04. август 2011.

У једном догађају - целокупно Еванђеље ХРИСТОС И ЖЕНА ГРЕШНИЦА




"А Исус отиде на Маслинку гору. И ујутру опет дође у храм, и сав народ долажаше к Њему; и сједе и учаше их. А књижевници и фарисеји доведоше жену ухваћену у прељуби, и поставише је на средину. И рекоше Му: Учитељу, ова жена је ухваћена у прељуби на дјелу: а Мојсеј нам у Закону заповједи да такве каменујемо. Ти дакле, шта велиш? Ово пак рекоше искушавајући Га да би Га имали за што окривити. А Исус сагнувши се доље, писаше прстом по земљи. А кад Га упорно питаху, исправи се и рече им: Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу. Па се опет саже доље и писаше по земљи. А они чувши то, и покарани од своје савјести, излажаху један по један, почевши од старјешина до посљедњих; и остаде Исус сам и жена стојећи на средини. А када се Исус исправи и не видјевши никога до саму жену, рече јој: Жено, гдје су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши."

(8:1-11)


 У једном догађају - целокупно Еванђеље. Претпоставимо: изгубили се и нестали су потпуно сви новозаветни списи, од Матејевог Еванђеља до Јовановог Откривења, а остало само ових 11 стихова из осме главе Јовановог Еванђеља, само овај догађај, па би то било довољно да нам покаже да је Исус - Богочовек, и да је на најсавршенији начнн решио најтежи проблем људске савести и сазнања. Проблем: треба ли човека убијати због греха или не. Спаситељ га је решио као нико никада: човека треба одвојити од греха, никада га не изједначавати са грехом, него осудити грех а помиловати грешника, убити грех а очувати у животу грешника. Ниједан грех не може да обухвати целог човека, и да убије у њему све што је боголико и бесмртно. И највећи грешник ипак није сав греиган. Само му треба приступити богочовечанском љубављу и саучешћем: одвојити у њему тананим маказама еванђелског човекољубља грех од његове душе, од његовог бића, удаљити грех из њега, а њега третирати христовски нежно као реконвалесцента. А убијати грешника због греха, то је најзверскије решење проблема човека и греха.

У овом еванђелском догађају све је потресно и дирљиво: жену ухваћену у прељуби књижевници и фарисеји доводе пред Исуса: "Мојсије нам у закону заповеда да такве камењем убијамо; а ти шта велиш?" Кушање је јасно: изјасни ли се против Мојсија, значи: противник је Закона, и оптужићемо га због тога; а пристане ли да је каменујемо, онда - пропада ова Његова слава као свемилостивог човекољуупца и чудотворца.

У сваком случају: не може нам сад измаћи. А Исус? - "Саже се доле и писаше прстом по земљи": земља сте, као да им вели, од земље сте, од праха сте, и све је у вама прашинско и прашњаво; загледајте у своје порекло кроз све претке до у Адама: све прах и пепео; сваки својим гресима осудио себе на смрт, и убијао; и по праху и иловачи тела вашег гамижу само греси. Јесте ли себе огледали у огледалу Мојсијевог Закона? Огледајте се; ко онда не заслужује смрт? О, колико је грехова у свакоме од вас! Колико зрнаца прашине у овом песку по коме ја прстом пишем сад. Ако није тако: "Који је међу вама без греха, - нека најпре баци камен на њу". "Па се опет саже доле и писаше по земљи": ново еванђеље о односима према грешницима, а то значи: према свима људима. Ето, слободни сте: Каменујте је. Иако рекох што рекох, ја немам силе да вас натерам, нити хоћу, да учините по Мојим речима.

