30. март 2011.

MOLITVENO PRAVILO PREPODOBNOG SERAFIMA SAROVSKOG


KRATKO MOLITVENO PRAVILO PREPODOBNOG SERAFIMA SAROVSKOG
Ustavši od sna, neka svaki Hrišćanin stane pred svete ikone i pročita ove molitve:

1. Molitvu Gospodnju ("Oče naš") - tri puta;
Oče naš, Koji si na Nebesima, da se sveti Ime Tvoje, da dođe Carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao što je na Nebu. Hleb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. Ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. Jer je Tvoje Carstvo i sila i slava Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

2. Molitvu Bogorodici ("Bogorodice Djevo") - tri puta.
Bogorodice Djevo, raduj se, blagodatna Marija! Gospod je s tobom. Blagoslovena si ti među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje, jer si rodila Spasitelja duša naših. Amin.


3. Simvol Vere - jednom.
Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca Neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jednorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog (a) nestvorenog, Jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo;
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s Nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek;
I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben;
I Koji je vaskrsao u treći dan po Pismu;
I Koje se vazneo na Nebesa i sedi s desne strane Oca;
I Koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i Carstvu Njegovome neće biti kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se zajedno sa Ocem i Sinom obožava i slavi, Koji je govorio kroz Proroke.
U Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno Krštenje za otpuštenje grehova.
Čekam vaskrsenje mrtvih.
I život budućega veka. Amin.

Izvršivši ovo pravilo, neka se zanima poslom na koji je postavljen ili prizvan. A dok radi u kući ili putuje, gde god da se nalazi, neka tiho izgovara Isusovu molitvu:

"Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!" ili Gospode Isuse Hriste, Sine i Logose (Slovo) Božiji, Bogorodice radi, pomiluj me!".

Ako je, pak, okružen ljudima, neka, baveći se svojim poslom, samo umom govori: "Gospode, pomiluj!".

Pre ručka neka izvrši gore opisano jutarnje pravilo.

Posle ručka, obavljajući svoj redovni posao, neka tiho izgovara:

"Presveta Bogorodice, spasi me grešnoga!" ili "Bogorodice Djevo...".

I neka tako nastavi do samog počinka.

Odlazeći na spavanje, neka opet očita gore ukazano pravilo, ograđujući se krsnim znakom, tiho ili samo umno izgovarajući "Isusovu molitvu" dok ne zaspi.

Držeći se toga pravila moguće je dostići meru hrišćanskog savršenstva, jer su naznačene tri molitve - temelj Hrišćanstva: prvu nam je dao sam Gospod, i ona je obrazac sviju molitava; drugu je doneo sa Neba Arhangeo Gavrilo, kao pozdrav Prečistoj Djevi Mariji, Majci Gospodnjoj; Simvol Vere sadrži u sebi ukratko sve spasonosne dogmate Pravoslavne hrišćanske vere.

Pored ovog molitvenog pravila, Sveti Serafim svakome je savetovao i čudotvornu molitvu " Bogorodice Djevo" - da svaki dan pažljivo pročita odjednom sto i pedeset puta. Svako ko je po savetu Oca Serafima držao ovo pravilo, ostao mu je zahvalan čitavog života.

Po smrti Sv. Serafima pronađena je u njegovoj keliji sveska sa opisima čuda koja su se događala onima što su se držali ovoga pravila.

SV.Vladika Nikolaj.-POUKE

Свети владика Николај

http://www.youtube.com/watch?v=6I6CU0ZBn0U

http://www.youtube.com/watch?v=hz9DFefdAtw

Тропар Светом Николају Охридском и Жичком

Златоусти проповедниче Васкрслога Христа,
Путовођо рода Српскога крстоноснога у векове,
Распевана лиро Духа Светога,
Поносе и љубави монаха,
Радовање и похвало свештеника,
Учитељу покајања,свенародни Владико,
Человођо богомољне војске Христове,
Свети Николаје Српски и Свеправославни,
Са свима светима Небеске Србије
Моли Јединога Човекољубца:
Да подари мир и слогу роду нашему.


О ХРИСТОВОЈ МAЊИНИ


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ



О ХРИСТОВОЈ МAЊИНИ

Господ погледа с неба на синове човечје,
да вuди, има ли који разуман, тражи ли који Бога.
Много је званих, али је мало изабраних.
Ако умремо с Христом, верујемо,
да ћемо и живети с њим
(Псалм, 14, 2; Лука 14, 24; Рим. 6, 8).
Ако крст нерадо носиш, увећаћеш терет његов
и отежаћеш бреме cвoje, а ипак га мораш носити.

De imitatione Christi, lib. II, cap. XII, 5.

