Кратки подаци о Васељенским Саборима

Васељенских Сабора у истинитој Православној Цркви Христовој било је седам: 1. Никејски, 2. Константинопољски, 3. Ефески, 4. Халкидонски, 5. Константинопољски други 6. Константинопољски трећи и 7. Никејски други.


ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР


Први Васељенски Сабор био је сазван 325 г, у граду Никеји, за време императора Константина Великог.

Овај Сабор је био сазван против лажног учења александријског свештеника Арија, који је одрицао Божанство и предвечно Рођење другог Лица Св. Тројице, Сина Божијег, од Бога Оца; и учио је, да је Син Божији само више створење.

На Сабору је учествовало 318 епископа, међу којима су били: Св. Николај Чудотворац, Јаков епископ Нисивијски, Спиридон Тримфунтски, Св. Атанасије Велики, који је био још у то време у чину ђакона и други.

Сабор је осудио и одбацио јерес Аријеву и утврдио неоспорну истину - догмат; Син Божији је истинити Бог, рођен од Бога Оца пре свих векова и такође вечан, као Бог Отац; Он је рођен, а не створен, и једносуштан са Богом Оцем.

Да би сви православни хришћани могли тачно знати истинито учење вере, оно је било јасно и кратко изложено у првих седам чланова Символа Вере.

На том Сабору било је установљено да се празнује Пасха у прву недељу после првог пролећног пуног месеца; одређено је, такође, било да се свештеници жене, и установљена су била многа друга правила.


ДРУГИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР


Други Васељенски Сабор био је сазван 381 г, у граду Константинопољу, за време императора Теодосија Великог.

Овај Сабор је био сазван против лажног учења бившег аријанског епископа константинопољског Македонија, који је одбацио Божанство трећег Лица Св. Тројице, Духа Светога; он је учио, да Дух Свети није Бог, и назвао је Њега тварју или створеном силом, која је служећа Богу Оцу и Богу Сину - као што су ангели.

На сабору је учествовало 150 епископа, међу којима су били: Григорије Богослов (он је био председавајући Сабора), Григорије Ниски, Мелетије Антиохијски, Амфилохије Икониски, Кирил Јерусалимски и др.

На Сабору је јерес Македонијева била осуђена и одбачена. Сабор је утврдио догмат о једнакости и једносуштности Бога Духа Светога са Богом Оцем и Богом Сином.

Сабор је такође допунио Никејски Символ Вере са пет чланова, у којима се излаже учење: о Светом Духу, о Цркви, о тајнама, о васкрсењу мртвих и животу будућег века. На тај начин, састављен је Никеоцариградски Символ Вере, који и служи као руководство за Цркву - за сва времена.
  

ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР


Трећи Васељенски Сабор био је сазван 431 године, у граду Ефесу, за време Теодосија II - Млађег.

Сабор је био сазван против лажног учења константинопољског архиепископа Несторија, који је нечасно учио, да је Пресвета Дјева Марија родила обичног човека Христа, са Којим се потом, Бог сјединио морално, обитавао у Њему, као у храму, слично томе, како је пре обитавао у Мојсију и другим пророцима. Затим је и Самог Господа Исуса Христа Несторије назвао богоносцем, а не Богочовеком, а Пресвету Дјеву Марију назвао је христородицом, а не Богородицом.

Сабору је присуствовало 200 епископа.

Сабор је осудио и одбацио јерес Несторијеву и одлучио да се признају сједињене две природе у Исусу Христу, од момента оваплоћења: Божанске и човечанске; и одредио: исповедати Исуса Христа савршеним Богом и савршеним човеком, а Пресвету Дјеву Марију - Богородицом.

 Сабор је такође утврдио Никеоцариградски Символ Вере и строго забранио да се праве на њему било какве измене или допуне.


ЧЕТВРТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР



Чеврти Васељенски Сабор био је сазван 451 године, у граду Халкидону, за време императора Маркијана.

Сабор је био сазван против лажног учења архимандрита једног константинопољског манастира - Евтихија, који је одрицао човечанску природу у Господу Исусу Христу. Одбацујући јерес, и штитећи Божанствено достојанство Исуса Христа, он је сам упао у крајњост, учио је, да је у Господу Исусу Христу људска природа била савршено упијена Божанством, и да следује у Њему признавати само једну - Божанску природу. Ово лажно учење назива се монофизитством, а следбеници његови зову се монофизитима (jедноприродницима).

Сабору је присуствовало 650 епископа.

Сабор је осудио и одбацио лажно учење Евтихија и утврдио истинито учење Цркве, наиме, да је Господ наш Исус Христос истинити Бог и истинити човек: по Божанству Он се вечно рађа од Оца, по човечанству Он се родио од Пресвете Дјеве Марије и у свему је сличан нама, осим греха. При оваплоћењу (рођењу од Дјеве Марије) Божанство и човечанство су се сјединили у Њему, као једном Лицу, несливено и неизмењиво (супротно Евтихију), неразделно и нераздвојно (супротно Несторију).



ПЕТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР


Пети Васељенски Сабор био је сазван 553 године у граду Константинопољу, за време чувеног императора Јустинијана I.

Сабор је био сазван поводом спорова међу следбеницима Несторија и Евтихија. Главни предмет спорова су биле измишљотине тројице учитеља сиријске цркве, који су уживали у своје време популарност, наиме Теодора Мопсуетског, Теодорита Кирског и Ива Едеског, код којих се јасно показивала несторијанска заблуда, а на Четвртом Васељенском Сабору није било поменуто ништа о те три измишљотине.

Несторијанци у спору са евтихијанцима (монофизитима) су прогонили те измишљотине, а евтихијанци су нашли у томе изговор да одбаце сам 4-и Васељенски Сабор и да клевећу Православну Васељенску Цркву, да се она приклонила Несторијанству.

Сабору је присуствовало 165 епископа.

Сабор је осудио све три измишљотине и самог Теодора Мопсуетског, као непокајаног, а на двојицу осталих, осуда се ограничила само на њихове несторијанске измишљотине, а они сами су били помиловани тј. одрекли су се својих лажних мишљења и скочали су у миру с Црквом.

Сабор је изнова поновио осуду јереси Несторија и Евтихија.



ШЕСТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР


Шести Васељенски Сабор био је сазван 680 године, у граду Константинопољу, у време императора Константина Погонате, и чинило га је 170 епископа.

Сабор је био сазван против лажног учења јеретика монотелита, који су, мада су признавали у Исусу Христу две природе, Божанску и човечанску, признавали само једну Божанствену вољу.

После 5-ог Васељенског Сабора новотарија коју су сачинили монотелити, наставила се и угрожавала је Грчку Империју великом опасношћу. Император Ираклије, желећи помирење, решио је да приволи православне на уступак монотелитима и силом своје власти, наредио је да се признаје у Исусу Христу једна воља и две природе.

Као заштитник и тумач истинитог учења Цркве појавио се Софроније, патријарх Јерусалимски, као и константинопољски монах Максим Исповедник, којем су за чврстину вере одсекли језик и одрубили руку.

Шести Васељенски Сабор осудио је и одбацио јерес монотелита, и одлучио да призна у Исусу Христу две природе - Божанску и човечанску - и по тим двема природама - две воље, али тако, да човечанска воља у Христу није противна, већ покорна Његовој Божанственој вољи.

Достојно пажње је то, што је на том Сабору одлучен међу остале јеретике, и Римски папа Хонорије, који је признавао учење о једној вољи за исправно (православно). Одлуке сабора су потписали и римски легати: презвитери Теодор и Георгије, и ђакон Јован. То јасно указује, да највиша власт у Цркви припада Васељенском Сабору, а не папи Римском.

Кроз 11 година Сабор је поново отворио заседања у царској палати названој Трулском, да би се решила питања о преимућству, која су се односила на црквену хијерархију. У том акту он је допунио Пети и Шести Васељенски Сабор, па се зато и назива Пето-шестим.

Сабор је утврдио правила, којим је Црква дужна да се управља, и то: 85 правила Св. Апостола, правила 6 Васељенских и 7 помесних Сабора, и правила 13 Отаца Цркве. Та правила, касније, била су још допуњена и правилима Седмог Васељенског Сабора и још два Помесна Сабора, и сачинили су такозвани "Номоканон", на руском "Кормчая Книга", која и јесте основа црквеног руковођења Православне Цркве.

На том Сабору су осуђене неке новотарије Римске Цркве, несагласне са духом установљеним у Цркви Васељенској, и то: принуђење на безбрачност свештеника и ђакона, строги постови у суботе Великог Поста, и приказивање Христа у виду јaгањца - Јагњета).



СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР



Седми Васељенски Сабор сазван је био 787 године, у граду Никеји, за време императорке Ирине (удовице императора Лава Хозара), и састојао се од 367 отаца.

Сабор је био сазван против иконоборачке јереси, која се појавила 60 година пре Сабора, за време грчког императора Лава Исавре, који је, желећи да обрати мухамеданце у хришћанство, сматрао за неопходно да укине поштовање икона. Та јерес се наставила и за време његовог сина Константина Копронима и унука Лава Хозара.

Сабор је осудио и одбацио иконоборачку јерес и одлучио постављати и полагати у св. храмовима, заједно са изображењем Часног и Животворног Крста Господњег, и свете иконе, поштовати и поклањати им се, узносећи ум и срце к Господу Богу, Божијој Мајци и Светима, који су на њима приказани.

После 7-ог Васељенског Сабора, прогон на свете иконе поново се подигао, за време следећа три императора: Лава Јерменина, Михајла Баљбое, и Теофила и око 25 година узбуркавао је Цркву.

Поштовање св. Икона, било је коначно установљено и утврђено на Помесном Константинопољском Сабору 842 године, за време императорке Теодоре.

На том Сабору, у захвалност Господу Богу, који је даровао Цркви победу над иконоборцима и свим јеретицима, установљен је празник Недеља Православља, који се празнује у прву недељу Великог Поста и који се обележава и до сада у целој Васељенској Православној Цркви.






НАПОМЕНА: Римо-Католичка Црква, уместо седам, признаје више од 20 Васељенских Сабора, неправилно додајући том броју и саборе, који су били у Западној Цркви после поделе Цркве, а лутеранци, не марећи за пример Апостола и признавање једне Христове Цркве, не признају ни један Васељенски Сабор.

BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI

SVEŠTENOMUČENIK SERAFIM ZVEZDINSKI, ARHIEPISKOP DMITROVSKI
Tumačenje Božanstvene Službe

Biografska beleška

Sedmog aprila 1883. godine u Moskvi se u porodici starešine jednoverske Trojice-Vavedenjske crkve protojereja Jovana Zvezdinskog rodio sin Nikolaj. Od detinjstva je zavoleo crkveno bogosluženje, Božanstvenu liturgiju, za koju mu se, kako je govorio svetitelj, već tada zapalilo srce pri rečima “Tvoje od Tvojih Tebi prinoseći”.

Godine 1902, kada je mladić bio na trećoj godini Moskovske bogoslovije, opasno se razboleo i dobio je čudesno isceljenje molitvama prepodobnog Serafima Sarovskog. U besedi koju je izgovorio prilikom svog narečenja za episkopa, vladika Serafim Zvezdinski se ovako sećao tog čuda: “Ti si me vodio, Gospode, služenju Tebi i glasom blagosenolisnim, tihim strujanjem vetra blagodati Tvoje, ali i burom zemaljskom, vihorom snažnim… A kada sam se usudio da Ti se usprotivim, poslao si mi bolest strašnu, od koje se nisam nadao da ću ostati živ, budući da sam bio osuđen na smrt od strane dvojice lekara: homeopata i alopata. I kada su se vrata smrti već otvorila preda mnom, pojavio se kraj mog bolesničkog odra nebeski lekar, koji me je čudesno iscelio, uz spomen čega je i taj sveti bio opevan u duhovnim pesmama od strane mog pokojnog oca, protojereja Jovana” (otac Jovan Zvezdinski je, po odluci Svetog sinoda, sastavio zahvalni tropar i kondak prepodobnom Serafimu koji tada još nije bio kanonizovan).

Posle bogoslovije Nikolaj se upisao na Moskovsku duhovnu akademiju, gde je postao jedan od najboljih studenata. Pribegavši molitvenoj pomoći prepodobnog Sergija i Nikolaja Čudotvorca, mladić je stekao dar propovedanja: žitelji Posada i bratija Sergijeve lavre dolazili su u hram Akademije da slušaju njegove propovedi; radovi studenta Zvezdinskog štampani su u bogoslovskim časopisima.

Nikolajev duhovnik bio je tada poznati staraczatvornik Aleksej Zosimovski. U septembru 1908. godine Nikolaj se uputio u Zosimovu pustinju da traži blagoslov za postrig; starac mu je rekao da ne okleva, i na svenoćnom bdeniju 26. septembra Nikolaj Zvezdinski je bio postrižen u monaštvo sa imenom Serafim - u čast prepodobnog Serafima Sarovskog. Za manje od mesec dana, na praznik Kazanske ikone Majke Božije, monaha Serafima su rukopoložili za jerođakona, a na letnji praznik Kazanske Majke Božije, 8. jula - za jeromonaha.

Završivši Moskovskuduhovnu akademiju, otac Serafim Zvezdinski je postavljen za profesora crkvene istorije u Vitanskoj bogosloviji. Mnogo godina kasnije vaspitanici su se sećali kakav je dubok utisak ostavljao na njih sveti, tihi i blagodatni jeromonah. “Molio sam se za svakog svog učenika - govorio je vladika - Vadio sam za svakoga časticu na proskomidiji i to su, očigledno, osećali i oni svojim dušama”. Kroz dve godine mladog profesora su premestili u Moskovsku bogosloviju. U Moskvi je duhovno utočište za njega postao Čudov manastir, gde je starešina bio krotki i molitveni arhimandrit Arsenije Žadanovski, koji je ocu Serafimu postao prijatelj i učitelj.

U junu 1914. godine otac Serafim se naselio u Čudovom manastiru, a kada je arhimandrit Arsenije bio rukopoložen za episkopa Serpuhovskog, postao je starešina manastira. Duhovno prijateljstvo arhimandrita Serafima i vladike Arsenija nije prekinuto vladikinim odlaskom iz obitelji: episkop Arsenije nikuda nije odlazio bez svog mlađeg prijatelja, a otac Serafim ništa nije radio bez njegove saglasnosti i saveta: “Kako vladika tako i ja” - govorio je on. Duhovnik, starac Aleksej Zosimovski, blagoslovio je arhimandrita da ne uzima nikoga na ispovest, već da sam u sebi jača duh. Tako je u smirenju i poslušanju, u molitvenom podvigu uzrastao budući svetitelj.

Do leta 1919. godine Čudov manastir je živeo po utvrđenom tipiku. Kada su vlasti zatvorile Kremlj za vernike, vladika Arsenije i arhimandrit Serafim su našli utočište kod vladikine duhovne kćeri igumanije Pokrovske zajednice Juvenalije. U šumskom skitu za njih je bila napravljena kinovija, gde su se zajedno molili, služili u kelejnom hramu, radili u bašti, cepali drva. Jednom, kada je arhimandrit sekao granje, došao je izaslanik patrijarha Tihona - Njegova svetost je želeo da vidi oca Serafima u episkopskom činu. Starac Aleksej je blagoslovio svog duhovnog sina na arhijerejski podvig i na svenoćnom bdeniju uoči praznika Svetog Petra, mitropolita Moskovskog, izvršena je njegova hirotonija za episkopa Dmitrovskog.

“Šta misliš, da li slučajno kade arhijereja tri puta po tri puta? - upitao je patrijarh Tihon novonarečenog episkopa - Ne, ne čine to slučajno. Za mnoge trudove i podvige, za ispovednički verno čuvanu veru. Idi putem apostolskim. Ne daj se zbuniti, nevolja se ne boj, sve pretrpi”.

Svega tri godine je vladika Serafim proveo na Dmitrovskoj katedri, ali kakvo je sećanje ostavio iza sebe, kakvu je ljubav stekao kod pastve… 29. novembra 1922. godine episkop Serafim, nepomirljivi protivnik obnovljenaštva, veran kanonima Pravoslavne Crkve, bio je uhapšen. Počelo je iscrpljujuće zatvorsko zatočenje - Lubjanka, Butirke, Taganka. Iz Butirki je vladika uspeo da pošalje na slobodu pisma: “Unutarnje je Gospod tako počeo da me teši, s takvim mirom, sladošću i radošću veseli moju dušu, da to na slobodi nikada nisam doživljavao. Tako je u stradanjima Hristos… Hvala Bogu za sve. Praznujem, svetlo slavim četvrti mesec za dušu spasonosnog mog zatočenja”. Na dan Aleksija, čoveka Božijeg, doneli su presudu - dve godine progonstva u Zirjanski kraj. Mirno i spokojno su protekle te dve godine; ujutru je vladika služio Liturgiju, a uoči praznika i svenoćno bdenije zajedno s proteranim sveštenicima; danju je odlazio da se moli u šumsku pustinju (tamo su na brežuljku njegova voljena duhovna deca čak stavila i natpis “Is pola eti, despota").

Nakon povratka iz progonstva episkopu Serafimu nije bilo dozvoljeno da se vrati na Dmitrovsku katedru. Proveo je leto blizu Moskve, u Anosinoj pustinji, a u septembru je prešao u grad. Patrijaršijski čuvar prestola mitropolit Kruticki Petar učinio ga je jednim od svojih najbližih pomoćnika. Ali su uskoro mitropolita Petra uhapsili, a vladika Serafim se ponovo naselio u Anosinoj pustinji: služio je, primao je duhovnu decu i sveštenstvo koje je dolazilo kod njega, vršio je postrige. Posle praznika Petra i Pavla pozvali su ga na Lubjanku i zatražili su da ode iz Moskve. Dozvolili su mu da živi u Divjejevu.

U leto 1926. godine vladika Serafim je došao u Divjejevsku lavru. Tamo je svakodnevno ustajao u 4 časa ujutru, služio je Liturgiju u podzemnom hramu ispod Tihvinske crkve, zatim je išao u “malu konavku” i tamo se molio s brojanicama, čitajući 150 puta “Bogorodice Devo, raduj se”, molio se u keliji prepodobnog Serafima; posle odmora čitao je Novi Zavet; leti je odlazio u šumu da vrši molitveno pravilo. U jesen 1927. godine obitelj su zatvorili; 9. septembra vladiku, igumaniju, celokupno sveštenstvo i starije sestre su pohapsili i poslali u progonstvo u Nižnji Novgorod. Ali vladiku su uskoro pustili i on se nastanio u Melenkama, kuda su mu dolazila duhovna deca, dmitrovci i moskovljani, monasi i mirjani. Tako je u staraštvu i molitvi prošlo gotovo pet godina, a zatim su ponovo počela lutanja - progonstva, prinudna preseljenja, zatvori.

U proleće 1932. godine vladiku Serafima su uhapsili, izvesno vreme je bio u Lubjanskom zatvoru zajedno sa svojim duhovnim bratom, episkopom Arsenijem; zatim je usledilo progonstvo u Kazahstan. Tek što se vladika sa vernim saputnicima smestio u Alma-Ati, poslali su ih u Gurjev. Došli su u to mesto, u oskudici i bedi su prezimili, zatim su na leto vladiku premestili u Uraljsk, gde je bolovao od malarije. U zimu 1935. godine, došli su u Omsk, ali su proveli tamo samo pet dana: po naređenju NKVD odmah su ih poslali u Išim. Taj mali sibirski gradić je postao poslednje utočište vladike Serafima. Uprkos čestim bolestima, srčanim napadima, služio je u domaćoj crkvi, starao se o duhovnoj deci koja su se okupljala oko njega.

U noći između 10. i 11. juna 1937. godine u Išimu je bilo uhapšeno 75 ljudi - svi koji nose ili su nosili sveštenički čin: proterani sveštenici, obnovljenaši, lica lišena svešteničkog čina. U zatvoru je vladika Serafim teško oboleo. Duhovnoj deci su dozvolili da ga vide, ali su pri tome rekli: “Opraštate se zauvek. Više ga nikada nećete videti”. Donesena presuda - “10 godina bez prava prepiske” - značila je streljanje.

“Evo puta arhijerejskog, koji je Veliki Arhijerej pokazao i prokrčio” - govorio je vladika Serafim, uzdižući se na podvig arhipastirstva i unapred videći svoj krst. Mučeniče za veru, svetitelju zemlje ruske, moli Boga za svu rusku pastvu tvoju!

1. Srce Hristovo

Danas ću, kao što sam vam obećao, porazgovarati s vama o Božanstvenoj liturgiji.

Hristos kaže: “Uzmite, jedite, ovo je Telo Moje...” I dalje: “Pijte iz nje svi, ovo je Krv Moja Novoga Zaveta...” Mnogo je na nebu svetlih zvezda, tih iskri rize Božije, ali od svih njih je lepše, svetlije i sjajnije sunce. Mnogo je mirisnog cveća na pašnjacima i njivama, ali od svih njih je bolja, lepša i mirisnija ruža. Mnogo reka, potoka, jezera i rečica teku po licu zemlje i sve se one susreću i slivaju u bezgraničnom, ogromnom i neizmernom okeanu. Mnogo prekrasnog i sjajnog kamenja sadrži utroba zemlje; tamo ima safira, smaragda, rubina, ali od svih njih lepše, čistije i sjajnije svetluca brilijant.

