03. мај 2012.

Монах Калист: Архијерејско смирење Владике Николаја


  Сећам се неких догађаја из тог времена, који су ми се дубоко урезали у свест.На дан двадесетог јуна, прве године мог боравка у испосници, манастир Свети Наум је славио своју славу.


Славље се сутрадан настављено у испосници. Рано ујутру превезли смо се чамцима из Светог Наума у Свети Заум; понели смо све што је било потребно за ручак. Било је много народа, међу њима и представници месне власти, као и два краљева министра.


После службе, приређен је ручак. Поред других монаха, и ја сам служио госте за столом. Владика је сео у чело стола; с његове десне стране министри, затим се даље седело по старешинству. Било је јела и пића као на свакој српској слави. Владика ми је после завршеног ручка рекао да се одморим и да поједем што год хоћу од онога што је преостало. А било је бораније, пасуља, супе, и поврх свега неколико повећих пастрмки.


Узео сам две пастрмке и појео их на брзину. Дозволио сам себи тог дана, јер је био празник, да једем шта желим и колико хоћу. Пастрмке су ми пријале, али сам нешто касније осетио тегобе у желуцу.


Владика се за то време повукао да одспава, а народ се размилео унаоколо тражећи погодна места за одмор. И министри су полегали и покрили се преко стомака танким ћебетом. Било је лето и дивно, лепо време.


Наш кувар у манастиру, Хаџи-Светозар, био је пргав човек, рђаве нарави. Кад је видео да сам појео рибу, викнуо је на мене:


"Ко ти је дозволио да поједеш рибу? Како си смео!"


"Владика ми је одобрио да једем шта хоћу и колико хоћу", рекао сам мирно.


"Ја сам, бре, овде газда! Који владика, мајку ли му његову!", викао је и даље Светозар.


Запрепастиле су ме те речи; сви су одједном ућутали и оборили очи. И министри су остали збуњени не верујући у оно што су чули. Владика још није био заспао. Чуо је и он Светозара; изашао је на прозор, погледао га и рекао му мурно:


"Добро, добро, Хаџија. Не љути се на мене. Појео је човек рибу јер је био гладан. Шта ту није у реду?"


Светозар му ништа није одговорио; прао је судове, као да ништа није чуо. Кад се владика повукао у собу, остали смо још више збуњени.


Пришао сам министрима. Трудио сам се да им објасним да је Хаџија особењак, али да није рђав, само је плаховите нарави. Правдао сам га пред министрима како сам знао и умео, али нисам много веровао својим речима.


Одмарали смо се дуго. Кад смо се пробудили, видели смо да је Хаџија свима скувао кафу. Чим смо сели за сто, послужио је прво владику, затим остале. Владика му ништа није рекао. Кад се Хаџија удаљио, министри су упитали владику што трпи таквог човека. Сећам се добро шта им је рекао:


"Ви знате да сам плаховит, могу бити и пргавији од Хаџије. Тражио сам човека сличног себи, да бих према њему одређивао степен свога смирења. И, ево, нашао сам."





Oдломак из књиге: „Монах Калист“