Jedan poznati bogoslov je tokom osam godina prilježno i neprekidno molio Boga da mu On pokaže coveka, koji bi mogao da mu ukaže na direktan i jednostavan put ka dostizanju Nebeskog Carstva.
Jednom, kada je taj bogoslov bio obuzet snažnom željom da nade takvog coveka, i nije mogao ni o cemu drugom da misli, vec samo da upozna ucitelja i nastavnika skrivene istine, uzneo je Bogu svoje plamene molitve. Odjednom je cuo nevidljivi nebeski glas, koji mu je govorio: «izadi iz crkvene porte, i naciceš coveka koga tražiš»! Poslušan tom glasu bogoslov je požurio, i ispred crkvene porte našao siromaha, cija su kolena bila prekrivena krastama i gnojem koji je isticao iz njih.
Mudri bogoslov mu je prišao i pozdravio ga recima: «želim ti dobro i srecno jutro, starce»! – Starac na to odgovara: «nikada nisam imao loše i nesrecno jutro» - Mudri bogoslov je, kao da ispravlja svoj prvi pozdrav, rekao: «neka ti Bog pošalje svako dobro»! – Ubogi odgovara: «nikada me nije snašlo ništa loše». – Mudri ispitivac (?) je tada posumnjao, razmišljajuci: da li on to dobro cuje, možda je gluv? I, izjavljujuci svoje želje stracu i pozdravljajuci ga na drugi nacin, rekao mu je: «Šta je s tobom, starce? Želim ti svaku srecu». Siromah je odgovorio: «Ja nikada nisam bio nesrecan».
Bogoslov, misleci da je siromah veoma recit, veliki orator, i želeci da ispita njegov razum, rekao mu je: «Želim da se ispune sve tvoje želje, da ti Bog pošalje sve ono što želiš». – Ja, (odgovara siromah), ne tražim ništa što mi ti želiš: sve biva saglasno sa mojim željama, ako ja nemam nekih posebnih planova u svom životu, vec živim po Božijoj volji».
Mudri postavljac pitanja, mu je kao da odlazi i oprašta se sa njim, rekao: «Neka te Bog sacuva dobri covece pošto ne težiš srecnom životu, ali te molim reci mi, da li si ti jedini blaženi medu siromasima na zemlji? Jer Jov nije uzalud rekao: «Covjek roden od žene kratka je vijeka i pun nemira» (Jov. 14, 1)? Kako si samo ti spašen od svih zlih vremena i dogadaja? Ne shvatam u potpunosti tvoja ubedenja i razmišljanja».
Na to siromah odgovara: «Sve to, što sam ti rekao, gospodine moj, - je istina. Kada si mi želeo dobro i srecno jutro, ja sam ti na to odgovorio da nikada nisam bio nesrecan, jer sam uvek zadovoljan udelom koji mi je Bog darovao – za mene je najveca sreca da ne težim ovozemaljskim radostima i uspesima. Sreca ili zli dogadaji nikome nisu na štetu, sem onima koji ih ili silno žele i jure za njima, ili beže pd njih i boje se štete pricinjene njima. A ja – ne brinem za uspehe i srecu, i ne volim ih, vec se samo molim Nebeskom Ocu, Koji sve u životu svakog coveka usmerava na najbolje – kako ono prijatno, tako i neprijatno. Jer On savršeno zna da li je prvo ili poslednje istinito i spasonosno za svakog coveka.
Zato i kažem, da nikada nisam bio nesrecan, jer sve u mom životu biva za mene po mojoj želji: trpim li glad – blagodarim za to Svevidecem Bogu; ako me mraz reže kao ognjem ili kiša lije na mene kao iz kabla, ili se na mene izlivaju druge atmosferske padavine – na isti nacin proslavljam Boga i za to; ako se neko izdire na mene, napada me i vreda – takode blagodarim Bogu. Jer sam uveren, da mi se sve to šalje po Božijoj volji, a sve što nam Bog šalje, je na naše dobro, radi našeg usavršavanja. Dakle sve, što nam Bog šalje ili dozvoljava drugima da nam ucine nešto prijatno ili neprijatno, slatko ili gorko, jednako i radosno primam kao iz ruke milosrdnog Oca – želim samo to što želi Bog, i ono što je Njemu ugodno da mi drugi ucine. Na taj nacin, sve ono što mi se dešava je po Božijoj, a samim tim i po mojoj sopstvenoj volji.
Dostojan je sažaljenja onaj, ko smatra takozvanu ovozemaljsku srecu za nešto važno, i opet, zaista je nesrecan onaj, ko u bilo kakvom ovozemaljskom dobru traži potpuno zadovoljstvo. Istinsko zadovoljstvo i blaženstvo u sadašnjem životu ima samo onaj covek, koji se iskreno i bez ikakve sumnje predao Božijoj volji i provodi svoj ovdašnji život po Božijoj volji, ni u cemu joj ne protivurececi. Jer volja Gospodnja je punoca savršenstva i dobrote – ona je nepromenljiva i van nje nema druge volje, bolje, pravednije; ona iznosi pravedni sud o svima, ali o njoj niko ne može da iznese pravedni prigovor, koji bi Je razoblicio u protivurecnosti.