I u duhovnom svetu postoje i zvezde, i drago kamenje, i cveće na duhovnim pašnjacima. Mnogo se divnih zvezda - pesama - čuva u Crkvi Pravoslavnoj (svetootačkih dela), ali sve se one sustiču u suncu Crkve naše, u Božanstvenoj liturgiji. Mnogo je divnog cveća na crkvenim pašnjacima, ali od svih njih je najlepša ruža - Božanstvena liturgija. Čudesno je drago kamenje Crkve naše - obredi, ali od svih njih najviše blista brilijant - Božanstvena liturgija. Svi izvori, svi potoci, Tajne naše, slivaju se u najdubljoj i najsvetlijoj Tajni Božanstvene liturgije.

Mi u Crkvi imamo ruke Hristove, usta Njegova, i oči Njegove, imamo takođe i srce Njegovo božansko. Njegove ruke su obred Crkve, jezik usta Hristovih je Jevanđelje Hristovo. Oči Njegove su Svete Tajne kroz koje On gleda u naše duše. Njegovo srce je Božanstvena liturgija. Svi oci Crkve s ushićenjem govore o njoj. Blaženi Avgustin, sveti otac Zapadne Crkve, ovako kliče: “Tvoja premudrost bi mogla da učini, mogla bi da stvori za čoveka još divnije cveće na poljima, ali Tvoju ljubav si iscrpeo do kraja u Božanstvenoj liturgiji”. I evo zašto: u Liturgiji Hristos daje Sebe vernicima - Telo Svoje i Krv Svoju životvornu.

Sveti Jovan Zlatoust kaže da je Božanstvena liturgija veliki i čudesni dar; anđeli Božiji, ako se to uopšte može izraziti na našem ljudskom jeziku, zavide nama, ljudima, kojima je darovana sreća da kušaju božansko Telo i Krv; oni u mirijadama sleću tamo gde se prinosi božanska Žrtva, s trepetom predstoje pred svetim prestolom, pokrivajući lica i u slavoslovlju proslavljajući veliku tajnu koja se tu zbiva. Eto šta Sveti Oci kažu o Božanstvenoj liturgiji, eto kakvo su oni osećali strahopoštovanje pred njom.

Drevni hrišćani su dobro znali kakva je sreća data ljudima u Tajni pričešća, oni su svaki dan pristupali svetoj Čaši, tako je čist bio njihov život. Kada su kretali na dalek put, uzimali su sa sobom Svete Tajne, zajedno s krstom su ih čuvali na grudima. Naši preci su uvek počinjali dan posećivanjem Liturgije; tek kad bi je odstojali, počinjali bi svoje uobičajene svagdašnje poslove. Eto kako su ljudi, hrišćanski nastrojeni, cenili Božanstvenu liturgiju. Mnogo joj je naziva dato. Prvi je Pasha, kako su je nazivali drevni hrišćani i oci Crkve. Sveti Jovan Zlatoust kaže: “Ko biva na Božanstvenoj liturgiji, taj se upodobljava ljubljenom učeniku Hristovom koji je ležao na prsima Njegovim zato što je Liturgija Tajna večera, i mi kušajući Svete Tajne, kao da srcu Hristovom pripadamo, čujemo Njegove otkucaje”. Drugi naziv je trpeza zato što nam se tu nudi nebeski hleb, životvorno Hristovo Telo i Krv. Treći naziv je evharistija ili blagodarenje, četvrti - zajedničarenje; taj naziv Liturgije znači da mi u Tajni pričešća stupamo u najveću zajednicu s Hristom, kroz tu Tajnu On proniče u sve čestice našeg tela. Peti naziv je obednja, kako se Liturgija kod nas, u Rusiji, naziva u istom smislu kao i trpeza; obednja je obed, ručak, gozba na koju Gospodar zove Svoje robove preko slugu Svojih.

Robovi, to smo mi, i kako je mnogo među nama takvih koji na Carev poziv odbijaju da dođu, odlazeći čas na tržnicu, čas na njivu, ili ne želeći da napuste dom zato što su se “oženili”. Sluge Gospodnje - arhipastiri i pastiri - zovu ih, ali oni njihov zov ne čuju, kao što ne čuju crkveno zvono - zov Hristov, glas Hristov - sveto Jevanđelje. Štaviše, ne samo da ne čuju, nego i druge ometaju da idu, podsmevaju im se, rugaju im se. Ne vide ti ljudi koliko su bedni i ubogi, žalosni, nesrećni i jadni - sunca Božijeg su se lišili. Oni gaze najdragoceniji brilijant u svojoj zabludi.

Dragi moji, pastvo moja Bogom darovana, ljubite Božanstvenu liturgiju, čuvajte miomirisnu ružu Hristovu, prosvećujte svoje duše svetlošću božanskog sunca; smatrajte izgubljenim svaki onaj dan u svom životu u koji vam nije uspelo da budete na Božanstvenoj liturgiji. Neka među vama ne bude tolstojevaca, štundista, adventista i drugih sektaša koji odbacuju svetu Čašu i podsmevaju joj se. Neka oči vaše uvek vide božanstvenu Čašu, neka uši vaše uvek čuju: “Uzmite, jedite”. Blagodarite Gospodu uvek za taj najveći dar, pred kojim drhte anđeli.

“Hvalite ime Gospodnje, hvalite, sluge, Gospoda...”

2. Starozavetne praslike

Danas ću nastaviti besedu o Božanstvenoj liturgiji.

Juče sam kazao da nam anđeli zavide što imamo tako čudesan dar, takvo blago, takav dragoceni biser - životvorno Telo i Krv Spasiteljevu, što prisustvujemo božanskoj Trpezi. Danas ću vam pokazati kako su Crkva starozavetna - sveti proroci, sveti starozavetni praoci - samo predosećali, samo zamišljali, samo težili tom najvećem daru. Hristos je rekao: “Blažene oči koje vide ono što vi vidite, blažene uši koje čuju ono što vi čujete”. On je to rekao učenicima; kako smo blaženi mi koji okušamo Telo i Krv Njegovu. Starozavetni ljudi, proroci i pravednici, taj naš dar su videli samo u nagoveštaju, videli su ga samo u slikama, a u kakav su trepet dospevale njihove duše.

Prorok Mojsije je, napasajući stada, ugledao kupinu, trnov žbun, koji je goreo i nije mogao da izgori. Hteo je da mu se približi, ali je začuo glas: “Mojsije, skini obuću s nogu tvojih, jer je zemlja na kojoj stojiš sveta”. Prema tumačenju Otaca Crkve, kupina označava Presvetu Devu u Koju se uselio Bog Reč [Logos], božanski oganj, i ostavio Je nedirnutom i neporočnom. Ali kupina označava i božanske Tajne koje kao oganj sažižu naše strasti, ne spaljujući nas. I Mojsije je, predosećajući tu tajnu, pun duboko pobožnog ushićenja, skinuo obuću s nogu svojih, pokazujući nam primer onog svetog straha s kojim moramo da pristupamo Svetim Tajnama. I još značajnije reči govori Gospod Mojsiju: U skiniji (to je prvobitni hram) položi preda Mnom hlebove predloženja i stavljaj ih u sve dane života. Ti hlebovi predloženja ležali su nedelju dana, a posle su ih u subotu jeli sveštenici. Ti su hlebovi bili praslika Svetih Tajni.

Solomon kaže: “Premudrost sazida sebi dom, istesa sedam stubova njegovih… pripremi sebi trpezu; posla sluge svoje da oglase… Idite, jedite hleb moj i pijte vino, koje sam ja izmešao”. Vidite, ovde se ponavljaju iste one reči koje slušamo na svakoj Liturgiji. Solomon ovde govori o božanskoj Premudrosti - o Hristu. Sedam stubova su sedam Tajni Crkve Pravoslavne. Trpeza je Božanstvena liturgija za vreme koje se stavlja hleb nebeski i vino. Sluge to su arhipastiri i pastiri koji neprestano zovu sve vernike na večeru. Zvonjava crkvenog zvona je isti onaj zov na trpezu. Hleb i vino iz priče predstavljaju onaj hleb i vino koji se ovde, u našem hramu, pretvaraju na strašan i čudesan način u životvorno Telo i Krv Hristovu. Tako je car Solomon mogao samo da naslućuje najsvetiju Tajnu Božanstvene liturgije.

Prorok Isaija, kaže se u Bibliji, imao je čudesno viđenje: video je Gospoda kako sedi na visokom prestolu; presto su okružavali serafimi koji imaju šest krila: dva su im služila da lete, dvama su pokrivali noge i dvama su sa strahom prekrivali lica, neprestano kličući: “Sveti, Sveti, Sveti, Gospod Savaot”. Sa užasom strahopoštovanja uzviknuo je prorok: “Teško meni! pogiboh! Jer ja sam čovek s nečistim ustima”. I reče mu Gospod: “Ne boj se”. I polete serafim, uze klešta, dohvati njima plamteći ugljen s prestola Božijeg i dotače njima Isaijina usta. U tom viđenju, klešta su, po tumačenju Svetih Otaca, ruke Deve, koja je primila Sina Božijeg. Te ruke se pružaju k nama. Ugalj koji plamti su pak Svete Tajne čiji plamen spaljuje naša bezakonja.

Eto s kakvim strahom prorok Malahija samo nagađa, samo u viđenju vidi darovano vam veliko blago koje spaljuje svaku nečistotu /.../ “Ja sam vas zavoleo”, - govori Gospod.

Tako uče i naslućuju proroci. A mi ne umemo to da cenimo, ima među nama i onih koji ne idu Čaši. O takvim ljudima je rečeno: “Ninevljani će ustati na sud s rodom ovim i osudiće ga, jer oni se pokajaše Joninim propovedanjem, a evo, ovde je veći od Jone. Carica Južna će ustati na sud s rodom ovim i osudiće ga, jer ona dođe od krajeva zemlje da posluša premudrosti Solomonove, a gle, ovde je veći od Solomona”. Tako se i u Starom i u Novom Zavetu govori o velikom daru Božanstvene liturgije.

Otac Jovan Kronštatski kaže: “Saslušavši Božanstvenu liturgiju, padni ničice i zahvali Gospodu Koji te je udostojio tako velike sreće. Prijatelji moji, pamtite pravilo Svetih Otaca: čovek koji tri nedelje za redom nije bio na Liturgiji, lišava se hrišćanske sahrane. Ne propuštajte te trpeze Gospodnje, smatrajte izgubljenim onaj praznični dan u koji niste slušali Božanstvenu liturgiju”.

Reći ću vam priču: neki seljak je imao 100 pudi žita i zamenio ih je za rite. Recite mi, je li on razumno postupio? Ne, nije. Kako li tek još nerazumnije postupa onaj koji menja hleb života nebeskog za rite zemaljskog života. Gospod zove na Tajnu večeru, a on odgovara: Na tržnicu treba ići, u bašti plodovi nisu pokupljeni, zemlja nije posejana. Ali zna li on, nesrećnik, da će zrno koje on baca u zemlju za vreme Liturgije nići bolesno i kržljavo i da mu neće doneti ploda?

Prijatelji moji, pomolimo se zajedno: “Gospode, blagodarimo Ti, za dar Tvoj, blagodarimo Ti za to što nas udostojavaš da slušamo Božanstvenu liturgiju i da okušamo prečisto Telo Tvoje i Krv Tvoju. Molimo Te i za one koji su se udaljili od svete Čaše Tvoje, koji neće

da nađu utehe u Tajnama Tvojim spasonosnim. Urazumi ih i privedi ih k Sebi, da i oni budu s nama u Crkvi Tvojoj”.

3. Prva Liturgija

Danas hoću, prijatelji moji, da porazgovaram s vama o tome ko je i kada prvi put služio Božanstvenu liturgiju, gde je ona bila služena prvi put. Postoji na nebu sjajno Sunce pravde. Večno Sunce, koje niko nije stvorio, koje svetli samo od sebe i koje izliva prevečnu svetlost. To Sunce je Bog Otac. Iz tog Sunca presvetlog ishodi isti takav kao i Sunce, beskonačni, prevečni božanski Zrak koji sve stvara i utvrđuje. Taj Zrak je Sin Božiji. Upravo je taj božanski Zrak, Zrak čudesne svetlosti, zapalio na zemlji divno kandilo, ispunivši i preispunivši ga ne jelejem, ne uljem, već Svojom božanskom, prečistom Krvlju.

To je kandilo, dragi moji, Božanstvena liturgija. To kandilo je zapalio Sin Božiji, prevečni Zrak prevečnog Sunca Koje je Otac. Zapalio ga je u poslednje dane Svog zemaljskog života; prvi put se zapalilo to kandilo u Sionskoj gornjoj sobi u času Tajne večere. Eto Ko je i kada odslužio Božanstvenu liturgiju.

Sveti jevanđelisti i Sveti Oci ovako opisuju prvu Liturgiju: /.../ Onaj Ko je bio i Žrtva i Služitelj te prve Liturgije, - Spasitelj - oprao je noge učenicima i seo s njima. Dalje se kaže: Hristos je uzeo hleb… Ne, nije hleb uzeo On u Svoje prečiste ruke, ne hleb, već tebe, dušo grešna, tebe je uzeo Svojim prečistim i presvetim rukama. Uzevši hleb, On je podigao oči, prema nebu, prema Ocu, odao hvalu Ocu, pokazao Mu uzetu grešnu dušu, i kao da govori: “Ja uzimam ovu dušu, kupujem je, ali ne za zlato, ne za brilijante - kupujem je Krvlju Svojom, mukom krsnom”. Zatim se kaže: Hristos je blagoslovio hleb, verovatno očekujući Svoju krsnu smrt. On je napravio na hlebu znak krsta. Gospod je zablagodario i zatim prelomio hleb.

Ne, nije On hleb prelomio - telo je Svoje razdrobio… Posle toga Hristos je razdao hleb učenicima i pri tome je rekao one reči koje se ponavljaju svaki put za vreme Liturgije: “Uzmite, jedite… Pijte iz nje svi...” Rekavši ove reči, Hristos Spasitelj je dodao savet nežni i pun ljubavi: “Ovo činite Meni na spomen”.Taj Novi Zavet, koji je uspostavio Hristos Spasitelj, veliku radost je uneo u život ljudi. Okusivši Telo i Krv Hristovu, ljudi su postali zajedničari božanske prirode, prvi put je ušao u dom njihove duše Gospod. Ljudska duša je postala hram Božiji. O, kako je to beskonačna i velika sreća!Prvi Hristovi sledbenici nisu zaboravili Njegov zavet: “Ovo činite Meni na spomen”. I evo već devetnaest vekova na zemlji se prinosi beskrvna Žrtva.Tokom devetnaest vekova nije bilo ni jednog dana u koji se nije služila Božanstvena liturgija. I ona neće prestati da se služi sve dok postoji svet, sve dok postoji naša zemlja.

Nikakva sila vražija neće ugasiti kandila koje je zapalio Plamen Božanstva. Satana je podizao bure, izazivao najsurovije ratove, primoravao je talase strasti da besne - sve samo da ugasi svetlo kandilo, Božanstvenu liturgiju - ali to mu nije pošlo za rukom i neće mu poći. S dolaskom antihrista ponovo će početi gonjenje Liturgije, ponovo će ona morati da se skriva ispod zemlje, kao u vreme prvih hrišćana. Ali i u antihristovo vreme će se služiti Liturgija, i u poslednji dan sveta, kada anđeli saberu na sud sve ljude, i žive, i one koji su ustali iz grobova - i u taj dan će se služiti Božanstvena liturgija, samo što će se ona služiti na nebu. Prijatelji moji, čuvajte to Božije kandilo, ljubite Božanstvenu liturgiju, trudite se da se nasitite iz tog izvora života. Smatrajte izgubljenim onaj dan kada ne budete slušali Liturgiju. Crkva sve zove na tu gozbu Božiju; čak i one koji su ostali kod kuće silom prilika, čak i majke porodice Crkva se trudi da zvonjavom na “ Dostojno” podseti da se u hramu u tom trenutku služi Božanstvena, strašna Liturgija.

4. Liturgija i prvi hrišćani

Nastavimo našu besedu o Liturgiji.

Iz našeg savremenog hrama prenesimo se u mislima, prijatelji moji, u pagansku daleku Antiohiju iz prvih vremena hrišćanstva. Počelo je gonjenje hrišćana, njih hvataju, zatvaraju u strašne tamnice, a zatim ih u amfiteatrima predaju zverima da ih pojedu ili ih, obavivši ih nasmoljenim kučinama, pale tako da hrišćani predstavljaju živu buktinju.

Isto se događalo i u Antiohiji, i gonitelji su uhvatili sveštenika Lukijana sa svojom pastvom. Oni su već bili osuđeni na smrt i pastva je sa tugom rekla Lukijanu: “Oče naš, kako ćemo da se pričestimo Svetim Tajnama?” Lukijan je nepomično ležao na gubilištu, noge su mu bile okovane i nije mogao da ustane. “A imate li hleb i vino?” - upita on. “Dobri ljudi su sve to doneli, - odgovoriše mu - samo kako ćeš služiti Liturgiju, čak ni prestola nemamo?” “Donesite hleb i vino, stavite ih na moje grudi, neka one budu živi presto za prečiste Tajne Gospodnje” - uzviknu utamničeni sveštenik. I doneše hleb i vino na Lukijanove grudi i bi odslužena Božanstvena liturgija za vreme koje se pričestio sam Lukijan i svi ostali hrišćani.

Tako su drevni hrišćani služili Liturgiju. Oni nisu imali utvrđene molitve i obrede. Liturgiju su u vreme gonjenja služili ispod zemlje, u katakombama. Od večeri je počinjala služba i izlaskom sunca se završavala, ali ne zato što su se vernici umarali od molitve, već zato što je hrišćanima bio život u opasnosti. U raznim mestima paganskog sveta služila se Liturgija, ali se nije svugde služila svaki dan; u nekim mestima - četiri puta nedeljno, kako kaže o svojoj pastvi sveti Vasilije Veliki. U ranije vreme hrišćani su se okupljali svaki dan, a naročito u nedelju, u dan vaskrsni, koji su nazivali danom Sunca i danom hleba, u spomen Vaskrsenja Hristovog, Sunca pravde, i u spomen hleba svetog pričešća.

Služba je počinjala čitanjem svetog Jevanđelja i apostolskih poslanica, zatim je počinjala molitva. Molitve su se govorile i čitale ne po molitveniku, već iz srca; molitva je bila plamena i svojim rečima. Srca zagrejana blagodaću Duha Svetog pojala su čudesne himne i pesme. Od tih molitvoslovlja i pouka se gotovo ništa nije sačuvalo; samo u odlomcima iz kasnijih vremena nalazimo podatke da neke od naših molitava u Liturgiji ponavljaju pesme drevnih hrišćana.

Tako, na primer, vozglas “Ljubimo jedni druge...” sada predstavlja samo hladne reči, a onda je bio pun dubokog smisla, tada su ljudi koji su se nalazili u podzemnoj crkvi osećali da zaista vole jedni druge, da su bliski jedni drugima i u znak te ljubavi i bratstva prisutni u hramu su na te reči celivali jedni druge: muškarci su celivali muškarce, žene - žene, sveštenoslužitelji su takođe davali sveti celiv jedni drugima. I zvuci himni smenjivali su se drugim zvucima - celivanjem. Od tog običaja je ostao samo slab trag: sveštenoslužitelji u to vreme celivaju jedan drugoga u rame, a đakon celiva krst na oraru. Isto tako, kada se kod nas sada uzvikuje: “Gore imajmo srca”, - samo hor hladno odgovara: “Imamo ih ka Gospodu”, a tada su svi iz srca izgovarali te reči zato što su prvi hrišćani zaista prebivali dušom s Gospodom, ne primećujući vreme, ne osećajući umor i samo ih je zora primoravala da se iz opreznosti raziđu po kućama vernika koji su došli na molitvu uveče. Tako su se dugo oni molili.

O tome se govori u Delima svetih apostola; dugotrajnost njihove molitve vidi se iz onog mesta gde se opisuje čudesno spasenje od smrti dečaka koji je za vreme propovedi apostola Pavla pao s prozora. Tako su plamene bile molitva i vera hrišćana da oni nisu primećivali vreme. Posle duge molitve počinjalo je pričešćivanje svih vernika. Drevni hrišćani su se pričešćivali svaki dan, i muškarci i žene. Kasnije su se pričešćivali ređe, ali najmanje jedanput nedeljno. Da bi primili Svete Tajne vernici su prilazili pravo prestolu, jer tada ikonostas nije odvajao oltar od hrama. Najpre su se pričešćivali svi muškarci, a zatim žene; bolesnicima ili onima koji su zauzeti poslom sveto pričešće su đakoni donosili u kuću. Tako je čist bio život prvih hrišćana da su mogli svaki dan da budu spremni za sveto Pričešće.