Да, али је у њима пробудио ону утрнулу божанску силу - савест, и она ево чини своје: "А кад то чуше, и покарани будући од своје савести излажаху један за друггш почевши од старешина до последњих". Загледани у своје грехе, заборавише на грешницу; можда је се и не сетише, можда је и не видеше више од греха свог. "А Исус рече жени: Жено, где су они што те тужаху? Ниједан те не осуди? А она рече: ниједан, Господе. А Исус јој рече: Ни ја те не осућујем, иди, и више не греши": не осуђујем тебе, божанско створење са боголиком душам, али осуђујем твој грех: "иди, и више не греши". "Ниједан те не осуди", јер ниједан није без греха. Што важи за њих, важи за све људе: ниједан није без греха. Ново Еванђеље, новина Новог Завета у овоме: спасавати грешника од греха, а не убијати га због греха. А када би се усвојило начело: убијати грешнике због греха; онда нико од људи не би остао, пошто су сви са многим гресима. А највише они који би то начело спроводили. Та људи сваким својим грехом каменују себе, убијају себе, врше самоубиство, сами на себе навлаче вечну смрт.

А Христос сав у овоме: спасти људе од греха, као једине силе која производи и рађа смрт у свету човечанском. Спасавајући их од греха, Он их истовремено спасава од смрти. "Више не греши"; а то: обесмрти себе. Чиме? еванђелским врлинама, испуњавањем Божјих заповести. Јер више нећеш грешити ако душу испуниш богочежњивим осећањима, мислима, расположењима. Заволиш ли Бога, омрзнућеш грех. То је сигурно; то је најсигурније, и по томе ћеш познати да си на Еванћелском путу који кроз Истину води у бесмртност и живот вечни. 



Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Миливоје М. Јовановић МОНАХ КАЛИСТ






ДИО III
ДОБАР РАТ РАТОВАХ,
ТРКУ СВРШИХ, ВЕРУ ОДРЖАХ


Имао сам велику љубав према Богу и према људима, и одатле сам црпео снагу да се борим за оно што сам мислио да ми је потребно у животу. Да сам све време монаштва живео у самоћи, као што сам желео, успео бих да у себе унесем обиље неба, мир и љубав, и сада бих био човек чист као јарко сунце. У свом животу често сам падао, али сам устајао и борио се, знао сам да је живот борба и да овде на земљи за човека мира нема. Ипак, задовољан сам својим садашњим духовним стањем. Мада бих желео много више да знам. Не гризе ме савест, у молитви имам велику слободу пред Богом.
Не бојим се смрти, али је не желим. Волим, и још бих, и те како, хтео да живим на земљи у молитви, међу људима и браћом у Христу. Кад дође смрт, она ће ме одвојити од овога света, али ме неће усмртити, знам да хришћанин живи вечно у Господу своме. Прећи ћу из света у свет, из живота у живот, али нисам умирао и не знам у детаље како ће то изгледати. Због тога, иако сам уверен да је смрт побеђена, мало се и бојим њене тајанствености.
Током живота, борио сам се да себе преобразим и усавршим, али никада нисам имао велику жељу да одем у Свету Гору или у Јерусалим, или на неко друго свето место, веровао сам да нећу од тога имати велику корист. Могао сам да путујем. Као ратник имам бесплатан превоз и пензију.
Истина, у додиру са цветом човек задржава његов мирис. Тако бива и кад се дође у додир са светињом. Али тога брзо нестане, губи се, а човек остаје као што је био. Ако се само у то узда, може временом да буде гори него што је био јер не полаже сву наду у себе и у свога Створитеља. Мирисати боље од цвета, значи бити свет, бити савршен човек, за то сам, с помоћу Божјом, мислио да треба да се изборим. И нисам жалио труд да бих остварио бројне подвиге. Инатио сам се са својом лењошћу, и силом откидао парчад неба и уносио их у себе.