Ja видим смрт на лицу свију вас, драга браћо; видим је, како вам смежурава лице, убељује косу и однизује зубе; и како вам груди испија, а ход и крвоток успорава. Својим сунђером брише смрт руменило с лица вашег, својим дахом потамњује сјај очију ваших, својим длетом цинички и неуморно унакарађује облике вашег тела и извраћа лепоте вашег духа. Цео ваш живот испуњен је борбом са смрћу, јер цео ваш живот уплетен је у мрежу смрти.
Кад се храните, ви се борите са смрћу, јер с глађу смрт долази; кад се умивате и чистите, ви се борите са смрћу, јер се смрт у нечистоћи крије; кад бежите од туге и жалости, ви бежите од смрти, јер туга и жалост пратиоци су смрти; кад се шетате или гимнастичите, ви бежите од смрти, јер смрт је у непокрету; кад бежите из усамљености и тражите забаве и разговора међу људима, ви бежите од смрти, јер у усамљености вашој смрт се појављује као још неко поред вас; кад идете по свету и тражите лека својој болести, ви бежите од смрти, јер болести су весници смрти.
Смрт вас целог живота узастопце прати, инкогнито и намаскирана. Она се крије често у највећој сласти вашој, у којој би требало, по вашем мишљењу, да буде највише живота. У цвећу, које миришете, у вину, које пијете, у љубави, којом се загревате, станује овда-онда смрт. Ви се овда-онда изненадите кад видите, у како отменим становима станује смрт. Она не станује само у сутеренима и влази и нечистоћи, но и у најмиришљивијем цвећу, и у најпенушавијем вину, и у најнесумњивијој љубави. и у светлости, и у ваздуху, - и на прозрачним и светлим врховима Хималаја.
Смрт је стално уз вас, и ви стално водите борбу с њом и не мислећи увек на њу. Многи од вас само се онда сете смрти, кад виде жртве њене пред собом. Док не виде смрт пред собом у жртвама њеним, дотле се они осећају у сигурности као да имају уговор са животом, да никад не умру. Но кад виде смрт у тријумфу над неким својим пријатељем, онда они пажљиво осмотре сами себе, онако исто као што један весео путник осматра оружје своје онда, када изненадно угледа вука на путу пред собом. Они тад гледају у огледало и радују се кад виде, своје лице румено и косу црну, и зубе све у низу. "Смрт је немоћна према нама", шапћу они, и њихову душу обузима једна светла радост, која очима њиховим даје један нарочити сјај. Њих обузима туга, кад стану више самртног одра свога пријатеља и виде његово укочено, жуто лице и његове угнуте, непомичне груди, но, кад се враћају с гробља кући, - са сахране свога пријатеља, - они брзо иду пред огледало, да њега консултују, на каквом се растојању од смрти они налазе. И кад им огледало каже, да се налазе још далеко од смрти, они се брзо предају радостима живота и потискују мисли своје о смрти.
Кад је Христос на данашњи дан умирао на крсту, маса радозналог света гледала је на њ испод крста као на човека, који је више припадао смрти но животу, и с љубопитством испитивала, како се на њему врши смена између живота и смрти, смена, која се и на сваком од њих, живих, морала једног дана извршити. Било је у тој маси мање оних, који су сажаљевали човека издишућег на крсту, било их је више, који су осећали унутрашњу радост, што је тај човек, с којим се смрт играла још за неколико тренутака, био неко други, а не они. У радости својој сваки од ових последњих шаптао је у себи: "гле, то је он, некакав Христос, што умире, а не ја. Над њим смрт тријумфује, а не надамном. То он баца јутрос последње погледе на сунце, а не ја, - ја ћу гледати сунце и сутра и прекосутра и још за дуго, јер смрт је још далеко од мене: моји су образи још румени, моје су груди још једре и отпорне, моја је крв топла. Још неколико тренутака чекаћу овде, док он не издахне, - хоћу и то да видим, - па онда идем дома, у Јерусалим. Осећам јаку глад, а овде на Голготи може се наћи хране само за орлове".
Христу су били секунди дуги и предуги, чинило му се, да смрт навлаш успорава своје кораке, да би муке његове трајале што дуже. Време је међутим текло обичним темпом, ни убрзано, ни успорено. То су наше радости, што убрзава време, и наши болови, што га успорава. Болови Христови развлачили су секунде у часове, а часове у године. Његова глава час се наслањала на десно раме, час на лево, а час је понирала напред, као да је на тај начин распоређивала несносни бол подједнако на све делове тела. Кад једном Христос опусти главу напред према прсима, очи се његове силно отворише од бола, и он погледа многобројну и разнобојну масу света под собом. Војници у Панцирима и с копљима, Римљани обријаних бркова, Јевреји с дугим брадама и широким појасима, жене у оријенталском шаренилу дречећих боја, богаташи претоварени накитима, сиромаси полунаги и неочешљани, јерусалимска улична дечурлија, испуњена радошћу пред једним за њих необичним призором, - то је била она већина, која је с нестрпљењем чекала, да Христос учини какво чудо, или издахне, па да онда иде дома да засити глад. Под самим крстом стајала је једна жена, која је рукама обујимала крст и ноге Христове, и пољупцима и сузама трудила се да олакша бол распетоме. То је била мајка. До ње је стајао један млад човек, који је с најдубљим учешћем пратио сваки болни покрет мученика на крсту и овда-онда придржавао несрећну мајку и шаптао јој речи утехе. То је био једини неустрашиви пријатељ. Мало даље од мајке и пријатеља стајале су две-три жене, које су биле скрушене од исте жалости, која је скрушавала и мајку и пријатеља под крстом. То мало друштво од 5-6 особа сачињавало је ону мањину, која није очекивала с нестрпљењем ни смрт Христову нити какво чудо од њега, и која није осећала никакву глад другу, до безнадежну глад за тим, да се распетоме праведнику ма како, ма и по цену свог сопственог живота, и ма колико, ма и колико једна кап хладне воде са извора Јордана, олакша бол и страдање.
Христос баци на ту и по спољашњости и по унутрашњости разнолику масу света један поглед својим очима, силно отворене од бола. Тај један поглед запали у њему једну мисао. "Ја сам у мањини", беше та мисао Христова. "Ја сам данас у мањини; само један човек и неколико жена данас су за мене, сви остали су против мене. Данас. кад се ја растајем са овим животом, скоро сви живи моји су противници. Само једна незнатна мањина живих, који клече испод мога крста, са мном су и у овоме моменту.
"Ја сам данас у мањини; но, гле, ја сам био у мањини и јуче, и од почетка. Ја сам био у мањини онда, кад сам се родио у злехудој витлејемској пећини. Цар Ирод је био тада у већини. Јер ко је био тад са мном? Моји родитељи и сироти пастири витлејемски. Ирод је пак имао целу царевину уза се.
Ја сам био у мањини и онда, кад сам с родитељима бежао у Египат. Фараон египатски био је тада у већини. Он је имао своју државу, а ја нисам имао где главу своју да склоним: на магарцу сам путовао, под палмама спавао.
Ја сам био у мањини и онда, кад сам први пут ступио пред народ као учитељ. Једни су рекли за мене: "у њему је Сатана", други су говорили: "зар може нешто добро бити из Назарета?" Они, који свет ничему нису учили, јер нису могли или нису хтели, но који су се смејали свакоме учитељу, - они су били у већини.
Ја сам био у мањини и онда, кад сам проповедао револуцију људи против дотадашњег уређења и стања њихове сопствене душе. Ја сам био нови уставодавац за душе људске. Ја сам избацивао из душе човечје све суверене заблуде и сујеверице, и постављао сам јој само једног суверена, Бога, и прописивао само један суверен закон - љубав. Са својим уставом ја сам остао у мањини. У већини су били или они, који су пунили душу човечју многобројним фетишима и страшилима, или они, који су као пустињски ветар сушили душу човечју, изгонећи из ње не само богове истините и лажне но и бришући из ње сваку оазу, у којој би се само појавила каква свежа, божанска биљка.