Eto kakva je bila Liturgija u staro vreme. Ako vas sada pitaju, prijatelji moji, šta je to Božanstvena liturgija, odgovorite da je ona zaveštanje Spasitelja našega. On nam je Svojim rečima: “Ovo činite Meni na spomen” - ostavio kao zaveštanje da služimo Liturgiju - da jedemo Njegovo životvorno Telo i pijemo Njegovu životvornu Krv. Recite da je Liturgija brilijant, čudesni Hristov poklon. Liturgija je reka koja krepi i osvežava, i koja je istekla iz rebra raspetog Isusa. Liturgija je zlatni most preko kojeg se jedino može stići u život večni. Vi koji volite Liturgiju, taj neprocenjivi brilijant, tu reku koja nam nosi život, pamtite to Hristovo zaveštanje, idite tim zlatnim mostom koji će vas spasti od provalije pakla. Ne slušajte, ljubljeni, ljude koji beže od Liturgije, koji beže od Čaše. To su nesrećni, zabludeli i jadni ljudi. Oni ne vide sjaj brilijanta, oni se guše od žeđi daleko od reke Hristove, oni padaju u provaliju izbegavajući most. Vi pak kličite uvek: “Hvalite ime Gospodnje...”

5. Sveti Vasilije i sveti Zlatoust, sastavljači Liturgije

Danas ću vam samo malo pričati o Božanstvenoj liturgiji. Prošlog puta sam vam je nazvao kandilom Božijim, rekom životvornom, brilijantom dragocenim. Ali ta reka nije bila okružena obalama, brilijant je bio bez prstena u koji bi se smestio. Božanstvena liturgija nije imala ni utvrđenih, stalnih molitvoslovlja, ni stalnih obreda. Po predanju, od apostolskih vremena pominje se Liturgija apostola Jakova, brata Gospodnjeg, apostola Marka i apostola Petra, ali to nije bio čin Liturgije obavezan za sve - do 4. veka poredak služenja Liturgije i njene pesme utvrđivao je svaki episkop za svoju pastvu. Vi već znate da su drevni hrišćani bili tako snažnog duha, tako su se ognjeno molili, da je njihova molitva trajala cele noći. Oni nisu znali za umor za vreme molitve. Ali postepeno se hladila plamena molitva, vernicima je počela da biva na teret celonoćna molitva, propuštali su Liturgiju i upravo je tada, snishodeći njihovoj nemoći, sveti Vasilije Veliki sastavio čin Liturgije koji je bio kraći od onog drevnog. Ona se danas služi deset puta godišnje. Sveti Jovan Zlatoust je još više skratio pesme i sastavio još kraći čin Liturgije. Brilijant je dobio dragoceni prsten, reka je uvedena u prekrasne, cvetne obale, kandilo je dobilo svoj svetli okov.

O tome, kako je sveti Vasilije Veliki sastavio čin Božanstvene liturgije, svedoče sveti Proklo i Amfilohije. Prema rečima svetog Amfilohija, sveti Vasilije se duto pripremao za ovaj sveti posao. Dugo je molio Hrista Spasitelja da mu otkrije Svoju volju, da ga blagoslovi za sastavljanje čina Liturgije. Njegova molitva je bila uslišena. Gospod mu je otkrio da može da pristupi tom delu. Šest dana se molio sveti Vasilije, postio je, i najzad je posle tih molitvenih podviga stao pred prestolom i u plamenim pesmama ispevao Liturgiju čiji je čin zatim i zapisao. Od tada se Liturgija nije promenila. Šesti vaseljenski sabor je odredio da se ništa ne dodaje i ne oduzima u molitvama koje su sastavila ta dva velika Oca Crkve.

Zašto je trebalo uspostaviti taj postojani čin Liturgije? Zato da se ne bi ugasilo kandilo, da bi reka tekla pravim putem, da na brilijantu ne bi bilo ogrebotina. Stalni čin je bio potreban radi toga da ne bi bilo uneseno nešto nepravilno i jeretičko u čin Liturgije, tim pre što su u 4. veku u hrišćanskoj Crkvi počele da se pojavljuju jeresi. Na taj način, sveti Vasilije Veliki i Jovan Zlatoust su uveli reku u korito. Neka oni pomognu i vama, ljubljeni, da razumete i volite Božanstvenu liturgiju o kojoj sveti Jovan Kronštatski, ognjeni služitelj Liturgije, govori: “Padni ničice i blagodari Gospodu, Koji te je udostojio da budeš na Njegovoj strašnoj svetoj Liturgiji”.

6. Hram je nebo na zemlji

Danas ću vam govoriti, o prijatelji moji, o hramu.

Svaki hram se gradi po određenom planu, tako je i naša saborna crkva izgrađena po istom drevnom planu. Ona se sastoji od tri dela: pritvora, srednjeg dela (naos) i oltara. Pritvor je u drevno vreme služio za molitvu oglašenima, to jest, ljudima koji se spremaju da prime krštenje i pripadajućima - ljudima koji su zbog velikih grehova bili lišeni prava da stoje sa ostalim vernicima. Oni su se nazivali pripadajućima zato što su se klanjali svakome ko je ulazio u hram i molili ga: “Pomoli se za nas, jer smo mnogo sagrešili”.

Srednji deo hrama se ranije nije odvajao čvrstom pregradom koja se naziva ikonostas. Ona se pojavila tek u vreme Vasilija Velikog. U njegovom žitiju se ovako opisuje uzrok zašto je svetitelj napravio ikonostas. Vasilije Veliki je primio krštenje već kao odrastao čovek, a kao kupelj mu je poslužio svešteni Jordan, gde se krstio Gospod Isus Hristos. Pre Vasilijevog krštenja blesnula je munja i iz nje je izleteo golub koji se spustio i uzburkao vodu. U znak sećanja na to čudo iznad prestola hrama gde je služio Vasilije već kao episkop, visio je srebrni golub kojeg je za svetitelja napravio jedan juvelir. Vasilije se uvek plameno molio u hramu i zbog toga mu je Gospod uvek slao čudo: za vreme pretvaranja svetih Darova golub je mahao krilima kao da je živ. Jednom je sveti Vasilije izgovorio reči: “I učini da ovaj hleb...” - i primetio je da je golub ostao nepokretan. Svetitelj se zbunio, pao je na kolena i počeo da moli Boga da mu otkrije razlog Svoje nemilosti. Ispred prestola su stajali đakoni da bi od svetih Darova oterali insekte kojih je tako mnogo na Istoku - i vidi sveti Vasilije da se jedan đakon zagledao u lepo žensko lice. Zapali se vernošću za slavu Božiju plameni Vasilije, istera đakona, odstrani ga iz službe, i posle toga Gospod je opet javio Svoje čudo. Od tog vremena je sveti Vasilije uveo ikonostas da se ne bi ometala pažnja sveštenoslužitelja za vreme molitve. U početku je kao ikonostas služila laka zavesa, zatim se pojavila niža pregrada, a tek kasnije naš savremeni ikonostas.

U srednjem delu hrama stoje vernici koji se mole, a u oltaru se nalaze dve svetinje: sveti Presto i Žrtvenik. Presto se stavlja u oltar s naročitim sveštenodejstvima. Pre svega njega nekoliko puta pažljivo peru, zatim oblače na njega sračicu - belu lanenu odeću - i povezuju ga krstolikim pojasom. Zatim stavljaju na presto blistavu odeću od brokata i posle toga pokrivaju presto pokrivačem.

Sve što sam opisivao ima duboki smisao. Prema tumačenju Svetih Otaca, u tri dela hrama se prikazuje trojičnost Božanstva, s jedne strane, a s druge, pritvor prikazuje našu zemlju, srednji deo hrama - vidljivo nebo, a oltar - nebesa nad nebesima. Presto predstavlja presto Božiji. Svuda nas sveta Crkva podseća na božansku trojičnost, svugde Gospod projavljuje Sebe kao Trojicu Jednosuštnu. Naša duša nam takođe o tome govori. Naš um svedoči o božanskom umu koji je stvorio sav svet - o Bogu Ocu. Naše srce svedoči o božanskoj ljubavi - o Sinu Božijem, Jednosuštnom Ocu. Naša volja je slika božanske volje - božanskog Svetog Duha.

Ako pažljivo pogledamo odežde svetog Prestola i tu ćemo naći za sebe mnogo slika. Sveti Presto peru kako bi postao mesto boravka Gospodnjeg. I čovek, taj “hram Božiji” kako svedoči sveti apostol, takođe se pere u vodi krštenja. Bela odežda prestola podseća na odeću krštenja, a krstoliko opojasivanje govori o krstu koji smo dobili pri krštenju. Blistava odeća govori o blesku slave Božije, koji ne mogu da podnesu ognjeni serafimi koji, stojeći pred prestolom Cara slave, pokrivaju svoja lica i noge krilima da se ne bi ožegli. S kakvim tek strahom treba da predstojimo mi pred prestolom Božijim?

Drugi deo hrama prikazuje nebo, i mi vernici, moramo, kao zvezde na nebu da gorimo našim dušama u molitvi.

Sveti Presto se postavlja na moštima mučenika u znak sećanja na to da su se prvi hrišćani molili u katakombama, pri čemu su im kao presto ponekad služile grobnice svetih mučenika. Sveti presto mora da osvećuje episkop, ali danas, kada episkop ne može uvek da dođe na osvećenje hrama, on osvećuje samo antimins. Antimins - u prevodu znači umestoprestolje - to je obično ili svileno platno u kojem su ušivene svete mošti; na platnu se prikazuju polaganje u grob, četiri jevanđelista i natpis kada je i koji episkop dao taj antimins. Antimins se obično uvija u posebno platnopokrivač koji se za vreme Liturgije odvija i na njega se stavlja diskos i čaša. Bez antiminsa se ne može služiti Liturgija, na antiminsu se može pristupiti njenom služenju u običnoj sobi, u šatoru, na običnom stolu umesto prestola. Antimins je prenosni presto. Osim antiminsa, na sveti Presto se polaže sveto Jevanđelje, krst i darohranilnica, gde se čuvaju osvećeni sveti Darovi. Eto zašto na prestolu ne samo nevidljivo, nego i vidljivo, u svetom Jevanđelju i u svetim Darovima, prisustvuje Sam Gospod.

Žrtvenik stoji u levoj strani oltara i na njemu se vrši proskomidija, a u prošlosti na njega su polagali vernici hleb koji su donosili radi služenja božanstvene večere.

Evo kratkog opisa hrama u kojem se nalazimo na božanskoj službi. Svuda i sve nam govori o prisustvu Boga. S kakvim strahopoštovanjem moramo da stojimo ovde pred prestolom Božijim, pred kojim s trepetom predstoje anđeli kojima se i mi upodobljavamo u hramu pevajući slavoslovlje. Kako su jadni, kako su nesrećni ljudi koji ne vole hram Božiji, koji menjaju službu Božiju za rite ovoga sveta, ljudi koje životne brige lišavaju mogućnosti da bivaju u hramu!

Prijatelji moji, ljubite hram, to je stalno prebivalište Boga, hitajte ovamo, naročito na praznik, trudite se da se upodobljavate anđelima koji pesmom uzdižu neprestanu hvalu Bogu.

7. Sveštenik se priprema

Gospod je rekao: “Ja sam hleb koji je sišao s neba”. Hleb taj, Božansko Telo Njegovo i Časna Krv Njegova, jeste sveto pričešće koje nas okrepljuje, oživljava, očišćuje, to je Sunce pravde koje osvećuje naš život i zagreva našu dušu. Iz tog Sunca izlaze tri zraka: brilijant je stavljen u kovčeg sa trima odeljcima. Božanstvena liturgija se sastoji od tri dela. Od najstarijih vremena se ta služba deli tako, čak se i u Sionskoj gornjoj sobi prva Liturgija sastojala od tri dela.

Tajna večera je pre svega imala pripremu. Gospod je rekao učenicima: “Idite, pripremite nam gornju sobu”. Zatim je Gospod seo sa dvanaestoricom učenika (ali Juda nije sedeo do kraja trpeze, “izašao je” kao što izlaze oglašeni - oni koji nemaju krštenja). Najzad, /.../ Gospod je počeo sveštenodejstvo: pod vidom hleba i vina dao je učenicima da okuse Telo i Krv Njegovu. I u Božanstvenoj liturgiji postoje ta tri dela. Prvi se naziva proskomidija - ta reč je grčka zato što smo celu Božanstvenu liturgiju pozajmili od Grka.

Proskomidija znači prinošenje. Treba istaći da je još u Mojsijevo vreme Gospod zaveštao da vernici ne dolaze k Njemu “prazni”, bez žrtve. To pravilo su strogo poštovali prvi hrišćani; umesto životinja koje su služile kao žrtva u Mojsijevo vreme, oni su donosili hleb i vino. Oltar se u prošlosti delio na tri dela - na oltar u pravom smislu i na dva bočna dela: riznicu, ili sasudohranilište, zato što se tamo čuvala utvar hrama (sasudi i odežde), i tu su se oblačili đakoni. Na grčkom se nazivala dijakonikon. S druge strane se nalazio žrtvenik ili predloženje - tamo gde je sada žrtvenik. Tu je stajao sto na koji su vernici stavljali hleb i vino. Eto odakle je potekao naziv prosfora, koji znači prinošenje. Te žrtve su bile tako rasprostranjene da su Sveti Oci govorili: “Neka se stide ljudi koji su imućni, a pričešćuju se tuđim hlebom”. Među tim hlebovima sveštenik je birao najbolji, dobro ispečen hleb i upotrebljavao ga za pričešće, a pošto su se onda pričešćivali skoro svi vernici, morali su da upotrebe nekoliko hlebova i nekoliko čaša. U Liturgiji svetog apostola Marka se tako i moli od Gospoda da pošalje Duha Svetoga na hlebove i na čaše ove.

Hleb za pričešće mora biti pšenični, kvasni hleb, a njegov oblik mora biti okrugao; osim toga, mora da se sastoji od dva dela. Pšenični okrugli hleb se uzima u znak sećanja na onaj hleb koji je upotrebio Spasitelj prilikom vršenja prve Liturgije. Okrugao oblik podseća na dinar - monetu, i kao da govori da smo iskupljeni Hristom Spasiteljem Koji je dao Sebe da bi nas iskupio. Taj hleb se naziva i prosforom, to jest, prinošenjem, prinosom, u znak sećanja na to da su je vernici prinosili u hram za svetu Liturgiju, kao što i mi sada prinosimo sveće i ulje. Dva dela prosfore govore o dvema prirodama Sina Božijeg, ljudskoj i božanskoj. Taj dinar kojim smo iskupljeni jeste Žrtva koju je dobrovoljno prineo za nas Bogočovek, Sin Božiji i Sin Deve. Liturgija se vrši na pet prosfora. “Zašto je to tako?” - reći ćete. Pogledajte krst - u znak sećanja na pet rana Gospoda našega Isusa Hrista.

Sada ću objasniti samu Liturgiju. Već sam vam govorio da se ona sastoji od tri dela. Prvi se naziva proskomidijom. Ona je sva posvećena uspomeni na rođenje Hristovo. Pošto se Hristos rodio kao nepoznat, za Njega gotovo da nisu znali sve do Njegove tridesete godine, kada se objavio svetu - proskomidija se vrši u oltaru uz zatvorene carske dveri. Za vreme vršenje proskomidije pominju se i stradanja Hristova, ali kao u nagoveštaju - /.../ onako kako ih je nagovestio pravedni Simeon Bogoprimac.

Pre služenja Liturgije, svestan svoje nemoći i svoje ogrehovljenosti, osećajući svešteni strah pred tom velikom službom kojoj pristupa, sveštenik se obraća Gospodu s molitvom za pomoć. Eto zašto se, pre nego što pristupi svetoj trpezi, kao da je u strahu, sveštenik bespomoćan zaustavlja pred ikonostasom da bi se ukrepio obraćanjem Gospodu. Već od večeri on se sprema za služenje i sada, dolazeći u hram, sveštenik mora pre svega u mislima da se pomiri sa svima, da svima oprosti sve. Često se govori o nedostojnim sveštenicima, neki kažu da zato i ne idu u crkvu zato što ne poštuju sveštenoslužitelje, zato što se oni nedostojno ponašaju. Kakva je to nesposobnost prosuđivanja, kakva religiozna nepismenost. Pa zar se menja čaša koju drže ruke onoga koji vrši sveštenodejstvo - anđela, odnosno, nedostojnog sveštenika?

Gospod govori: “NaMojsijevu stolicu su seli pismoznanci i fariseji; dakle, sve što oni zapovedaju da poštujete, poštujte i činite; ali po delima njihovim ne postupajte”. Gospod tako govori čak i o takvim grešnim, razvratnim i do srži propalim sveštenicima. Sveti Jovan Zlatoust kaže da treba zahvaliti Bogu što nam sveto pričešće daju nemoćni sveštenici zato što, kada bi Liturgiju služio anđeo Božiji, ne bi pustio grešnike svetinji. Sa strahom, svestan svoje nemoći, sveštenik priziva Gospoda u pomoć. Sveštenik čita pred carskim dverima početne molitve “Care Nebeski” “Oče naš”. Svestan svoje grešnosti on smireno čita: “Pomiluj nas, Gospode, pomiluj nas, jer mi grešnici nemajući nikakvog opravdanja, prinosimo Tebi kao Vladiki ovu molitvu” i “Gospode, pomiluj nas.” Tu on moli Boga da mu oprosti njegova, to jest, sveštenikova, bezakonja, po beskrajnoj Svojoj milosti, kao Bog “milosrdni” i zato što smo “mi narod Tvoj”. Zatim moli Prečistu Devu da otvori “dveri milosrđa” zato što je Ona “spasenje roda hrišćanskog”.

Pročitavši ove molitve, sveštenik se klanja ikoni Spasiteljevoj na carskim dverima, celiva ih, čitajući: “Klanjamo se prečistom liku Tvome”, zatim takođe s poklonima celiva ikonu Bogorodice, izgovarajući molitvu: “Bogorodice, Ti si izvor milosrđa, udostoj nas samilosti”. Dalje on celiva ikone na ikonostasu, čitajući im tropare. Ovo poklonjenje svetim ikonama vrši radi toga da bi izmolio nebesku pomoć Majke Božije i svetih ugodnika njemu nemoćnom i grešnom prilikom služenja strašne Liturgije. S druge strane, time sveštenik svedoči da naša Pravoslavna Crkva ispunjava odluku Sedmog vaseljenskog sabora i poštuje svete ikone.

Zatim, priklonivši glavu pred carskim dverima, sveštenik čita molitvu: “Gospode, pruži ruku Svoju...” Izmolivši blagodatnu pomoć, još uvek se sveštenik ne odlučuje da pristupi služenju Liturgije i još jednom moli ukrepljenje za vršenje službe da bi mogao neosuđeno da predstane pred strašnim prestolom i vrši beskrvno sveštenodejstvo. Ova molitva kao da ga ukrepljuje i on se odlučuje najpre da uđe u oltar, ali prethodno moli molitve i oproštaj od okupljenih vernika, tražeći od njih podršku za svoju nemoć.

S rečima /iz Psalma/ “Ući ću u dom Tvoj...” ulazi on u oltar, pravi tri poklona pred svetom Trpezom i celiva krst i Jevanđelje koji leže na njemu, kao da celiva Samoga Gospoda Koji sedi na prestolu slave. Napravivši tri poklona prema istoku, sveštenik počinje da se oblači. Oblačenje označava da sveštenik svlači sve zemaljsko sa sebe i oblači se u blagodat Božiju. Oblačeći stihar, sveštenik izgovara: “Zaradovaće se duša moja Gospodu, jer me obuče u rizu spasenja i odećom veselja odenu me, kao ženiku metnu mi venac i kao nevestu ukrasi me lepotom”. Isto tako sa odgovarajućim molitvama on oblači ostale delove odeždi. U svim tim molitvama se priziva i uzdiže ukrepljujuća sila blagodati Božije. Obukavši se, sveštenik umiva ruke govoreći: “Umiću s nevinima ruke svoje”. Treba reći da su u drevno vreme umivali ruke pred ulazak u crkvu svi vernici i radi toga je pored ulaza visio umivaonik. Sveti Jovan Zlatoust kaže da vernici dva puta umivaju ruke: jedanput prilikom ulaska u hram, a drugi put prilikom izlaska, dajući milostinju. Lično se sećam, kada sam bio dečak, pri ulasku u stari hram, kuda je odlazila naša porodica, umivali smo ruke iz bokala koji je tu visio po drevnom običaju.

Odlazeći zatim prema žrtveniku, sveštenik se u odeždama poslednji put /pred početak proskomidije/ s molitvom obraća Bogu, pominjući iskupiteljsku Žrtvu - Hrista. Praveći tri poklona, on čita: “Bože, očisti me grešnog i pomiluj me”, “Iskupio si nas prečasnom Krvlju Svojom od kletve Zakona.”