Кад сам живео као свештеник међу људима сам лако могао да изгубим много од онога светла у себи које сам добио за време боравка у самоћи. Не може да се изгуби у потпуности то духовно благо које преображава човека, али животом и понашаљем оно може да се умањи, али и да се увећа. Зато сам често бежао у планину, да се молим у самоћи и посту. Тако сам се духовно обнављао, и умањивао телесну снагу до оне границе кад је духу могућно да влада страстима и жељама. Да бих био у стању да се одупрем земаљским жељама, да ме не вуку по свету и не терају да радим оно што не одобрава моја свест, јачао сам свој дух колико сам више могао. Борио сам се против лењости и опуштености, знао сам да у њима ничу сва зла. Да сам био неразуман, да сам повлађивао својим страстима, жељама и своме телу, то би било као да голом руком милујем змију шарку. Одавно бих био мртав. Међутим, чувао сам своје тело, као велико благо, знао сам да у њему борави божански ум, и да ми је оно неопходно за боравак и живот овде на земљи.
Ништа није могло да ми замени молитву, која ме приближавала Богу. Зидао сам цркве, али не налазим да је то највише што човек у животу треба да учини. Црква је зграда као и свака друга. Потребна је људима, али је боље човеку да се седам дана и ноћи моли уздржавајући се од хране и пића, него цркву да сагради. Мене је Бог далеко више награђивао за молитву, или за неки други духовни труд, него за физички рад.
Као аскета и као духовни човек ову истину осећам у души.
У сваком тренутку, свим бићем сам хтео да будем уз Бога, па ми се чинило да све живо око мене то исто жели. Посматрао сам биљке: свака тежи негде горе, да се што више сједини са светлошћу, да постане светлост. И питао сам се: ко распоређује њене гране, лишће, цветове, плодове, које усмерава ка светлости? И наш дух, уверио сам се у то, и наш разум, и наша душа, имају своју светлост, којој стреме, да се с њом сједине. Из искуства знам да се тело радује светлости, ваздуху, храни, разум мудрости, истини. Цео човек је срећан само у љубави. А Бог је љубав.
Нисам остао у самоћи да молитвом, мислима и духовним оком даноноћно будем у близини Божјој, али сам имао среће да се нађем у месту и међу људима где се говори и мисли о љубави и о Богу, изворишту и циљу човековог живота. Манастир задовољава моје духовне потребе више него било које друго место у свету међу људима. Од времена кад сам био на острву Преспанског језера, никад ме нису савладали туга, безнађе или очај, баш зато што сам живео у манастиру, мада сам често страдао и бивао у безизлазним ситуацијама. Ту сам оно парче неба, које сам у самоћи унео у себе, обнављао и увећавао, тако да сам готово увек био весео, здрав и оран да чиним добра дела. Такође, мислим да је велики добитак за мене био и то што сам савесно извршавао послове који су ми поверавани, па и када ми нису били по вољи; добијао сам духовну награду за свој труд и послушност.
Током свог монашког живота облачио сам се увек пристојно. Волим да сам чист, како духовно тако и телесно. Већи део живота провео сам међу људима, као игуман, па какав бих у њиховм очима био да сам се појављивао неуредан? Кад сам хтео да се молим, чистио сам и себе и место где спавам, где живим, од свега сам се чистио, па сам тек онда узносио своје молитве Богу.
Новац ми ништа није значио, као прашина, али никако да га се сасвим ослободим. Пензију сам делио онима којима је новац потребнији. Људи ми дају паре, иако им не тражим. Једни мисле да сам сиромах, други траже да се молим Богу за њихове покојнике или за здравље њихових најмилијих. Ако одбијем, гурају ми новац у џепове. Тако то бива: кад нешто нећеш, само ти се нуди.
По природи сам плаховит човек. Те своје особине донекле сам се ослободио тек после много година и великих сукоба са људима. Од тих сукоба имали смо и они и ја само велику штету. Будући својеглав, управљао сам се често по сопственој вољи и памети, и зато сам упадао у разна прегрешења, а спасао сам се зато што сам строго поштовао заповести. Захваљујући својој јакој вољи, присиљавао сам себе да живим исправно. Зато се никога и ничега нисам плашио, до само Бога. По томе сам сазнао, и тако мислим, да једино онај који живи исправно може да каже себи да је слободан, што стварно и јесте.
