03. мај 2012.

Сусрет са Богом одвија се у нашем срцу


"Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо!"


Овим речима започео је своју Божићну проповед Свети Григорије Богослов, и од тада, током шеснаест столећа, оне звуче у нашем црквеном богослужењу, стављајући пред нас увек иста питања; у чему је значење Божића за сваког од нас; како можемо сусрести Христа, који је дошао са небеса; како се ми можемо вазнети са земље на небо; како можемо прославити Христа својим животом?


Многе религије, које исповедају јединог Бога, обећавају човеку, да он може у мањој или већој мери да се приближи Богу, да искуси осећање Његовог присуства и блискости. Али, ни једна религија, осим хришћанства, не дозвољава човеку да спозна Бога као брата, као друга. Кроз оваплоћење Сина Божијег, према речима Симеона Новог Богослова, ми постајемо синови Бога Оца и браћа Христова.


Бог се оваплоћује, да би имао могућност да нам се обраћа на истом нивоу, да би, поделивши нашу судбину и проживевши наш живот, имао право да нам говори о Себи и нама ту последњу истину, која никаквим другачијим начином не би могла да нам буде откривена. Истину о томе да нема пропасти, која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет човека и Бога – насамо, лицем у лице.


Тај сусрет се одвија у нашем срцу. Ради тог сусрета Господ је дошао на земљу, постао човек и проживео људски живот; родио се у Витлејемској пећини у јаслама, бежао у Египат, вратио се у Назарет, васпитавао се у кући дрводеље, крстио се, проповедао, ишао по Галилеји, Самарији и Јудеји, проповедајући Царство Небеско и лечећи људске болести, претрпео страдање и смрт на Крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небо.


Све то – ради тога да би се догодио светотајни сусрет, да би се срушила преграда између човека и Бога, подигнута човечијим грехом. Преграда је срушена, и мач херувимски, који стоји као преграда за рај, спушта се; врата раја се отварају, и човек се враћа дрвету живота, од кога се храни Небеским Хлебом.


Историја Адамовог пада у грех је историја целокупног човечанства и сваког човека. Адамов грех се понавља у сваком од нас, када се окрећемо од Бога и грешимо. Али и Христ се оваплоћује ради свакога од нас и ради тога је Христово спасење  Адама – наше спасење. Христом се свим људима враћа та богоподобна слобода, коју су Адам и његови потомци изгубили кроз грех и отпадање од Бога.


Свети Григорије Богослов назива Богооваплоћење „другим стварањем“ када Бог поново ствара човека, узимајући на Себе човечије тело. У оваплоћењу Речи, Свети Јефрем Сирин каже да се дешава „размена“ између Бога и човека: Бог прима од нас човечију природу, а нама дарује Своје Божанство. Кроз оваплоћење Речи долази до обожења човека. „Реч се оваплотила, да бисмо се ми обожили“, - говорио је Свети Атанасије Велики. „Син Божији постао је Син Човечији, да би синове човечије направио синовима Божијим“, - рекао је свети Иринеј Лионски.


Обожење, за које је човек био предвиђен по самом чину ставрања и које је изгубио кроз пада у грех, враћено му је оваплоћеном Речју.


И због тога, управо у Рођењу Христовом дешава се васцело обнављање човечије суштине. Не само у том јединственом Рођењу, које се десило пре две хиљаде година у Витлејему, него и у том рађању Христа, које се непрестано дешава у нашим душама.


Највеће чудо Богооваплоћења је у томе, што десивши се једном у историји, оно се наново обнавља у сваком човеку који прилази Христу. У дубокој тишини, једном у историји Слово Божије оваплотило се на земљи: тако се оно оваплоћује и у немим дубинама наше душе – тамо, где ћути разум, где нестају речи, где ум човека стоји пред Богом. Непознат и непрепознат родио се Христос на земљи, и само мудраци и коњи заједно са анђелима ишли су Му у сусрет: тако тихо и неприметно за друге рађа се Христос у човечијој души, а она Му излази у сусрет, зато што у њој гори звезда, која води Светлости.


Ми тајанствено сусрећемо Христа у молитви, када одједном откривамо, да нам је молитва примљена и услишена, да је Бог „дошао и уселио се у нас“ и испунио нас Својом живоносном присутношћу. Ми сусрећемо Христа у Евхаристији, када причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, одједном осетимо, да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанственом енергијом и да у венама нашим тече Крв Бога. Ми сусрећемо Христа и при другим тајнама Црквеним, када се кроз додир са Њим обнављамо и оживотворујемо за живот вечни. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима када са човек одједном отвара пред нама и ми видимо да у његовој скривеној дубини сија Лик Божији. Ми сусрећемо Христа и у свакодневном животу, када усред буке одједном чујемо Његов глас или када видимо Његово јавну и изненадну умешаност у ток историје.


Управо на тај начин – изненада и неочекивано – умешао се Бог у живот човечанства пре двадесет векова, када је Својим Рођењем преокренуо цео ток историје. Управо тако рађа се Он непрестано у душама хиљада људи и мења, преображава сав њихов живот, чинећи их верујућим од неверујућих, светима од грешних, спашеним уместо пропалим.





Нека празник Рођења Христовог постане празник рођења Христа у нашој души и нашег рађања у Христу.Утишајмо се за свет, да би се у нашој души родила Божија Реч и испунила нас Божанством, Светлом и светошћу...


Епископ Иларион (Алфејев)