Zatim blagosilja: “Blagosloven Bog naš, svagda, sada i uvek i u vekove vekova” - i pristupa vršenju proskomidije. Ali o tome ću ispričati drugi put, sada ću vas još podsetiti, prijatelji moji, da ljubite taj brilijant Božiji - Božanstvenu liturgiju i da sa strahom i strahopoštovanjem prisustvujete njenom služenju. Setite se kako sam vam govorio da nam i sami anđeli zavide na tome što nam je darovan tako dragoceni dar, i da bi prisustvovali služenju Liturgije, oni napuštaju nebeske odaje. To prisustvo anđela je video prepodobni Serafim. Učenici prepodobnog Sergija videli su anđela kako mu saslužuje, a i o drugim svetima postoje ista takva svedočanstva. Kako onda da ne ostavimo sve životne brige da bismo okusili taj izvor života?

8. Proskomidija: dveri ka Večnome

Ako vas upitaju, prijatelji moji, ko ste vi, šta ćete odgovoriti? Odgovorite: hrišćani. Da, hrišćani - to je počasno ime. Za to ime nisu žalili svoje živote prvi hrišćani, za to su ime mučenici pretrpeli surova mučenja, čak i smrt. Po čemu se razlikuje zvanje hrišćanina od svakog drugog? Po Čaši životvornoj. Hrišćanin jedini od ljudi iz celog sveta prima od Božanske prirode Hrista Spasitelja. Hrišćanin se pričešćuje na Božanstvenoj liturgiji, eto zašto treba toliko ceniti Liturgiju. Opet vam ponavljam: smatrajte izgubljenim onaj dan u koji vam nije pošlo za rukom da budete na toj božanskoj službi. To je Božije kandilo koje je zapalio Hristos Spasitelj, to je brilijant koji je kupljen Njegovom Krvlju.

Već smo počeli da govorimo o proskomidiji, prvom delu Liturgije. Nakon vozglasa: “Blagosloven Bog”, sveštenik uzima prosforu pripremljenu za Agneca, u levu ruku, a desnom kopljem tri puta čini krsni znak nad pečatom prosfore, govoreći: “Kao ovca na zaklanje bi vođen”. Zatim zaseca levu stranu s rečima: “I kao nevino jagnje, nemo pred onim koji ga striže, tako ne otvara usta Svojih”. Zasecajući gornji deo prosfore, sveštenik govori: “U smirenosti Njegovoj sud se Njegov uze” - i, zarezujući donji deo, izgovara: “A poreklo Njegovo ko će iskazati?”

Ove četiri rečenice se sve proročki odnose na Hrista Spasitelja Koji je zaista pred neprijateljima Svojim bio krotak i bez glasa, kao jagnje pred svojim gospodarem koji raspolaže njegovim životom. Treća rečenica naročito je značajna, ona glasi, da je Hristos Spasitelj tako smiren da čak nije ni zahtevao poštovanje zakona prilikom suđenja. Njega su osudili samo za jednu noć u sinedrionu, što je kršilo sve zakone suda, ali Spasitelj nije protestvovao protiv tog bezakonja. Četvrta rečenica, naprotiv, ukazuje na to da je taj smireni AgnecBogočovek, naročitog porekla; Njegov rod, Njegovo poreklo ne može se saznati zato što je ono božansko.

Nakon što je napravio četiri zaseka, sveštenik stavlja /koplje/ s desne strane i vadi isečeni deo prosfore - četvorougaoni deo - s rečima: “Jer se uzima od zemlje život Njegov”. Izvađeni deo prosfore sveštenik stavlja na diskos s pečatom nadole i žrtvuje ga rasecajući ga kopljem krstoliko, govoreći: “Žrtvuje se jagnje Božije, koje uzima greh sveta...” Ta prva častica položena na diskosu, naziva se Agnec, ona izobražava Isusa Hrista. Za vreme vršenja Evharistije ona se pretvara u Njegovo Telo.

Zatim, okrenuvši nagore časticu onom stranom na kojoj je prikazan krst, sveštenik probada kopljem desnu stranu dela i govori: “Jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem”; izgovarajući reči: “I odmah izađe krv i voda”, on uliva u čašu vino i vodu i blagosilja čašu. Ova prosfora /u tom trenutku kao da/ prikazuje Prečistu Bogorodicu. Prema tumačenju Svetih Otaca, odvajanje Agneca od nje predstavlja prasliku Rođenja Hristovog.

Sveštenik izobražava Duha Svetoga kroz Kojeg se izvršilo vaploćenje Sina Božijeg; đakon podseća na arhangela Gavrila, vesnika vaploćenja Isusa Hrista. Stavljajući Agneca na diskos, sveštenik predstavlja prasliku polaganja Isusa Hrista u jasle - diskos podseća na jasle i pećinu, ali on takođe podseća i na grob nov, gde su Josif i Nikodim položili Hrista.

Uzevši drugu prosforu, sveštenik govori: “U čast i spomen Preblagoslovene Vladičice naše Bogorodice...” - i, izvadivši časticu, stavlja je na desnu stranu od Agneca, govoreći: “Stade Carica s desne strane Tebi, odevena u pozlaćene rize, preukrašena”. Ova častica prikazuje Prečistu Devu Mariju, čije molitve i priziva sveštenik zato što se Majka Božija neprestano moli za svet pred prestolom Božijim.

Treća prosfora se naziva devetočinom. Ona se tako naziva zato što se iz nje vadi devet častica u čast svetih Božijih ugodnika. Anđeoska vojska se, prema učenju Crkve, deli na devet činova. Isto se tako i sveti - pobednička Crkva - dele na devet činova. Eto u čast tih devet činova se i vade častice iz treće prosfore. Toj prosfori se pridaje poseban značaj, jer se sveštenik naročito dugo moli nad njom.

Sveti koji se prizivaju prilikom vađenja častice treće prosfore kao da ovoj daju svoju blagodat - eto zašto tu prosforu posebno daju bolesnicima, patnicima, onima kojima je potrebno ukrepljenje duhovnih snaga. Uzevši ovu prosforu sveštenik izgovara: Lasnog i slavnog proroka, preteče i Krstitelja Jovana” - vadi časticu, počinje prvi red i stavlja je s leve strane od Agneca. Zatim, vadeći prvu časticu prvog reda, govori: “Svetih slavnih proroka: Mojsija i Arona, Ilije i Jeliseja, Davida i Jeseja, svetih triju mladića, proroka Danila i svih svetih proroka” - i stavlja izvađenu časticu pored prve. Druta častica je posvećena svim prorocima koji su objavili dolazak Hristov, /Treća je posvećena svetim apostolima/.

Prva častica iz drugog reda služi kao uspomena na arhijereje: prvo se pominju veliki svetitelji Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatoust, a zatim svetitelji vaseljenski i ruski. Vadeći drugu časticu drugog reda, sveštenik pominje svete mučenike i mučenice. Šesta častica se posvećuje uspomeni na prepodobne žene i matere. Tom se časticom završava drugi red. Prva častica trećeg reda služi kao uspomena na svete besrebrenike i čudotvorce. Osma častica se stavlja u čast svetih bogootaca Joakima i Ane koji su poslužili delu spasenja kroz Presvetu Devu Mariju. Vadeći ovu časticu, sveštenik pominje još svetoga, koji se praznuje toga dana i u čiji pomen je osnovan hram, i sve svete. Poslednja, deveta častica posvećuje se uspomeni na Jovana Zlatousta i njome se završava treći red. Na taj način, na diskosu se pojavljuje devet častica koje nas podsećaju na naše zastupnike pred Bogom.

Uzevši četvrtu prosforu, sveštenik pominje patrijarha, vaseljenske patrijarhe i mesnog episkopa i, izvadivši časticu, stavlja je ispod Agneca; zatim vadi častice za žive, ponavljajući: “Pomeni Gospode...” - i stavlja izvađene častice ispod prve. Petu prosforu posvećuje umrlima. Pominjući njihova imena sveštenik ponavlja: “Pomeni, Gospode...” Izvađene častice stavlja ispod častica, izvađenih za zdravlje. Poslednju časticu sveštenik vadi pominjući svoju nedostojnost. Na taj način, četvrta prosfora služi za pominjanje svih članova Crkve živih, a peta Crkve upokojenih. To pominjanje na proskomidiji ima veliki značaj zato što na kraju Liturgije sveštenik spušta sve izvađene častice u čašu sa Svetim Tajnama i moli se: “Omij, Gospode, svetom Krvlju Tvojom, grehe ovde pomenutih slugu Tvojih...”

Za sve koje je pominjao na proskomidiji sveštenik moli od Gospoda da ih očisti od grehova, da ih omije životvornom Krvlju. Eto zašto je tako važno da se umrli pominju na proskomidiji. Častica izvađena za njih biće omivena Krvlju Iskupiteljevom i time se tajanstveno olakšava breme grehova usnule naše braće. Ako volite vaše umrle rođake i najbliže, pominjite ih. Ako sami nemate mogućnosti, zamolite druge da daju za njih na proskomidiji. Bolji poklon ne možete da napravite svojim dragim umrlima. Na Atonu postoji drevni običaj: kosti umrlog monaha nakon godinu dana se otkrivaju i ako su čiste i bele, ponovo ih sahranjuju s počašću, raduju se tome što je brat ugodan Bogu. Zato što se čiste bele kosti smatraju znakom da je dobro duši umrlog u zagrobnom životu. Ako su pak otkrivene kosti tamne, monasi ih prenose u posebnu prostoriju i mnogo se mole Gospodu za umrlog zato što tamne kosti ukazuju na težinu grehova umrlog. I tek onda kada se kosti prosvetle, bratija prekida svoje molitve za umrlog kojeg je Gospod očistio od grehova.

Eto kako je važno pominjanje, eto kako ono pomaže usnulima. Ne propuštajte priliku da ih pomenete, da bi se i oni pomolili za vas. Oni sebi ne mogu da pomognu sa one strane groba, ali nama oni mogu da pomognu zato što oni bolje od nas vide naš život, ono što nam je potrebno i mole se za nas naročito kada ih mi sami pominjemo u molitvama.

Završivši pominjanje, sveštenik uzima kadionicu i govori: “Kad tamjana Ti prinosimo, Hriste Bože...” Zatim, okadivši zvezdicu, stavlja je na diskos, čitajući: “I zvezda došavši stade nad mestom gde beše Dete”. U tom trenutku se pominje rođenje Spasiteljevo i pojava čudesne zvezde prilikom tog događaja. Tamjan označava dah Duha Božijeg. Sveštenik i đakon prikazuju nebeske žitelje koji su sa strahom ugledali rođenje Spasitelja sveta. Zatim sveštenik, okadivši pokriva pokrivačem sveti hleb i diskos s rečima: “Gospod se zacari, u lepotu se obuče...” Drugim pokrivačem pokriva putir govoreći: “Vrlina Tvoja, Hriste pokri nebesa, i hvale Tvoje puna je sva zemlja”. Najzad vozduhom, okadivši ga, sveštenik pokriva putir i diskos, govoreći: “Zakrili nas, Gospode, okriljem krila Tvojih”. Ti pokrivači prikazuju u isto vreme pelene kojima je bio povijen Bogomladenac i pogrebnu plaštanicu kojom je bio obavijen Hristos Spasitelj prilikom pogrebenja.

Tako se u proskomidiji pominju dva najveća događaja: Rođenje Hristovo i Njegova krsna smrt, stradanja Njegova. Oni se pominju kao u predskazanju; u proskomidiji Crkva kao da nam govori: rodio se Hristos - i to radi čega? Radi toga da bi nas Svojim stradanjima spasao. U proskomidiji se uglavnom pominje Rođenje Spasiteljevo. U to vreme kada sveštenik kadi pokrivene vozduhom diskos i putir, on kao da u oblaku anđela vidi rođenog Sina Božijeg i u ushićenju uzvikuje tri puta: “Blagosloven Bog naš, Koji je tako blagovoleo; slava Ti”. Blagosloven Bog naš Koji je tako blagoizvoleo, koji je do takvog stepena izlio Svoju milost, da je odlučio da primi čovečanski lik. Tu se prikazuje zapanjenost anđela pred neizrecivom tajnom čovekoljublja Božijeg. Sami anđeli su zapanjeni rođenjem Bogočoveka.

Zatim se sveštenik tri puta sa strahopoštovanjem klanja pred žrtvenikom, kao pred jaslama Bogomladenca i čita zadivljujuće čudesnu molitvu predloženja, koju otac Jovan Kronštatski nije mogao da čita bez suza umiljenja: “Bože, Bože naš, Koji si poslao nebeski Hleb, hranu celome svetu...” Ovom molitvom sveštenik svedoči pred Bogom svoju nemoć i moli da mu se dozvoli da neosuđeno sveštenodejstvuje radi Sina Božijeg Koji blagosilja i osveštava Svoje ljude. Sveštenik se ne uzda u svoje snage pristupajući strašnoj Božanstvenoj liturgiji, već u nebesku pomoć Božije blagodati, koja ga okrepljuje.

Zatim sledi otpust. Nakon otpusta sveštenik kadi žrtvenik i svetu trpezu i presto krstoliko, govoreći: “U grobu telesno, u adu s dušom kao Bog...” Zatim oba sveštenoslužitelja, svesni sve svoje ogrehovljenosti, pribegavaju milosrđu Božijem, moleći za oproštaj grehova. Oni pre svega čitaju 50. psalam cara Davida koji predstavlja obrazac pokajanja.

Zatim u dirljivoj molitvi Duhu Svetome oni Ga mole da dođe i očisti nas od svake prljavštine i nemoći ljudske. Ova molitva se završava himnom anđela u čast Rođenja Hristovog. Očistivši se od svojih grehova i uzdajući se u milost Božiju, sveštenoslužitelji kao da se priključuju saboru anđela, koji poju slavoslovlje Svetlosti Jednosuštnoj koja je došla u svet. “Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima blagovoljenje” - uzvikuju u ushićenju nebeske sile, a s njima i sveštenoslužitelji, poklonivši se za vreme proskomidije. Oni predstavljaju anđele. Kao što su nebeski žitelji, ugledavši Rođenje Spasiteljevo, objavili tu radost ljudima, tako se i sveštenoslužitelji pripremaju da je objave vernicima koji stoje u hramu. Čitajući “Slava na visini Bogu”, sveštenik podiže ruke koje predstavljaju krila svetlih anđela, zadivljenih čudom vaploćenja Sina Božijeg. “Gospode, usne moje otvori” - moli se sveštenik kao da je zahvaćen sveštenim trepetom nebeskih žitelja.

S dubokim poštovanjem celiva sveštenik sveto Jevanđelje na Prestolu, đakon celiva sveti Presto, pozdravljajući Samoga Cara nad carevima, Koji sedi na svetom prestolu, i zatim đakon, priklonivši glavu, podigavši kraj orara trima prstima desne ruke uvis, govori svešteniku: “Vreme je da se služi Gospodu, Vladiko blagoslovi”. Na to sveštenik, osenjujući ga krsnim znakom, odgovara: “Blagosloven Bog naš, svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Amin”. “đakon ga moli: “Pomoli se za mene, vladiko sveti”. Sveštenik odgovara: “Da upravi Gospod korake tvoje na svako dobro delo”. “Pomeni me, vladiko sveti” - još jednom moli đakon. “Da te pomene Gospod Bog u carstvu Svome, svagda i uvek i u vekove vekova” - odgovara sveštenik.

Ovaj razgovor đakona i sveštenika ima duboko značenje: prema tumačenju Svetih Otaca, on prikazuje razgovor nebeskih sila koje su objavile ljudima radosnu vest o rođenju Hristovom. Kako su anđeli sa strahom i sveštenim trepetom i sami videli to veliko čudo, tako su i ljudima objavili o njemu u sveštenom strahu. S tako velikim trepetom pristupaju objavljenju te vesti sveštenoslužitelji, jer su oni, ljudi nemoćni i grešni, još manje dostojni da govore o Rođenju Hristovom. Upravo zato i moli tako usrdno đakon sveštenika da se pomoli za njega. Jer đakon će morati prvi da donese ljudima veliku vest. Čitajući slavoslovlje anđela, sveštenoslužitelji kao da ih prizivaju sebi u pomoć. Eto kakvim osećajem sveštenog straha moraju da budu ispunjene duše sveštenoslužitelja i vernika koji prisustvuju služenju proskomidije. Ovim razgovorom nebeskih sila završava se proskomidija i počinje Liturgija. U drevno vreme, kada je oltar bio otvoren, taj razgovor sveštenika sa đakonom odvijao se nasred hrama, kao danas prilikom arhijerejskog služenja.

9. Liturgija oglašenih I: do antifona

Drugi deo Božanstvene liturgije nosi naziv Liturgija oglašenih. Tako se naziva zato što su prilikom njenog služenja mogli da prisustvuju oglašeni, to jest, oni koji su se tek pripremali za sveto krštenje. Osim njih, tu su mogli da budu i Jevreji i pagani ako su hteli da poslušaju službu. U drevno vreme ceo taj deo Liturgije se odvijao na sredini hrama, tada nije bilo utvrđenih molitava, iz usta molitvenika izlazile su plamene himne i kratki molitveni uzdasi od kojih su kasnije nastale naše pesme i jektenije.

Pripremivši se za radosnu vest Rođenja Hristovog, đakon izlazi kroz severna vrata pred carske dveri i pravi tri poklona govoreći u sebi: “Gospode, otvori usne moje...” - zatim glasno uzvikuje, podigavši orar desnom rukom, poput krila anđela kojeg on prikazuje u tom trenutku: “Blagoslovi, vladiko”. Sveštenik iz oltara odgovara: “Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova”. Na to narod svečano odgovara: “Amin” - zaista, pravilno govoriš. Pred tim vozglasom sveštenik, uzevši u ruke sveto Jevanđelje, osenjuje njime krstoliko sveti presto. Ova radnja ima dubok smisao: sveto Jevanđelje je simvol Samog Gospoda Isusa Hrista. Krst je oruđe našeg spasenja. Praveći znamenje krsta svetim Jevanđeljem, sveštenik kao da govori da nas je Gospod naš Isus Hristos krsnim putem i smrću Svojom spasao, otvorio nam blagosloveno Carstvo koje se pominje u sledećim vozglasima.

Pogledajte kakav je tu duboki smisao. Pominjući krsna stradanja Spasiteljeva, o čijem Rođenju tek što su objavili sveštenoslužitelji, sveštenik objavljuje o Carstvu Sina Božijeg, u Trojici slavljenoga: “Blagosloveno Carstvo...”; na samom početku Liturgije se objavljuje Carstvo, ali Carstvo koje nije zemaljsko, Carstvo koje nije zasnovano na nasilju, na jarmu, - ne, objavljuje se Carstvo mira, blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha. Carstvo zemaljsko je prolazno carstvo, a Carstvo koje objavljuje sveštenik traje u vekove vekova. O tom Carstvu objavili su svetu anđeli kada su pojali: “Slava na visini Bogu...” Sada u Liturgiji /anđele/ izobražavaju sveštenoslužitelji od kojih se jedan - đakon - javlja pred ljudima kao anđeo pred pastirima.

Vest o Rođenju Hristovom donela je radost svetu i drevni hrišćani su na vozglas sveštenika o nastupanju Carstva blagoslovenog odgovarali plamenim himnama. Kod nas nakon vozglasa sledi velika jektenija. Ali u prošlosti nje nije bilo, ona je tu kasnije umetnuta i eto zašto nije praćena molitvom sveštenika kao što to obično biva. Ovde su se u drevno vreme samo izlivale likujuće pesme. Posle velike jektenije počinju da se poju antifoni, ta reč znači na slovenskom “protivglasnik”. Te pesme se tako nazivaju zato što ih poje naizmenično čas jedna, čas druga pevnica, koje kao da se dozivaju. Antifoni se sada često poju skraćeno i na jednoj pevnici. To je vrlo nepravilno, i u staro vreme to, naravno, tako nije bilo. Moramo da obnovimo drevni običaj naizmeničnog pojanja antifona; najčešće se kao prvi antifon poje “Blagoslovi, dušo moja, Gospoda”.

Pojanje antifona je uspomena na proroke koji su nam prorekli Hrista Spasitelja. Anđeli su se poklonili Rođenome u prvom delu Liturgije. Sada na poklonjenje Njemu hitaju proroci. Ovde u hram dolaze gromovnik Ilija i Jelisej, tu se nalazi plameni Isaija, taj starozavetni jevanđelista koji je objavio Emanuila i koji je tako sjajno prikazao Njegova stradanja, kao da je svojim očima video stradanja Hristova. Nakon njih dolazi da proslavi Onoga Koji se rodio, car, prorok, pesnik Davidpsalmopojac s mudrim Solomonom. David je naročito mnogo govorio o Hristu: Njegovo rođenje, stradanje i smrt opisani su s neobičnom tačnošću i slikovitošću. Čini se da se sve to dogodilo pred očima proroka, iako je on umro mnogo godina pre pojave Spasiteljeve. Svaki antifon je praćen tihom molitvom sveštenika. Prvi antifon je odvojen od drugog malom jektenijom. “Opet i opet u miru Gospodu se pomolimo” - počinje ona. Carstvo mira, koji su objavili anđeli, poziva se u našu ljudsku sredinu: “Zaštiti, spasi, pomiluj i sačuvaj nas Bože blagodaću Tvojom”. Četiri vrste blagodati se ovde mole. Bez blagodati sami ništa ne možemo da učinimo i zato se obraćamo za tom blagodatnom pomoću Samome izvoru blagodati - Bogu. “Zastupi” znači zaštiti, ogradi, pokrij, sačuvaj nas blagodaću.