Мој живот, док сам био дете, у ондашњој Србији, текао је лепо и било ми је лагодно у крилу родитељском. Касније, кад сам стасао у младића, дошла је туђинска власт, и ја сам ратовао борећи се за слободу. Од свих људи који су ме нападали, као и од непријатеља против којих сам ратовао, сачувала ме невидљива сила. Доживео сам да видим њихов пораз. Пошто сам искусио на себи страхоте оба рата, постао сам велики противник решавања светских проблема оружјем. По ономе што осећам и знам, убеђен сам у то да човек не би смео да живи на туђ рачун, нити да убије човека у било којој прилици, нити под било којим изговором. Баш због тога дубоког уверења у себи, необично волим човека чистога срца, који је смирен и истрајан у животној борби, у коме видим разум и љубав. Желео бих да читав свет буде испуњен таквим људима! Смирен сам и стрпљив, на свој начин. Не могу једино мирно да поднесем кад видим да неко упропашћава људе! Црква Христова је човек! То је црква за коју се борим, и увек сам био спреман да дам земаљски живот за њено вечно трајање.
Кад млади људи, службеници, радници, занатлије, лекари, пољопривредници, дођу к мени ради разговора, трудим се да им помогнем, да их оплеменим, не ускраћујем им духовне речи и поуке. Дајем онолико колико сам у стању, према својој скромној памети, и колико ми је искуство. Толико их је, да бих могао да напуним два манастира. И учинио бих то, да сам мало млађи. Има заиста дивних људи. На пример, Софија. После краћег разговора са мном, крстила се у својој тридесет и шестој години. Обилази ме често, пише ми. Чуо сам да је и другима причала о мом знању, крепкој старости, о мојој седој коси и бради као сребро, о томе како ужива кад ме гледа смиреног, у белом џемперу и белој кошуљи, с трновим штапом у руци.
Знам да те људе к мени не привлачи моја спољашњост, нити су им толико значајне моје речи, многи су високообразовани и могу да нађу оно што им треба у паметно написаним књигама. Али их привлачи Онај који нам је живот дао, који је у нама. Велика је, ни с чим мерљива, наша љубав хришћанска! У мојим речима, у мени, они осећају Онога коме теже њихова срца, и зато ме радо слушају и хтели би да су у мојој близини. Тежимо заједнички врховној Истини и Правди. Борба за духовно добро је тешка, али је ипак лакша, племенитија је, од борбе за стицање материјалног богатства. Међусобно се помажемо, допуњујемо и подржавамо на путу ка вечном животу.
Иако сам у дубокој старости, сећам се мајке, оца, родбине, раног детињства. Али не мислим много о успоменама. Знао сам да одем у родбину кад је тамо нека туга или весеље, да будем међу њима и да им помогнем. Остајао бих највише дан-два, па бежао назад. Ништа ме заиста није везало за живот у свету.
Колико год ми је могућно, избегавам да се сећам своје прошлости. Окренут сам, идем у сусрет ономе што долази: свом будућем вечном животу. Сећање ми није уништено, али ми мало служи. Оно тело, које је некад друге рањавало и које су рањавали други, скинуто је са мене. Кад мислим о ономе што ми се догодило у животу, учини ми се да је био веома дуг мој пут који још траје. Али кад мислим о самом животу, чини ми се да је време ипак брзо прошло.
И снови ме сећају на прошлост. Понеки ми откривају будућност. Као и већина старих људи, и ја имам свакојаке снове. Али сам, још у почетку духовног живота, одлучио да сновима не верујем. Мислим да се у томе нисам преварио. Иако су ми неки предсказивали догађаје.
У сну ми се најчешће јављао мој брат, који је обешен у првом рату. Понекад у сну, а некад и усред дана, јавно.
Често сам у сну виђао и Милунку, о којој сам мислио да је достојна да ми буде жена, а која је умрла од туберкулозе пред мој одлазак у манастир.
Говорила ми је: "Није ми добро. Није ми сасвим добро..." Молио сам се за њу све док ми није рекла да јој моје молитве више нису потребне.
