Arhimandrit Lazar Abašidze - KAKVE SE PRELESTI DEŠAVAJU PRILIKOM NEPRAVILNOG UPRAŽNjAVANjA MOLITVE?

Gorka sudbina pada u samoobmanu, prelest i pod vlast zlih duhova predstoji onima koji maštaju o tome da dostignu visoka molitvena stanja, a nemaju pritom istinsku već telesnu i duševnu revnost. Takve podvižnike đavo lako hvata u svoje mreže. Nepravilno upražnjavanje molitve je put u samoobmanu iz koje zapravo i nastaje demonska prelest.

Razne vrste prelesti koje se dešavaju prilikom nepravilne molitve veoma podrobno razmatra Sv. Ignjatije u svojoj "Besedi starca sa učenikom". Ovde ćemo navesti osnovne misli iz ovog spisa.

"Sve vrste demonskih prelesti u koje upada onaj ko se nepravilno moli nastaju zbog toga što u temelj molitve nije položeno pokajanje, što pokajanje nije postalo izvor, duša i cilj molitve...

Pokajanje i sve od čega se ono sastoji (skrušenost ili ožalošćenost duha, plač srca, suze, samoosuđivanje, sećanje na smrt, Sud Božiji i večne muke, osećanje prisustva Božijeg i strah Božiji) jesu darovi Božiji, dragoceni darovi, darovi prevashodni i osnovni, zalog najviših i večnih darova. Ako se prvo ne steknu ovi osnovni darovi, nemoguće je zadobiti darove koje slede posle ovih prvih. "Ma kako uzvišeni bili naši podvizi," rekao je prep. Jovan Lestvičnik, "ako, ne steknemo samilosno srce - ovi podvizi su lažni i uzaludni" (sl. 7).

Najopasniji i najnepravilniji način molitve se sastoji u tome da čovek koji se moli snagom svoje uobrazilje stvara zamišljene slike ili predstave, uzimajući ih naizgled iz Svetog Pisma, a u stvari iz svog sopstvenog palog stanja, iz svoje palosti, iz svoje grehovnosti, iz svoje samoobmane. Ovim zamišljenim slikama, on zapravo - laskajući svojoj nadmenosti, svojoj taštini, svom visokom mišljenju o sebi, svojoj gordosti - obmanjuje sebe...

Sv. Simeon Novi Bogoslov ovako opisuje molitvu maštara i njene plodove:

"On podiže k nebu ruke, oči i um, zamišlja u svom umu nebeska blaga, činove svetih Anđela, obitelji Svetih, ukratko, oživljuje u svojoj uobrazilji sve ono što je pročitao u Svetom Pismu, razmatra ovo za vreme molitve, upravlja pogled ka nebu, i svim ovim podstiče svoju dušu na navodno "božanske" želje i ljubav, a ponekad, čak, proliva suze i plače. Tako se malo po malo gordi u svom srcu, ne shvatajući umom da je pao u gordost. On misli da je to što čini plod Božanstvene blagodati koja mu je data na utehu i moli Boga da ga udostoji da uvek bude u ovom delanju. To je prelest. Ovakav čovek, čak i ako bude tihovao u savršenom tihovanju ne može da se ne podvrgne silasku sa uma i ludilu. Čak ako mu se to i ne desi, za njega je nemoguće da dostigne duhovno rasuđivanje i vrline. Na taj način su pali u prelest ljudi koji su navodno videli "nebesku" svetlost i sjaj ovim telesnim očima, osetili "nebeski" miomiris svojim telesnim nozdrvama, čuli "nebeske" glasove svojim ušima. Jedni su postali opsednuti zlim dusima i sumanuti tumarali sa jednog mesta na drugo. Drugi su prihvatili demona koji se preobrazio u svetlog anđela, pali u prelest i ostali neizlečeni sve do smrti, ne prihvatajući ničiji savet. Treći su, po đavoljem nagovoru, izvršili samoubistvo, bacajući se u provaliju ili duboku vodu. Ne mogu se ni nabrojati sve različite i bezbrojne prelesti đavolske, kojima đavo obmanjuje ljude.

Naša pala slobodna volja prirodno teži i stremi ka prelesti, i to zato što svaka prelest laska našoj nadmenosti, našoj taštini i našoj gordosti."

Sv. Ignatije nam izlaže poučne primere ovakve demonske prelesti do kojih je došlo usled razvoja maštarenja u molitvi:

"Neki činovnik koji je živeo u Petrogradu, bavio se velikim molitvenim podvigom i dospeo je zbog toga u neobično stanje. Obratio se za duhovni savet u manastir jednom starcu monahu. Činovnik poče da mu priča o svojim "viđenjima", o tome kako on u molitvi stalno vidi svetlost koja se širi od ikona, oseća čudni miomiris, oseća u ustima neobičnu slast i tako dalje. Monah, saslušavši ovu priču upita činovnika: "Da li vam je padalo na pamet da se ubijete?" "Kako da ne," odgovori činovnik. "Već sam hteo da se bacim u Fontanku, ali su me izvukli." Ispostavilo se da se činovnik nepravilno molio kao što je to i opisao Sv. Simeon Novi Bogoslov, rasplamsavao uobrazilju i krv, pri čemu je postao veoma sposoban za veliki post i bdenje. Stanju samoobmane koje sam u sebi proizveo, đavo je pridodao svoje dejstvo srodno ovom, i činovnikova ljudska samoobmana je ubrzo prešla u očiglednu demonsku prelest. Činovnik je video svetlost telesnim očima: miomiris i slast koje je osećao, takođe, su bili čulni.

Suprotno ovome, viđenja i natprirodna stanja koja su imali Sveti, u potpunosti su duhovna: podvižnik nije sposoban za njih pre no što mu duhovne oči za to ne otvori Božanstvena blagodat.

