек прибегавај савету отаца, и све време (земаљског живота) провешћеш у (духовном) миру.
48. Пази на себе када ти помисао говори да те брат вређа; не односи се с презиром према томе брату, него се са (искреним) сажаљењем у гласу покај пред њим и потруди се да га убедиш (у своју искреност). Гледај да не будеш немилосрдан према брату; јер сви ми бивамо изложени насиљу (које потиче) од непријатељства 71).
49. Ако живиш заједно са браћом, немој (тежити ка томе) да им наређујеш, него се (једноставно) труди заједно са њима, како твој плод не би пропао.
50. Ако те демони узнемирују због хране и одеће, корећи те због твога великог сиромаштва, не противречи им, него се од свег срца (смирено) препусти Богу, и наћи ћеш мир.
51. Пази да не занемариш савршавање Литургија, јер оне просвећују душу 72).
52. Ако си учинио (нешто) добро, не хвали се тиме; а ако си учинио многа зла, нека те не обузме неумерена туга, него се учврсти у срцу своме, како се више не би предавао злу. Тада ћеш се, ако си мудар, оградити од гордости.
53. Ако те оптерећује блудна помисао, непрестано у смирењу пред Богом обуздавај своје тело, и не дозволи своме срцу да верује да су ти греси опроштени – тако ћеш наћи мир.
54. Ако те стомакоугађање савладава жељом за јелима, сети се њиховог смрада и – умирићеш се 73).
55. Ако те притиска клевета на брата твога, сети се како се огорчиш када сам чујеш (клевету) – тада ћеш се уздржати од тога да иступуш против брата и умирићеш се.
56. Ако је тобом овладала гордост, сети се да ће она уништити сав твој труд и да за оне који су у пали у њу нема покајања – и наћи ћеш мир.
57. Ако презир 74) подстакне твоје срце на борбу против твога ближњег, сети се да ће те кроз тај презир Бог предати у руке твојих непријатеља – и умирићеш се.
58. Ако је лепо тело занело твоје срце, сети се смрада који ће оно да испушта после смрти – па ћеш се умирити 75).
59. Ако наслада (која долази) од жена, као најслађа за тебе, води борбу са тобом, сети се тих жена као да су већ умрле – и умирићеш се.
60. Способност духовног разликовања, (подвижнику дозвољава) да расуђује о свему овоме, да све то повеже, (тера га) да добро остварује, а зло да избегава. Но, нећеш моћи да стекнеш такво разликовање, ако му не будеш служио 76), пре свега задобијањем безмолвија, од кога настаје подвижништво и плач (због грехова својих); плач рађа страх (Божији), овај страх рађа смирење и предвиђање, предвиђање рађа љубав, а љубав душу чини здравом и бестрасном. Када све то стекне, човек схвата да му је Бог близу.
61. Стога онај ко жели да задобије ове почасти добротељи, треба да буде изван сваке бриге у животу 77), да се удаљи од сваког човека како му не би судио, и да се припреми за смрт. Сваки пут када устаје на молитву он треба да мисли о томе шта је то што га одваја од Бога, и да сруши (ту препреку). Нека замрзи овај свет и тада ће Доброта Божија брзо да утврди његове добродетељи Он треба да зна да сваки човек који се неумерено предаје јелу и пићу и који је заволео ствари овога света не може да задобије ове (добродетељи) пошто обмањује сам себе.
62. Зато свакоме ко жели да принесе покајање Богу саветујем да се чува од прекомерне употребе вина, јер од тога се буде све страсти и из душе се изгони страх Божији.
63. Из све снаге моли Бога да ти ниспошаље тај страх, како би љубављу према Богу угушио у себи све страсти које војују против несрећне душе, које желе да је покоре и одвоје од Бога. Јер само ради тога непријатељи воде борбу са човеком савлађујући га силом својом 78).
64. Не труди се око тога, брате, да нађеш (телесни) мир, јер пребиваш у телу и у овом свету. Када видиш да су се страсти умириле, не уздај се у самог себе; (знај да) подли непријатељи разапињу своје мреже, (очекујући час) када човек раслаби своје срце, сматрајући да је нашао мир, и тада изненада насрћу на несрећну душу и ољачкају је као крадљивац. Када у потпуности овладају њоме немилосрдно је понижавају сваким грехом. (Човеку је мало) теже да се ослободи (од тога), него (од оних грехова) за избављење од којих се испрва молио.
65. Стога остајмо у страху Божијем и пазимо (на њега), подвизавајући се у духовном делању и чувајући све добродетељи које спречавају злобу непријатеља (да нас савлада). Јер напори и патње овог кратког живота не само да насштите од лукавства, него и припремају венца за (наше) душе до часа када она исходи из тела.