Али кад год сам желео нешто важно да сазнам, онда сам се молио, и Бог ми је то откривао, и то јасно, схватљиво потупно за мој разум и за моја чула. Сва открића сам строго разматрао и проверавао. Никада нисам слепо веровао. Уздао сам се у помоћ Божју и у свој разум.
Одавно сам приметио да људи који живе ван манастира, а међу таквима има и епископа и свештеника, с ниподаштавањем и са извесним презиром гледају на просте монахе. Мислим да се они сами осећају слабима, да знају да су подложни слабостима, па верују, и тако мисле, да су и други као они. У стварима духовне природе не помаже богатство, титула, епископска капа или патријархов штап! Победник је онај који помоћу Божјом победи себе. Тај се слави!
Нисмо ми монаси необразовани, нисмо дволични, заведени... Многи од нас се смирују, за друге људе незамисливим подвизима. Бранимо се од зла у себи и око себе молитвом и вером у врхунско добро и живот вечни. Ту истину осећамо јасно у себи. И нас има свакојаких, као и свуда где су људи. Многи падну, али већина устане и бори се даље. И не замерамо онима који нас ниподаштавају, не дао нам то Бог!
Кад би човек, ма колико био образован, могао да стави монахово срце у своје груди, уместо свога срца, осетио би тада безграничну лепоту и љубав, коју монаси осећају, разумео би зашто се оставља материјално богатство и живот даје за Христа.
Мислим да није духовно знање привилегија монаха. И међу обичним људима, у свету, има оних који су достигли велике духовне висине. Али у овим тешким временима човеку није лако, па ни монаху, да се одупре искушењима и да остане чврст у својим уверењима. Неки, ипак, успевају... А лакше је чувати се у манастиру.
Монаси доживљавају натприродна виђења и имају мистична искуства, мада то није, као што се мисли, потребно човеку који тврдо верује. Ипак, тога има, и неизбежно је у монашком животу. Свет који је у нама, унутра, право је чудо. Разумном човеку није потребно веће чудо од нас самих, ми смо једна велика мистерија. Они, пак, који по сваку цену хоће да докуче нешто мистично, треба да знају ово: ако живе световним животом, не могу да доживе натприродне ствари! Природно са природним, натприродно са натприродним, воли да се сједини и једно другом да се открива. Изузетака има, али у малом броју.
За мене није добро да говорим о својим виђењима и откровењима; многа ми није могуће изрећи, а нека не смем да кажем... Из искуства знам да је довољно само једном духовним оком видети тај други свет, осетити његове енергије, видети боје, па да човек занеми од чуда и да јасно схвати своје пређашње заблуде и незнање. Какве су тамо енергије и боје, таквих на земљи нема! Шта је злато? Шта драго камење? То су мртве ствари! Крст би требало видети у астралном свету. Он се искри и прелива у најдивнијим бојама и нијансама, изгледа као да гори, а пред енергијом која из њега зрачи срце се радује, чула су презадовољена, сав се топиш од лепоте и миља. Заиста је велика тајна духовни живот човеков!
Ово, и све што сам рекао, знам из искуства. Зато ми треба веровати кад кажем да је овде на земљи Дух света тежња човекова! Он је утешитељ, знак и весник живота вечног.
Када већ нисам могао да живим у самоћи, пожелео сам да крај живота дочекам у једном од бољих манастира, где би ми било погодно за здравље и за духовни живот. Желео сам Студеницу, добио сам Жичу. Ово је, вероватно, последње место у које ме довела рука живога Бога. Кажем: вероватно, јер самоћа у природи је жеља мога срца.
Слободан сам у свему и могу да радим шта хоћу, а за своје поступке одговарам само лично владици. У свом животу сам променио много владика, с многима се сусретао. Неки су ме волели као своје чедо, неки ме нису баш радо трпели. У односу на мене, владика жички Стефан је најбољи.