Oko nas su iskušenja, oko nas su lukavstva neprijatelja. Zaštiti, spasi, ginemo - tako mi molimo. Kada je Petar povikao usred talasa: “Spasi me, pogiboh” - tako i mi molimo ne samo da nas zaštiti i pokrije, nego da nas i spase ako smo dospeli u buru napasti. Spasi, iščupaj, istrgni nas iz mora nevolja. “Pomiluj” - to je već treća vrsta pomoći. Ako se nismo mogli sakriti iza štita Tvoje pomoći, ako se nismo održali usled bura iskušenja, nismo uhvatili ruku Tvoju, već smo upali u iskušenja, oprosti nam, pomiluj nas - budi milosrdan našoj nemoći. Ali nama je malo blagodatne pomoći sada, u trenutku iskušenja - ne, zapravo, i u buduće nas “sačuvaj”, zato što samo pod zaštitom Tvojom Tebi predajemo i sebe i svoje, i sav naš život. To je smisao tih duboko dirljivih molbi.

10. Liturgija oglašenih II: antifoni

Na dan pomena plamenog služitelja oltara Gospodnjeg svetog Mitrofana nastavljam svoje objašnjenje Božanstvene liturgije i razmotriću s vama, prijatelji moji, nadahnute, čudesne po svojoj dubini misli i po snazi proročanstva psalme Davidove, koje vi pojete na Liturgiji - takozvane antifone. Već sam govorio da su antifoni pesma proroka koji su došli da se poklone Rođenome Koji će ih izbaviti od mraka pakla.

Prvi psalam cara i prorokapevača počinje vozglasom ushićenja i divljenja: “Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda”. Pogledaj, dušo moja, kakvo je pred tobom radosno čudo. Sam Gospod je došao da te spase, blagosiljaj i ti Njega. Dalje se još pojačava to ushićenje: ne samo “blagosiljaj, dušo moja, Gospoda”, nego i “sva unutrašnjost moja” - sve sile moje unutrašnje duhovne, sve neka blagoslovi Gospoda. Kakvo divno proročanstvo. Zar sada, svim silama našeg života obnovljenog u Hristu, ne blagosiljamo Gospoda i “ime sveto Njegovo”? O kakvom imenu govori prorok? O onome koje će objaviti On Sam. O imenu koje s trepetom izgovara ceo svet; Isus Spasitelj - eto kakvo ime nagoveštava David. “Blagoslovi… Gospoda i ne zaboravi sva dobročinstva Njegova” - darove Njegove ne zaboravi, oni su beskrajno veliki. On te očišćuje silom Svojom od svih bezakonja tvojih. Zar nismo očišćeni Krvlju Isusa Hrista od grehova koji nas muče? On isceljuje sve bolesti, nemoći tvoje i, dalje nagoveštava Psalmopojac, izbavlja od truleži život tvoj. On, Koji je vaskrsao i Koji je nas vaskrsao, On te ovenčava Svojom milošću i štedrošću, ispunjava dobre želje tvoje. Kao orao će se obnoviti i uzleteti mladost tvoja. “Milosrdan je i milostiv Gospod, - objavljuje dalje prorok, - dugotrpeljiv i mnogomilostiv” - ima mnogo milosti. On se ne gnevi do kraja onako kako ti zaslužuješ; štaviše, On ne postupa s tobom onako kako ti to zaslužuješ po svojim bezakonjima. On ti nije uzvratio, nije postupio s tobom onako kako to zaslužuju tvoji gresi.

Ne, milost Njegova je tako beskonačno velika, On ju je tako prostro nad tobom, kao što je velik prostor između neba i zemlje. Štaviše, On je prostro milost Svoju - udaljio je “od nas bezakonja naša”, kao što je istok udaljen od zapada, to jest, potpuno ih je udaljio. Kao što je štedar otac prema sinovima, tako je i štedar Gospod prema onima koji Ga se boje. Zato što, opet predviđa prorok, “On zna način na koji smo sazdani”. Kroz vaploćenje je poznao nas, tvar Svoju, setio se da smo zemlja, da je čovekov život prolazan kao trava, kao cvet poljski - tako je kratak njegov put zemaljski. “Gospod je na nebu postavio presto Svoj” - govori car David i poziva sve da blagosiljaju ime Božije. “Blagosiljajte Gospoda, svi anđeli Njegovi, krepki silom...” S još većom silom dalje poziva on da blagosiljaju Gospoda sve sile Njegove, zatim sva dela Njegova i u sveštenom ushićenju završava: “na svakom mestu vladavine Njegove… blagosiljaj, dušo moja, Gospoda”.

Ceo ovaj psalam je prožet zahvalnošću pred milosrđem Gospoda i sveštenim ushićenjem pred Njegovom veličinom. Drugi antifon izražava još veće ushićenje cara i proroka. On poziva dušu ne samo da blagosilja, već i da uzdigne pohvalu, izlije svoje ushićenje isto onako kako ga je izrazio on, David, o kojem je rečeno da u sveštenom ushićenju pred kovčegom Zaveta “skakaše, igrajući”.

“Hvali, dušo moja, Gospoda” - kliče on i sam odgovara: “Hvaliću Gospoda u životu mome, pevaću Bogu mome”, sve dok postojim “dok sam živ”. Na ljude se čovek ne može nadati, u njima nema spasenja zato što će izaći, ostaviće ga duh i on će se pretvoriti u zemlju. Ali kome je pomoćnik Bog Izrailjev, on je blažen zato što Bog, Tvorac svega, daje sud, štiti uvređene. Svi ucveljeni nalaze kod Njega zaštitu, gladnima daje hranu, okovane i zarobljene izbavlja, oslobađa; daje mudrost slepima, podiže i čuva došljake, sirote i udovice. I završava svoj psalam svečanim: “Zacari se Gospod… iz naraštaja u naraštaj”. I dok se poju antifoni, sveštenik čita molitve kojima se, ako možemo tako da se izrazimo, rezimira sve ono o čemu poju antifoni: “Gospode, Bože naš, čija je moć nedosežna i slava neshvatljiva...”

Ovde se, kao i u 102. psalmu, proslavlja neizmerna milost neizrecivog čovekoljublja Božijeg i priziva se Njegovo milosrđe na one koji se mole. U drugoj molitvi se priziva blagoslov Božiji na Crkvu i nasleđe Njegovo.

Drugi antifon se završava pesmom koju je sastavio Justinijan Veliki: “Jedinorodni Sine”. Anđeli su slovoslovili Spasitelja, proroci su Ga opevali, sada Ga u licu cara Justinijana proslavlja ceo ljudski rod i priziva: “Spasi, spasi nas”.

11. Liturgija oglašenih III: Mali vhod

Deo Božanstvene liturgije od “Jedinorodni Sine...” do Malog vhoda prikazuje zemaljski život Gospoda Isusa Hrista do Njegovog javljanja narodu, Njegov život koji je proveo u skrivenosti Nazareta. Mali vhod predstavlja krštenje i početak Spasiteljeve propovedi. U pesmi koju je sastavio Justinijan Veliki, vizantijski car, pominje se poklonjenje pastira i s njima celog ljudskog roda Gospodu Isusu Hristu Koji se rodio. Njegovom javljanju narodu prethodi pojanje zapovesti blaženstva. One nam pre svega izobražavaju lik Samoga Gospoda Isusa Hrista, kakav je On bio u Svom zemaljskom životu. U isto vreme pak te zapovesti nam ukazuju ko može prihvatiti Spasiteljevo učenje, kakve duhovne osobine moraju da poseduju sledbenici Isusa Hrista.

Na Malom vhodu nose sveću, iza nje Jevanđelje a dalje ide sveštenik. Sveća označava preteču Gospodnjeg, Jovana Krstitelja. Jevanđelje označava samoga Isusa Hrista. “Gospodu se pomolimo” - vozglašava đakon koji nosi Jevanđelje. On ga podiže uvis, u slavu Svete Trojice koja se javila pri krštenju Gospoda Isusa Hrista. Zaustavivši se na carskim dverima, đakon objavljuje: “Premudrost, smerno stojmo!” - i pravi Jevanđeljem znak krsta. Taj trenutak je sećanje na krštenje Gospodnje. Reč “premudrost” nas podseća da je ta tajna - tajna bogojavljenja, nedostupna našem ljudskom razumu. Rečima pak “smerno stojmo” prizivaju se svi slabi, lenji, oni koji nemarno stoje na pažljivo i pobožno slušanje Liturgije.

Posle Malog vhoda poju se tropari i kondaci praznika. U trom trenutku mi, obraćajući se s našom molitvom Gospodu Koji se javio u svet, prizivamo svete koje praznujemo kao svoje zastupnike. Posle toga se poje “Trisveto” - pesma anđeoskih sila pred prestolom Božijim. Svetu Trojicu proslavlja ta pesma o čijem poreklu sveta Crkva priča ovako: u Carigradu se dogodio zemljotres, narod je bio užasnut tom strašnom nesrećom. U to vreme vihor je podigao malog dečaka vrlo visoko i spustio ga natrag na zemlju. Dete je ispričalo narodu okupljenom oko njega da je, podigavši se uvis, čulo pojanje anđela.

“Sveti Bože, sveti krepki, sveti besmrtni” - “pomiluj nas” - počeo je da dodaje narod ovoj molitvi. Za vreme pevanja ovog molitvoslovlja zemljotres je prestao. I molitva je ubrojana u pesme Božanstvene liturgije i drugih crkvenih službi.

Čitanje Apostola koje sledi nakon Trisvetog jeste uspomena na propoved učenika Gospodnjih, a čitanje Jevanđelja na propoved Samoga Isusa Hrista.

Kada se Gospod javio na zemlju, šta je čuo i video? Jauke nesrećnih, suze patnje, molbu za isceljenje bolesnih, onih koji stradaju od nečistih duhova. “Pomiluj nas, spasi nas” - eto s kakvim su Mu se vapajem obraćali gubavi i slepi. Krvotočiva žena je ćutke dotakla kraj rize Hrista Spasitelja, Hananejka je u tuzi pripala Njegovim nogama. Plač i jecaj je čuo Gospod naš prolazeći po gradovima i selima Palestine.

Odjeci te tuge su došli do nas. U Božanstvenoj liturgiji se takođe čuju vapaji nesrećnih, bolesnih i obremenjenih. Oni su doleteli do nas kao eho, kao odjek u nekim pesmama. Eho zvuči naročito glasno, ponavljajući ponekad mnogo puta jednu te istu reč. I u Božanstvenoj liturgiji se posle čitanja Jevanđelja mnogo puta ponavlja “Gospode, pomiluj” u suguboj jekteniji. Čitanje Jevanđelja kao da je propoved Samoga Gospoda zato što je Jevanđelje reč samoga Isusa Hrista Spasitelja. On Sam govori ustima sveštenoslužitelja. Zato se pre čitanja Jevanđelja sveštenik, blagosiljajući đakona moli: “Bog… da tebi blagovesniku da reč s velikom silom” - ne svojom silom, već božanskom silom Gospoda Isusa. Postoji drevni običaj koji se ponegde zadržao i danas, da se amvonu privode deca za vreme čitanja Jevanđelja i objašnjava se istim gledanjem na Jevanđelje kao na Samoga Hrista. Đakon koji čita Jevanđelje kao da predstavlja trubu kojom objavljuje svoju reč naš Spasitelj.

Na Istoku, u Grčkoj, čitanje Jevanđelja je naročito svečano i dirljivo: tamo se za vreme pojanja anđeoskog slavoslovlja “Aliluja” Jevanđelje pronosi kroz celu Crkvu u krug da bi svi mogli da se poklone Sinu Božijem Koji se javio u svetu. Neki vernici padaju na kolena pred Hristom Koji dolazi, drugi priklanjaju glave pred Njim. Obišavši hram, đakon se podiže na visoko uzvišenje koje obično stoji u grčkim hramovima pored severnih dveri. Tamo je napravljen orao raširenih krila i na ta krila đakon stavlja Jevanđelje prilikom čitanja.

Čitanje Jevanđelja je propoved Spasitelja Koji se radi spasenja ljudi javio u svet. Zato se odmah nakon čitanja Jevanđelja pominju Hristova čudesa i isceljenja. Slepi viču: “Spasi nas, Sine Davidov”, Hananejka je molila: “Pomiluj moju kćer”, krvotočiva žena je ćutke dotakla kraj Spasiteljeve odežde. Svi su išli k Njemu, svi su Ga prizivali u pomoć. I u Božanstvenoj liturgiji se posle čitanja Jevanđelja čita naročito snažna molitva, suguba jektenija, to jest, udvojena, jer se “Gospode, pomiluj” poje po tri puta.

12. Liturgija vernih: otpust oglašenih

Čitanjem svetog Jevanđelja završava se Liturgija oglašenih i počinje Liturgija vernih. Ona se naziva tako zato što taj deo Liturgije mogu da slušaju samo vernici koji su primili krštenje. Svi ostali - inoverni, oglašeni, to jest, oni koji se spremaju da prime Tajnu krštenja, pokajnici - napuštali su hram. Eto zašto se pred početak ovog dela Liturgije izgovara jektenija za oglašene za čije vreme sveštenik tajno govori molitvu za njih.

Posle jektenije se razleže s amvona glas: “Oglašeni, iziđite” i tako dalje. U drevna vremena svi oglašeni su pri ovom vozglasu napuštali hram. Sada ovaj vozglas za nas ima drugo značenje: on nas poziva da zavirimo u svoje srce, da vidimo da li je tamo sve pripremljeno da primi Gospoda Koji dolazi u najsvečanijem trenutku Liturgije.

“Oglašeni, iziđite” - za nas sada znači zahtev da odagnamo sve pomisli, sve zemaljsko da bismo dočekali Cara Slave.

Pomisli stalno vladaju nama. Neke prave u našoj duši trgovinu, unose u nju buku i pometnju kao na pijaci; neke idu na skupove i savetovanja, unose ovu ili onu rasejanost. Treća vrsta pomisli su one koje su došle neprimetno i slučajno. Sve te misli treba odagnati. Moramo sebe proveriti jesmo li verni Hristu, nismo li Ga uvredili, nismo li se udaljili od Njega.

Odmah posle ovoga oni koji su ostali pripremaju se usrdnom molitvom za svečani trenutak bogosluženja koji dolazi.

13. Za šta se moliti tokom Liturgije?

Da biste lakše ili sabranije odstojali Liturgiju trudite se da se molite ovako: za vreme časova pominjite upokojene i žive. Ovo pominjanje će se uzneti s pominjanjem sveštenoslužitelja k nebesima i daće veliku radost dušama pominjanih. Ovde nema značaja da li ih pominješ u oltaru pored žrtvenika ili pored oltarskih dveri, ili usred hrama, svejedno, Gospod će svugde čuti. Kada počinje Liturgija rečima: “Blagosloveno Carstvo” - pomoli se da i tebe Gospod udostoji Carstva nebeskog. Za vreme prve mirne jektenije pomoli se da ti Gospod da Svoj mir na današnji dan.

Ništa tako blagotvorno ne deluje na dušu kao stanje mira i neprijatelju našeg spasenja ono je naročito mrsko, on na sve moguće načine hoće da ga naruši, da izvede čoveka iz mirnog stanja, da ga uvede u svađe, razdražljivost, zlobu, bes i roptanje. Zato, moleći se da ti Bog pošalje mir u dušu, osećaj se kao daščica usled pobesnelih talasa, osećaj svoju bespomoćnost i moli pomoć od Gospoda.

Zatim se poju antifoni, za to vreme sveštenoslužitelj čita molitve o očuvanju Crkve i ti se takođe pomoli za isto, takođe da Gospod izbavi mesto u kojem živiš od neverja, jeresi i razdora. Pre Malog vhoda čita sveštenoslužitelj molitvu koja sadrži reči: “Učini da s našim vhodom bude vhod svetih anđela, koji s nama služe i s nama slavoslove Tvoju blagost”. U to vreme hram se ispunjuje bezbrojnim mnoštvom anđela. I ti se pomoli tvom anđelu čuvaru da stane kraj tebe i da se pomoli s tobom: “Sveti anđelu čuvaru, pomiluj me i poseti me”.

Za vreme čitanje apostolske poslanice i Jevanđelja anđeli nevidljivo za nas pale bezbrojno mnoštvo sveća. Sveštenoslužitelj čita molitvu: “Zapali u srcima našim, čovekoljubivi Vladiko, besmrtnu svetlost Tvoga bogopoznanja, i otvori oči uma našeg da bismo razumeli Tvoje jevanđelske propovedi”. U to vreme se pomoli da i tebi Gospod pošalje Svoju božansku svetlost i da ona zasija u tvom srcu.

Sledi suguba jektenija, kada na svaku molbu hor poje “Gospode, pomiluj” tri puta. Ta jektenija predstavlja sav zemaljski život Gospoda kada su za Njim išle gomile naroda s vapajima: “Pomiluj nas”. Neka ti pred očima prođu svi: i Hananejka, i slepac i gubavac - i svom dušom pripadni Gospodu, osećaj se gubavim, besomučnim i slepim. Uhvati se u mislima za krajeve rize Gospodnje i moli za pomilovanje. Tu je dobro pasti ničice pred ikonom. Vozglas posle jektenije daje nadu da će uslišiti Gospod tvoj vapaj po velikoj milosti Svojoj: “Jer si milostiv i čovekoljubiv Bog i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu...” Za vreme jektenije za oglašene pomoli se za nevernike. Možda imaš rođake i poznanike koji su nevernici. Pomoli se da im se Gospod smiluje i prosvetli njihove duše svetlošću vere. Zatim zahvali Gospodu za to što se ti sam po Njegovom promislu nalaziš među vernima.

Heruvimska pesma je moljenje Gospoda u Getsimanskom vrtu. Ovde zamisli pred sobom ceo Getsimanski podvig Gospoda, Njegovu molitvu sve do krvavog znoja, Njegova stradanja za grehe ljudi. Seti se da si prošao pred očima Gospodnjim sa svim svojim padovima i gresima. Oseti da je za tebe postradao Gospod one noći. Naročito spoznaj potpunu svoju nedostojnost - čime ćeš platiti Gospodu za sve ono što ti je učinjeno - i moli Ga da te pomiluje. Kao što je Gospod Sam bio poslušan volji Oca Svojeg, tako se i ti sada prepusti volji Gospodnjoj i odluči se da strpljivo nosiš krst koji ti je poslao.

Za vreme Velikog vhoda, koji predstavlja raspeće Gospodnje, zamoli Ga da i tebe pomene u Carstvu Svome. Na vozglas: “Mir svima”, koji prikazuje ulazak Gospoda u ad radi spasenja upokojenih i onih koji su se nalazili tamo pre Njegovog dolaska, pomoli se ovako: “Uđi, Gospode, u pakao duše moje i spasi me”. Kada čuješ vozglas: “Ljubimo jedni druge da bismo jednodušno ispovedali”, pomoli se da Gospod stavi u tebe svetu ljubav da ljubiš sve, naročito one koje ne voliš i vređaš, i one koji tebe vređaju i ne vole.

Nakon vozglasa: “Stojmo smerno, stojmo sa strahom...” - pomoli se da Gospod stavi u tebe strah Svoj da bi uvek imao na umu prisustvo Gospoda. Nakon vozglasa: “Zablagodarimo Gospodu” - naročito zablagodari. U to vreme sveštenoslužitelj čita molitvu gde se pominju sva dobročinstva Gospodnja prema ljudima i blagodari za njih i za Liturgiju koju služi. Svako mora da za to blagodari, naročito za ono što je Gospod dao lično njemu i kakvim ga je milostima obasuo. Za vreme “Tebe pojemo” treba spominjati grehe svoje, naročito teške, i moliti oproštaj za njih od Gospoda. Ako tako odstojiš Liturgiju sa svom pažnjom i usrdnošću, sigurno ćeš steći korist.

14. O beskrajnoj vrednosti Liturgije

Nema ničeg na zemlji dragocenijeg od Božanstvene liturgije. Kada bi se sakupile dragocenosti celog sveta, kada bi se iskopalo sve zlato, sve drago kamenje, izvadio sa dna morskog sav biser i sve to stavilo na jedan tas vage, a na drugi Liturgija, Liturgija koju služi običan seoski sveštenik u najsiromašnijem seoskom hramu, tas s Božanstvenom liturgijom će pretegnuti.

Čovek ne razume, nije svestan kakvu dragocenost poseduje. Nije svestan sve dok mu se ta sreća ne oduzme. Nažalost, čoveku je svojstveno da ne ceni ono što dobija bez truda; on ne ceni sunce, ne ceni vazduh koji diše. I tek ako mu se oduzmu vazduh i sunce, kada nastane mrak i nema šta da diše, tada će čovek ceniti i shvatiti šta je posedovao i čega je lišen.

