ДАКЛЕ ВАШЕ ДЕТЕ ХОЋЕ ДА СЕ ЗАМОНАШИ ?
У првом реду желео бих да вас упитам нешто о чему раније нисте размишљали. Како би се осећали кад би ваш син или кћерка изразили жељу да ступе у манасгир?
Ви можете бити православци, и то врло одани; ви можете бити ревносни у посећивању Богослужења и у читању духовних књига; можда сте на најбољи начин пробали да васлитате своју децу у Православљу; можда се чак и дивите монаштву. Али ипак, како би се заиста осећали?
Ми живимо у једном друштву сасвим различитом од Грчке или Свете Русије, где је монаштво било и виђено и прихваћено као начин живота. Није било необично ако цела породица пође у ходочашће манастирима. Мало свега данас има неку значајну жудњу према монаштву и није никакво чудо што би, у нашем неправославном и чак анти-хришћанском друштву, свака помисао да нечије дете жели да ступи у монаштво изгледала поражавајућа.
Постоји много разлога за овакву реакцију. Недостатак разумевања ствара страх. Многи замишљају монашки живот тешким и чак нехуманим. Виде своје дете иза решетки како остатак свог живота проводи на хлебу и на води. Друга крајнст је исто тако погрешно замишљање романтично духовног стања у коме дете проводи своје дане, лебдећи изнад земље, уздигнуто у бесконачној побожности. У оба случаја сматра се, да се одласком у манастир иза оебе оставља овај свет. Уствари, монашки живот је далеко од било које ове две крајности. Ваш син или кћерка, навикнути на нетачност и неуредност, а што вас свакако љути, неће одједном да се претворе у испоснике. Свако ко оставља свет због манастира, доноси са соббом своје слабости и мане, Они могу да се ослободе неких од њих, док ће неке са собом до смрти да носе. У сваком случају, ако ваше дете ступи у монаштво, оно неће живети без људске топлине и људског саосећања и , у пркос свему, ви ћете их познати као ваш властити изданак.
Каква је ваша реакција по питању монаштва и вашег детега зависи у многоме од тога како ви као роди-тељ гледате на Православну породицу и вашу позицију као Православног појединца у световном друштву. Опкољени, као што смо ми, светским мерилима и материјалистичком културом, заборављамо да Христос позива све своје следбенике да себе оделе од овог света: НЕ БУДИТЕ ОД ОВОГА СВЕТА. Ово је позив монашке трубе. Са овим разумевањем, требало би да будете спремни на миран пристанак вашем сину или кћери, који су у свом срцу нашли одговор на овај позив, узимајући на себе терет монашког живота.
Ми смо, свакако, несрећни производ пале природе и врло је редак случај, да је чак и најватренији право славни родитељ усхићен кад чује да његово дете жели да ступи у манасгир. Врло чесго у срцу се појаве јаке реакције, које, мада невине и добронамерне, одражавају нашу палу емоционалну и психолошку природу и жалостан одраз неправославне залеђине и средине. Са овим у виду, ми можемо да преиспитамо неке наше осећајне одговоре, које ово питање често повлачи.
Једном речју, различита осећања потичу од главног питања: "Зашто?" — Зашто неко напушта свет и одла-зи у манастир? — Ако је разлог правичан, то је зато што, у пркос свим његовим слабостима, ваше дете љуби Бога више него икога или ишта на свету — више него живот, кога сте ви помогли да формира, више него његов аутомобил, више него школу у коју сте хтели да га шаљете, више него његову породицу. . . И сада се појављује природни осећај љубоморе. Као родитељи можда ћете покушати да замените Бога као главног у љубави вашег детета и да га наговарате да се одрекне монаштва. Ако успете, направићете ваше дете несрећним, а ако не успете, ви ћете се осетити погођеним.
Друго, можете се осећати одстрањеним или потпуно изолованим од живота вашег детета. Ако ваша кћера иде у манастир, а то је начин живота који ви за њу не желите, можда ћете осећати да је међу вама свака веза прекинута. Ако се пак уда и одсели хиљаде километара далеко од вас, ви ћете вероватно осећати да сте ви део њеног живота, свакако више него ако постане монахиња а живи само 50 километара далеко од вас. Удата кћер-ка још увек треба родитељски савет. Како поступати с дечјим болестима или како у кући саставити крај с кра-јем. На другој страни, кад би она била у манастиру, тешко да би јој могли дати савет како да врши јутарње молитве. Чак и као Православци осетићете се неугодно и збуњени, кад одједном сретнете неког вама страног у црнини, чији се живот тако много разликује од вашег. Има још једна чињеница, а то је, да се већина родитеља надају и са радошпу очекују унучад. И то је велики проблем, нарочито за мајке.
