Powered By Blogger

3. мај 2012.

Сусрет са Богом одвија се у нашем срцу


"Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо!"


Овим речима започео је своју Божићну проповед Свети Григорије Богослов, и од тада, током шеснаест столећа, оне звуче у нашем црквеном богослужењу, стављајући пред нас увек иста питања; у чему је значење Божића за сваког од нас; како можемо сусрести Христа, који је дошао са небеса; како се ми можемо вазнети са земље на небо; како можемо прославити Христа својим животом?


Многе религије, које исповедају јединог Бога, обећавају човеку, да он може у мањој или већој мери да се приближи Богу, да искуси осећање Његовог присуства и блискости. Али, ни једна религија, осим хришћанства, не дозвољава човеку да спозна Бога као брата, као друга. Кроз оваплоћење Сина Божијег, према речима Симеона Новог Богослова, ми постајемо синови Бога Оца и браћа Христова.


Бог се оваплоћује, да би имао могућност да нам се обраћа на истом нивоу, да би, поделивши нашу судбину и проживевши наш живот, имао право да нам говори о Себи и нама ту последњу истину, која никаквим другачијим начином не би могла да нам буде откривена. Истину о томе да нема пропасти, која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет човека и Бога – насамо, лицем у лице.


Тај сусрет се одвија у нашем срцу. Ради тог сусрета Господ је дошао на земљу, постао човек и проживео људски живот; родио се у Витлејемској пећини у јаслама, бежао у Египат, вратио се у Назарет, васпитавао се у кући дрводеље, крстио се, проповедао, ишао по Галилеји, Самарији и Јудеји, проповедајући Царство Небеско и лечећи људске болести, претрпео страдање и смрт на Крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небо.


Све то – ради тога да би се догодио светотајни сусрет, да би се срушила преграда између човека и Бога, подигнута човечијим грехом. Преграда је срушена, и мач херувимски, који стоји као преграда за рај, спушта се; врата раја се отварају, и човек се враћа дрвету живота, од кога се храни Небеским Хлебом.


Историја Адамовог пада у грех је историја целокупног човечанства и сваког човека. Адамов грех се понавља у сваком од нас, када се окрећемо од Бога и грешимо. Али и Христ се оваплоћује ради свакога од нас и ради тога је Христово спасење  Адама – наше спасење. Христом се свим људима враћа та богоподобна слобода, коју су Адам и његови потомци изгубили кроз грех и отпадање од Бога.


Свети Григорије Богослов назива Богооваплоћење „другим стварањем“ када Бог поново ствара човека, узимајући на Себе човечије тело. У оваплоћењу Речи, Свети Јефрем Сирин каже да се дешава „размена“ између Бога и човека: Бог прима од нас човечију природу, а нама дарује Своје Божанство. Кроз оваплоћење Речи долази до обожења човека. „Реч се оваплотила, да бисмо се ми обожили“, - говорио је Свети Атанасије Велики. „Син Божији постао је Син Човечији, да би синове човечије направио синовима Божијим“, - рекао је свети Иринеј Лионски.


Обожење, за које је човек био предвиђен по самом чину ставрања и које је изгубио кроз пада у грех, враћено му је оваплоћеном Речју.


И због тога, управо у Рођењу Христовом дешава се васцело обнављање човечије суштине. Не само у том јединственом Рођењу, које се десило пре две хиљаде година у Витлејему, него и у том рађању Христа, које се непрестано дешава у нашим душама.


Највеће чудо Богооваплоћења је у томе, што десивши се једном у историји, оно се наново обнавља у сваком човеку који прилази Христу. У дубокој тишини, једном у историји Слово Божије оваплотило се на земљи: тако се оно оваплоћује и у немим дубинама наше душе – тамо, где ћути разум, где нестају речи, где ум човека стоји пред Богом. Непознат и непрепознат родио се Христос на земљи, и само мудраци и коњи заједно са анђелима ишли су Му у сусрет: тако тихо и неприметно за друге рађа се Христос у човечијој души, а она Му излази у сусрет, зато што у њој гори звезда, која води Светлости.