Isto tako i Božanstvena liturgija: ona se služi svakodnevno; čovek ima mogućnost da svakodnevno bude u crkvi - i ne ide, a ako i ide, često stoji nepažljivo, rasejano, noseći sa sobom životne brige. Zašto je to tako? Pa zato što on ne razmišlja o tome šta je Liturgija, ne shvata svu dubinu, svu važnost službe koja se vrši pred njegovim očima. Međutim, od svih čudesa najveće, najnedokučivije, najčudesnije čudo je Božanstvena liturgija, Evharistija. Radi božanskih Tajni sunce na nebu svetli danju, a mesec noću, i zvezde nebeske divnu svetlost svoju šalju, i zemlja daje hleb svoj - da bi bio svetli Agnec na prestolu. Samo radi Božanstvene liturgije daje zemlja plod svoj; hleb kojim se hranimo - to su mrve sa trpeze Gospodnje. /.../ U Apokalipsi sveti Jovan Bogoslov opisuje svoje viđenje. On vidi ženu obučenu u sunce pravde. Iz bezdana aždaja se trudi da pusti na nju otrov. Žena beži od njega u pustinju, ali kako je i tamo aždaja sustiže, skriva se u stenu /.../ Prema objašnjenju Svetih Otaca, žena koju vidi sveti Jovan jeste Crkva, obučena u Sunce pravde - Hrista. U poslednje vreme podići će se takvo gonjenje na Crkvu da će se ova skrivati u pustinji. Božanstvena liturgija će se služiti ispod zemlje. Ako ne bude bilo Božanstvene liturgije na zemlji, pomračiće se sunce i zemlja će prestati da daje rod.

Božanstvena liturgija je tačni snimak zemaljskog života Spasite1evog. Ima fotografija koje predstavljaju snimak nekoga. Pogledaš i kažeš: “Kako je sličan, i oči, i obrve i nos - sve isto kao da je živ”. Ako je to fotografija bliskog i voljenog čoveka, trudiš se da je sačuvaš, da bude uz tebe, jer ona zamenjuje tog čoveka, ako njega samoga ne možeš videti. Tako se i za Božanstvenu liturgiju može reći da je to tačna fotografija, tačni snimak celokupnog zemaljskog života Gospoda našega Isusa Hrista. Od Vitlejema, kuda je Prečista Deva došla radi popisa i gde se rodio Gospod i do Jordana, od Jordana do Getsimanije, od Getsimanije do Golgote, od Golgote do vaskrsenja, od vaskrsenja do Jeleonske gore - sve se vidi u Liturgiji. I mada mi ne spadamo među one blažene koji su živeli u vreme Gospodnjeg boravka na zemlji, blaženi su imali najveću moguću sreću da Ga vide licem u lice, ipak smo, posedujući dragoceni dar koji nam je ostavio Gospod, gotovo isto onako srećni kao i oni.

Kao što ponekad majka vodi dete za ruku, ponekad sedi kraj njega i pazi ga, a ponekad ga uzima u naručje, miluje, mazi i hrani, tako i Gospod u svim crkvenim službama i u ličnoj molitvi kao da nas drži za ruku, pazi na nas iz daljine, a na Božanstvenoj liturgiji On nas uzima u Svoje naručje, smešta nas sa Sobom za sto i hrani nas sa Svoje trpeze. U svim službama, osim Liturgije, mi razgovaramo s Gospodom kao preko telefona, a u Božanstvenoj liturgiji razgovaramo s Gospod licem u lice, mi kao da Mu neposredno govorimo svoje potrebe, lično zahvaljujemo i molimo Mu se. Zato je molitva Božanstvene liturgije delotvornija nego molitva bilo koje druge službe. Zato je ustanovljeno da se za pokojnike treba moliti na Božanstvenoj liturgiji. Naročitu radost ona unosi u duše usnulih. Božanstvena liturgija je prozor koji je Gospod probio u grešnom, neverujućem i preljubotvornom svetu, prozor kroz koji ulazi svež vazduh. Kad ne bi bilo tog prozora, vernici bi se ugušili. Božanstvena liturgija je jedini pouzdani temelj na koji moramo da omotavamo nit svog života. A na šta ćemo je drugo namotati? Na slavu? Ali taj temelj je truo. Na bogatstvo? Ali to je nepostojani temelj. I šta god pomenuli, sve je nepostojano, sve je truležno. Jedini istinski i jedini čvrsti temelj je Božanstvena liturgija.

Hrišćani prvih vekova hrišćanstva svakodnevno su prisustvovali Božanstvenoj liturgiji i pričešćivali su se svetim životvornim Hristovim Tajnama. Tada je život hrišćana bio toliko svet i neporočan, toliko su oni živeli u Bogu, da je njihov život bio zdrava priprema sebe za primanje Svetih Tajni i nije im bila potrebna posebna priprema. Ako je hrišćanin morao da odsustvuje ili ode na put, svi su uzimali, bio on rob ili gospodar, muškarac ili žena - svi su sa sobom nosili u maloj posudi Svete Tajne i pričešćivali su se sami. Svaki hrišćanin je obično nosio tri dragocenosti: krst, sveto Jevanđelje i posudu sa Svetim Tajnama. Na Božanstvenoj liturgiji, koju su pagani proganjali, hrišćani su prolivali svoju krv. Njih su mučili, raspinjali, spaljivali, često ubijali u samom hramu, u samim katakombama prilikom vršenja Evharistije. U antičko doba je bio običaj da se Liturgija služi na grobovima ubijenih hrišćana u znak toga kakvom je cenom kupljena Liturgija. Sada je u Crkvi ostalo sećanje na to - u svete antiminse se ušivaju čestice moštiju svetih.

Razmišljanja o značenju Božanstvene liturgije završićemo pričom o viđenju jednog starca i podvižnika. On je video ognjeno more: talasi su se uzdizali i besneli, pružajući strašan prizor. Na suprotnoj obali se nalazio prekrasni vrt. Otuda je dopiralo pevanje ptica, dopirao je miomiris cveća. Podvižnik čuje glas: “Pređi preko ovog mora”. Ali bilo ga je nemoguće preći. Duto je on stajao tako, razmišljajući kako da pređe i odjednom ponovo čuje glas: “Uzmi dva krila koja je dala božanska Evharistija: jedno krilo je božansko Telo Hristovo, drugo krilo je životvorna Krv Njegova. Bez njih se, ma koliko bio veliki podvig, ne može dostići Carstvo Nebesko”. Zato je Marija Egipćanka, koja se podvizavala četrdeset sedam godina i koja je dostigla to da se pri molitvi podizala u vazduh, molila starca Zosimu da je pričesti svetim životvornim Tajnama.

15. Majka Božja i liturgijska čistota

Pred početak Liturgije sveštenik, obukavši se, omiva ruke s rečima iz 25. psalma: “Umiću s nevinima ruke svoje”. Šta to znači? Ako se shvati bukvalno, sveštenik i svi prisutni, naročito pričesnici, morali bi biti kristalno čisti, tako čisti i nevini kako bi se u toj nevinosti oprala njihova dela - u protivnom ne bi se moglo pristupiti prinošenju žrtve. A je li to moguće? Ko od nas može reći da je čist? Ko je slobodan od greha? Ko je čist u pomislima toliko da ima smelost da čita te reči? Ako bi se one shvatile bukvalno, sveštenik bi prvi,

a za njim svi ostali, morali da pobegnu iz hrama. Ali sveta Crkva znajući naše nemoći, teši nas drugim objašnjenjem. Reči “umiću s nevinima ruke svoje” označavaju neporočnost Carice Nebeske. Čaša prikazuje Majku Božiju u čkjoj se čistoti očišćuju i sveštenik, i pričesnici, i svi prisutni. Jedna kap te čistote je dovoljna da se sva naša dela operu u njoj. Zato je dobro pre Liturgije moliti se Majci Božijoj da nam da delić Svoje čistote. Lep je običaj da se pred primanje Svetih Tajni ispuni pravilo “150 molitava ‘Bogorodice Devo’, raduj se”.

16. Liturgija: miomir Hristov

U Jevanđelju koje je upravo pročitano kaže se da su žene koje su pošle za Hristom - Marija Magdalina, Salomija i druge - posle pogrebenja Hrista Spasitelja pripremile mirise da bi sledećeg dana pomazale Prečisto Telo Gospodnje. Prijatelji moji, ljubljeni moji, pastvo moja, ovi mirisi su se sačuvali sve do danas, njihov miomiris osećamo, utešnu silu njihovu doživljavamo; ti mirisi su božanstvena, tajna, velika, divna, prekrasna, isceljujuća, oživljujuća, najdragocenija i najsvetija Liturgija.

Eto kakve su nam mirise podarili prvi sledbenici Gospodnji. Eto šta smo dobili od njih u nasledstvo. Taj dar isceljuje naše rane, očišćuje gubu duše, gasi sveproždirući plamen strasti. Kada ne bi bilo tog dara, mi bismo poginuli u ovom svetu, punom nečistote i svakakve prljavštine, živi bismo istrunuli u njemu, ugušili bismo se u njegovom strašnom smradu. Ja sam već više puta posvedočio pred vama da ako sam još živ, ako još uvek dišem, nesrećan i grešan, ako još nisam istrunuo od mojih grehovnih rana, to je samo zato što udišem čudesni miris Liturgije, što su moja usta osveštana živonosnom Krvlju Gospoda Spasitelja moga. Božanstvena liturgija je so koja zadržava u meni svoj nebeski miris. Ona je moja palica koja me zadržava od pada; ona je moje sidro koje me spasava od potapanja; ona je moje sunce koje osvetljava mrak bezdana grehova mojih; ona je radost, ushićenje, krepost, život moj. Ovde tek počinjem Božanstvenu liturgiju a završiću je tamo, na nebesima, sa onom decom mojom koja će mi ostati verna, koja ovde sa mnom posećuju Božanstvenu liturgiju, vole je, hrane se iz tog miomirisnog i životvornog izvora.

U književnim delima pisci ne otkrivaju odmah svoju misao, ponekad treba dugo čitati, do sredine dela, da bi se shvatilo šta autor hoće da kaže. Isto su tako postupili i Sveti Oci prilikom sastavljanja Božanstvene liturgije. Oni dugo pripremaju osećaj vernika da primi najvažniji njen deo. Pozvavši hrišćane da budu pažljivi, sveštenik u oltaru uzvikuje: “Blagodat Gospoda...” To se objavljuje tema Božanstvene liturgije, tu se kratko izražava sav njen smisao. Šta je to Liturgija? Ona je blagodat, milost, poklon Isusa Hrista. Pomislite, dragi moji, kakva je sreća dobiti blagodat Hrista Spasitelja, milostivi dar Njegov. Znači, mi smo blagodatni, ovenčani milošću Gospoda Isusa Hrista. “I ljubav Boga i Oca” - eto šta je još Liturgija božanstvena, ona je ljubav, znak ljubavi Boga Oca.

Bog je tako zavoleo svet da je dao Sina Svog Jedinorodnog “da niko ko veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni”. Beskonačnu ljubav Božiju svedoči Liturgija zato što ona pre svega svedoči o toj najvećoj žrtvi. Kako je ne ceniti, kako ne ići na tu večeru ljubavi Božije! “Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duha...” - ne uzdrhti li u sveštenom trepetu vaša duša, slušajući ove reči? Vi ste pričesnici Duha Božijeg, vi ste Mu srodnici, činite deo Njegovog bića. O, kakvu sreću, kakav neizmerni dar imamo u Božanstvenoj liturgiji, ako kroz nju postajemo srodnici Svetoga Duha Božijeg Utešitelja! Ne gubite taj dar Boga vašega, čuvajte ga. Trudite se da miris tog dara zapahnjuje vašu dušu, sav vaš život. /Ako/ potcenite taj miomirisni cvet Božiji, istrunućete u bezumlju vašem. Mislite li da nas je slučajno zadesila nesreća, da slučajno neviđeni crv jede naš hleb i naš ozimi usev?

Ne, to nije slučajno. Seljaci su zaboravili Hristov miomiris, Božanstvenu liturgiju. Na praznik umesto u crkvu idu na pijacu, na njivu, uzimaju sekiru i kosu. Ja se ne čudim ako ništa ne ostane na njivama - tako smo razgnevili Gospoda potcenjivanjem Njegovog dara.

Sve dok koristimo miris Božanstvene liturgije, sve dok smo Hristovi, mi smo sami blagodatni - mi smo blago koje dajemo drugima. Mi nosimo na sebi pečat, pečat ljubavi Božije, mi smo srodnici Svetome Duhu Utešitelju i možemo drugima da dajemo utehu. Ako okrenemo leđa Hristu, ako ne posećujemo Božanstvenu liturgiju, izgubićemo taj dar Božiji i odmah ćemo dobiti drugi dar, ali ne od Hrista, već od antihrista, od satane zato što tamo gde nema Hrista, tamo se ne stvara prosto praznina, već je to prostor u kome se daju darovi satane; ali on nije dobrodavac, već zlodavatelj: zlobu, neprijateljstvo on stavlja u srca svojih sledbenika. Nad nama zacaruje ne svetla blagodat ljubavi, ljubav Boga Oca, već mračna mržnja đavola, mi postajemo pričesnici ne Bogu, već satani. Teško onome koji ga pripusti blizu sebe.

Eto zašto neprestano pozivam na Božanstvenu liturgiju, ona je blagost sveta, ona je ljubav večna, bliskost Duha Svetoga. Neki ne blagodare za taj neizmerni dar Božiji i /smatraju/ da nije važno ako propuste bez potrebe službu Božiju. A ne znaju da mogu jednom ili dva puta propustiti, a onda se mogu i navići na tu lišenost; i tada će malo po malo, umesto blagodati i srodnosti Duhu Svetome postati zlodatni, srodni duhu tame. Eto zašto je drevna Crkva odlučivala one koji bi propustili tri /nedeljne/ Liturgije.

Daruj, Gospode, Svoju blagodat i ljubav onoj deci mojoj koja ljube Tvoju Liturgiju i udostoj ih da i tamo, gde ću je ja završiti, budu sa mnom.

17. O Hristu, našem Orlu i vozglasu “Gore imajmo srca!"

Prijatelji moji, mili moji. Postoji na svetu bezdan, provalija strašna i užasna. Ona je bila mračna zato što kroz njen mrak nije prodirao nijedan zrak sunca; bila je zagušljiva zato što vazduh u njoj nije osvežavala nijedna struja čistog vazduha; bila je puna svakojakih gmizavaca, zmija i smrada. I u tom bezdanu su se mučili zatvorenici, patili su puni tuge i žalosti. I najednom je u tu provaliju sleteo čudesni moćni orao. Raširio je svoja krila i uskliknuo: “Svi vi koji se mučite u ovom beznađu, koji ste zatvoreni, koji tugujete i gušite se, uhvatite se za moja krila, držite se za njih što čvršće i ja ću vas izneti na visinu, prema suncu”. Poverovali su sužnji orlu, čvrsto su se uhvatili za njegova moćna krila i snažni orao ih je poneo iz bezdana. Sve više i više se uzdižu on i oni koji se drže za njegova krila. Evo već se pokazala zemlja ali orao se ne zaustavlja. “Mi već vidimo našu dragu svetlost, hvala ti, kuda nas još nosiš?” - govorili su orlu. “Samo se držite što čvršće, poneću vas još više, prema samome suncu”. I on je počeo da se uzdiže sve više i više. Prošao je nebo koje blista sjajnim svetilima, proleteo je drugo nebo, dostigao treće, dostigao je nebo nad nebesima, ali i tu se nije zaustavio već se podigao do samog prestola Večnog Sunca, i tu je pred licem Svemogućeg, skinuo sa sebe svoj teret.

Prijatelji moji, taj orao je Hristos Spasitelj naš. Bezdan, odakle je izveo ljude je pakao, ad, gde su se u lancima i okovima satane mučili utamničeni starozavetni ljudi: proroci, pravednici i svi drugi umrli. Njima, žalosnima je i sleteo orao zato što ga orlom naziva tekst Svetog Pisma. Upravo je tim stradalnicima sišao vaskrsli Gospod kada na zemlji niko nije znao za Njegovo vaskrsenje, kada tamo još nije zarudela zora vaskrsenja.

Već sam govorio da vozglasi: “Milosrđem Jedinorodnog Sina Tvoga”, “Mir svima”, “Ljubimo jedni druge” znače prvu propoved vaskrsenja u adu. Pevanje Simvola vere znači ushićenje onih prvih kojima je bila donesena ta vest. Vozglas “Gore imajmo srca” jeste pojava u adu Samog Izbavitelja. Čim se On pojavio raspršio se mrak adskog bezdana. On se pojavio i pala su vrata večna. Vaskrsli je stao na ta vrata, gazeći njih i okove nogama, kao što se to prikazuje na slici Vlahernskog hrama. Prvoga je Gospod pozvao palog Adama, ovaj je zgrabio moćno krilo - ruku Spasiteljevu i prionuo uz nju u ushićenju blagodarnosti. S druge strane je Eva. Ona ne sme čak ni da pogleda na Izbavitelja i pala je ničice. Zatim proroci i drugi starozavetni pravednici idu “veselim nogama, Pashu hvaleći večnu”.

Dakle, izvođenje umrlih iz ada pominje se u vozglasu “Gore imajmo srca”. Ali i sada postoji pakao, strašan, mračan, užasan, nepodnošljivo težak - pakao duše. To je onda kada dušu obuzima tuga usamljenosti, kada se čoveku čini da su ga svi zaboravili, da je ostavljen, kada duša zaranja u bezdan strasti, tih gmizavaca našeg života. I upravo u taj bezdan očajanja i greha sleće orao - Spasitelj da bi na Svojim moćnim krilima izneo dušu prema Suncu Nezalaznom. Ta krila su Prečisto Telo Hristovo i časna životvorna Krv Njegova. Ko ne zna taj pakao, ko nije doživeo te trenutke potpunog očajanja, potpune ostavljenosti, i ko posle pričešća životvornim Hristovim Tajnama nije dobijao blagodatnu pomoć i iscelenje? A upravo te sveisceljujuće Svete Tajne dobijamo na Božanstvenoj liturgiji. Koliko moramo biti zahvalni Gospodu za taj biser koji nam je darovan. Sveti Jovan Zlatoust kaže da čak i kada nikada ne bismo okusili Svete Tajne, već kada bismo ih samo videli kako ih pronose pred našim očima, i tada bismo morali da zahvalimo Gospodu, a mi se eto udostojavamo i da ih okusimo.

Mojim ustima, koje tek što su primile sveto Telo, mojim jezikom, koji tek što je okvašen životvornim Tajnama, prizivam tebe, nesrećni, jadni prijatelju moj, grešni, slabi, koji si ogrezao u strastima, koji si iznemogao u borbi sa iskušenjima: dođi ovamo prema svetoj Čaši - i okrepićeš se zato što je tu sila; dođi ovamo i preporodićeš se zato što je tu život. Dođi ovamo i prosvetićeš se zato što je ovde svetlost; dođi ovamo i izaći ćeš iz provalije pakla, čak i kad bi tamo bio u samim kandžama satane. Samo dođi ovamo zato što je tu spasenje.

Samo ne oklevaj, samo ne potcenjuj najveći dar Božiji, samo skrušeno przovi: “Pomiluj me”; veruj da ćeš tu biti uslišen. Samo se podigni iz svetovne brige, iz svetovne sujete, pune pohote sveta i nečistote. Uznesi se gore srcem, uzmi dva spasonosna krila, idi prema čistom izvoru Božanstvene liturgije.

Sveti Oci su znali za veliku silu Božanstvene liturgije i ispovedali su svoje strahopoštovanje pred njom. Prepodobni Serafim je, kada su mu rekli da je njemu, bolesnom, teško da ide na Liturgiju, odgovorio: “A ja ću četvoronoške dopuzati ako više ne budem u stanju da hodam”.

“Gore imajmo srca”; “gore” - prema visini, iznad zemaljskog treba da imamo srca. Ovaj vozglas nas poziva da uznesemo svoje srce iznad svega donjeg, zemaljskog, da se podignemo uvis mišlju pred najvažnijim trenutkom u Liturgiji. Barem za to vreme treba da zaboravimo sujetu i brigu svakodnevnog života. Budi kao anđeo, ispunjen mišlju samo na Boga i na služenje Njemu. Jer ovde je sad On prisutan i blagosilja te.

Prepodobni Serafim je video kako je Gospod Isus Hristos, okružen oblacima sila nebeskih od zapadnih dveri išao prema istočnim. Svojim raširenim rukama blagosiljao je vernike koji se mole, štiteći ih rukama kao krilima. Videli su Ga i drugi sveti, videli su i osećali Njegovo prisustvo drevni hrišćani. Samo Ga mi svojim plašljivim srcima koja se nikada nisu podizala uvis, samo Ga mi nismo videli. Ali treba samo malo da se uzdignemo iznad naših zemaljskih briga - i već osećamo Njegovu bliskost. Eto zašto su na poziv da se uzdignu “gore” drevni hrišćani svi, koliko god ih je bilo u hramu uzvikivali: “Imamo ih ka Gospodu” - imamo srca koja su uznesena Gospodu. Kod nas sada odgovaraju tako samo pojci.