Ulažem svu svoju mogucu usrdnost, svom svojom mišlju stremim ka tome, što Bog ocekuje od razumnog bica uopšte i delimicno od mene, ubogog. I zbog toga nikad nisam bio nesrecan; jer sam svu moju sopstvenu volju u potpunosti predao u Božije ruke, tako da je svaka moja usrdna želja ili neželja, isto što i Božija volja za mene, ili Njegov Promisao o meni, i zahvalan sam Bogu u svakoj situaciji za milost koju dobijam od Njega, ako bi se ona cinila i gorka».
- Razumno li ti govoriš sve to? – rekao je bogoslov. Ali molim te reci mi sledece: ako bi Bog izvoleo da te spusti u ad, da li bi isto tako razmišljao kao što si mi malocas rekao?
Siromašni duhom je odjednom uzviknuo: «Da me On spusti u ad? Neka ti bude jasno, da imam dve divno ukrepljene ruke, kojima bih se uhvatio za Boga – jedna ruka je najdublje smirenje kroz prinošenje samog sebe na žrtvu Bogu, a druga ruka je – nelicemerna ljubav prema Bogu, koja se razliva na sve naše bližnje preko naših blagotvornih dela. Tim dvema rukama bih se cvrsto uhvatio za Boga, i gde god bi me On poslao, povukao bih i Njega zajedno sa sobom, i istinski bi mi bilo prijatnije da budem s Bogom van neba, nego bez Boga na nebu».
Ovaj odgovor je proizveo krajnje divljenje u umu i mislima mudrog ispitivaca. U svojoj vnutrini je bio svestan da put koji mu je otkrio starac vodi svakoga pravo ka Bogu bez ikakve zablude, i on je zaista iznad svih ostalih puteva koji vode ka Bogu. Opet je mudri bogoslov poželeo da još više shvati uzvišeni razum, koji se skriva ispod grube kože starackog tela: «Odakle si ti došao ovde?» - upitao je mudrac starca. – Došao sam od Boga. – A gde si ti našao Boga? – Tamo (odgovara starac), gde sam ostavio sve stvari. – Gde si ostavio Boga? – Boga sam ostavio u cistom srcu i dobroj volji.
Posle toga je mudrac upitao starca: «Ko si ti starce, i kojoj vrsti ljudi pripadaš? Siromah je odmah dao sledeci odgovor: «Ko god da sam, zadovoljan sam svojim udelom, i ne bih ga menjao za bogatstva svih careva. Carem može da bude nazvan svaki covek, koji ume blagorazumno i mudro da upravlja i vlada sobom».
«Da li si ti car, pita mudrac siromaha, i gde je tvoje carstvo?» - Tamo, - odgovara siromah, pokazujuci prstom na nebo, «car je onaj, za koga je carstvo napisano u knjizi sudbina na poseban nacin».
Želeci da završi sa pitanjima, mudrac je upitao siromaha: «Od koga si ti starce naucio to, što si mi sada izložio u svojim odgovorima, ko ti je to stavio u um?» - Otkricu ti istinu i o tome, gospodine! Ja sve dane provodim u cutanju, u molitvama, ili dobrim i blagocestivim razmišljanjima, a najviše od svega neprekidno držim na umu i pameti brigu o tome, kako da se što cvršce i tesnije sjedinim sa Bogom posredstvom beskrajne pokornosti Njegovoj svetoj volji. Takvo posvecivanje sebe u potpunosti Bogu može da nauci usrdnog coveka mnogome istinskom, dobrom, svetom, kako u znanju, tako i u životu».
Mudrac je hteo još mnogo toga da pita siromašnog duhom, ali imajci cvrstu nadu da ce za to naci neko drugo blagoprijatno vreme, oprostio se s njim, govoreci: «Budi zdrav, starce», i otišao je od njega, razmišljajuci i kao sam sebi govoreci: eto našao sam istinskog ucitelja direktnog puta ka Bogu.
O tome je blaženi Avgustin predivno rekao: «ima nepismenih koji nas upucuju na Carstvo Nebesko – mi se sa svojom mudrošcu neusrdno brinemo o njemu, vec smo optereceni brigama ovog života, pogruženi u poroke tela i krvi. «O toj protivurecnosti izmedu duhovnog smirenomudrija i ovozemaljske mudrosti Gospod Isus Hristos u Svojoj blagodarstvenoj molitvi Bogu Ocu, govori: «Hvala Ti, Oce, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrijeh i razumnijeh i otrkio si prostima (to jest cistim srcem): da, Oce, jer je tako bila volja Tvoja» (Mt. 11, 25-26)!
Zaista, ispod siromahove košulje cesto se skriva uzvišena mudorst. I ko bi mogao da pretpostavi i poveruje, da se u tako jednostavnom, neznatnom coveku nalazi takvo uzvišeno poznanje o Božanskoj Suštini. Ko bi mogao da poveruje da ce u nepismenoj jednostavnosti naci tako uzvišenu misao, kao što je mišljenje ubogog starca o dvema rukama nesalomive snage – to jest o svecelom prinošenju sebe Bogu, i svecele svoje ljubavi prema Njemu, koja se izražava ispunjavanjem Njegovih zapovesti – tim rukama se zaista dopušta Bogu da se veže za coveka, dok se od drugih pristupa k Sebi On udaljava.