I, pomenuti monah je počeo da nagovara činovnika da se ostavi načina molitve, koji je upražnjavao, objašnjavajući mu svu nepravilnost tog načina i nepravilnost stanja koje takva molitva izaziva. Činovnik se gnevno usprotivio tom savetu: "Kako da se odreknem očigledne blagodati?". Izgledao je žalosno i nekako smešno. Tako on postavi monahu sledeće pitanje: "Pa zar je to grešno to što pljuvačka, kada mi se od obilne slasti nakupi u ustima, počne da kaplje na pod?". I zaista, ljudi koji se naleze u demonskoj prelesti izazivaju sažaljenje, jer ne pripadaju više sebi samima i njihov um i srce su u vlasti lukavog, bogoodbačenog duha. Oni predstvljaju jadan prizor, jer ih ismejava lukavi duh koji je njima ovladao i doveo ih u stanje poniženja, obmanuvši ih taštinom i uobraženošću. Oni koji se nalaze u prelesti uopšte ne shvataju da su duhovno zarobljeni, niti da se čudno ponašaju bez obzira na to koliko je očigledno ovo njihovo ropstvo i njihovo čudno ponašanje.

Kad je činovnik otišao, drugi monah koji je prisustvovao razgovoru, upita Starca: "Kako ti je palo na pamet da pitaš činovnika da li je pokušao da se ubije?" Ovaj mu odgovori: "Kao što u plaču po Bogu dolaze trenuci neobičnog spokojstva savesti, u čemu se i sastoji uteha za one koji plaču, tako i u lažnoj nasladi koju daje demonska prelest dolaze trenuci kad prelest kao da se razobličava i daje čoveku da iskusi kakva ona u stvari jeste. Ovi trenuci su užasni! Njihova gorčina i očajanje koje ova gorčina rađa su neizdrživi. I upravo po ovom stanju, do kojeg ga dovodi prelest, prelešćeni najlakše i može da je prepozna i da preduzme mere za svoje isceljenje. Početak prelesti je gordost i plod prelesti je, takođe, izobilna gordost. Prelešćeni čovek, koji misli za sebe da je postao sasud Božanstvene blagodati, prezire spasonosna upozorenja svojih bližnjih. Međutim, napadi očajanja postaju sve jači i jači: na kraju očajanje prelazi u sumanutost i kruniše se samoubistvom."

"Desio mi se," pripoveda dalje Sv. Ignatije (Brjančaninov), "jedan neobičan slučaj. Jednom prilikom me je posetio svetogorski jeroshimonah, koji je u Rusiju došao da skuplja prilog. Seli smo u moju keliju za goste i on je počeo da mi govori: "Pomoli se za mene oče, mnogo spavam i mnogo jedem." Dok mi je on ovo govorio, osetio sam neku vrelinu koja je od njega dolazila i zato mu rekoh: "Ti ne jedeš mnogo i ne spavaš mnogo, ali da li u tebi ima nečeg naročitog?" i zamolih ga da uđe u moju unutrašnju keliju. Idući pred njim i otvarajući vrata, u mislima sam molio Boga da daruje mojoj gladnoj duši nešto korisno od svetogorskog jeroshimonaha, ako je on zaista sluga Božiji. Istina, od samog početka primetio sam u njemu nešto neobično. U mojoj unutrašnjoj keliji ponovo sedosmo radi besede i ja počeh da ga molim: "Budi milostiv, nauči me molitvi. Ti živiš na najvrlinskijem monaškom mestu na zemlji, među hiljadama monaha, na takvom mestu i u takvom mnoštvu monaha sigurno mora biti velikih molitvenika koji znaju molitveno tajnodejstvo i prenose ga bližnjima po primeru Sv. Grigorija Sinaita i Sv. Grigorija Palame, kao i po primeru mnogih drugih svetogorskih svetila."

Jerosohimonah odmah pristade da bude moj nastavnik i - o užasa! - sa ogromnim žarom poče da mi izlaže način ushićene maštarske molitve, o kojoj sam već govorio. Vidim da je u strašnom žaru (užareni su mu i krv i uobrazilja), da je zadovoljan sobom, ushićen sobom, u samoobmani, u prelesti! Pošto sam ga pustio da kaže sve što je hteo, počeh pomalo i kao učenik da mu izlažem učenje Svetih Otaca o molitvi, navodeći mu mesta iz Dobrotoljublja i moleći ga da mi objasni ovo učenje. Svetogorac pade u potpunu nedoumicu. Video sam da uopšte nije upoznat sa učenjem Svetih Otaca o molitvi!

U nastavku razgovora mu rekoh: "Vidi, starče! Kad budeš živeo u Petrogradu nemoj nikako da stanuješ na najvišem spratu, obavezno stanuj u prizemlju." "Zašto?" upita me Svetogorac. "Zbog toga što ćeš se," odgovorih, "ako Anđelima padne na pamet da te uzmu i prenesu iz Petrograda na Svetu Goru i ako te ponesu sa najvišeg sprata i, pritom, ispuste - ubiti, a ako te ponesu iz prizemlja i ispuste, samo ćeš se ugruvati." "Zamisli," odgovori Svetogorac, "koliko puta mi je već, dok sam stajao na molitvi, dolazila misao da će me Anđeli uzeti i odneti na Svetu Goru." Ispostavilo se da jeroshimonah nosi verige, gotovo ne spava, okuša vrlo malo hrane, oseća u telu takvu vrelinu da mu zimi nije potrebna topla odeća. Pred kraj razgovora, palo mi je na pamet da postupim na sledeći način: zamolio sam Svetogorca da on, kao isposnik i podvižnik, isproba na sebi način molitve iz Predanja Svetih Otaca, koji se sastoji u tome da za vreme molitve um bude van svakog maštarenja, da se sav pogruzi u pažnju prema rečima molitve, da se zatvori i ograniči na reči molitve. Pritom srce obično sadejstvuje umu, spasonosnim po dušu, osećanjem žalosti zbog grehova... "Kada ovo osetiš na sebi," rekoh Svetogorcu "obavesti me o plodu pokušaja; za mene samog ovaj pokušaj nije zgodan zbog rasejanog života koji vodim." Svetogorac je rado pristao na moj predlog.