66. Дакле, браћо, избегавајмо свет и оно што је у њему како бисмо наследили небеска блага. Јер наслеђе овога света – злато и сребро, куће и одежде – служи као припрема за грех. Ми пак, уидаљивши се (од света), одрекли смо га се, и тежимо ка наслеђу Божијем које је немерљиво 79) и које око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (1. Кор. 2, 9). Њега дарује Бог онима који су му послушни током кратког времена (живота) овога. Они пак ово наслеђе добијају не зато што пребивају у нераду, него зато што дају хлеб, воду и одећу онима којима ја потребна, показују човекољубље, пазе на тело у чистоти и чувају га од (греховне) прљавштине, не чине зла ближњему, задобијају незлобиво срце и друге добродетељи.
67. Они који сачувају (све), наћи ће мир: у овом веку уживаће поштовање људи, а када (њихова душа) напусти тело, наћи ће вечну радост.
68. А они који попуштају својим похотама, предајући се греху, и који не желе да се покају, предају се (свакојаким) насладама 80), чине зло у заблуди својој, преиспуњавају речи своје шалама 81), а расправе виком, не плашећи се Суда Божијег, који су немилостиви према убогима и чине друге грехе – њихова ће лица у овоме веку бити покривена срамотом и људи ће их презирати, а када напусте овај свет, срамота и стид довшће их у пакао.
69. Бог је у стању да нас укрепи и удостоји напретка у делима Његовим, тако да бисмо, заштићени од сваког злог дела, могли да будемо спасени у тај час будућег (великог) искушавања, који ће да наступи за читав свет.
70. Јер Господ наш Исус Христос не оклева, него ће (ускоро) доћи носећи плату свакоме 82): безбожне ће да пошаље у вечни огањ, а вернима ће да дарује награду – заједно са Њим они ће ући у Царство Његово и тамо ће наћи мир. Амин.
71. Зато, брате, не очајавај када сваки дан читаш о томе. Можда ће и нама бити указана (велика) милост, да и ми будемо са онима које је Христос удостојио ње.
72. Старај се, љубљени (брате мој), да сачуваш заповести које су похрањене у словима, како би се спасао заједно са светима који су сачували заповести Господа нашег Исуса Христа. А ако неко чита ове заповести и не сачува их,он је сличан човеку који гледа лице тела свога у огледалу; јер се огледа, па отиде, и одмах заборави какав беше (Јак. 1, 23–24) 83).
73. Но, ако неко чита ове заповести и сачува их, он је сличан семену које је посејано у добру земљу и које је донело плод (Мт. 13, 8). Бог може да учини тако, да се нађемо међу онима који слушају и извршавају, пошто Он и прима наш плод, нетакнут кроз благодат Његову. Њему нека је сила, слава и моћ у векове векова. Амин.

Страх Божији – чувар врлине целомудрености


У подвигу хришћанског врлинског живота
неопходно је да се одлучно клонимо узрока и повода за грех.
Благодатни извори укрепљења душе налазе се у врлинама.

У подвигу хришћанског врлинског живота неопходно је да се сачува основно правило подвижништва: на све начине и свим мерама одлучно се клонити сва-ког узрока и повода за грех. Лакше је уколико се нешто предупреди, уколико се удаљи саблазан и узроци подстицања страсти, него борити се са њима и уздржавати се од пада "Ко се не удаљи од узрока страсти, и противно својој вољи бива привучен ка греху", тврди св. Исаак Сиријски.[1]
Човекове добре намере укрепљују се уколико је далеко од саблазни и тада добијају необичну чврстину и снагу. Напротив, уколико се човек приближи саблазнима, те добре намере постепено почињу да слабе и напослетку се потпуно изопачују.