И даље устајем рано и чекам да се појави сунце са истока. Не могу више дуго да се молим као некад, иако непрестано осећам потребу за молитвом. Достигао сам већу духовну висину него икад раније. Имам више љубави и радости него кад сам био у самоћи. Смета ми мало куршум у грудима. Премешта се час наједну час на другу страну плућа и тера ме на кашаљ.
Живим у новој згради. Соба ми је чиста, светла, крај ње је купатило са топлом и хладном водом. Једна средовечна монахиња, Ирина, задужена је од стране игуманије Јустине да ми доноси храну, да ми спрема собу и уопште да се о мени брине. Ирина ме добро слуша, волим је као своје чедо. Игуманија Јустина је способна и смирена. Једна је од најбољих игуманија које сам сусретао.
Половину пензије дајем манастиру, иако ми нису тражили ни динара, а оно што ми претекне делим сиромашним људима и својој браћи у Христу.
Око манастира су воћњаци, виногради, шуме, кошнице с пчелама. Ту је и гробље умрлих монаха. Многе од њих сам познавао, с њима сам живео; као и владику Василија с којим сам ратовао по питању моје самоће, а који овде почива. Надам се да ће између њих бити положено и моје тело.
Величанствена је Жича. Жича, српска прича... Сећам се често њене историје. Избројати се не би могло чија све нога није крочила у њу. Од кад се Србија памти, најзначајније људе које смо имали, пропустила је жичка капија.
Не кајем се што сам монах. Ту мисао ми не дао Бог! Стресем се од језе кад помсилим да сам могао да останем у селу, или да живим у граду као државни чиновник, или у војсци, или као грађевински инжењер. Одавде кад гледам, знам да би то за мене била права несрећа! Такав сам човек.
Кад сагледам свој живот, сад кад време мога скорог одласка наста, јасно ми је да је моја велика срећа била што ми је у младости духовни учитељ био владика Николај Велимировић. Таквог никад касније нисам срео, и мислим да се такав још дуго неће родити у српском народу. Велики је духовник био за живота и свети је то човек.
Иако ми је у манастиру све лепо, ипак мислим да би за мене било боље да сам остао у својој пећини на Каблару. Сигуран сам да бих тамо лепше и достојније сачекао свој крај на земљи. Самоћа, упућеност на самог себе и Бога, тврде стене и чисто небо, то је оно што мени одговара и што се спаја с мојим јасним мислима и жељом да се са смрћу мушки ухватим у коштац, и да јој се насмејем у лице кад се будемо погледали у очи у мом последњем тренутку на земљи.
Знам у каквом времену живим. Можда ће неко, неупућен, рећи да мој живот и схватања подсећају на средњи век. Али мислим да треба да се зна, да су постојали, да постоје, и да ће вечно постојати људи као што сам ја. Истина коју знамо, и којој тежимо, жива је и вечно ће привлачити оне предодређене за овакав живот. Светска слава и људска признања ништа ми не значе, све је то прашина. Не колебам се шта је људски живот, знам Онога Који је живот.
У време пре другог рата манастири су нам били поприлично запуштени, иако су имали велика имања, па и кафане. Монаси у Србији су најчешће били распојасани, будући богати, па су зато били опуштени и горди. Народ то није волео... Данас су манастири процветали. Иако су атеисти на власти, лепши су него икада раније, а монаси живе врлинским животом. Несхватљиви су путеви Господњи!
Ново време дотакло се и манастира. Подстичем младе монахе на аскетске и молитвене подвиге, али они нису баш вољни за то. Говорим им да треба да се опробају у самоћи, али већина ме и не слуша. Имају своја нова правила: уче, школују се и мисле да ђе тако достићи оно највише. Вероватно такав живот одговара садашњем нараштају. Они који би хтели да се замонаше бирају манастире у којима се мало ради и где се молитва обавља према свачијем благовољенију, а беже од оних где се много ради и где је строга дисциплина.
Међу младим монасима има и оних који су се дигли у велике духовне висине, и на којима ће почивати црква Христова.