Ја сам био у мањини и онда, кад сам проповедао, да треба ценити човека више од његовог спољашњег положаја и достојанства. Доћи до доброг положаја и великог достојанства могу и они, који туђим ногама иду и туђим се рукама хране, и туђом главом мисле, - гле и деца долазе до царског престола, - но доћи до извесног духовног и моралног савршенства тежа је ствар, - то се не достиже ни туђим ногама ни туђим рукама ни туђом главом. "Колико вредиш ти сам по себи, ван твога богатства и твога положаја и твога достојанства? Колико вредиш ти као човек, не као богаташ или великаш?" питао сам ја људе. "Колико имаш ти душе, и врлине и облагорођеног разума?" С овим питањем ја сам остао у мањини, јер људи нису волели да дају одговоре на оваква питања. У већини су били они, који су питали људе не колико имају душе и врлине и облагорођеног разума, но колико имају новаца и кућа и робова и класа и одликовања.
Ја сам био у мањини, кад сам говорио, да један роб римског цезара може бити више човек но римски цезар. У већини су били они, који су ценили прашину са обуће цезарске више но људе, који су обували цезара.
Ја сам био у мањини и пре неколико дана, кад сам улазио у Јерусалим, свечано и помпезно дочекан од многобројног народа, који ми је клицао: "Осана", и засипао ме цвећем и зеленилом. Народ је чуо, да ја претварам воду у вино и један хлеб у хиљаду хлебова, и надао се, да сам ја дошао, да седнем на царски престо и да људе, без њиховог труда и кретања, чудом храним и појим. Ја сам остао у мањини, јер нисам учинио очекивано од мене чудо. У већини су били мађионичари и лажни пророци и демагози и завођачи и картаре.
Ја сам био у мањини и јуче, кад сам стајао пред Пилатом. Кад сам говорио Пилату о истини, Пилат ми је поставио подсмешљиво питање: шта је истина! Он није хтео ни сачекати мој одговор, јер у његовом питању садржао се већ и одговор, који је он желео. "Истина је једна гипка ствар, - хтео је Пилат рећи, која се у твоме мозгу угиба на један начин, а у моме на други. Истина нашег мозга иструлиће заједно с нашим мозгом, хтео је он још рећи. За то не запињи и не устежи се, да језиком признаш за истину оно, што твоји тужиоци за истину сматрају, и бићеш слободан. Твоја истина твој је непријатељ, јер она те води смрти. А зар није боља и лаж, која доноси живот но истина, која доноси смрт?"
"Хе, шта је истина".
То је био смисао Пилатовог питања. И са оваквим мудровањем Пилат је имао уза се већину. Сва она маса пред двором Пилатовим, која је викала: "ако ослободиш овога човека, ниси пријатељ Цезарев", делила је мишљење Пилатово о истини. Ја сам био у мањини, тј. ја сам био сам, Јер и ко је по своме убеђењу био са мном и уза ме, тај се из страха претварао, да је против мене.
Ја сам у мањини и данас, кад страдам и умирем због љубави, коју сам имао према људима. Пријатељи моји и ученици моји разбежали су се као што се стадо разбежава, кад пастир буде ударен. Сви би они били уза ме до краја, када са мојом истином не би било скопчано страдање, и кад истина не би захтевала стрпљење у чекању победе и, тријумфа. У већини су они, који се одушевљавају истином само онда, кад истина доноси сласти и задовољства. Ја сам и слатка и горка истина, зато сам ја у мањини и данас. Кад би моја истина била сама сласт, мени би и сад викали "осана" и засипали ме цвећем. Но моја је истина сласт и горчина, зато ме час гладе цвећем час пробадају ексерима. Зато сам ја данас у мањини, ах, у сасвим незнатној мањини! Гле, само један пријатељ и неколико жена! Зар је то сав успех и смисао целог мог живота и труда, и толиких ноћи, проведених у молитви, и толиких дана, проведених у проповедању и делању! Шта је вредео мој живот, кад ми је он створио толико непријатеља међу људима? Гле, како ме сви гледају одоздо презриво и подругљиво и досадно, и како у себи говоре: та што већ не издише овај човек, да и то видимо, па да идемо дома, у Јерусалим, глад нас мори!"
Тако помисли Христос у једном моменту, кад обори главу и баци један поглед на масу света испод себе. Један поглед, једна мисао, и очи му се затворише и лице набра од бола, а кап по кап крви клизаше се и падаше час брже час лакше с једног и другог краја крста. Христос посуврати главу на десно раме, и окрете лице управо ка сунцу и узвикну: Боже, Боже, зашто си ме оставио! Очи му се наједанпут страшно отворише од силнога бола и он их упре у сунце, и оне осташе тако упрте као да се моментално претворише у два метална прстена, и као да бојажљиво извлачаху и упијаху из сунца неку тајну, која хиташе да се скрије у свој мистериозни вео. Учини му се, као да му се показа на сунцу - уствари показа му се у његовом пророчком духу - једна слика, која представљаше скору будућност и која беше јасна као стварност. Непријатељска војска, многобројна и гвоздена, напунила улице светог града Јерусалима. Плач и ропац и крв простираше се под ногама војске, која победоносно гажаше. Куће претворене у гомиле камења и дима; храм Соломонов претворен у један распаднут костур, све рукотворине синова Израиљевих претворене у пепео, заквашен крвљу. Тела синова и кћери Израиљевих претворена у уличну калдрму, по којој као по меким јастуцима ступаху тешке оклопљене ноге страних солдата. Хиљаде синова и кћери Израиљевих, који нису употребљени за калдрму ногама непријатељским, стајаху повезани ланцима и конопцима и чекаху довршетак обраћања светог града у једно жалосно и пусто гробље, па да и они буду експедовани са осталом робом трговачком на велика светска тржишта.
И визија ишчезе.
- "То је крв моја!" узвикну Христос. "То је крв моја, коју је јуче народ овај пред Пилатом примио на себе и на децу своју, и која се данас пролева овде на Голготи. Гле, како се страшно та крв свети! Сваку кап моје крви, која се сад низ крст цеди, платиће овај народ потоком своје крви. Као Каин међу људима, тако ће овај несрећни народ бити обележен међу народима. Но шта то мени вреди? Мени не треба освета. Ја бих желео већину. Међутим, у мањини ћу бити ја у овом народу и убудуће, као и данас што сам".
И Христос поново упре очи своје у усијани сунчани круг и виде даљи ход историје, виде другу визију духом својим. Виде округао циркус, огроман као исушено језеро и поседнут од сто хиљада гледалаца, - сто хиљада гледалаца, нахрањених неједнаком храном, одевених неједнаким оделом, но загрејаних једнаком жељом: да виде крв. Присутан је и цезар са својом раскошном свитом. У дну циркуса, на сцени, појавише се неколико стотина људи и жена и деце, бедно одевених, бедно нахрањених, бедно расположених. Тајац у публици... У том на сцену утрчаше с друге стране дивљи зверови, гладни лавови и тигрови и хијене. И публика осу громогласне аплаузе. Дивљи зверови су рикали, а стотине бедних жртава њихових одговарали су на рику њихову малочујним крицима, и молитвеним призивањима Христа у помоћ. Но публика од сто хиљада није чула тај разговор између зверова и њихових жртава. Она је видела оно што је желела, видела је крв и аплаудирала је победоносним зверовима, који су се халапљиво засићавали врућим човечјим месом и својим снажним шапама гушили у грудима својих жртава узвике: Христе, помози!
И визија ишчезе.
"То мене моји призивају у помоћ! рече Христос придављеним гласом, и неколико крупних капљи зноја скотрљаше се низ његово преплануло чело, и неколико капљи крви кануше с једне и с друге стране крста и падоше на мајку и на пријатеља под крстом. "То мене моји призивају у помоћ, коју сам им ја већ дао јеванђељем својим. Гле, број њихов је већи него број оних, који су данас уза ме, но шта вреди! и с њима ја сам ипак у мањини. Њих је неколико стотина, док број оних, који аплаудирају зверовима износи стотину хиљада. Лавови и тигрови и хијене имају већину уза се, а ја сам у мањини! Гле, и цезар аплаудира зверовима, а цезар влада над милионима. Милиони су, дакле, са зверовима, а стотине са мном. Ја сам цезар стотина, а не милиона".
Христос закова још један метални поглед за сунце и виде даљи ток историје, виде овакву визију.