"Исто тако и лед на мразу бива све чвршћи и чвршћи. Међутим, чим је изложен топлоти, он почиње да се топи."[2] Нама, хришћанима, не доликује да било кад следимо рђаве примере, нити да саосећајно посматрамо оно што чине људи којима су туђи вера и благочешће. Напротив, требало би да своју пажњу обраћамо на примере благочестивог и целомудреног живота и да пред очима увек имамо оно чему нас учи закон Божији. Тада нам неће нашкодити никаква саблазан (в. Пс. 118,165).[3] Да би задобили и очували врлину целомудрености, хришћани морају пла-мено да желе да се ослободе страсти и да, под покровитељством Божијим, достигну свагдашњу чистоту и целомудреност које су нам заповеђене.[4]
Неопходно је да свим срцем заволимо ову врлину, да чешће размишљамо о њеној лепоти и узвишености, о великој награди на небесима какву ће добити сви верни који су у чистоти и целомудрености живели на земљи. "Љубав и очување чистоте су душевна светлост"[5] којом се просветљује душа. Свагдашњи чувар врлине целомудрености јесте страх Божији. Ко има страха Божијега, плаши се да ће Бога разгневити својим греховима, плаши се да ће ражалостити Његову неизрециву љубав према нама грешнима. Страх Божији и љубав према Богу - то су два темеља истинског благочешћа. [6]  
Хришћанину је неопходно да непрестано оживљава страх Божији и да непрестано има на уму да од Бога ништа не може бити сакривено: Он је свуда присутан и свагда је са нама. Он јасно види све што чинимо и мислимо, чује све што говоримо, гневимо Га сваким грехом и Он свакоме даје према његовим делима. [7]
Страх Божији у сећању оживљавају следеће четири ствари: смрт, суд, пакао и рај. "Замисли пред собом будући Страшни суд Божији", поучавају Свети Оци, "и какав ће бити удео развратника и оних који су се оскрнавили непотребним делима и мислима! Можемо ли поднети тако велики стид када се наша нечистота разоткрије пред ангелима и архангелима, пред свим људима? Страхујмо од Онога Који и мртве оживљава и свакоме даје по његовом делима!"[8]
Човека ће отрезнити и сећање на смрт. "Дани нашег живота се брзо прекраћују", каже еп. Тихон Задонски. "Нико од нас не зна час своје смрти. Смрт невидљиво корача за човеком. Сустиже га онда, када он то не очекује и сустиже га онако, како никада није ни претпостављао. Хришћанине, увек буди онакав какав би желео да будеш на крају живота.
Буди увек трезвен и будан! Размишљај о том необичном исходу живота. Ако не данас, твој Господ и Судија Који даје плату, свакако ће те призвати сутра. Поштуј, човече, време које ти је дато за спасење душе и немој га узалудно утрошити. Страшан је смртни час, несамо за грешнике, него и за свете људе.
Светитељи су читав свој живот проводили у размишљању о смрти, погледи њиховог ума и срца час су били управљени ка дверима вечности а час су их управљали ка својој огреховљености; они су у њу гледали као у мрачан бездан, због чега су из скрушеног срца изливали најтоплије и непрестане молитве за помиловање. Тако и сваки од нас, сећајући се последњег часа, мора живети у непрестаном покајању, у подвигу вере и благочешћа."[9]
 "Плач покајања... чини да душа буде чистија од сунца и да заблиста врлинама целомудрености."[10] "Без скрушености срца, немогуће је да се у потпуно-сти избавимо од зла (тј. од страсти)."[11]  Покајање је узрок смиреноумља, а целомудреност - благодатни плод сми-рења. Због тога ни они светитељи и подвижници, који су највише угодили Богу, до саме смрти нису напуштали покајање. Покајање доликује свагда и свима који желе да се спасу, како грешнима, тако и праведнима. Према речима преп. Марка Подвижника, покајање се савршава помоћу следеће три врлине: очишћења помисли, непрестане молитве и тршвења недаћа које су нас задесиле. Без њих се не могу задобити ни остале врлине. [12]
Ништа нас неће у тој мери привести покајању и врлинском животу као страх Божији. Он нас учи да обратимо пажњу на глас савести и да душу очистимо усрдним покајањем. Страх Божији нас поучава да се свагда молимо и да вапимо пред Богом да не бисмо пали у грех. Слично поузданом стражару, страх Божији чува дом наше душе од свакога зла.
Страх Божији нас учи да се трезвено и опрезно односимо према почастима, световној слави, богатству и задовољствима, јер они полажу темељ за сваки грех и отварају врата за свако безбожништво. Страх Божији нас поучава да избегавамо сваку прилику и повод за грех: развратне забаве, игре и разоноде, шкодљиве беседе и скупове, штетна познанства и дружење с људима којима су туђи страх Божији и благочешће. Страх Божији нас поучава да опраштамо увреде, да се не срдимо на непријатеље, да не ружимо оне који нас клеветају, да не прекоревамо оне који прекоревају нас. Страх Божији поучава човека (хришћанина) да надвлада страх човечији, поучава га да се у циљу очувања чистоте и целомудрености не плаши ни недаћа, ни несрећа, ни болести, ни саме телесне смрти. Страх Божији је истинска школа смирења која привлачи благодат Божију. [13]
Страх Божији је корен добрих дела и сваке врлине.[14] Страх Божији је ве-лики дар од Господа, и блажени су они који га имају.