Ми тајанствено сусрећемо Христа у молитви, када одједном откривамо, да нам је молитва примљена и услишена, да је Бог „дошао и уселио се у нас“ и испунио нас Својом живоносном присутношћу. Ми сусрећемо Христа у Евхаристији, када причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, одједном осетимо, да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанственом енергијом и да у венама нашим тече Крв Бога. Ми сусрећемо Христа и при другим тајнама Црквеним, када се кроз додир са Њим обнављамо и оживотворујемо за живот вечни. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима када са човек одједном отвара пред нама и ми видимо да у његовој скривеној дубини сија Лик Божији. Ми сусрећемо Христа и у свакодневном животу, када усред буке одједном чујемо Његов глас или када видимо Његово јавну и изненадну умешаност у ток историје.


Управо на тај начин – изненада и неочекивано – умешао се Бог у живот човечанства пре двадесет векова, када је Својим Рођењем преокренуо цео ток историје. Управо тако рађа се Он непрестано у душама хиљада људи и мења, преображава сав њихов живот, чинећи их верујућим од неверујућих, светима од грешних, спашеним уместо пропалим.





Нека празник Рођења Христовог постане празник рођења Христа у нашој души и нашег рађања у Христу.Утишајмо се за свет, да би се у нашој души родила Божија Реч и испунила нас Божанством, Светлом и светошћу...


Епископ Иларион (Алфејев)

Монах Калист: Архијерејско смирење Владике Николаја


  Сећам се неких догађаја из тог времена, који су ми се дубоко урезали у свест.На дан двадесетог јуна, прве године мог боравка у испосници, манастир Свети Наум је славио своју славу.


Славље се сутрадан настављено у испосници. Рано ујутру превезли смо се чамцима из Светог Наума у Свети Заум; понели смо све што је било потребно за ручак. Било је много народа, међу њима и представници месне власти, као и два краљева министра.


После службе, приређен је ручак. Поред других монаха, и ја сам служио госте за столом. Владика је сео у чело стола; с његове десне стране министри, затим се даље седело по старешинству. Било је јела и пића као на свакој српској слави. Владика ми је после завршеног ручка рекао да се одморим и да поједем што год хоћу од онога што је преостало. А било је бораније, пасуља, супе, и поврх свега неколико повећих пастрмки.


Узео сам две пастрмке и појео их на брзину. Дозволио сам себи тог дана, јер је био празник, да једем шта желим и колико хоћу. Пастрмке су ми пријале, али сам нешто касније осетио тегобе у желуцу.


Владика се за то време повукао да одспава, а народ се размилео унаоколо тражећи погодна места за одмор. И министри су полегали и покрили се преко стомака танким ћебетом. Било је лето и дивно, лепо време.


Наш кувар у манастиру, Хаџи-Светозар, био је пргав човек, рђаве нарави. Кад је видео да сам појео рибу, викнуо је на мене:


"Ко ти је дозволио да поједеш рибу? Како си смео!"


"Владика ми је одобрио да једем шта хоћу и колико хоћу", рекао сам мирно.


"Ја сам, бре, овде газда! Који владика, мајку ли му његову!", викао је и даље Светозар.


Запрепастиле су ме те речи; сви су одједном ућутали и оборили очи. И министри су остали збуњени не верујући у оно што су чули. Владика још није био заспао. Чуо је и он Светозара; изашао је на прозор, погледао га и рекао му мурно:


"Добро, добро, Хаџија. Не љути се на мене. Појео је човек рибу јер је био гладан. Шта ту није у реду?"


Светозар му ништа није одговорио; прао је судове, као да ништа није чуо. Кад се владика повукао у собу, остали смо још више збуњени.


Пришао сам министрима. Трудио сам се да им објасним да је Хаџија особењак, али да није рђав, само је плаховите нарави. Правдао сам га пред министрима како сам знао и умео, али нисам много веровао својим речима.


Одмарали смо се дуго. Кад смо се пробудили, видели смо да је Хаџија свима скувао кафу. Чим смо сели за сто, послужио је прво владику, затим остале. Владика му ништа није рекао. Кад се Хаџија удаљио, министри су упитали владику што трпи таквог човека. Сећам се добро шта им је рекао:


"Ви знате да сам плаховит, могу бити и пргавији од Хаџије. Тражио сам човека сличног себи, да бих према њему одређивао степен свога смирења. И, ево, нашао сам."





Oдломак из књиге: „Монах Калист“

Поуке старца Тадеја


...треба да се опустиш. Не узимај превише на себе бриге овога света, већ чувај свој
мир и живи са Богом. Нека иде како иде...


http://www.pouke.org/upload/fajlovi/knjige/poucno%20molitveni/Pouke%20starcaTadeja.pdf