Један велики и сјајан скуп људи, који се називају вођама Христове војске, решава питање о томе, ко је Христос? Раздор се велики зацарио. Једни веле: Христос је човек, други веле: Христос је Бог. Једни веле: Христос је природан човек, други веле: Христос је надприродан човек. Једни веле: Христос је дошао да искупи свет, други веле: Христос је дошао да просвети свет. Једни веле: Христос је могао трпети муке на крсту, други веле: Христос није могао трпети муке на крсту. Једни веле: Христос је лекар, други веле: Христос је чудотворац. Једни веле: Христос је рекао толико хиљада речи у животу, други веле: није, него једну реч мање! И све се заврши тиме, да они, који су остали у већини, позвали су на суд оне, који су били у мањини и осудили их у име Христово, једне на губитак части и достојанства, друге на прогонство, треће на спалиште.
Та слика историје прође, а друга се појави. Христос виде величанствене храмове на све стране света, подигнуте у његово име; виде, како ишчезавају чак и рушевине многобожачких светилишта, и како се његова вера званично признаје и прокламује за господарећу веру. Читави легиони људи, посвећених искључиво служењу њему, понављаху и прослављаху речи и дела, посведневно и посвеноћно. Но међу тим легионима Христос познаде себе само у једној незнатној мањини. Ту незнатну мањину сачињавали су људи, чија је сва душа била сама великодушност, сама хуманост, сама љубав; људи, који су схватили Христа не као једну јабуку раздора у свету, но као један живи извор, који запаја великодушношћу, хуманошћу и љубављу свакога онога, ко се с њега напије. Они су пили с тог извора и они су на тај начин постали она изабрана мањина, која је радовала ожалошћени поглед страдајућег Христа. Но та мањина Христова била је злостављана од већине, која је носила само име Христово, а ставила је била Христа у службу својим страстима и амбицијама. Ова већина је сејала мржњу међу људима у име Христа. У име Христа она је тражила сву земаљску власт и сва земаљска богатства. У име Христа она је расцепила Христову цркву на двоје. на троје, на десеторо. У име Христа она је осуђивала најбоље људе и уништавала најбоље књиге. У име Христа она је одбацивала просвету и знање, и гњечила све слободне импулсе људског духа и вршила насиље над разумом људским. У име Христа она је ратовала против слободе политичке и слободе духовне и моралне, и у име Христа санкционисала један друштвени ред и поредак са робовима, неправдом, насиљем, сузама малих и потиштених.
Та слика историје прође, а трећа се појави. Христос виде многобројне војске, које се окупљаху под знамењем крста његовог и које хитаху непријатељима у сусрет. Ратне стране су хришћанска Европа и муслиманска Азија. Европа је носила знамење Христово, - Христос је постао пророк Европе. Азија се пак бранила у име свога пророка. Милиони европских крсташа прешло је Босфор и у Азији нашло гроб свој. Свети град Јерусалим постао је најстрашније разбојиште на земљи. Својим пепелом он је покрио више погинулих за Христа, него што је у њему живело од његовог оснивања до данас. Христос виде те милионе људи, где се пењаху на Голготу и клечаху на ономе месту, где је његов крст стајао и љубљаху ону земљу, која је његовом крвљу затопљена. Но у тим милионима, кад загледа дубоко у душу њихову. нађе он само једну мањину своју. Већина је била себична и крволочна и жедна свега више него јеванђелске правде. Христос виде, многе ратове у самој Европи, који се вођаху у име његово. Све зараћене стране иђаху под знаком крста његовог и све призиваху њега себи у помоћ. Његово име беше лажно употребљено на свакој ратној страни, јер свака је ратна страна водила рат у име своје, у име свога земаљског благостања и сујете, у име плена и освете. У име Христово градови су рушени и села паљена. У име Христово пустошене су целе покрајине и остављени без хлеба и крова читави народи. Христос виде Европу с крстом, високо уздигнутим и сувим, и испод крста с мачем, са кога се непрестано крв цедила.
Визија ишчезе.
"Доста, доста, ах!"- узвикну Христос. "То више боли но крст; људи не знају шта раде". И глава му опет клону на прси. Коса му се мрсила по препланулом и знојавом лицу, тело му се трзало у конвулзији и дрхтало од силне напрегнутости и узбуђености духа.
А испод крста чуо се ропот и незадовољство. Светини је призор већ постао обичан, и она се дремљиво и зловољно кретала тамо-амо испод крста, узнемиравана страшном подневном жегом и глађу.
- Та зашто већ не умире једном? роптала је незадовољна светина.
А Христос виде то питање на лицима њиховим, и рече:
- Ах, сироти људи, они су гладни! Ја бих требао што пре да се растајем са животом, да би они отишли и нахранили се. Боже, Боже, зашто смрт не хита, но својим оклевањем ствара трпљење овим људима? И Христос диже сад главу и посуврати је на лево раме своје, окрете лице управо ка сунцу и узвикну: Боже, Боже, зашто си ме оставио! И поглед му поново оста укочен, као да се претвори у металну шипку, која везиваше крст са сунцем. И светлост духа његовог осветли му далеку будућност историје људске и показа слику ове на светлости сунца.
Христос виде генијалне уметнике првога реда, како свој геније посвећују прослављању њега и његове цркве; виде велике архитекте, како зидају храмове њему и апостолима његовог јеванђеља; виде велике скулпторе, како режу његов лик у камену, испуњени тежњом, да учине камен речитим проповедником јеванђеља; виде велике сликаре, како бојама сликају љубав јеванђелску, која љуби страдајући, и страда љубећи; виде велике песнике, како опевају његово страдање за правду и његово васкрсење; виде велике музичаре, како присиљавају мртве инструменте, да кличу химне свакој капи крви његове и свакоме уздаху његовом и да многоструким језицима својим понављају проповед на гори и причају приче о љубави Оца према Сину и Сина према Оцу.
Један зрачак радости засја се у души Христовој, но један кратак и дрхтав зрачак, као светлица у црном облаку. Христос виде око ових одабраних генија, оданих и посвећених њему, масу гонитеља својих. Број њихов бејаше огроман. Они говораху против Христа овако:
- Христос је донео мрак и посејао заблуду у свету. Христос је постао сметња напретку људском и камен спотицања усавршавању људском. Ми би хтели да се слободно оријентишемо у овоме свету, у који нас је неки тајни случај поставио, но Христос је оковао сваку слободу у окове, који су се све већма стезали, што су чешће дрмани. Христос је оковао и нашу мисао; ми би хтели слободно да мислимо, да будемо слободни мислиоци. но Христос то забрањује својим догматизованим учењем; ми би хтели да слободно деламо, по разуму своме, но Христос нас у томе спречава својим моралом, којим нас је опасао као једном гвозденом мрежом. Христос је негација свију наших хуманих и слободних тежњи. Христос је негација целог модерног доба и његових идеја. Христос је против науке, против просвећености, против културе и напретка, против рада и против живота. Христос је непријатељ и коб људи".
И визија ишчезе.
"Ах, не!" јекну Христос и грчевито склопи очи. "То нисам ја, не. Ја сам говорио о Оцу небесном, који је савршен у светлости и љубави; говорио сам о Богу, који је дух и истина, и који изискује службу духом и истином. Ако ово значи "мрак и заблуду", онда или ја нисам добро изучио ваш људски језик, или ви нисте могли разумети моје мисли. Но, гле, они, који су први међу вама, сведоче за мене, а против вас. Ваши генијални песници и сликари и скулптори и музичари не би потписали вашу оптужбу против мене. А они ме боље познају од вас. Они посвећују мени цео свој живот и цео свој геније, зато ме и познају боље од вас, - од вас, који ме познајете само по рђавим плодовима рђавих дрвета, која носе спољашњу марку мога јеванђеља.
"Ја сам дошао да ослободим људе; - о каквим оковима говорите ви? Да сам нашао људе слободне на земљи, ја бих био задовољан, и ви не би ни чули за мене, јер ја не бих имао шта ни да говорим ни да радим на земљи: ја бих нечујно дошао и нечујно отишао са ове планете, онако исто као што то чине многи и многи. Но ја сам баш затекао људе у невероватно тешким и многоструким оковима. У те мреже окова они су сами себе замрсили, тако, да нису могли ни слободно мислити ни слободно делати. Законе о правди и љубави, које је Бог првобитно дао људима, да им служе на срећу, обратили су људи у извор све своје несреће, јер место тих божанских закона они су пронашли опасне сурогате, који су их делили од Бога и среће. Ја сам дошао, да обновим те божанске законе и да уништим оне штетне сурогате, који су чинили синове Оца небеског недостојним њиховог порекла. Значи ли то "сејати мрак и заблуду"? Одговорите ми на то ви, који 20 векова далеко од мене, бацате анатему на моје име!