Страх Господњи је слава и част, и весеље и венац радости. Страх Господњи наслађује срце и даје весеље и радост и дуговечност. Ономе што се боји Господа на крају ће бити добро и у дан своје смрти добиће благослов. Страх Господњи је дар од Господа и он утврђује на стазама љубави. Почетак је премудрости - страх Господњи. Венац премудрости је страх Господњи, из којег извире мир и ненарушиво здравље (Прем. Сир. 1; 11-13,15,18).
"Страх Божији приморава нас да водимо борбу са пороком, а када се ми боримо, Господ га (порок) искорењује."[15]
Без помоћи Божије, не можемо нити да се боримо са страстима, нити да задобијемо оне врлине које искорењују страсти. Због тога је хришћанин дужан да у сваком тренутку (у молитви) призива Господа ради благодатног укрепљења својих снага у подвигу врлинског живота. Осим молитве, Св. Тајна Исповести а посебно највећа међу Св. Тајнама,
Св. Тајна Причешћа, за све хришћане представљају најважније средство и благодатни извор укрепљења душевних сила у борби са страстима. Без причешћивања светим тајнама Тела и Крви Христове не може бити напретка у врлинском животу. У св. Причешћу, душа кроз благодатна осећања и дејства постепено задобија сродство и почиње да тежи свему чистом, светом, духовном ибогоугодном. Значај причешћивања Светим Тајнама за хршпћанина је потпуно разјашњен у молитвама пре и после св. Причешћа.
Причешћивање божанственим, светим, пречистим и живототворним Тајнама Христовим дарује вернима очишћење од сваке греховне нечистоте тела и духа и удаљавање од телесних страсти. Оно укрепљује душевне силе за одсецање грешних помисли, навика и обичаја, приклања га духовним подвизима, чистоти, целомудрености и свакој врлини.
Достојно причешћивање Светим Тајнама представља извор облагодаћења, очишћења, просветљења, оживотворења душе помрачене грехом, њено укрепљење у врлини и испуњавању заповести. Благодат Божија, која се даје кроз св. Причешће, излива се на нас сразмерно нашој способности да је примимо, тајанствено и постепено, а у почетку обично неприметно.
Онај ко се причешћује уз одговарајућу припрему, са страхопоштовањем, искреним покајањем и чврстом решеношћу да се поправи, после примања светиње у већој или мањој мери осећа слатку тишину и мир у души, умирење помисли, спокојство савести, светлост у уму, утеху и радост у срцу, укрепљење душевних сила против грешних склоности, ревност за духовне подвиге и врлину, духовну и телесну снагу.
Хришћани, који ревнују на задобијању целомудрености и осталих врлина, несумњиво би требало да се што је могуће чешће причешћују Светим Тајнама.

 
[1] Преп. Исаак Сиријски, 57. слово, Духовно-подвижничка слова. 
[2] Еп. Игњатије (Брјанчанинов); О чистоти II Сабрана дела, 1. том, с. 335. Упор. преп. Јован Лествичник. Лествица, 15. поука.
[3] Еп. Петар (Јекатеринбуршки): Указивање на пут ка спасењу, с. 79. В. такође: еп. Теофан (Говоров); Шта је духовни живот, Пут ка спасењу, с. 250-256.
[4] Преп. Јован Касијан Римљанин: Беседе египатских подвижника, 12; 4 // Списи, с. 385.
[5] Св. Тихон Задонски, Духовна ризница II Сабрана дела, 4. том, с. 352. В. такође: Протојереј Јован Сергијев (Кронштатски): Твојом светлошћу видимо светлост, с. 186-187,199-200.
[6] Исто, т. 1, с. 200.
[7] Исто, с. 125.
[8] Преп. Варсануфије Велики и Јован // Руковођење у духовном животу кроз питања и одговоре; упор. св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 11. том, с. 584. и 799.
[9] В. Из келејних писама св. Тихона Вороњешког //Еп. Игњатије (Брјанчанинов), Отечник, с. 330; св. Тихон Задонски, О истинском хришћанству
[10] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 2. том, с. 48.
[11] Преп. Марко Подвижник. Друго слово, 210 // Морално-подвижничка слова, с. 51-52.
[12] Преп. Марко Подвижник, Треће слово II исто, с. 65,70,72.
[13] Св. Тихон Задонски, О истинском хршићанству.
[14] В. вечерњу молитву св. Јована Златоустог (24 прозбе према часовима дана и ноћи).
[15] Преп. Марко Подвижник: Друго слово, 205 // Морално-подвижничка слова, с. 51.