Али има и оних, који су као на младој лози незрело грожђе. Они би хтели са мном, старцем, и да се мало грубље нашале. Чули су понешто о мом напорном и необичном животу, у рату и монаштву, па су покушавали на разне начине да ме извуку из мога смирења и докажу како ја нисам оно што се о мени прича. И тиме су се пред другима хвалили. Насртали су на мене као петлићи... Кад бих неке оштро одбио, мало их пецнуо и дирнуо у њихово самољубље, узрујавали би се и узјогунили, и договарали би се да ме омекшају и "доведу к' познанију ствари"... У том се истицао, као главни међу гневнима, млад монах, старешина једног манастира у близини Жиче. Одлучио је да ме омекша и опамети.
Кад сам чуо за намеру монаха да ме омекшају, одлучио сам се да се с њима не препирем. Али сам им написао овакво писмо:
"Христос посреди нас, оци и браћо. Дај Боже да тако буде. Чуо сам за вашу претњу да хоћете да ме омекшате, часни оци, па желим да вам кажем неке речи. Због послушања, према владикама и његовој светости патријарху Герману, који ме нису пустили у самоћу, него ме одредили да зидам парохијске цркве, изгубио сам свој манастир и братство, и у дубокој старости једва се некако сместио у Жичу. Судећи по вашим речима, ја сам игуман без смирења и памети. Зато сте и одлучили, високочасни оци, да ме опаметите и умекшате. Иако можете да ми будете праунуци!
Пре него што пређете на дело, треба да знате ово: мекшао ме турски цар 1912. године, а 1913. краљ бугарски, па Јосиф Фрања 1914. године, цар покојне царевине Аустроугарске. А после 1915. године немачки цар Виљем, који је нас Србе са оним врагом генералом Макензеном и његовим културним разбојницима протерао из наше земље преко кршне Албаније! Много су ме мекшале и Швабе и Бугари на солунском фронту, митраљезима и топовским гранатама, и избушили на једанаест места!
Оне давне, 1916. године, кад се тек родио садашњи наш епископ жички, ја сам превезен, сав у ранама, морем у Алжир, у северну Африку. Кад су ми ране зарасле, дошао сам на солунски фронт, учествовао у његовом пробоју и са браћом протерао Бугаре. А Мађаре смо јурили све до Сегедина. Тек 1919. године пуштен сам из војске кући.
И у миру, после првог рата, наставили су да ме мекшају. Сахранио сам оца и сестру, Бугари су их били пребили. А брата сам, који је обешен зато што је срушио железнички мост између Ђуниса и Браине и тако онемогућио Швабе да пренесу ратни материјал на солунски фронт, пренео на наше гробље у Каонику. После тога, 1920. године, одрекао сам се живота у свету и ступио сам у манастир да Богу послужим. И у другом светском рату сам трпео, и телом и духом и разумом, од наших старих непријатеља, као и од четника и партизана.
Али склон сам да поверујем, да нисам био довољно умекшан за осам година ратовања и за шездесет и три године у монаштву /подвизавао сам се међу медведима, вуцима и змијама, зидао цркве и манастире/ чим сте ви, часни оци, решили да ме омекшате. Допуштам себи мисао да сте у праву и зато кажем: Калисте! Хајде у мекшаоницу, нека те деца мекшају!
Хвала вам на корисној намери, желим вам од Бога здравље и весеље и да будете сви од мене бољи. Али морам да напоменем да ми се чини да вас је мало. Мислим да треба још јуноша да се дигне у борбу против мене. Знајте да Калист никоме није мрднуо са биљеге у животној, и у духовној борби! Чик да ме омекшате!
Поздравља вас ваш доброжелатељ и молитвеник, грешни игуман Калист..."
После мог писма су се умирили. Прорадила им савест, па су осетили, и разумели, да их ја, старац, и такве волим и да се молим Богу за њих.
Нисам их осуђивао, као што нисам осуђивао ни друге људе, ни оне из црквене власти, што су ми правили разне потешкоће. Кад год помислим да неког осудим, на ум ми дође оно предање кад Господ наш Исус Христос седи пред храмом у Јерусалиму и учи народ својој науци, а пред њега доводе жену грешницу.