"Ја нисам негација ни хуманости, ни науке, ни просвећености, ни културе, ни напретка, изузев случаја само, кад ове речи означују лаж и притворство. Ја сам робове ословљавао синовима Божјим; пале у блато и у грех, које нико није хтео ни погледати, да не би поглед свој упрљао, ја сам прихватао својим рукама и дизао; слепе и рањаве и губаве ја сам увршћивао у људе и благосиљао. Значи ли то нехуманост и непријатељство према људима? Одговорите ми ви из двадесетог века, но не одговарајте ми речима, -- покажите ми своју хуманост и своју љубав према људима, већу од моје, и ја ћу с радошћу примити и сносити анатему, коју ви на мене бацате".
"Ја нисам против вашег модерног доба, о ви модерни! Како бих ја био против целог једног доба, кад се у сваком добу налазим и ја, представљен у својој мањини? Како бих ја био против вашег модерног доба, кад се ја налазим у њему оваплоћен у једној одабраној мањини? Ја не могу бити против вашег доба, као што не могу бити против своје мањине, и не могу бити против своје мањине, као што не могу бити против самог себе. Ја сам само делимично против вашег доба, ја сам против већине вашег доба. Потпуно сам против онога доба само, у коме нема ниједног мог оваплоћења. А таквог доба још нема, као што га, верујте, ни бити неће. Јер у потпуном мом одсуству из историје људске у једном добу изгубила би се равнотежа између добра и зла, и зло, оставши у надмоћи, довело би свет до пропасти".
Христос хтеде још мислити и говорити, али му самртне муке ослабише и мисао и језик.
А одоздо, испод крста, чуо се зловољан ропот:
- Та зашто већ не умире! Глад нас умори. Христос закружи главом и обори је на прси. Поглед му паде на људе. Последњи сјај показа му се у очима, и последња болећивост на лицу.
- Сироти људи! рече. Они су гладни. Они су очекивали, да ћу ја све ово усијано голготско камење у хлеб претворити, и нахранити их. По ту цену они би ме скинули с крста. Но мени је данас одређено, да будем друкчија храна свету. Моје данашње трпљење претвориће се у духовну храну, којом ће се моја мањина од сада хранити. Да, мањина, - јер ја ћу увек бити у мањини у свету. Већина ће увек тражити од мене, да претворим камење у хлеб, да би тело нахранила. Само једна мањина тражиће од мене храну духу своме. С овом мањином ходићу ја кроз историју света - ходићу с њом, не увек довољно хитро и не увек лако, но увек победоносно. Својим поразом ми ћемо побеђивати и својим страдањем прослављати се. Нас ће бити мало, но зар треба много соли, да се једно јело осоли? Ми ћемо бити со животу, с тога морамо бити у мањини. Нас ће бити мало, но зар треба много светлости, да се растера мрак у једном дому? Ми ћемо бити светлост животу, и зато морамо бити у мањини, јер и мало светлости довољно је, да растера много таме".
Кад се овакве мисли појавише у души Христовој, Христос осети дубок унутрашњи мир, и бледо лице његово поста обасјано једном светлошћу, чији пламен изнутра зрачаше и преображаваше чак и једно измучено, полуживотно тело. Христос нађе смисао своме страдању, и радост испуни његово узбуђено и застрашено срце.
- И ради мањине вредело је живети, и за мањину вреди страдати. Моја мањина држаће живот у животу и у достојанству.
И Христа прође једна необична милина целим бићем, и он се хтеде насмејати. Једним умиљатим погледом погледа он мајку своју и пријатеља свога испод крста, а потом викну гласно: Оче, дух мој предајем у руке твоје! Изустивши ове последње речи Христос осети наједанпут један страховит пробад са стране. То беше пробад, од копља, којим га војници ударише. "И потече крв и вода".
"Мртав је, мртав!" викну нестрпљива и гладна светина радосно и као мутна планинска бујица појури с Голготе пут Јерусалима, где ју је чекао одмор и хлад и хлеб.
Кад краљеви умиру, драга браћо, мали људи се радују. Ови се радују с тога, што виде, да и краљеви, који су тако моћни у животу, пред смрћу су онако исто немоћни као и мали људи. "Гле, краљеви су сад више за сажаљење но ми, говоре мали људи, јер они мртви леже под ногама нашим".
Кад богаташи умиру, сиромашни људи се радују. "Гле, богаташи су сад сиромашнији од нас, говоре сиромаси, јер они имају сад мање земље од нас".
Кад мудраци умиру, лудаци се радују. "Гле, мудраци с њиховом мудрошћу не могу да се макну испод земље, говоре лудаци, а ми јуримо још тамо-амо и смејемо се на сунце".
Тако су се радовали и сви мали, и сиромашни и луди на Голготи, кад је Христос умирао. Христос је био краљ по пореклу и по карактеру и по слави, коју су му векови донели; зато су се радовали многи краљеви земаљски, кад је нестало једнога моћнога краља, који је био опасност њиховим престолима и њиховој савести.
Христос је био богаташ, јер није био жељан никаквог богатства земаљског. Богатство његове душе било је довољно његовој срећи. Зато су се радовали сви богаташи, који су били сиромашни душом, кад су видели мртва онога, који је тако револтивно и неумољиво мењао вредности ствари и људи.
Христос је био мудрац, јер је проницао у тајну живота, јер је знао пут ка светлости и ка спасењу. Зато су се радовали сви лудаци, који нити знају за какву тајну живота, нити осећају потребу у светлости и спасењу, радовали су се, када су видели привремен пораз мудрости на Голготи.
Чему би се ми данас могли радовати, драга браћо, и кога би ми могли оплакивати стојећи под крстом Христовим? Да ли Христову смрт? Свакако не, пошто је ова смрт славнија од живота многих од нас. Или би се радовали због тога, што би се и ми данас нашли у већини голготској? Никако. Напротив, ми би се могли радовати само онда, кад би себе смели убројати у ону мањину, која је од почетка, и кроз минула столећа, верно представљала Христа у свету, живећи њиме и страдајући за њега. А оплакивати? Кога би данас могли ми оплакивати под крстом Христовим? Христа или себе? Христа извесно не, јер било би више него смешно оплакивати онога, који и данас живи више но ма ко од нас живих, и који је у стању и данас, после 19 столећа од своје смрти, да мисли стотине милиона људи привуче и фиксира на себе. Не оплакујмо Христа, дакле, но оплакујмо себе, зато, што се често из бојазни за живот свој одвајамо од Христа и придружујемо оној већини, која тражи срећу у удаљености од Христа. Ми нећемо побећи од смрти, ако побегнемо од Христа. Гле, све оне већине, које су против Христа кроз векове ратовале, сустигла је смрт, узела их и пројурила мимо њих.
Ви ћете рећи: "па и мањину Христову сустигла је смрт тако исто".
Да, само је разлика у томе, што је антихристова већина била стигнута у бекству од победоносне смрти и смрвљена у своме страху и очајању, док је мањина Христова тријумфално и победоносно ходила у смрт, уверена, да смрт нема никакве трајне моћи пред очима онога који себе назива Богом живих. Већина антихристова означава победу смрти над људима, мањина Христова означава победу људи над смрћу. Придружимо се искрено Христу ми, који данас прилазимо и целивамо његово Распеће. Не целивајмо Распеће Христово параде ради, но целивајмо га као своје сопствено распеће, не љубимо ране Христове обичаја ради, но љубимо их као своје сопствене ране. Нека наш пољубац буде завет нашег придружења Христовој мањини, и симбол наше вере у лепоту и потребу страдања у овоме свету. Што ближе страдању, то ближе Христу, то ближе Богу, што ближе Богу, то ближе победи над смрћу и вечном животу. Ви, који желите бити аристократе, а нисте у стању то бити по звању и пореклу и богатству, учините један одлучан корак и жеља ваша биће остварена. Придружите се мањини Христовој, и ви ћете бити чланови најхуманије, најхрабрије и најблагородније аристократије, какву је свет видео. Амин.
Говорена на Велики Петак