Posle nekoliko dana dolazi kod mene i kaže: "Šta si to uradio sa mnom?". "A šta to?". "Pa čim sam probao da se pažljivo pomolim, sva moja viđenja su nestala i više ne mogu da im se vratim". Dalje u toku razgovora sa Svetogorcem, nisam više video ono samopouzdanje i smelost koji su bili veoma uočljivi u njemu prilikom prvog susreta i koji se obično mogu zapaziti kod ljudi koji se nalaze u samoobmani i misle za sebe da su sveti ili da duhovno napreduju. Svetogorac je, čak, izrazio želju da čuje moj ubogi savet. Kad sam ga posavetovao da se potrudi da se po spoljašnjem načinu svog života ničim ne ističe u odnosu na ostale monahe, zato što takvo isticanje vodi u nadmenost, on skide sa sebe verige i dade mi ih. Kroz mesec dana ponovo je došao kod mene i ispričao mi kako je nestala užarenost iz njegovog tela, kako mu je potrebna topla odeća i kako mnogo više spava. Pritom mi je priznao da na Svetoj Gori mnogi od onih koji su tamo čuveni po svom svetom životu, upražnjavaju upravo ovaj, pravilni način molitve i njemu uče i druge..."

"Pažljiva molitva zahteva samoodricanje, a na samoodricanje se retko ko odlučuje. Onaj ko se pažljivo zagleda u sebe i nalazi se u stanju nedoumice, videći svoju grehovnost, ne može mnogo da govori i nimalo ne afektira i ne glumi, i neupućenima u tajanstveni podvig izgleda čudan i zagonetan, kao da sa njim nešto nije u redu. Ali, kako bi svet uopšte mogao da prepozna podvižnika istinske molitve, kada je sam taj podvig svetu potpuno nepoznat? Sasvim drugačije stoje stvari sa onim koji se moli u samoobmani! On ne jede, ne pije, ne spava, zimi ide samo u mantiji, nosi verige, ima "viđenja", svakoga podučava i razobličava sa drskom bezobraznošću, bez ikakve tačnosti i rasuđivanja, sa strasnim žarom u krvi i telu koju rađa ova žalosna i pogibeljna užarenost. Takav se ponaša kao "svetac"! I odavno je primećeno da je ljudsko društvo sklono ovakvim "svecima" i da ga takvi "sveci" privlače.

Veliki deo podvižnika Zapadne, rimske crkve, koje je ona - pošto se odvojila od Istočne, Pravoslavne Crkve i pošto ju je zbog toga napustio Sveti Duh - proglasila za svoje najveće svece, molio se i dostizao "viđenja", razume se, lažna, upravo na pomenuti način. Ovi umišljeni sveci su bili u užasnoj demonskoj prelesti... Ponašanje zapadnih podvižnika obuzetih prelešću je uvek bilo pomahnitalo usled neobične telesne strasne užarenosti. U takvom stanju se nalazio Ignacio Lojola, osnivač jezuitskog reda. Njegova uobrazilja je bila toliko užarena i izoštrena da je bilo dovoljno da samo poželi i da uloži mali napor, pa da po svojoj želji ugleda pakao ili raj. No, javljanje raja i pakla kod njega nije nastajala samo pod dejstvom ljudske uobrazilje. Ova javljenje je bilo plod dejstva demona koji su svoje dejstvo dodavali nepravilnom ljudskom delanju...

Sv. Ignatije opisuje i drugu vrstu nepravilne molitve: "Kao što nepravilno delovanje uma vodi u samoobmanu i prelest, isto tako u njih vodi i nepravilno delovanje srca. Kao što su suludom gordošću ispunjeni oni koji imaju želju i stremljenje da vide duhovna viđenja umom koji nije očišćen od strasti i koji nije obnovljen i preporođen Sve tim Duhom, takvom istom gordošću i bezumljem su ispunjeni oni koji imaju želju i stremljenje srca da se naslađuju svetim, duhovnim i božanstvenim osećanjima, a da njihovo srce uopšte još nije sposobno za takvu nasladu. Srce koje pokušava da oseti božanstvenu sladost i druga božanstvena osećanja, ne nalazeći ih u sebi, vara, obmanjuje i uništava sebe, ulazeći u oblast laži, u zajednicu sa demonima, potčinjavajući se njihovom uticaju, potpadajući pod njihovu vlast. Samo jedno osećanje od svih osećanja srca u njegovom palom stanju može biti upotrebljeno u nevidljivom bogosluženju: žalost zbog svojih grehova, oskvrnjenosti, palosti i propasti, a to je žalost plača, pokajanja i skrušenosti duha.

Svima je poznato kakva je duševna nesreća zadesila judejske književnike i fariseje zbog njihovog nepravilnog duševnog raspoloženja: oni su postali ne samo tuđi Bogu, nego i Njegovi pomahnitali neprijatelji i bogoubice.

Sličnoj nesreći bivaju podvrgnuti podvižnici molitve koji su iz svog podviga isključili pokajanje i koji se primoravaju da osete nasladu i oduševljenje: oni produbljuju svoj pad, udaljavaju se od Boga, stupaju u zajednicu sa satanom, zaražavaju se mržnjom prema Svetom Duhu. Ova vrsta prelesti je užasna: ona je podjednako pogubna po dušu kao i prva, ali je manje očigledna, retko se završava ludilom i samoubistvom, ali potpuno uništava i um i srce. Po stanju uma koje ona rađa Oci su je nazivali "umišljenošću". Čovek koji je obuzet ovom prelešću umišlja nešto o sebi, "umišlja" da ima mnoga dobra dela i vrline, čak i da u izobilju poseduje darove Svetog Duha. "Duhovno razmišljanje ne dopušta čoveku nikakvu umišljenost," rekao je Sv. Simeon Novi Bogoslov. Onaj ko umišlja da je bestrasan, nikada se neće očistiti od strasti. Onaj ko uobražava da je ispunjen blagodaću, nikad neće zadobiti blagodat. Onaj ko misli da je svet, nikada neće dostići svetost. Neobična uobraženost se uočava kod ljudi koji pate od ove prelesti: oni kao da su oduševljeni sobom, svojom samoobmanutošću koju smatraju za blagodatno stanje. Oni su prožeti i ispunjeni nadmenošću i gordošću, iako izgledaju smireni mnogima, koji sude po spoljašnjosti i ne mogu da čoveka ocene po plodovima.