Poziv “Gore imajmo srca” priprema nas za najsvečaniji deo Božanstvene liturgije”, koji počinje vozglasom: “Zablagodarimo Gospodu” i završava se: “I daj nam da jednim ustima i jednim srcem...” Ovaj deo se naziva evharistijskim kanonom. Grčka reč evharistija znači blagodarenje. Kanon znači pravilo, obrazac. Na taj način taj deo se naziva obrascem blagodarenja: to je zato što taj deo Božanstvene liturgije i služi kao blagodarenje Gospodu za Njegove najveće darove. “Laganom Evharistijom” kod nas taj deo je nazvan zato što se odlikuje vrlo sporim pevanjem za čije vreme sveštenik tajno čita dugačke i dirljive molitve. Evharistijski kanon je najvažniji, najdirljiviji i najstrašniji deo božanstvene, tajanstvene, čudesne, velike, najsveštenije Liturgije. To je njeno jezgro. I karakteristično je da se taj deo sačuvao do danas onako kako ga je ustanovio lično Gospod Isus Hristos na Tajnoj večeri, kako su ga sastavili sveti apostoli Jakov, koji je prvi zapisao himnu Božanstvene liturgije, Pavle koji je uneo u nju molitve koje je čuo od anđela, tajnovidac Jovan Bogoslov.

Proskomidija, Liturgija oglašenih, Liturgija vernih - sve one su vremenom pretrpele mnoge izmene i skraćivanja, ali evharistijski kanon je ostao bez ikakve promene. Ruka kasnijeg pisca svete Crkve nije dotakla njegove bogonadahnute molitve. U celom hrišćanskom svetu /.../ taj kanon /je zadržao drevne crte/. Evharistijski kanon se deli na šest delova: 1) proslavljanje Boga, 2) Serafimska pesma, 3) uznošenje, 4) blagoslov svetih Darova, 5) pominjanje svetih, 6) završetak kanona, zaključak.

Prvi deo evharistijskog kanona je proslavljanje. Mi proslavljamo, zahvaljujemo Gospodu za Njegovu milost prema nama. “Zablagodarimo Gospodu” - uzvikuje sveštenik u oltaru i arhijerej na amvonu - osenjujući vernike svećama dikirija i trikirija. Kao odgovor vernici poju: “Dostojno i pravedno” /.../ Kao što vidite, tu se pominju svojstva Božija, Boga neizrecivog. Osobito je značajan naziv Božiji “Sušti” - to tajanstveno veliko ime Gospod je Sam Sebi dao u Starom Zavetu, kada je Mojsije kod nesagorive kupine upitao: “Kako da Te nazovem, kada me budu pitali za Tvoje ime?” - “Reci da sam ja Jahve - odgovorio je Bog - zato što sam ja Gospod Tvoj”. Sij, Sušti, Onaj Koji Jeste - na jevrejskom glasi Jahve.

Veliko je značenje tog imena, ono znači da istinski postoji uvek i večno samo Bog. Ipak, ako živimo, delujemo, krećemo se, to je samo zato što nam On to dozvoljava. Bez Njega mi smo ništa. Kada ne bi bilo Boga, ne bi bilo ni nas, ne bi bilo ni naše zemlje ni celog sveta. “Koji uvek postojiš, na isti način postojiš” - kao zakletva zvuči taj izraz, on pokazuje da mi priznajemo to svojstvo Božije kao nepokolebljivu istinu. I upravo tome Bogu Koji Jeste dalje blagodari sveštenik: “Ti, i Jednorodni Tvoj Sin i Duh Tvoj Sveti”. /.../ Eto zašto zahvaljujemo Gospodu; zahvaljujemo, najzad, i zbog toga što On prima naše ljudsko služenje vezano za evharistijsku Čašu, kada Njemu predstoje hiljade i ogromno mnoštvo sila nebeskih. Ali nije njih iskupio Svojom Krvlju Sin Božiji, nije radi njih dolazio da bude zaklan, već radi nas grešnih i slabih.

To blagodarenje još bolje je izraženo kod Vasilija Velikog, čija je Liturgija daleko duža od Liturgije Jovana Zlatousta. Zbog nemoći ljudske, da bi svima pružio mogućnost da borave na Liturgiji, ona se postepeno skraćivala. Liturgija Vasilija Velikog sada se služi samo deset puta godišnje. /.../

Eto kako se proslavlja Gospod u prvom delu evharistijskog kanona. Eto zbog čega moramo da uznosimo svoje molitve. “Gore imajmo srca” da bismo blagodarili, da bismo proslavljali Gospoda. I ja, slabi,najgrešniji, ponovo i ponovo zovem ustima koje su natopljene božanskom Krvlju: idite na Liturgiju, shvatite da ono što ste učinili toga časa kada se služi Liturgija, da to nije učinjeno iz nužde, niti zbog naređenja…

18. Serafimska pesma I

Prošlog puta sam objasnio prvi deo evharistijskog kanona koji se naziva proslavljanje. Drugi deo nosi naziv “Serafimska pesma”. Prijatelji moji, delima slavnih pisaca posvećujemo mnogo pažnje, proučavamo ih duto i brižljivo. Ako delima prolaznog, uvek nesavršenog i ništavnog ljudskog uma poklanjamo tako mnogo pažnje, koliko tek onda usrdno, brižljivo i podobno moramo da proučavamo dela i tvorevine uma prosvećenog Duhom Svetim.

I kakvo blagosloveno ushićenje, kakav svešteni trepet treba da obuzima našu dušu kada se izgovori naziv “Serafimska pesma”... Pesma serafima koji najbliže predstoje pred prestolom Svedržitelja, koji plamte ognjem ljubavi božanske, kako se kaže u jednom sveštenom tekstu. Ljubav serafima je plameno goruća. I ti ognjeni služitelji Gospodnji neućutno Ga proslavljaju, neumorno pojući: “Svet, Svet, Svet, Gospod Savaot, puna su nebesa i zemlja Tvoje slave”.

Ko je čuo tu čudesnu pesmu, koji nam je kompozitor preneo tu nebesku muziku? Pet ljudi, ljubljeni moji, čuli su nebesko pojanje, pet kompozitora su ponovo stvorili slavoslovlje ognjelikih serafima tri čoveka u Starom Zavetu i dva u Novom. Čuo je pesmu serafima božanstveni Isaija, koji je ushićeno objavio Božanstvenu liturgiju uStarom Zavetu. U šestoj /glavi/ svoje knjige on priča ovako: u trepetusu pokrivali serafimi lica svoja, ne usuđujući se da gledaju lice Božije. Kako tek mi treba da treperimo kada nas On udostojava ne samo dagledamo, nego i da Ga primamo našim ustima u Tajni svetog Pričešća.Pomislite kakva nam se velika milost Božja javlja u to vreme.

Drugi koji je čuo pesmu serafima i koji ih je video bio je pobožni Jezekilj. On je video presto Gospodnji koji drže četiri živa bića i koji se sada prikazuju kao četiri jevanđelista. U spomen tih živih bića izgovaraju se u Božanstvenoj liturgiji reči: “Pojući, kličući, uzvikujući i govoreći”. Onaj koji poje je orao, koji kliče je tele, koji uzvikuje, ili na grčkom, koji riče, je lav, koji govori je čovek. Prilikom izgovora ovih reči đakon zvezdicom udara po diskosu četiri puta označavajući glasove tih živih bića koji drže presto Gospoda Savaota. Treći koji je video slavu Božiju je prorok Danilo: Večni je sedeo na prestolu i hiljade hiljada i bezbroj njih su Mu služili. Reke ognjene su proticale pred Njim…

U Novom Zavetu Gospoda je video prebožanstveni apostol Pavle, koji je bio uznesen do trećeg neba i čuo je reči koje je čoveku nemoguće da prepriča. I najzad, Jovan Bogoslov, tajnovidac i apostol, na ostrvu Patmosu je video Gospoda u slici veličanstvenog Sina Čovečijeg i opisao to viđenje u svom Otkrivenju.

Eto ko je prepričao apostolu Jakovu i drugim tvorcima Božanstvene liturgije Serafimsku pesmu. Pomislite samo, prijatelji moji, čiju to pesmu pevamo: serafimsku, anđeosku. Sam naziv već osveštava naša usta, jer nemojte misliti da ništa ne znači kada izgovarate ime anđela, svetih, najslađe ime Gospoda Isusa Hrista, Presvete Bogorodice. Ne, ta imena nisu reči koje mi prosto izgovaramo; ako se izgovaraju s odgovarajućom pažnjom i strahopoštovanjem, ona nas osveštavaju i prizivaju na nas blagodatnu milost i pomoć onih čije ime izgovaramo: “Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas, grešne”. “Presveta Bogorodice, spasi nas”. Budući izgovarane najpre ustima, one zatim prelaze u srce. Samo što ih mi ne izgovaramo kako treba, eto zašto i ne osećamo blagodatno dejstvo tih reči. Ako bismo ih prizivali barem onako kao što zovemo domaću životinju koja dugo neće da dođe kod nas, i tada bismo osetili silu svetog imena. Ali mi je ne osećamo. Hladna su naša usta, ne uzdižu se naše reči molitve prema svetima, ne vezuju nas za njih.

“Sveti, Sveti, Sveti” - neprestano danju i noću klikću serafimi; dvama od svojih krila oni pokrivaju lica - takvo strahopoštovanje osećaju pred Svemogućim da se ne usuđuju, da smatraju sebe nedostojnim da gledaju svetli lik Gospodnji. Dvama krilima pokrivaju noge i dvama krilima lete. Dok u hramu vernici ponavljaju slavoslovlje serafima, sveštenik se tajno moli: “Sa ovim blaženim silama...” U ovoj molitvi se objašnjava zašto moramo da blagodarimo Gospodu, zašto Mu neućutno poju serafimi. “Sveti… i Presveti” je On zato što je tako svet zavoleo da je “Sina Svog Jedinorodnog dao da niko ko veruje u Njega ne pogine”. Eto uzroka takvoga ushićenja na nebesima, tako trepetnog strahopoštovanja.

Gospod je Tvorac sveta i njih, svetlih duhova. Gospod Svemogući i Strašni na Kojeg nebeski žitelji ne smeju ni gledati. On je tako zavoleo svet grešni, nečisti, pun greha, zla i pohote, pun prljavštine - ovaj svet On je tako zavoleo da je dao Sina Svog Jedinorodnog za njegovo spasenje. Pomislite, dragi moji, dao je Sina Svoga. I taj Sin je došao, propovedajući mir i ljubav, ali oni radi kojih je došao, podigli su Ga na krst, osudili na neizdržljive muke, predali na smrt. Uzdrhtala su nebesa, pokolebala se sama zemlja; serafimi i heruvimi su se drhteći i u zbunjenosti pokrenuli. Prestoli, gospodstva, vlasti, načela, arhanđeli i anđeli su u strahu i trepetu. Sin Jedinorodni pred Kojim oni u trepetu predstoje - On, ponižen i iznemogao umire na krstu.

Čuveni slikar Vasnjecov je sjajno prikazao to na slici koja nosi naziv “Tako je Bog zavoleo svet”. Nebo je pokriveno tamnim oblacima iz kojih se čini da će se svakog trenutka čuti prasak groma; ognjene munje presecaju tamu koja pokriva zemlju i osvetljavaju krst na kojem umire Sin, a iznad oblaka na prestolu Večni gleda na zemlju. Pred Njim su u gomilama serafimi - uplašeni, zaprepašćeni. Jedan od njih je pružio prema Njemu ruke, kao da Ga pita za tu tajnu, nedokučivu čak i njegovom svetlom razumu; drugi je prionuo uz rame Savaota, pun straha, on je čak prestao da poje, umukla je privremeno njegova svečana pesma. Dva druga serafima pala su ničice pred prestolom i tonu u oblacima, kao što tone lebdeći orao u plavetnilu neba. “Tako je Bog zavoleo svet da je dao Sina Svog Jedinorodnog, da niko ko veruje u Njega ne pogine”.

Prijatelji moji, ljubljeni moji, razumete li vi te reči: “Bog je zavoleo svet”; i Sin Njegov, Koji je pun iste te ljubavi, sišao je na zemlju, primio je obličje sluge, primio je svako poniženje, i najzad, umro sramnom smrću. Štaviše: On, Sin Jedinorodni Boga Jednosuštnog Njemu, na večeri je, uzevši hleb, prelomio i dao ga, govoreći: “Uzmite, jedite”, i čašu je dao govoreći: “Pijte iz nje svi”. Pričestivši tako Svoje učenike, On je isti dragoceni dar predao i nama koji verujemo u Njega. Mi jedemo Telo Njegovo i pijemo Krv Njegovu.

U Njegovu Krv umačemo naš jezik i naša nečista i prljava usta. Taj božanski dar prodire u naše biće, prolazi u sve naše zglobove. On nam je dao Božanstvenu liturgiju, za vreme koje se svaki put tajanstveno prinosi strašna Žrtva. Takva je velika Božija ljubav prema nama, tako beskrajna, da se prostire na ceo svet, na sva stvorenja, čak i na prirodu. Jer samo zato što se prinosi ta Žrtva zemlja daje svoje plodove. Ta zemlja je bila prokleta, jer ona je morala da donosi trnje.

Ako mi jedemo hleb, to je samo zato što je on potreban za Božanstvenu liturgiju, zato što se svaki dan stavlja na žrtvenik i na presto u spomen Jaganjca zaklanog, zato što se svaki dan služi tajnoj strašnoj Žrtvi. I dok se vrši Božanstvena liturgija ničeg se ne bojim: ni gladi, ni crva, ni suše, ni grada. Znam da je hleb potreban za Liturgiju i zemlja će ga dati. I ako bi nebo postalo bakarno, ako bi se zemlja osušila i skamenila, ne bih se bojao da ćemo propasti. Ne, Žrtva se prinosi, sveštenik uzvikuje: “Tvoje od Tvojih...” I zemlja daje ono što treba prineti prilikom izgovaranja tih reči. Ne bojim se ničega, uzdajući se u Boga Koji je tako zavoleo svet.

Ali teško nama ako prestane da se vrši Božanstvena liturgija, teško nama ako prestane beskrvna Žrtva. Tada će svet propasti. Zemlja neće dati ploda zato što je prokleta i živi samo zahvaljujući neizrecivoj Njegovoj ljubavi i Njemu služi hlebom. Sunce neće dati svetlost zato što je ono potrebno radi odgajanja žita za Božanstvenu liturgiju. Svi ćemo mi umreti zato što svi živimo samo Hristom našim. Ali ja verujem da neće prestati služenje Liturgije i serafimi će zajedno s ljudima večno pojati: “Sveti, Sveti, Sveti, Gospod Savaot”.

19. Serafimska pesma II

Danas hoću podrobnije da se zaustavim na drugom delu evharistijskog kanona - na Serafimskoj pesmi. Šta znače reči te nevelike pesme koju je sveti prorok Isaija čuo u svom neobičnom viđenju: “Sveti, Sveti, Sveti”? Mislim da su te reči svima razumljive; razumljivo je i to zašto se ponavljaju tri puta. U Starom Zavetu često srećemo pominjanje triju lica Presvete Trojice. Serafimska pesma ispoveda taj naš najveći dogmat. Reč pak “Savaot” zahteva objašnjenje. U prevodu s jevrejskog ime Savaot bukvalno znači Gospod nad vojskama. Veliko je to ime. Razmislite o Njemu. Bog se naziva Gospodom nad vojskama. To je pre svega zato što je On Tvorac nebeskih vojski.

Ali to ime znači i to da Gospod posebno blagosilja, posebno štiti sve one koji vojuju u Njegovo ime ili, boreći se sa svojim strastima, sa đavolom, sa ovim svetom preljubotvornim i zlim, koji ustaju u odbranu imena Gospodnjeg protiv Njegovih neprijatelja.

Gospod ne voli duhovno slabe, plašljive i mlitave. On zahteva od nas smelo i hrabro ispovedanje Njega kao Gospoda. Crkva Božija proslavlja svetitelje, pravednike, prepodobne, ali naročito visoku nagradu Gospod obećava učenicima koji su doživeli fizičke, telesne muke za Njega ili onima koji podnose duhovne muke - podsmehe, gonjenja, ruganja, klevetu zbog proslavljanja imena Njegovog. Takve naročito proslavlja Gospod. I nas uči da bez bojazni čvrsto stojimo na braniku Njegove Crkve: da, ne bojeći se stradanja i gonjenja, branimo njene temelje, njene ustanove i dogmate; da hrabro podnosimo svakojaka iskušenja i napasti od neprijatelja, naročito slugu kneza tame; da se istrajno i uporno borimo protiv greha i strasti svojih. Takve snažne borce naročito štiti Gospod Svojom milošću, naročito promišlja o njima sa osobitom pažnjom i oni uživaju osobitu pažnju i brigu Njegovu. Kao što se zemaljski vojskovođa brine o svojim vojnicima, zna svakog ponaosob, zna potrebe svakoga, tako se Gospod nad vojskama, Gospod, vojskovođa nebeski, brine i zna ponaosob svakoga od Svojih vojnika. Svi Njegovi proroci, svi Njegovi apostoli bili su istovremeno i Njegovi vojnici. Svi su oni podneli tešku borbu i podvig mučeništva za ispovedanje Njegovog Imena. I kakvom je ljubavlju, brigom i zaštitom obasipao Gospod sve te služitelje i vojnike Svoje.

Eto, dragi moji, u vreme kad se poju te reči: “Sveti, Sveti, Sveti”, molite se da vam Gospod da smelost u borbi protiv greha, da vas ukrepi da čvrsto stojite na braniku Njegovog imena. Kad se poju te reči: “Sveti, Sveti, Sveti”, zavirite u sebe, pogledajte ko ste vi, jeste li vojnici Cara Nebeskog, koji smelo i odvažno idu na neprijatelja, đavola i sluge njegove ili ste vi dezerteri koji su napustili bojno polje, koji su sramno pobegli od zastave svog vojskovođe. Ne zaboravite da pravilno i čvrsto držite mač Gospodnji - krst Njegov. Znamenjem krsta Njegovog pobeđujte neprijatelje vidljive i nevidljive. Obucite se, po reči apostola, u sveoružje spasenja. Hrabro stojte, braneći Crkvu Božiju i sveto ime Gospodnje. Gospod nad vojskama Koji prebiva u saboru Svojih mučenika, podvižnika i boraca protiv strasti, poslaće vam naročitu milost. Dalje reči: “Puni su nebo i zemlja slave Tvoje” - potpuno su razumljive. One znače: nebo i zemlja su puni slave Tvoje, ceo svet objavljuje slavu Božiju.

Sledeća reč je Osana. Hoću da vam objasnim: Osana, na jevrejskom hošijana, na grčkom osana znači pozdrav: zdravo, pozdravljam te, neka ti bude dobro. Eto kako se mogu prevesti te reči. Svaki narod iskazuje svoju radost, svoj pozdrav prilikom susreta sa svojim istaknutim ljudima, na primer s vođama, sa naročitim usklikom. Jevreji su izražavali ta osećanja tom rečju - hošijana. U starozavetnoj Crkvi praznovao se takozvani praznik senica, kada su Jevreji izlazili u polje, pravili šatore, pokrivali ih zelenilom i tamo su proslavljali ceo praznik. Jevrejska deca su, uzevši u ruke grančice, trčala po polju i pri susretu mahala jedna drugima i vikala: “hošijana”, osana, to jest, “pozdravljam vas, zdravo, neka vam bude radost”. Istim usklikom sretala su deca (u najvećem broju) Isusa Hrista Spasitelja kada je ulazio u Jerusalim.

Naše pojanje “Osana na visini, blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje” izražava pozdrav Hristu Koji dolazi. Videći Njegovu beskonačnu ljubav prema ljudima, videći Ga kako ide na žrtvu, serafimi Ga s trepetom pozdravljaju i ceo svet ponavlja za njima, sva priroda, sva okolina Ga hvali. Zbog čega ceo svet prinosi hvalu Gospodu? To nam objašnjava tajna molitva sveštenika. Kada se uhramu poje “Sveti, Sveti, Sveti” - serafimska pesma, sveštenik se moli: “Sa ovim blaženim silama...” - i završava: “Uzmite, jedite”. To je ono najveće dobro koje nam je darovao Gospod - Božanstvena liturgija. Eto zašto sleću u hram tušta i tma treperavih serafima - treperavih zato što te sile uvek predstoje tako blisko prestolu Gospodnjem, nalaze se u stanju trepeta od ushićenja ljubavi. A mi, ljudi, kojima se daje to dobro, odlazimo od njega, nemamo kada da odemo na Liturgiju, zamenjujemo je za tržnicu, za zemaljske brige. Prijatelji moji, bojte se toga, bojte se da izgubite darovano blago. Ako ga izgubimo, izgubićemo sve, zato što je ono izvor našeg života, osovina oko koje se okreće točak našeg života.