О ВЕРИ У МРАК



ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ



О ВЕРИ У МРАК

Бог је видело и таме у њему нема никакве.
Будите синови видела
(1 Joв. 1, 5; Јов.12,36)

О lux а qua omnis lux, lumen a quo
omne lumen. Lux suprema...
Lux, quae illuminas omnia
tota simul. semel, et semper.
S. August. Soliloquia, cap. XIII, 1.

Ми верујемо, господо, у Бога.
Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!
- Како то? питамо ми у чуду. Ми смо, гле, и поверовали у Бога из жудње за светлошћу. Одкуда то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам ви позајмити своју светлост, којом ви живите? питамо ми наше противнике.
А наши противници нам одговарају:
- Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост, да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост:
"Не постоји ни Бог ни богови, постоји само природа и природни закони. Ми проучавамо природу, и њени закони постају нам све јаснији и јаснији. Ми систематишемо законе природне у многобројне науке, и носимо те науке као буктиње пред собом, куда год ходимо. Оне осветљавају пут наш и ходећи за њима, ми ходимо сигурним путем без посртања и лутања.
Треба ли нам, на пример, да испитамо море, ми узимамо науку о мору и кроз њу, као кроз рефлектор, гледамо смело у тајанствену дубину морску, у којој људи без науке слуте цео лавиринт божанских насеобина. Место Посејдона и нимфа наука нам показује октоподе, и морске пауке, и корале.
Треба ли нам, да сазнамо утробу земље, геологија и минералогија нуде нам своје услуге прогонећи отуда Плутона и цео његов двор.
Треба ли нам да видимо, какви се процеси врше иза коре једног дрвета, - ту су ботаника и хемија, које неће да знају за нереиде.
Хоће ли нам се, да видимо, шта се све збива испод коже нашег тела, - ту је физиологија, која је истерала све зле и добре духове из човечјег бића.
Хоће ли нам се, да се винемо у далеке небесне висине,
- астрономија ће нас водити, без питања Аполона, и Венере, и Кастора, и Полукса.
Хоће ли нам се, да знамо свему меру, и облик, и број,
- математика ће нас о свему обавестити, без кабалистичке замршености и питагорејске мистике.
Желимо ли познанство с облацима и громовима, ми се обраћамо физици, а не Јупитеру и Перуну.
Желимо ли здравља, ми се обраћамо медицини, а не Ескулапу.
Желимо ли плодна поља, ми питамо агрономију, а не Додолу.
Наука је, дакле, прогнала све богове из природе, и знање је заменило сва веровања. Наука је отуда наша светлост, вера је ваш мрак. Одбаците ваш мрак, и примите нашу светлост."
Тако нам говоре наши противници. А ми им у чуђењу одговарамо:
"Па ми већ имамо ту светлост, коју ви имате. Наука је наша својина онако исто, као и ваша. Где год нам буктиња науке може осветлити пут у животу, ми се том буктињом служимо, као и ви. Наша вера у Бога јесте само један наш плус; то је једна буктиња више, којом се ми служимо, а коју ви одбацујете. Зар је у већем мраку онај, коме светли више буктиња?
Наука је бацила велику светлост на природу, - то је истина. Но наука је прогнала из природе само полубогове, а не Бога. Наука је само уравнала пут правој вери. Наука је очистила храм природни од идола, и у тај храм уселио се Онај, који је и достојан тога храма. Наука је осветлила дубине морске и висине облачне, и растерала мрак подземни и надземни; од светлости науке ишчезли су сви псевдо-богови, сви духови, велики и мали, којима је машта људска населила овај свет, но од светлости науке није по тамнео, но још више се засијао истински дух природе, истинити, једини Бог. Ми не верујемо, дакле, у мрак, но у светлост.
Природи инхерирају закони, велите ви. Ако је тако, онда природи инхерира логика. А ако је опет тако, онда природи инхерира разум. Зар није тако?
Рецимо, да није тако. Рецимо, да закони не значе логику и не значе разум. Но тад закони не значе ни ред, а ако они не значе ред, закони не значе законе, а ако закони не значе законе, они не постоје. То не допуштате ни ви, ни ми. Јер ако закони не постоје, онда несумњиво ни природа не постоји. Природа се не да замислити без закона. У томе се слажемо и ми и ви, и дотле идући заједно нити ми пребацујемо вама веру у мрак, нити ви нама.
Ми се слажемо, дакле, у томе, да постоје закони. Но ми идемо један корак даље од вас, и кажемо: закони значе разум. Природа се држи законима, дакле: природа се држи разумом. Тај разум, којим се природа држи далеко је већи од разума људског. Разум људски је само један нерв тога великог природног разума. Кад постоје нерви, постоји и центар тих нерава, велимо ми. Центар свих нерава у васиони, или средиште свих закона у природи, или _ и _ свеколиког реда, који егзистира у стварима, јесте наш Бог. Наш Бог је дакле, разум и светлост. Од куд да ми верујемо у мрак?
Замислите два мрава, који би имали све наше научне апарате у минијатури, и који би помоћу тих апарата могли испитивати један наш прст на руци. Замислите, да они тачно испитају и нервну конструкцију нашег прста и равномерност крвотока у њему. И замислите их сад, где се после трудног испитивања одмарају и препиру око тога, какво је то чудо прст?Један од њих рекао би: овај прст је један свет, у коме владају закони, у коме се нерви на правилан начин укрштају, и у коме крв вечно тече истим, правилним током. Други би рекао: да; но одакле почињу и где се завршују ти нерви? И одакле потиче и куда се враћа та крв? Ја верујем, рекао би даље тај мрав своме колеги, да ови сви нерви имају један центар; тај центар називам ја мозак, и верујем да сви ови канали и каналићи крви потичу из једног резервоара, који ја називам срце.
"Ја у то не верујем", викнуо би први мрав. "Ни мозак ни срце не постоје", "постоје само нерви и крв, и постоје закони који њима управљају; ми можемо говорити само о ономе, што видимо; ми видимо прст, прст и постоји; мозак и срце ми не видимо, мозак и срце не постоје. Твоја вера у мозак, пријатељу мој, јесте вера у мрак".
Или замислите, да ова два мрава-научника имају један телескоп у минијатури и посматрају кроза њ сунчеву светлост. Рецимо, они виде кроз њихов мали телескоп само неколико зрака сунчевих, но не виде сунце. Један би мрав рекао: "ми видимо многе зраке светлости, знамо њихову јачину и њихову боју и знамо време кад се они појављују и кад трну. И с тим је свршено. Ми знамо све, што се може о светлости знати." Тако би рекао један мрав. Други би одговорио: "да; ми не знамо заиста више, него то, што ти наброја, но ја верујем, да сви ти зраци долазе из једног великог за нас невидљивог центра светлости, одакле се безбројни зраци простиру на све стране. Тај центар, у који ја верујем, називам ја сунце". Први мрав ће се наједити и рећи на то: "како можеш говорити о ономе, што не видиш? Како се можеш подавати таквим фантазијама? Какво сунце? Зраци се сви простиру до бескрајности, и нигде центра њиховог нема. Твоја вера у сунце јесте, дакле, вера у мрак".
Такви смо ми као ови мали мрави, ми и наши противници. И ми и наши противници испитујемо овај свет, који опажамо, и који у сравњењу с целом васионом не представља ни толико колико представља један прст на нашем телу. И ми и наши противници гледамо нерве природне и слушамо крвоток природин. Но ми се не слажемо у једноме. Ми кажемо: ми верујемо, да кроз нерве природне дејствује један универзални разум, и да кроз крвоток природни струји један живот, који има свој центар, своје срце. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак. Ми кажемо даље: сви ови фрагменти светлости, које нам науке откривају, само су фрагменти једне велике, неслућене светлости. Ми верујемо у ту светлост, и називамо је Богом. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак.
Реците нам ви, господо, реците нам, ко је од нас у мраку: ми, који тражимо својим разумом више светлости, но што нам је очи показују и наука нуди, или наши противници, који се задовољавају са оним што очима виде и ушима чују? Реците нам: чини ли се вама, да је наша вера у Бога - вера у мрак? Реците нам што пре, јер од наше вере или невере зависи цео живот наш! Реците нам што пре, јер ко зна докле ћемо још заједно живети под овим сунцем? Ко зна, да нас смрт не чека пред вратима ове куће?