Nema spasenja bez pokajanja, a pokajanje od Boga dobijaju samo oni koji, da bi ga primili, prodaju sve svoje imanje, odnosno odreknu se svega što su lažno stekli "umišljenošću". Vrlo često se mogu sresti ljudi zaraženi "umišljenošću". Svako ko nema skrušenog duha, ko misli da ima bilo kakve vrline i zasluge, svako ko se ne pridržava nepokolebljivo učenja Pravoslavne Crkve, već o dogmatima i Predanju razmišlja proizvoljno, po svom nahođenju ili po inoslavnom učenju, nalazi se u ovoj prelesti.

Treba budno pratiti sebe da se ne bi sebi pripisalo neko dobro delo ili pohvalna osobina ili neka naročita prirodna sposobnost, ili, čak, blagodatno stanje ukoliko ga je čovek bio udostojen. Jednom rečju, čovek ne treba da smatra da ima bilo kakvu vrlinu. Naravno, ima duhovnih stanja koja su zaista posledica Božanstvene blagodati, u kojima čovek oseća duhovnu sladost i radost, u kojima u srcu oseća prisustvo Svetoga Duha, u kojima - kao podvižnik Hristov - biva udostojen duhovnih viđeva, ali ovo biva samo sa onim Hrišćanima koji su dostigli hrišćansko savršenstvo, prethodno se očistivši i pripremivši se pokajanjem. Postepeno delovanje pokajanja se ogleda u svakoj vrsti smirenja, naročito u molitvi koja se prinosi iz siromaštva duha, iz plača, i koja postepeno slabi u čoveku dejstvo greha. Ali, za to je potrebno mnogo vremena... Borba protiv strasti je od neobične koristi, jer ona najspasonosnije dovodi do osećanja siromaštva duha. Kada strasti znatno oslabe, a ovo se najčešće dešava pred kraj života, tada postepeno počnu da se javljaju istinska duhovna stanja koja se neizmerno razlikuju od stanja koja rađa "umišljenost", jer ova na kraju uvek dovodi do čamotinje.

Duhovne darove čoveku daruje Božanstvena Premudrost, koja veoma brine o tome da slovesni sasud, čovek koji treba da primi dar u sebe izdrži bez štete po sebe jačinu dara, jer novo vino provaljuje mehove stare\ (Mt. 9, 17). U naše vreme duhovni darovi daju se veoma umereno, tek onoliko koliko je potrebno za spasenje, a prema slabosti kojom je obuzeto svekoliko Hrišćanstvo. Nasuprot ovome, "umišljenost" rasipa svoje "darove" u bezumnom izobilju i sa velikom žurbom.

Opšta odlika istinske duhovnosti je duboko smirenje i smirenomudrenost, sjedinjeno sa krajnjim poštovanjem svih bližnjih, sa otvorenošću i jevanđeljskom ljubavlju prema svim bližnjima i sa težnjom da čovek bude nepoznat, da se udalji od sveta..." (9, t. 1, str. 230-258).

Iz ovog veoma bitnog, dubokog i detaljnog spisa Sv. Ignjatija ovde su navedeni samo neki odlomci sa ciljem da se ukaže na najopštije opasnosti i moguća odstupanja sa kojima se čovek sreće na molitvenom putu. Onaj ko podrobnije želi da upozna uzroke prelesti neka obavezno pročita čitav spis.

Ukazaćemo ovde na još jednu zapanjujuću pojavu, koja će nas primorati da budemo još oprezniji u duhovnom životu. Sv. Ignatije, kao verovatno nijedan od Svetih Otaca, naročito detaljno i tačno proučava prirodu prelesti u njenim različitim oblicima. On koristi svekoliko iskustvo drevnog monaštva da bi razotkrio mnoštvo raznovrsnih demonskih zamki i upozorio na njih poslednje Hrišćane, kojima predstoji duhovna borba u vreme naročitih iskušenja, kada će čoveku biti potrebna izuzetna razboritost i opreznost da duhovno ne pogine. Međutim, evo dokaza da samo znanje bez smirenja srca ne pomaže čoveku da izbegne ovu opasnost: ispostavlja se da zli dusi čak i iz samog učenja o smirenju mogu da izvuku oruđe za sebe.

Nedavno se dogodio ovakav slučaj: naš manastir je posetio jedan monah koji je nekoliko prethodnih godina proveo u gotovo pustim mestima među podvižnicima u poslušanju kod nekog starca. Ovaj starac se bavio neobičnim podvigom plača i ovom delanju je naučio svog učenika. (U ovoj pustinji je bilo još nekoliko monaha koji su prihvatili ovo učenje i vršili iste ovakve eksperimente.)

Dakle, ovaj monah je počeo da prenosi svoja iskustva manastirskom bratstvu, počeo vatreno da govori o značaju pokajničkog plača, o tome kako je to glavno delanje monaha, kako je samo u plaču spasenje, itd. Citirao je mnoge izreke Svetih Otaca o suzama, naročito se pozivao na učenje Sv. Ignatija o plaču i pokajanju, napamet je znao cela njegova pisma, ukratko - izložio je opširno i detaljno učenje Svetih Otaca Crkve o ovom pitanju. Ubeđivao je monahe da čovek mora da se prisiljava na suze, da se suze zadobijaju naročitim molitvenim trudom i podvigom samoodricanja i surovosti prema sebi. Braća koja su slušala monaha nisu mogla da se ne slože sa njegovim rečima, ali nisu baš imala poverenja u ovakvu monahovu vatrenost. Na kraju, on im ponudi da im pokaže ovaj način pokajničkog plača koji upražnjavaju njegov starac u pustinji. Pritom se ispostavilo da zbog toga treba da se udalji od obitelji u planinu, kako se ostala bratija u manastiru ne bi uznemirila. Ovo je učinilo da monasi postanu tako oprezni i da odbiju da se upoznaju sa tako čudnim eksperimentima. Razgovor se završio. Monah je potom otišao u planinu.

Prošlo je neko vreme i svako se u manastiru bavio svojim poslom. Odjednom po brdima oko manastira razleglo se neko strašno zavijanje, kričanje i ridanje od kojeg se ledila krv. Ovi zvuci su odjekivali klancem. Braća ostaviše svoje poslove i počeše da osluškuju u nedoumici. Tek posle nekog vremena su shvatili da je upravo to onaj "podvig plača" kome se prelešćeni monah odavao.

Živeći u bezljudnoj pustinji, u gorama i planinskim šumama, monasi, o kojima je gost pričao, obitavajući u međusobno udaljenim kelijama, predavali su se satima ovim očajničkim vapajima svakodnevno, ispunjavajući okolinu ridanjem i krikovima, lijući mnoge suze, padajući na kraju od iznemoglosti. I ovakvo histerično upražnjavanje molitve zasnovano na iscrpljivanju nerava i samoopijenosti, oni su smatrali za istinski pokajnički podvig po predanju Svetih Otaca.

Čudno je što je ovakav, najteži vid prelesti svio gnezdo upravo tamo gde je naizgled sve bilo usmereno direktno protiv nje. Setimo se ovde kako je Sv. Antonije Veliki duhovnim očima video đavolje mreže opletene oko sveta i uzviknuo: "Teško ljudskom rodu! Ko još može da izbegne ove mreže?" Na to mu je bilo rečeno: "Smirenomudrenost spasava od njih i one, čak, ne mogu ni da dodirnu smirenoga" (11, str. 43).

ВАШЕ ДЕТЕ ….. И МОНАШТВО

ДАКЛЕ ВАШЕ ДЕТЕ ХОЋЕ ДА СЕ ЗАМОНАШИ ? У првом реду желео бих да вас упитам нешто о чему раније нисте размишљали. Како би се осећали кад би ваш син или кћерка изразили жељу да ступе у манасгир? Ви можете бити православци, и то врло одани; ви можете бити ревносни у посећивању Богослужења и у читању духовних књига; можда сте на најбољи начин пробали да васлитате своју децу у Православљу; можда се чак и дивите монаштву. Али ипак, како би се заиста осећали? Ми живимо у једном друштву сасвим различитом од Грчке или Свете Русије, где је монаштво било и виђено и прихваћено као начин живота. Није било необично ако цела породица пође у ходочашће манастирима. Мало свега данас има неку значајну жудњу према монаштву и није никакво чудо што би, у нашем неправославном и чак анти-хришћанском друштву, свака помисао да нечије дете жели да ступи у монаштво изгледала поражавајућа. Постоји много разлога за овакву реакцију. Недостатак разумевања ствара страх. Многи замишљају монашки живот тешким и чак нехуманим. Виде своје дете иза решетки како остатак свог живота проводи на хлебу и на води. Друга крајнст је исто тако погрешно замишљање романтично духовног стања у коме дете проводи своје дане, лебдећи изнад земље, уздигнуто у бесконачној побожности. У оба случаја сматра се, да се одласком у манастир иза оебе оставља овај свет. Уствари, монашки живот је далеко од било које ове две крајности. Ваш син или кћерка, навикнути на нетачност и неуредност, а што вас свакако љути, неће одједном да се претворе у испоснике. Свако ко оставља свет због манастира, доноси са соббом своје слабости и мане, Они могу да се ослободе неких од њих, док ће неке са собом до смрти да носе. У сваком случају, ако ваше дете ступи у монаштво, оно неће живети без људске топлине и људског саосећања и , у пркос свему, ви ћете их познати као ваш властити изданак. Каква је ваша реакција по питању монаштва и вашег детега зависи у многоме од тога како ви као роди-тељ гледате на Православну породицу и вашу позицију као Православног појединца у световном друштву. Опкољени, као што смо ми, светским мерилима и материјалистичком културом, заборављамо да Христос позива све своје следбенике да себе оделе од овог света: НЕ БУДИТЕ ОД ОВОГА СВЕТА. Ово је позив монашке трубе. Са овим разумевањем, требало би да будете спремни на миран пристанак вашем сину или кћери, који су у свом срцу нашли одговор на овај позив, узимајући на себе терет монашког живота. Ми смо, свакако, несрећни производ пале природе и врло је редак случај, да је чак и најватренији право славни родитељ усхићен кад чује да његово дете жели да ступи у манасгир. Врло чесго у срцу се појаве јаке реакције, које, мада невине и добронамерне, одражавају нашу палу емоционалну и психолошку природу и жалостан одраз неправославне залеђине и средине. Са овим у виду, ми можемо да преиспитамо неке наше осећајне одговоре, које ово питање често повлачи. Једном речју, различита осећања потичу од главног питања: "Зашто?" — Зашто неко напушта свет и одла-зи у манастир? — Ако је разлог правичан, то је зато што, у пркос свим његовим слабостима, ваше дете љуби Бога више него икога или ишта на свету — више него живот, кога сте ви помогли да формира, више него његов аутомобил, више него школу у коју сте хтели да га шаљете, више него његову породицу. . . И сада се појављује природни осећај љубоморе. Као родитељи можда ћете покушати да замените Бога као главног у љубави вашег детета и да га наговарате да се одрекне монаштва. Ако успете, направићете ваше дете несрећним, а ако не успете, ви ћете се осетити погођеним. Друго, можете се осећати одстрањеним или потпуно изолованим од живота вашег детета. Ако ваша кћера иде у манастир, а то је начин живота који ви за њу не желите, можда ћете осећати да је међу вама свака веза прекинута. Ако се пак уда и одсели хиљаде километара далеко од вас, ви ћете вероватно осећати да сте ви део њеног живота, свакако више него ако постане монахиња а живи само 50 километара далеко од вас. Удата кћер-ка још увек треба родитељски савет. Како поступати с дечјим болестима или како у кући саставити крај с кра-јем. На другој страни, кад би она била у манастиру, тешко да би јој могли дати савет како да врши јутарње молитве. Чак и као Православци осетићете се неугодно и збуњени, кад одједном сретнете неког вама страног у црнини, чији се живот тако много разликује од вашег. Има још једна чињеница, а то је, да се већина родитеља надају и са радошпу очекују унучад. И то је велики проблем, нарочито за мајке. Можда се осећате угрожени. Цео свој живот проведете радећи за добро своје деце; храните их и бринете о њима; помажете им да открију своје способности и подстичете их да развију своје даровитости. Можда је ваш син по природи музичар а кћерка рођена за правника и ви проводите свој живот помажући их духовно и материјално, припремајући их за успех у свету. И после свих тих година труда и неспокојности, они одједном одлуче да то није за њих, они неће свет, нити живот који сте ви за њих замислили. То може да буде врло опасно и болно откриће. Врло често родитељи осећају да одбацивањем света, њихова деца одбацују и њих. Ово уопште не мора да је тачно, али овај осећај узрок је честим размимоилажењима између родитеља и деце кад је у питању монаштво. Овде често родитељи осећају да су на неки начин погрешили у васлитању деце, кад он или она бирају овакав "криви" пут живота. Ово је такође једна болна мисао. Сукоби који се појављују по питању монаштва и нечијег детета често завршавају баражом приговарања. Сле-дећи примери долазе из листе стварних примедби учињених од родитеља, од којих неки себе сматрају оданим Право славцима. Њихови одговори расветљавају суштину неспоразума који се осећа у срцима оних који су Православци, а који живе световним животом. Они кажу да ми не узимамо одговорност на себе, да се ослањамо на друге како би избегли да доносимо властите одлуке. Исто тако кажу, да ако ми волимо свог ближњег, ми би требали да радимо на унапређењу друштва, а не да падамо у нека неприродна сањарења. Често чујемо да је монаштво само глума, нека врста лажне духовности: "Зашто не живите као ми остали, где треба да се носите са правим животом и с правим проблемима?" Још кажу да је момаштво себичњаштво које раздваја и руши породицу; монаштво је "финансијски нестабилно": Шта је са вашом будућности? Зашто не нађете добар посао па им шаљете сву зараду? Док се ове примедбе разликују, један је општи именитељ: СВЕТОВНОСТ. Оне су све укорењене у светов-ној оријентацији. Апсолутно и потпуно одбијање ових перспектива од стране монашког аспиранта стварају оштре неспоразуме између родитеља и детета. Можда несвесно, родитељска порука наглашава: прилагоди се свету; укључи се; нађи сигуран посао; шири се; ради шта сваки други ради. Духовност је добра, али нема потребе за крајношћу. Ми смо већ видели да је Хришђанство друго световно; по својој стварној природи је крајнст: ако изгубите свој живот Христа ради, ви ћете га добити; ако покушавате да га држите и сачувате, ви ћете га изгубити; Бог је постао човек, да би људи могли постати богови. Шта може да буде већа крајност? "ИШТИТЕ НАЈПРЕ ЦАРСТВО НЕБЕСКО" Православље је начии успињања к Богу, предавајући Му саме себе и своју вољу. Православље значи рат против нечије пале природе, против ђавола и против света. Ово се односи на све православне хришћане. Чак и оне који живе у СВЕТУ, који имају децу и обављају своје послове. Од њих се захтева да се у неку руку држе одвојено од света. И ту не може бити компромиса. Свет није и не може бити наш дом и ако изаберемо брак са Христом или земаљским супружником, ми ни у ком случају не можемо бити у браку са светом. Ми свакако видимо да ова жеља — имати обоје, и Бога и свет — значи у корену сукоб изазван дечјим одласком у монаштво. Реакција родитеља због одбацивања света од стране њиховог детета, јасно изражава њихову личну приврженост свету и безвољност да себе одвоје од вредности и жеља антихришћанског друштва у коме живе. Нарочито је тешко борити се против уобичајених породичних погледа, који су у овој земљи попримили псеудо-религијски статус; врло често млади само што нису као богови поштовани од њихових родитеља, који у њима виде остварење њиховог властитог себичњаштва. Ово није Православље; уствари врло је деструктивно за Православље које учи, да деца нису власништво њихових родитеља. Деца су дата од Бога њима на старање да би могла бити подигнута и васлитана у познању Њега, а после да их позове к Себи по Својој вољи. Дужност родитеља није да припреме децу да се удобно учврсте у овом свету, него да воде њихове душе, да их припреме за борбу против палог света. Они који одлуче да се боре у првим редовима, то су они који су чули монашки позив. Ако ваше дете жели да ступи у тај рат, заклеће се и пред Богом и пред човеком да, у пркос његове грешмости и слабости које га савлађују сваког часа, он не може да нађе мир изван Бога. Ако је ово намера вашег детета, немојте га у томе спречавати колико год да вам ваши разлози изгледају оправдани. Ако је жеља за монаштвом обична сањалачка идеја, они ће то брзо да открију и нико неће бити њиховим покушајима оштећен. Али, ако је ова жеља заиста усађена од Бога као начин да би стекли своје спасење, немојте их спречавати покушавајући да их убедите како треба најпре да заврше школу или да добију животно искуство. Имајте на уму безбројне монахе и монахиње који су својом духовном заоставштином у многом обогатили нашу свету Православну Цркву. Ако ваше дете има жељу и решеност да следи њиховим стопама, благословите га и пустите га да иде. И нека овај благослов буде и за ваше властито спасење, као и за спасење других. Предаванње /скраћено/, које је 1985. године одржано на знмском ходочашћу Св. Германа у Калифорннји, С.А.Д. Са Енглеског превео Душан Поповић

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима (2 Кор. 6:14)

Слово Светитеља Тихона, епископa Алеутског и Аљашког, изговорено у 17. недељу по Педесетници, Србима у Џексонској цркви 


Не упрежите се у исти јарам с невјерницима 

(2 Кор. 6:14)

Овим речима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са неверницима и идолослужитељима; он овде није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из света (1 Кор. 5:10), него на општење у »дјелима вјере«, у служењу Богу. У томе Коринћани не смеју имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?

Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у световним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који верују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви - православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они - инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увреде ако на њих применимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18 ). И ако ми поседујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утеху или, штавише, за Светим Тајанствима? Неће ли то бити налик на то - као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или - ко би, ако се у те ствари разуме, променио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија лепше обрађена извана? Или - који би човек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите реке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у световним стварима, зашто бисмо онда у »дјелима вјере« били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?

Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцено благо свете вере православне, наслеђено од отаца ваших, који су за веру трпили многа страдања и лишавања?!

У наше време, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да на пример Словен свуда остане Словен, Немац да остане Немац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас - то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих - непрестано их се присећа, попут древних Јевреја, који су у »плијену вавилонском« вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.

Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету веру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успешан развој човека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим пре што очување православне вере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.

Благочешће, истинита, права вера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4: 8-9). Историја разних народа красноречиво сведочи да вера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује грехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и греши пред Господом - пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за пример макар јеврејски народ. Када он бејаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти - или пак када је остајао веран благотворном Јехови? Сетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био веран православној вери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бејаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вере и народности - Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је венчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вери и издаје отачких предања? Еј, тако!

Амин.

Slaganje ljudske volje sa Božijom....

Predavanje svog života Božijoj volji

Jedan poznati bogoslov je tokom osam godina prilježno i neprekidno molio Boga da mu On pokaže coveka, koji bi mogao da mu ukaže na direktan i jednostavan put ka dostizanju Nebeskog Carstva.
Jednom, kada je taj bogoslov bio obuzet snažnom željom da nade takvog coveka, i nije mogao ni o cemu drugom da misli, vec samo da upozna ucitelja i nastavnika skrivene istine, uzneo je Bogu svoje plamene molitve. Odjednom je cuo nevidljivi nebeski glas, koji mu je govorio: «izadi iz crkvene porte, i naciceš coveka koga tražiš»! Poslušan tom glasu bogoslov je požurio, i ispred crkvene porte našao siromaha, cija su kolena bila prekrivena krastama i gnojem koji je isticao iz njih.


Mudri bogoslov mu je prišao i pozdravio ga recima: «želim ti dobro i srecno jutro, starce»! – Starac na to odgovara: «nikada nisam imao loše i nesrecno jutro» - Mudri bogoslov je, kao da ispravlja svoj prvi pozdrav, rekao: «neka ti Bog pošalje svako dobro»! – Ubogi odgovara: «nikada me nije snašlo ništa loše». – Mudri ispitivac (?) je tada posumnjao, razmišljajuci: da li on to dobro cuje, možda je gluv? I, izjavljujuci svoje želje stracu i pozdravljajuci ga na drugi nacin, rekao mu je: «Šta je s tobom, starce? Želim ti svaku srecu». Siromah je odgovorio: «Ja nikada nisam bio nesrecan».


Bogoslov, misleci da je siromah veoma recit, veliki orator, i želeci da ispita njegov razum, rekao mu je: «Želim da se ispune sve tvoje želje, da ti Bog pošalje sve ono što želiš». – Ja, (odgovara siromah), ne tražim ništa što mi ti želiš: sve biva saglasno sa mojim željama, ako ja nemam nekih posebnih planova u svom životu, vec živim po Božijoj volji».


Mudri postavljac pitanja, mu je kao da odlazi i oprašta se sa njim, rekao: «Neka te Bog sacuva dobri covece pošto ne težiš srecnom životu, ali te molim reci mi, da li si ti jedini blaženi medu siromasima na zemlji? Jer Jov nije uzalud rekao: «Covjek roden od žene kratka je vijeka i pun nemira» (Jov. 14, 1)? Kako si samo ti spašen od svih zlih vremena i dogadaja? Ne shvatam u potpunosti tvoja ubedenja i razmišljanja».


Na to siromah odgovara: «Sve to, što sam ti rekao, gospodine moj, - je istina. Kada si mi želeo dobro i srecno jutro, ja sam ti na to odgovorio da nikada nisam bio nesrecan, jer sam uvek zadovoljan udelom koji mi je Bog darovao – za mene je najveca sreca da ne težim ovozemaljskim radostima i uspesima. Sreca ili zli dogadaji nikome nisu na štetu, sem onima koji ih ili silno žele i jure za njima, ili beže pd njih i boje se štete pricinjene njima. A ja – ne brinem za uspehe i srecu, i ne volim ih, vec se samo molim Nebeskom Ocu, Koji sve u životu svakog coveka usmerava na najbolje – kako ono prijatno, tako i neprijatno. Jer On savršeno zna da li je prvo ili poslednje istinito i spasonosno za svakog coveka.


Zato i kažem, da nikada nisam bio nesrecan, jer sve u mom životu biva za mene po mojoj želji: trpim li glad – blagodarim za to Svevidecem Bogu; ako me mraz reže kao ognjem ili kiša lije na mene kao iz kabla, ili se na mene izlivaju druge atmosferske padavine – na isti nacin proslavljam Boga i za to; ako se neko izdire na mene, napada me i vreda – takode blagodarim Bogu. Jer sam uveren, da mi se sve to šalje po Božijoj volji, a sve što nam Bog šalje, je na naše dobro, radi našeg usavršavanja. Dakle sve, što nam Bog šalje ili dozvoljava drugima da nam ucine nešto prijatno ili neprijatno, slatko ili gorko, jednako i radosno primam kao iz ruke milosrdnog Oca – želim samo to što želi Bog, i ono što je Njemu ugodno da mi drugi ucine. Na taj nacin, sve ono što mi se dešava je po Božijoj, a samim tim i po mojoj sopstvenoj volji.


Dostojan je sažaljenja onaj, ko smatra takozvanu ovozemaljsku srecu za nešto važno, i opet, zaista je nesrecan onaj, ko u bilo kakvom ovozemaljskom dobru traži potpuno zadovoljstvo. Istinsko zadovoljstvo i blaženstvo u sadašnjem životu ima samo onaj covek, koji se iskreno i bez ikakve sumnje predao Božijoj volji i provodi svoj ovdašnji život po Božijoj volji, ni u cemu joj ne protivurececi. Jer volja Gospodnja je punoca savršenstva i dobrote – ona je nepromenljiva i van nje nema druge volje, bolje, pravednije; ona iznosi pravedni sud o svima, ali o njoj niko ne može da iznese pravedni prigovor, koji bi Je razoblicio u protivurecnosti.


Ulažem svu svoju mogucu usrdnost, svom svojom mišlju stremim ka tome, što Bog ocekuje od razumnog bica uopšte i delimicno od mene, ubogog. I zbog toga nikad nisam bio nesrecan; jer sam svu moju sopstvenu volju u potpunosti predao u Božije ruke, tako da je svaka moja usrdna želja ili neželja, isto što i Božija volja za mene, ili Njegov Promisao o meni, i zahvalan sam Bogu u svakoj situaciji za milost koju dobijam od Njega, ako bi se ona cinila i gorka».


- Razumno li ti govoriš sve to? – rekao je bogoslov. Ali molim te reci mi sledece: ako bi Bog izvoleo da te spusti u ad, da li bi isto tako razmišljao kao što si mi malocas rekao?


Siromašni duhom je odjednom uzviknuo: «Da me On spusti u ad? Neka ti bude jasno, da imam dve divno ukrepljene ruke, kojima bih se uhvatio za Boga – jedna ruka je najdublje smirenje kroz prinošenje samog sebe na žrtvu Bogu, a druga ruka je – nelicemerna ljubav prema Bogu, koja se razliva na sve naše bližnje preko naših blagotvornih dela. Tim dvema rukama bih se cvrsto uhvatio za Boga, i gde god bi me On poslao, povukao bih i Njega zajedno sa sobom, i istinski bi mi bilo prijatnije da budem s Bogom van neba, nego bez Boga na nebu».


Ovaj odgovor je proizveo krajnje divljenje u umu i mislima mudrog ispitivaca. U svojoj vnutrini je bio svestan da put koji mu je otkrio starac vodi svakoga pravo ka Bogu bez ikakve zablude, i on je zaista iznad svih ostalih puteva koji vode ka Bogu. Opet je mudri bogoslov poželeo da još više shvati uzvišeni razum, koji se skriva ispod grube kože starackog tela: «Odakle si ti došao ovde?» - upitao je mudrac starca. – Došao sam od Boga. – A gde si ti našao Boga? – Tamo (odgovara starac), gde sam ostavio sve stvari. – Gde si ostavio Boga? – Boga sam ostavio u cistom srcu i dobroj volji.

Posle toga je mudrac upitao starca: «Ko si ti starce, i kojoj vrsti ljudi pripadaš? Siromah je odmah dao sledeci odgovor: «Ko god da sam, zadovoljan sam svojim udelom, i ne bih ga menjao za bogatstva svih careva. Carem može da bude nazvan svaki covek, koji ume blagorazumno i mudro da upravlja i vlada sobom».


«Da li si ti car, pita mudrac siromaha, i gde je tvoje carstvo?» - Tamo, - odgovara siromah, pokazujuci prstom na nebo, «car je onaj, za koga je carstvo napisano u knjizi sudbina na poseban nacin».


Želeci da završi sa pitanjima, mudrac je upitao siromaha: «Od koga si ti starce naucio to, što si mi sada izložio u svojim odgovorima, ko ti je to stavio u um?» - Otkricu ti istinu i o tome, gospodine! Ja sve dane provodim u cutanju, u molitvama, ili dobrim i blagocestivim razmišljanjima, a najviše od svega neprekidno držim na umu i pameti brigu o tome, kako da se što cvršce i tesnije sjedinim sa Bogom posredstvom beskrajne pokornosti Njegovoj svetoj volji. Takvo posvecivanje sebe u potpunosti Bogu može da nauci usrdnog coveka mnogome istinskom, dobrom, svetom, kako u znanju, tako i u životu».


Mudrac je hteo još mnogo toga da pita siromašnog duhom, ali imajci cvrstu nadu da ce za to naci neko drugo blagoprijatno vreme, oprostio se s njim, govoreci: «Budi zdrav, starce», i otišao je od njega, razmišljajuci i kao sam sebi govoreci: eto našao sam istinskog ucitelja direktnog puta ka Bogu.


O tome je blaženi Avgustin predivno rekao: «ima nepismenih koji nas upucuju na Carstvo Nebesko – mi se sa svojom mudrošcu neusrdno brinemo o njemu, vec smo optereceni brigama ovog života, pogruženi u poroke tela i krvi. «O toj protivurecnosti izmedu duhovnog smirenomudrija i ovozemaljske mudrosti Gospod Isus Hristos u Svojoj blagodarstvenoj molitvi Bogu Ocu, govori: «Hvala Ti, Oce, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrijeh i razumnijeh i otrkio si prostima (to jest cistim srcem): da, Oce, jer je tako bila volja Tvoja» (Mt. 11, 25-26)!


Zaista, ispod siromahove košulje cesto se skriva uzvišena mudorst. I ko bi mogao da pretpostavi i poveruje, da se u tako jednostavnom, neznatnom coveku nalazi takvo uzvišeno poznanje o Božanskoj Suštini. Ko bi mogao da poveruje da ce u nepismenoj jednostavnosti naci tako uzvišenu misao, kao što je mišljenje ubogog starca o dvema rukama nesalomive snage – to jest o svecelom prinošenju sebe Bogu, i svecele svoje ljubavi prema Njemu, koja se izražava ispunjavanjem Njegovih zapovesti – tim rukama se zaista dopušta Bogu da se veže za coveka, dok se od drugih pristupa k Sebi On udaljava.