Eto to je ono što sam hteo da vam kažem u današnjoj besedi. A sada bih hteo da se zaustavim na Jevanđelju koje smo sada slušali i koje me uvek tako dira.

Jevanđelje priča o javljanju Hrista dvama apostolima koji su išli u Emaus. Oni u početku nisu prepoznali Isusa i tek kada je On, uzevši hleb, prelomio ovaj i dao im, otvorile su im se oči i oni su prepoznali Gospoda. Ovo javljanje Gospoda govori nam o Božanstvenoj liturgiji. Tu se takođe Gospod ne javlja otvoreno, već u vidu hleba i vina i samo u Tajni svetoga pričešća otkriva nam Sebe. Same radnje koje vrši Gospod ponavljaju se u Liturgiji, gde se takođe hleb i vino blagosiljaju, drobe se i daju se pričasnicima. Tek su u lomljenju hleba učenici prepoznali Gospoda. Tek u Božanstvenoj liturgiji Ga možemo prepoznati. Nije li gorelo srce u nama kada je On govorio s nama? - pitali su se apostoli kada ih je ostavio Gospod. I naše srce se razgoreva od ognja svetog Pričešća.

Ljubite svetu Liturgiju zato što se u njoj odražava Svetlost Tiha Hristos, ljubite je, zato što samo u Liturgiji možete videti i osetiti Hrista.

20. Tvoje od Tvojih

Živele su, dragi moji, dve porodice koje su stanovale u ogromnoj kući. Ali u životu tih porodica bila je velika razlika. Jedna je porodica zauzimala svetlu polovinu kuće, a druga mračnu. Prva porodica je u svojoj polovini imala velike svetle prozore kroz koje je prodirala jaka svetlost, čist i divan vazduh, pred očima se otvarao prekrasni vidik. Same prostorije su zahvaljujući svetlosti i vazduhu bile potpuno pogodne za život u zdravstvenom pogledu. Tu je bilo suvo, toplo i čisto… Ljudi koji su tu živeli bili su uvek zdravi i puni životne radosti. Druta polovina nije imala prozore i zato je tamo bilo mračno, tamno i hladno. A što je glavno, tamo su se svuda širila štetna isparenja i smrad zato što se kuća nalazila u niskom i močvarnom kraju. Ljudi koji su živeli u tom delu kuće često su bili bolesni, bledi, raslabljeni i mračni.

Prijatelji moji, ta kuća to je naš svet. Svetli prozori prve polovine su Božanstvena liturgija. Ja, grešni, usuđujem se da kažem da mi se u toj svetoj službi, kroz taj prozor otvara divan i prekrasan vidik večnog blaženstva, da mi se čini da srce neće moći da mi primi osećanje najveće zahvalnosti Bogu Koji mi je poslao takav dar.

Oni koji žive u svetloj polovini su oni koji veruju u Hrista, koji posećuju Božanstvenu liturgiju, koji udišu miomiris Božije blagodati koji se izliva u ovoj velikoj službi, koji uživaju toplotu ljubavi i svetlost Sunca pravde. Ti ljudi su duhovno zdravi, svetli, mirni, zato što se na njih prostire isceljujuća sila Duha Svetoga. Oni koji žive u tamnoj polovini su oni koji neće da budu s Hristom, kojima nije draga sveštena Liturgija. Jadni su to ljudi, oni ne osećaju toplinu Hrista Spasitelja. Njihov život je pun smrada i truleži zato što isparenja od smrada strasti prodiru u njihove duše. Oni nemaju prozore i ventilaciju da bi očistili svoje duše od te truleži, te je zato tako taman i mračan život takvih ljudi. Zato vas i ja pozivam, dragi moji, da posećujete Božanstvenu liturgiju, zato hoću da je razumete i volite, da ona bude svetlost koja obasjava najtamnije bezdane greha. Ona je toplota koja zagreva najstrašniju hladnoću duše. Ona je ljubav, i radost, i život.

Danas hoću da vam objasnim treći deo evharistijskog kanona - uznošenje svetih Darova. Ali sada hoću još jednom da zaustavim vašu pažnju na Serafimskoj pesmi, naime, na tajnoj molitvi sveštenika u tom trenutku na Liturgiji Vasilija Velikog. Ta molitva je sveobuhvatna i plamena himna Gospodu Tvorcu, Promislitelju Koji je izlio na ljude Svoje nebrojene milosti. Tu je svaka reč puna smisla, svaka reč je tvorevina najdublje mudrosti i blagodati.

Nije se uzalud sveti Vasilije Veliki dugom molitvom i postom pripremao za sastavljanje Božanstvene liturgije; zatim je odjednom u ognjenom molitvenom istupljenju pao ničice pred Presto, stvorio svoje čudesne molitve i zapisao ih. Evo molitve drugog člana evharistijskog kanona. Tu molitvu je verovatno sveti Vasilije pozajmio od samih serafima koji su sasluživali tome čudesnom čoveku. “Sa ovim blaženim silama… vaistinu si sveti i presveti...” Obratite pažnju, opet reč “vaistinu”, opet potvrda u istinitost onoga što se tu ispoveda; “... presvet, i nema mere veličanstvu svetinje Tvoje...” I zatim se objašnjava ta veličanstvenost, to jest, lepota Božija, “i u svemu si postupio s nama po pravdi i istinskom sudu: stvorio si čoveka”, i priča se o stvaranju čoveka, o njegovom blaženstvu i grehopadu, o obećanju spasenja: “Ustrojavajući mu spasenje kroz ponovno rođenje u Samome Hristu Tvom”.

Obratite pažnju: “Spasenje u Samome Hristu Tvom”. Kamen temeljac naše vere. Dugo se nabrajaju sve milosti Božije koje su ukazane grešnom ljudskom rodu. “Proroke si poslao” i dalje do reči: “A kada se navrši punota vremena” - tu se kaže, kao što vidite, o Hristu Koji “ponizi Sebe, uzevši obličje sluge”; i dalje pogledajte kakvo je podrobno ispovedanje, kakvo je duboko smirenje i snishođenje Bogočoveka, ciljevi Njegovog dolaska u svet. “I On, živeći u ovome svetu… steče Sebi nas - narod izabrani, carsko sveštenstvo, sveti rod”. Čujete li ko smo mi zahvaljujući iskupiteljskoj Hristovoj žrtvi? Carsko sveštenstvo, rod sveti. “I očistivši nas… prodane grehu” (đavo je izvršio kupovinu, on nas je kupio grehom), Hristos je, vidite li, sišao “krstom u ad… i svakom telu otvorio put”. Kao što sam govorio, sleteo je u ad radi nas svih, “i svakom telu otvorio put u vaskrsenje iz mrtvih”.

Dalje se govori o vaskrsenju i budućem Sudu. Kako se kratko, ali živopisno i tačno i duboko izlaže sva istorija ljudska od stvaranja čoveka do poslednjeg Suda. Kakvo savršenstvo ispovedanja. I najzad, završnim rečima: “I ostavi nam On...” - prelazimo na treći član evharistijskog kanona, na uznošenje svetih Darova. U Liturgiji Jovana Zlatousta taj se prelazak obeležava rečima: “Koji došavši...” Dalje reči “Uzmite, jedite”, sveštenik izgovara glasno i njih treba prihvatati kao reči Samoga Gospoda Isusa Hrista. On nas Sam poziva najsvetijim, nadragocenijim rečima koje je izgovorio u noći Svojih stradanja.

Zar ćemo ostati gluvi prema tom božanskom pozivu, dok za to vreme u hramu na taj poziv Hrista Spasitelja odgovaraju dvokratnim “Amin”, to jest, “zaista, uistinu”? Sveštenik tajno čita “Sećajući se dakle” i završava tu kratku molitvu vozglasom: “Tvoje od Tvojih...” U Liturgiji Vasilija Velikog dodaju se i reči: “Ovo činite Meni za spomen”.

U arhijerejskom služenju se još očiglednije nego u svešteničkom ističe misao da reči “uzmite, jedite” izgovara Sam Gospod Isus Hristos. Primećivali ste sigurno da se pred čitanje Jevanđelja skida omofor s arhijereja? Objasniću vam da je omofor najomiljenija Spasiteljeva odežda. To je zalutala ovca koju Pastir Dobri uzima na ramena Svoja. Skidajući omofor, arhijerej predstavlja običnog služitelja prestola Božijeg, jer se smatra da Gospod ne preko njega, već na drugi način, preko Jevanđelja, na primer, objavljuje Sebe ljudima. Ali pred uznošenje svetih Darova na ramena arhijereja se opet stavlja mali omofor. On više nije služitelj oltara, smrtan, grešan, nemoćan. Ne, pred prestolom stoji Sam Gospod. Njegov najsvetliji lik predstavlja arhijerej, Njegov glas vas zove: “Uzmite”. Pazite na reči vašeg Spasitelja, s pobožnim strahom ih slušajte, barem na kratko vreme zaboravite sve svetovne trice, svakojake razdore i životne brige.

Rečima “Uzmite, jedite” počinje treći član evharistijskog kanona - uznošenje svetih Darova. Pomenuvši božanske reči božanskog Učitelja, koje je izgovorio na Tajnoj večeri, sveštenik uzima u ruke svetu Čašu i diskos, podiže ih uvis i, govori: “Tvoje od Tvojih, Tebi prinoseći radi svih i za sve”. Na pevnici poju: “Tebe pojemo, Tebe blagosiljamo”. Objasniću reči vozglasa “Tvoje od Tvojih” - “Tvoje” - izgovara sveštenik, pokazujući Gospodu hleb i vino i kao da govori: “Tvoje, to su Tvoji darovi, plodovi Tvoje zemlje, koji su nam dati, i njih prinosimo Tebi”, zato što, ponavljam, više puta sam vam to govorio, zemlja samo zato i donosi plodove, žito i grožđe, samo zato nas ona nagrađuje za naš trud, samo zato što se hleb i vino svaki dan prinose na sveti presto prilikom vršenja Božanstvene liturgije. Ne nama, ne radi nas, grešnih, pokrivenih ranama greha, zemlja ne daje svoje plodove radi nas. Mi njih nismo vredni, ona ih daje radi beskrvne Žrtve i davaće ih sve dok se na zemlji bude služila strašna sveta Liturgija.

“Tvoje od Tvojih”, to jest od Tvojih slugu, od Tvojih ljudi. “Tebi prinoseći” - Tebi prinosimo - “radi svih i za sve”. “Radi svih” se može objasniti ovako: radi svih grehova, radi svih bezakonja. Kako su velike, kako su blagodatne reči “radi svih” - za sve, za sve grehe prinosi se ta Žrtva; sva bezakonja se skidaju Krvlju prolivenom za nas. Grešniče jadni, gresima pokriveni kao gubom, grešniče koji si pao u provaliju strasti, prikloni glavu, obodri se nadom zato što se i za tvoje grehe i nepravde uznosi Žrtva, tajna beskrajne ljubavi Boga prema čoveku. Eto kakvo radosno obećanje, eto kakav dar imamo u Božanstvenoj liturgiji. “I za sve” - tim rečima se izražava blagodarenje Gospodu za sve Njegove milosti prema nama. Mi prinosimo Tebi darove Tvoje, od Tvoje zemlje, od Tvojih slugu kao iskupljenje za sva njihova sagrešenja kao blagodarnost za sve Tvoje milosti i dobročinstva. Eto šta govori taj sveštenikov vozglas.

Sada pogledajte kako sveštenik drži svetu Čašu i sveti diskos. Uznoseći ih gore, on drži ruke prekrštene u obliku krsta: podižući uznošene Darove, on kao da sebe pokriva znamenjem krsta. Kako je tu krajnje dubok smisao! Sveštenik je čovek, on je grešan kao i svi i možda je čak i grešniji od svih - i on se usuđuje da prinosi tu strašnu Žrtvu pred kojom trepte sami serafimi, prvi od anđeoskih činova koji predstoje pred prestolom Božijim. On se usuđuje da se približi svetom Prestolu na kojem će nakon osvećenja darova biti Gospod Slave, Gospod nad nebeskim vojskama. Pa kako se usuđuje taj jadni i nemoćni grešnik da bude tako smeo? Kako ga munja, kako ga oganj nebeski ne spali, ne pretvori ga u pepeo? I drhteći zbog svoje nemoći, užasavajući se svoje službe, sveštenik, podižući ruke prekrštene u obliku krsta kao da govori: “Ne, Gospode, ne ja, ne uznose ove darove moje nečiste ruke. Na krstu Tvom ja ih uznosim Tebi, krstom Tvojim se pokrivam ja, u krst Tvoj se uzdam ja, vršeći ovu strašnu božanstvenu službu”. Ovo znamenje krsta otklanja oganj nebeski. Ovo znamenje krsta osveštava sveštenika od svake prljavštine i strasti. I pokrivajući se tim krstom, on bez bojazni stoji pred licem Onoga pred Kojim se i serafimi pokrivaju krilima.

Ali ovo znamenje krsta ima još jedan smisao. Za sve se uznosi Žrtva, za sve grehe. Ali kako smemo da molimo da nam se otpuste naši gresi, čime smo zaslužili tu milost? Time što na svakom koraku zaboravljamo zapovesti? Time što u svakom trenutku svoje samoživosti služimo svojim strastima? Kako se možemo nadati u oproštaj? Da, možemo se nadati, dobijamo oproštaj, dobijamo milost Božiju zato što se žrtva za naše grehe uznosi na krstu. On pokriva sve, sva naša bezakonja, taj pokrov se prostire nad celim grešnim svetom, svetom grešnim i preljubotvornim koji u zlu leži. Gospode, mi nismo vredni Tvoje milosti, mi smo puni svakojake prljavštine, ali mi imamo krsne muke Hrista Tvoga, mi na njih pokazujemo Tebi, mi se tim ranama pokrivamo, mi u ime Krvi Sina Tvoga molimo da nam oprostiš - eto šta govore te krstoliko sklopljene ruke, eto zašto se smelo usuđujemo da se nadamo u oproštaj. I taj oproštaj dobijamo u Božanstvenoj liturgiji. Ona je osovina sveta. Kao što točak može da se obrće samo ako je učvršćen na osovini, tako i naš svet, naš točak života može da se pokreće samo ako ima Božanstvenu liturgiju na kojoj se prinosi beskrvna Žrtva. I znajte da se ona prinosi za sve. Neka se ne preuznose oni koji neće da pogledaju kroz prozor Božanstvene liturgije, koji u bezumlju gaze najdragoceniji biser. Neka ne misle da mogu živeti bez Božanstvene liturgije!

Ako su još živi, ako jedu hleb, ako im izvori daju vodu, ako im sunce svetli i mesec izlazi na nebu, to je samo zato što se vrši Božanstvena liturgija, a bez nje bi nas zbog naših bezakonja odavno spalio oganj nebeski, odavno bismo istrunuli u provaliji naših strasti, ugušili bismo se u bezdanu životnih nevolja i briga. Krst - to je naše sidro. Krst - to je naš pokrov; krsne zasluge koje se pominju svaki dan na Liturgiji spasavaju svet od konačne propasti… “Mi koji smo krstom zaštićeni”.

21. Osveštanje Darova

O čemu može govoriti putnik koji je u vreloj pustinji utolio strašnu žeđ? O čemu može govoriti čovek koji je pronašao dragoceni biser? O čemu govori bolesnik koji je dobio isceljenje, isceljenje od teške, smrtne bolesti? Putnik će govoriti o izvoru koji mu je utolio žeđ. Onaj ko je pronašao blago neće prestati da govori o njemu. Isceljeni bolesnik će slaviti onoga koji mu je dao čudotvorni lek. Tako ja o čemu mogu govoriti, dobivši neiskazanu milost Božiju u Božanstvenoj liturgiji, ako ne o toj Liturgiji, svetoj, tajanstvenoj i prekrasnoj.

Danas ću reći nešto o četvrtom članu evharistijskog kanona, o osveštanju svetih Darova. Reći ću malo zato što se o tome toliko može govoriti da jedan ljudski život nije dovoljan da se sve ispriča. A i nemoguće je da se našim jadnim i nemoćnim jezikom govori ono što je i za anđele predmet divljenja, što s trepetom sozercavaju serafimi, što ne mogu u potpunosti da shvate ni sami heruvimi. To je strašna tajna presuštastvljenja svetih Darova, to jest, pretvaranja hleba i vina U Prečisto Telo Hristovo i Prečistu Krv Njegovu.

Treba reći da rimokatolička crkva ne izdvaja taj četvrti član evharistijskog kanona. Tamo smatraju da se od trenutka izgovaranja reči: “Uzmite, jedite” na svetom prestolu već nalazi Sam Gospod. Naša Pravoslavna Crkva smatra da se presuštastvljenje svetih Darova događa u vreme kada sveštenik izgovara reči: “I učini ovaj hleb...” - i dalje svete reči, što i sačinjava četvrti član evharistijskog kanona.

Uzdižući Čašu gore s vozglasom: “Tvoje od Tvojih”, sveštenik se ovako moli u tajnoj molitvi, dok u hramu poju “Tebe pojemo”: “Još Ti prinosimo ovu razumnu i beskrvnu službu...” Divne su reči: “I mili postajemo”, jer, činimo sebe milima Gospodu, bliskima i dragima. Eto kako je beskrajno veliko milosrđe Božije. On nam dozvoljava da za sebe smatramo da smo Mu mili.

Zatim sveštenik tri puta čita: “Gospode, Koji si u Treći čas apostolima Svojim nisposlao Presvetog Duha Svog...” Zatim blagosiljajući krsnim znakom sveti hleb, govori reči: “I učini ovaj hleb prečasnim Telom Hrista Tvoga”. Blagosiljajući vino govori: “A ono što je u Čaši ovoj...” - i na kraju, blagosiljajući i diskos i Čašu izgovara: “Pretvorivši Duhom Tvojim Svetim. Amin. Amin. Amin”. Izgovaranje ovih triju molitava jeste zapravo strašni trenutak presuštastvljenja. Prema učenju Crkve, od tog trenutka na svetom prestolu se ne nalaze hleb i vino - već samo Prečisto Telo Hristovo i sama Prečista Krv Hristova i sveštenik pada ničice pred tom svetinjom.

S kakvim trepetom, s kakvim strahopoštovanjem treba da predstojimo u tom trenutku pred licem Samoga Boga. Pomislite samo, ljubljeni moji, ne neko od svetih, ne anđeli Božiji, nego se Sam Gospod nalazi pred nama, pred Njim Samim uznosimo molitvu. Pred tim čudom sa strahom predstoje serafimi, na Njega sa divljenjem gledaju heruvimi, tušta i tma sila nebeskih silazi na presto samo da pogleda taj dar koji su ljudi dobili od neizrecive ljubavi Božije. Taj trenutak Božanstvene liturgije je osnova svega života sveta, to je osovina životnog točka. Kao što se bez osovine točak ne može pokretati i pada, tako bi i naš svet strastan, grešan, svet koji je sav istrunuo od nečistote i bezakonja, propao, srušio bi se, uništio bi se ukoliko ne bi bio osvećen tim velikim, tajanstvenim i strašnim javljanjem božanskog Iskupitelja na prestolu u hramu.

U tom trenutku (osvećenja Darova) osvećuje se sam presto i hram, i svi vernici, osvećuje se trg oko hrama, sve kuće date parohije i oni koji žive u njima, osvećuje se njihova imovina, njihov rad, plodovi njihovog rada, osvećuje se zemlja koja daje hleb i vino za božansku Žrtvu, osvećuje se sam vazduh.

Priroda služi čoveku, daje mu sve što mu je neophodno za život samo zato što radi njega Sveto Jagnje, Gospod naš Isus Hristos, leži na Diskosu i u Čaši, u obliku hleba i vina. Strašan je taj trenutak: celokupno čovekovo biće, sva njegova osećanja i misli, celo njegovo biće treba da padne ničice pred tim javljanjem čovekoljublja i milosti Iskupitelja. I svet naš grešni i bezakoni postojaće onakav kakav je i sada; i zemlja će rađati plodove za hranu ljudima i životinjama; i sunce, i mesec, i zvezde će davati svetlost sve dotle dok se na zemlji bude služila Božanstvena liturgija.

Kada s dolaskom antihrista vernici budu prinuđeni da odu pod zemlju, tamo će služiti Božanstvenu liturgiju, tamo će uznositi beskrvnu Žrtvu, tada će propasti naš svet, pomračiće se i pomeriće se svetila nebeska, presušiće izvori, presahnuće zemlja i neće dati plodove. Tada će nastupiti ono strašno vreme o kome je rečeno da će ljudi moliti planine i brda: “Pokrijte nas”. Ali sve dok u hramovima leži Prečisto Telo, sve dok Mu se klanjaju ljudi, nisu nam strašne nikakve nevolje, nikakve životne nesreće nam nisu strašne. Nije strašna smrt zato što se, gledajući na Isusa Hrista Koji leži pred nama, smelo nadamo u izbavljenje. Gospod Koji nam daje Samoga Sebe, ne može da nas ne čuje kada Ga prizivamo u trenutku Njegovog javljanja na svetom Prestolu.