Ми верујемо, господо, у бесмрће живота. Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!
Како то? питамо ми у чуду. Ми смо гле, и поверовали у бесмрће из жудње за светлошћу. Од куд то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам позајмити ви вашу светлост, којом ви живите? Питамо ми наше противнике. А наши противници одговарају:
"Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост, да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост;
"Бесмрће живота не постоји. Постоји живот и постоји смрт. Живот је кратак, смрт је дуга. Смрт је као једна бескрајна линија; живот је као једна тачка у средини те линије. И мртве и живе ствари састоје се из истих саставних делова. Ти саставни делови мртвих и живих ствари јесу материјални атоми. Ти материјални атоми групишу се у празноме простору час на овај час на онај начин, и својим груписањем образују час оваква час онаква тела. Слепим случајем груписали су се ти атоми једнога дана и у једну необичну покретну фигуру, коју ми називамо човеком. Док у тој фигури постоји једна одређена размера атома разноврсних елемената, који сачињавају људско тело, дотле и та фигура као таква постоји и врши извесне функције. Кад се та одређена размера међу атомима поремети, тад се и та фигура осипа као једна кућа од карата, кад изгуби равнотежу, тако, да се никад више не јави на светлост у истом облику. Тако ми мислимо, и, ради јемства наше мисли, позивамо се на Демокрита, Лукреција, Штрауса и Хекела. Наша је мисао светлост; примите нашу мисао и одбаците вашу наивну веру у мрак".
Тако нам говоре наши противници. А ми им у чуђењу одговарамо:
"Па гле, то ви верујете у мрак, а не ми. Ви верујете, да се сав човечји живот простире између два гроба: један је гроб рођење, из кога човек излази, други је гроб смрт. у који човек улази. Ви верујете, да се један човек пре свога рођења није нигде налазио у васиони, до само у разбацаним атомима, који су припадати разним другим телима. И, ви верујете, да се човек после смрти нигде неће налазити до опет само у разбацаним атомима, који ће припадали разним другим, туђим телима. Ви не верујете, да је човек ма и у идеји пре рођења егзистирао, ви не верујете, да ће човек ма и у идеји после смрти егзистирати. Ви сте сасвим без светлости, а не ми. Ви не верујете, да васиона има разум и очи, ми верујемо. Ваши атоми су без разума и без очију. То су идоли ваши, који не виде и не мисле. Ви дакле, немате светлости ни за време живота, а још мање с обе стране живота.
Ми верујемо у бесмрће живота, јер верујемо у бесмртни разум васионе, који је извор животу. Егзистенција природе доказује егзистенцију природних закона; егзистенција природних закона доказује егзистенцију универзалног божанског разума, егзистенција универзалног божанског разума доказује егзистенцију бесмртног живота. Све је то једно с другим тако тесно и неопходно везано, да се једно без другог не да замислити. Природа се не може одвојити од закона, који је држе, јер не би се држала без закона; закони се не могу замислити без разума, јер они су сами разум; разум се не може замислити без живота, јер разум је свест, а свест је живот; живот се не може замислити као нешто случајно и пролазно, кад је разум васионе вечан и непролазан.
Ако је разум вечан и непролазан, онда је смрт само нешто на животу, јер кад би смрт била нешто битно и супротно животу, смрт би била и нешто битно и супротно разуму, а оно што ЈЕ супротно разуму, то је супротно и законима природе, и зато не егзистира. Смрт, дакле, не егзистира као нешто битно и апсолутно у свету; она не егзистира као једна линија, на којој је живот само једна тачка. Пре се може рећи, да је она као једна тачка на бескрајној линији живота.
Ми, даље, аргументишемо нашу веру пред нашим противницима овако:
Наш нагон за бесмртним животом најјачи је од свих нагона. А, гле, све нагоне, којим нас је природа снабдела, природа је у стању и да задовољи, и то у пуној мери. Ми немамо ни једног нагона, који ми у овоме животу не би могли до презасићености задовољити. Отуда велики, можда и највећи део нас умире заситивши више-мање све своје нагоне. Но нико од нас не умире заситивши један нагон свој, свој најјачи нагон, - нагон за бесмрћем. И они, који извршују самоубиство, не бегају из живота за то, што су засићени живота, но зато, што су засићени овога живота, и зато, што су жедни и гладни једног бољег живота. И они, који су били толико богати и срећни, да су задовољили све, и најмање, своје жеље и жудње у овоме животу, умиру плачући. Зашто? Зато, што умиру жедни и гладни бесмртног живота. И они, који су живели пуну стотину година, и чија се стотина година живота састоји из сасвим једноликих, монотоних дана, умиру плачући. Зашто? Зар им није већ досадно проводити исте дане? Јесте, досадно им је, досадан им је овај живот, и они желе и очекују један бољи живот, а међутим, нису сигурни, да ли ће им тај бољи живот пасти у део после смрти; - зато плачу при смрти. Они немају поверења у природу, и ако им је природа дала толико доказа своје искрености и истинитости. Природа их ни у чем није обманула: све нагоне, које им је дала, она им је и задовољила. Па ипак они немају вере у природу; они се боје, да ће их природа ипак, на крају крајева, обманути. Они се боје, природа им неће задовољити њихов најјачи нагон, нагон за бесмртним животом. Они мисле, да им природа испуњава све жеље у овом животу, да би их за то могла обманути у њиховој главној жељи. Они мисле, да их природа храни и поји у овом животу, да би их на крају крајева прогутала својим тамним ждрелом смрти, као што је Кронос гутао децу своју. Но нашто толико неповерење према природи? Није ли оно нелогично и неделикатно? Природа се сваки дан показује толико моћна, да је у стању задовољити и најмонструозније прохтеве човечје. Како, дакле, да јој не верујемо, да ће она моћи задовољити и нашу жудњу за животом после смрти? Та наша жудња природна је, природина је. То је њена жудња; а своје све жудње природа је исувише у стању задовољити.
Ми аргументишемо и овако нашу веру:
Велики дух васионе, који нас је створио, који је у нас положио многе могућности, и који све те могућности неколико десетина година у нама развија и доводи их до извесног савршенства, тај велики дух васионе показао би се неразуман, кад би толики труд свој једним махом уништавао; он би се показао недоследан себи, кад би угасио једним махом ону светлост, коју је он у нама палио целог нашег века; и најзад показао би се неекономичан кад би почињао један процес усавршавања у историји увек испочетка, увек само на новим људима, уништавајући смрћу сасвим оне, који су дошли већ до једног високог ступња савршенства. А за велики дух васионски не може се рећи ни да је неразуман, ни да је недоследан, ни да је неекономичан. Своју разумност, своју доследност и своју економичност показује нам он у природи на сваком кораку.
Ми се не бојимо смрти, велимо ми нашим противницима, још и зато, што видимо, да се и сама природа противи смрти. Природа неће да умре, природа хоће да живи. Ако је ишта у природи јасно, јасна је та тежња њена, тежња за непрекидним, континуираним животом. Ако ништа, дакле, а оно себичност природе осигурава нама бесмртан живот. Природа хоће да живи, а она живи кроз нас. Ако би желела смрт нама, природа би морала кроз то желети себи смрт. А природа не жели себи смрт. Она допушта смрт деловима својим, нама, само зато, што зна, да та смрт води опет једном другом животу. Никад ми не би могли умрети, не би могли отићи из овог живота, кад би смрт била нешто апсолутно, како је ми замишљамо. Ми не би могли отићи из овог живота и кад би хтели, ми не би могли ни самоубиство извршити, кад не би по смрти опет могли живети. Природа нам не би то допустила. Јер природа хоће живота. И она шаље смрт на нас, и допушта самоубиство, верујте, само зато, што се не боји, да ће нас смрт уништити. Природа се дакле не боји смрти. Зашто ми да се бојимо?
Ми се не бојимо смрти, велимо ми даље нашим противницима, још и зато, што наша логика никако не допушта да је смрт у стању уништити једнога Шекспира, Гетеа, Канта, Толстоја, итд., уништити једном речју најузвишеније продукте природиног великог труда. Јер кад би то наша логика допустила, онда би она морала допустити и неразум у природи, а ако би допустила неразум, допустила би незаконитост, - а то је искључено. Кад би смрт била у стању уништити потпуно Шекспира, она би била, значи, у стању, да обустави закон еволуције у природи. Шекспир је при смрти несумњиво желео, као и сви људи што желе, да и по смрти живи, и да се и по смрти духовно еволуира, усавршава. Зар је ту еволуцију могла смрт обуставити? Уосталом можда и би, кад би то била само жеља Шекспирова. Но гле, то исто желео је и Гете, и Кант, и Толстој, и цео род људски од Адама до данас. А ко је цео тај род људски, ако не један знатан део природе, и то један квалитативно и квантитативно веома значајан део природе? Жеља људског рода може се идентификовати са жељом саме природе. Природа жели, да се и по смрти продужи живот, тј. продужи започета еволуција, започето усавршавање. А кад то природа жели, то је лако остварљиво. Природа не може имати препрека у остварењу својих жеља.
Наш нагон за бесмртним животом, дакле, јесте нагон саме природе. Закључци нашег ума могу нас обманути, но природа својим нагонима у нама никад нас не обмањује".
Тако ми велимо нашим противницима. И онда их питамо:
"Како, дакле, да је наша вера - вера у мрак? Гле, ми верујемо у светлост и после смрти и пре рођења, а ви не верујете у ту светлост, и опет ви називате нашу веру вером у мрак. Гле, вас је опколио мрак са свих страна, и ви ипак држите, да се налазите у светлости!"
Реците нам ви, господо, реците нам, ко је од нас у мраку; ми, који тражимо разумом више светлости, но што нам је очи показују и науке нуде, или наши противници, који се задовољавају са оним што површно очима виде и површно ушима чују? Реците нам: чини ли се вама наша вера у бесмрће живота - вера у мрак? Реците нам што пре, јер од те наше вере или невере зависи цео наш живот? Реците нам што пре, јер ко зна, докле ћемо још заједно живети под овим сунцем? Ко зна, да нас смрт не чека пред вратима ове куће? Пре него што смрт дође треба да знамо: има ли смрти?
Ми верујемо, господо, у јединство људског рода.
Наши противници добацују нам: ви верујете у мрак!
- Како то? питамо ми у чуду. Ми смо, гле и поверовали у јединство људског рода из жудње за светлошћу. Откуд то сад, да ми верујемо у мрак? Можете ли нам ви позајмити вашу светлост, којом ви живите? Питамо ми наше противнике. А наши противници одговарају:
- Да, ми ћемо вам позајмити нашу светлост да растерате ваш мрак. Ево, видите, у чему је наша светлост:
"Не постоји јединство људског рода. Сваки човек је напосе циљ природе, - ако би се уопште смело говорити о циљу у природи. Међу људима не постоји никакво метафизичко ни органско јединство. Не постоји историја човечанства, - постоје само историје појединих људи.
Отуда сваки човек треба да гледа у себи свуколики смисао живота. Свак треба, да се што више сконцентрише у себе, и што више отуђи од људи. Свак треба да се стара, да све своје телесне и духовне диспозиције до крајњих граница развије и искористи. Јер ван себе он нема никога и ничега, достојнога његове истинске пажње. Он не треба да има много скрупула према свету, који га окружава. Он треба да сматра себе као варницу, која је искочила из мрака и која ће опет утонути скоро у мрак, - с тога треба да се стара, те да светли што јасније и гори што силније, не да светли и гори, да би друге осветљавао и загревао, но да би само себе осветљавао и загревао. - Сви су људи као једно јато варница, које бесмислено лутају тамо - амо, док се не угасе. Као што је бесмислено говорити о смислу једног јата варница, тако је исто бесмислено говорити о смислу историје човечанства. И као што се не може ухватити јединство међу лутајућим варницама, јер га нема, тако је исто тешко ухватити јединство међу судбама појединих људи, јер га нема. То је наша мисао.
"Напустите и ви вашу веру у мрак, и примите ову нашу мисао, ову нашу светлост".
Тако говоре наши противници, а ми им у чуђењу одговарамо:
"Па, гле, ви верујете у мрак, а не ми. Ми верујемо, да постоји и метафизичко и органско јединство међу људима. Не постоји ни један човек бесмислен и бесциљан, но смисао и циљ живота на земљи ипак није у свакоме човеку понаособ, но у свима људима, укупно узевши. Сви су људи чланови једног великог организма, који је поникао на земљи, који се кроз историју развијао и растао, жутео и зеленео, боловао и цветао, и који ће најзад завршити свој ток, као што га је и почео. Тај организам - то је цело човечанство са својом историјом од појаве првог човека на земљи до ишчезнућа последњег са земље.
И зато што осећамо јединство људског рода и налазимо и свој смисао у заједничком смислу свуколиког човечанства, ми се и не повлачимо само у себе и не отуђујемо од осталих људи. Ми осећамо да човечанство има једно тело и једну душу, узевши то јединство и метафизички и органски, и зато нас тиште сви болови и радују радости целог човечјег рода.
Сви људи на земљи сачињавају једног човека, једног свечовека. Тај свечовек стар је много хиљада година и распрострт је на целој нашој планети. Сва историја досадашња и одсадашња сачињава историју свечовека. Тај свечовек је већа моћ и већа интелигенција од наше појединачне моћи и интелигенције. Разбацани и раздељени ми се осећамо као сирочад, нејаки и убоги. Јаки и поносни пак осећамо се ми онда, кад се замислимо у јединству с целим родом људским, са свима људима на земљи, као што се данас осећамо, на дан заједничке молитве хришћанске универзитетске омладине на целој планети нашој.
Зато се ми молимо данас за све мале и неслободне људе, чију судбу ми Срби особито добро појимамо. Њихово олакшавање и ми ћемо осетити, ма где они живели.
Ми се молимо за све оне, који су гори и непросвећенији од нас.Кад они буду бољи и просвећенији, и ми ћемо се осетити још бољи и још просвећенији, као што се један здрав део на телу осети још здравији, кад један други болестан део тела оздрави.
Ми се молимо за оне, који су већи и културнији од нас. Ми на њих гледамо као на оне тице, које напред лете и просецају ваздух својим крилима. Ми се молимо за њих, да не клону и не сустану, јер док год они бодро предњаче, ми се осећамо у заклону и сигурности.
Ми се молимо за Европу, јер она је наша шира домовина и наше огњиште, на коме се и ми, као и остали свет, још увек грејемо и осветљавамо.
Ми се молимо за Америку, други најпросвећенији континент у свету, молимо се за овај нови, млади свет, пун полета и иницијативе; пун оптимизма и радосне воље за живот.
Ми се молимо и за људе осталих континената. Молимо се и за црнце и црвенокошце. Молимо се за људе жуте расе, која сад преживљује најтежу кризу у историји својој.
Ми се молимо и за оне људе, који верују у Мухамеда, или у Буду. Молимо се и за оне, који се клањају Јехови. Молимо се и за наше противнике, КОЈИ нашу веру називају вером у мрак. Молимо се и за оне, који верују у вештице. Молимо се и за оне, који се клањају сунцу и звездама. Молимо се за све сујеверне и све безверне на целој овој звезди, на којој сви заједно живимо, и која нас трпљиво носи између јата многих других звезда, и која нас све храни и греје. - Једном речју: ми се молимо за сву децу наше мајке земље, за сву браћу нашу и сестре наше.
Ми се тако молимо, јер вера нам наша налаже, да се тако молимо.
Реците нам ви, господо, реците нам, да ли је наша вера - вера у мрак?
Говорена на дан молитве студената Хришћанске Заједнице "