Можда се осећате угрожени. Цео свој живот проведете радећи за добро своје деце; храните их и бринете о њима; помажете им да открију своје способности и подстичете их да развију своје даровитости. Можда је ваш син по природи музичар а кћерка рођена за правника и ви проводите свој живот помажући их духовно и материјално, припремајући их за успех у свету. И после свих тих година труда и неспокојности, они одједном одлуче да то није за њих, они неће свет, нити живот који сте ви за њих замислили. То може да буде врло опасно и болно откриће. Врло често родитељи осећају да одбацивањем света, њихова деца одбацују и њих. Ово уопште не мора да је тачно, али овај осећај узрок је честим размимоилажењима између родитеља и деце кад је у питању монаштво. Овде често родитељи осећају да су на неки начин погрешили у васлитању деце, кад он или она бирају овакав "криви" пут живота. Ово је такође једна болна мисао.
Сукоби који се појављују по питању монаштва и нечијег детета често завршавају баражом приговарања. Сле-дећи примери долазе из листе стварних примедби учињених од родитеља, од којих неки себе сматрају оданим Право славцима. Њихови одговори расветљавају суштину неспоразума који се осећа у срцима оних који су Православци, а који живе световним животом. Они кажу да ми не узимамо одговорност на себе, да се ослањамо на друге како би избегли да доносимо властите одлуке. Исто тако кажу, да ако ми волимо свог ближњег, ми би требали да радимо на унапређењу друштва, а не да падамо у нека неприродна сањарења. Често чујемо да је монаштво само глума, нека врста лажне духовности: "Зашто не живите као ми остали, где треба да се носите са правим животом и с правим проблемима?" Још кажу да је момаштво себичњаштво које раздваја и руши породицу; монаштво је "финансијски нестабилно": Шта је са вашом будућности? Зашто не нађете добар посао па им шаљете сву зараду?
Док се ове примедбе разликују, један је општи именитељ: СВЕТОВНОСТ. Оне су све укорењене у светов-ној оријентацији. Апсолутно и потпуно одбијање ових перспектива од стране монашког аспиранта стварају оштре неспоразуме између родитеља и детета. Можда несвесно, родитељска порука наглашава: прилагоди се свету; укључи се; нађи сигуран посао; шири се; ради шта сваки други ради. Духовност је добра, али нема потребе за крајношћу. Ми смо већ видели да је Хришђанство друго световно; по својој стварној природи је крајнст: ако изгубите свој живот Христа ради, ви ћете га добити; ако покушавате да га држите и сачувате, ви ћете га изгубити; Бог је постао човек, да би људи могли постати богови. Шта може да буде већа крајност?
"ИШТИТЕ НАЈПРЕ ЦАРСТВО НЕБЕСКО"
Православље је начии успињања к Богу, предавајући Му саме себе и своју вољу. Православље значи рат против нечије пале природе, против ђавола и против света. Ово се односи на све православне хришћане. Чак и оне који живе у СВЕТУ, који имају децу и обављају своје послове. Од њих се захтева да се у неку руку држе одвојено од света. И ту не може бити компромиса. Свет није и не може бити наш дом и ако изаберемо брак са Христом или земаљским супружником, ми ни у ком случају не можемо бити у браку са светом. Ми свакако видимо да ова жеља — имати обоје, и Бога и свет — значи у корену сукоб изазван дечјим одласком у монаштво. Реакција родитеља због одбацивања света од стране њиховог детета, јасно изражава њихову личну приврженост свету и безвољност да себе одвоје од вредности и жеља антихришћанског друштва у коме живе.
Нарочито је тешко борити се против уобичајених породичних погледа, који су у овој земљи попримили псеудо-религијски статус; врло често млади само што нису као богови поштовани од њихових родитеља, који у њима виде остварење њиховог властитог себичњаштва. Ово није Православље; уствари врло је деструктивно за Православље које учи, да деца нису власништво њихових родитеља. Деца су дата од Бога њима на старање да би могла бити подигнута и васлитана у познању Њега, а после да их позове к Себи по Својој вољи. Дужност родитеља није да припреме децу да се удобно учврсте у овом свету, него да воде њихове душе, да их припреме за борбу против палог света. Они који одлуче да се боре у првим редовима, то су они који су чули монашки позив. Ако ваше дете жели да ступи у тај рат, заклеће се и пред Богом и пред човеком да, у пркос његове грешмости и слабости које га савлађују сваког часа, он не може да нађе мир изван Бога.
Ако је ово намера вашег детета, немојте га у томе спречавати колико год да вам ваши разлози изгледају оправдани. Ако је жеља за монаштвом обична сањалачка идеја, они ће то брзо да открију и нико неће бити њиховим покушајима оштећен. Али, ако је ова жеља заиста усађена од Бога као начин да би стекли своје спасење, немојте их спречавати покушавајући да их убедите како треба најпре да заврше школу или да добију животно искуство. Имајте на уму безбројне монахе и монахиње који су својом духовном заоставштином у многом обогатили нашу свету Православну Цркву. Ако ваше дете има жељу и решеност да следи њиховим стопама, благословите га и пустите га да иде. И нека овај благослов буде и за ваше властито спасење, као и за спасење других.
Предаванње /скраћено/, које је 1985. године одржано на знмском ходочашћу Св. Германа у Калифорннји, С.А.Д.
Са Енглеског превео Душан Поповић |
|