Довели су је пред Господа и упитали Га:
"Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповеда да такве камењем убијамо. А ти шта велиш? А ти шта велиш?" Тако су га питали фарисеји и црквене старешине, ти ловци туђих грехова а вештаци у скривању својих. Овим су хтели, уколико Он ослободи жену по свом милосрђу и тако се изјасни против закона Мојсијевог, да и Њега каменују заједно са женом грешницом, или, ако одобри закон Мојсијев, да буде исмејан, јер би порекао свој закон о праштању и милосрђу.
Настао је тајац, без дисања, у сабраном народу и у души жене грешнице. У свима њима је било оно питање: "А ти шта велиш"... Господ је ћутао и гледао испред себе у земљу. Потом се сагнуо, поравнао руком прашину и почео прстом да пише. Било је то поражавајуће за тужиоце, фарисеје и црквене старешине, јер пред очима Онога који све види није могућно сакрити ништа, Његово је знање виђење.
М /ешулам/ је похарао благо црквено - писаше прст Господњи по прашини почетна слова имена и у целини дела извршилаца.
А /шер/ је учинио прељубу са женом брата свога.
Ш /алум/ се криво заклео.
Е /лед/ је ударио свога родитеља.
А /мариах/ приграбио имање удовичко.
М /ерари/ је учинио содомски грех.
Ј /оел/ се клањао идолима.
То, и још друго, писао је по прашини прст праведног Судије. Они, којих се то тицало, читали су своја највештије скривена недела којима се газио закон Мојсијев. Хвалисавци својом правдом и судије туђе неправде стајали су неми, дрхтећи од страха. На жену грешницу нису ни мислили, само на себе и своју смрт која је, пред њима, била исписана. Нико Га више не упита: "А ти шта велиш?"... Он није изговорио својим уснама њихове грехове, написао их је само на прашини са које их је лако избрисати. А да је изговорио, народ би их каменовао.
Господ је хтео да их упути да мисле на себе и да их опомене да под теретом својих грехова не буду оштре судије туђих. Кад је то постигао, прашина је опет била поравната, речи се изгубиле.
Онда се усправио Господ наш и благо им рекао: "Ко је од вас безгрешан - нека први баци камен на њу."
Охоле судије жене грешнице стајале су неме, непомичне, као кривци пред Судијом. Тако је Он олују, која се дигла на Њега, развејао, претворио у ништа, у њиховим окорелим душама пробудио је савест и спасао жену грешницу од сигурне смрти.
Кад су чули Његово питање, будући покарани од своје савести, изашли су, један по један, и фарисеји и старешине, и сви присутни. Остали су Господ и жена, на средини храма - грешница и Безгрешни, које су старешне биле осудиле на смрт. Тад ју је Господ упитао: "Жено, где су? Ни један те не осуди?" Тако је он подигао женино срце и душу, и охрабрио је да му одговори: "Ниједан, Господе."
Ове речи је изговорила грешна жена, која је до тога часа била без наде да ће икада више реч проговрити. До тада је знала само за бол и уживање, а тада је осетила праву радост, која припада човеку.
На крају је рекао Господ: "Не осуђујем те ни ја; иди, кћери, и од сада више не греши."
Тако је Господ наш сачувао живот, учинио правду, показао милост, открио истину заблуделима...
Курварство и вино и маст одузимају човеку срце. Благо онима који су жељни знања, који мир граде, и жуде за правдом. Благо милостивима и онима чија су срца чиста и испуњена љубављу. Да, заиста, благо тим људима!
И да завршим. Нека заврши Химна љубави:
"Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе прмештам, а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.
Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се.
Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,
Не радује се неправди, а радује се истини,
Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи,
Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.
Јер нешто знамо, и нешто пророкујемо;
А кад дође савршено, онда ће престати што је нешто.
Кад ја бијах мало дијете као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а кад постадох човјек, одбацих дјетињство.
Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.
А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима."