Васељенских Сабора у истинитој Православној Цркви Христовој било је седам: 1. Никејски, 2. Константинопољски, 3. Ефески, 4. Халкидонски, 5. Константинопољски други 6. Константинопољски трећи и 7. Никејски други.
ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
Први Васељенски Сабор био је сазван 325 г, у граду Никеји, за време императора Константина Великог.
Овај Сабор је био сазван против лажног учења александријског свештеника Арија, који је одрицао Божанство и предвечно Рођење другог Лица Св. Тројице, Сина Божијег, од Бога Оца; и учио је, да је Син Божији само више створење.
На Сабору је учествовало 318 епископа, међу којима су били: Св. Николај Чудотворац, Јаков епископ Нисивијски, Спиридон Тримфунтски, Св. Атанасије Велики, који је био још у то време у чину ђакона и други.
Сабор је осудио и одбацио јерес Аријеву и утврдио неоспорну истину - догмат; Син Божији је истинити Бог, рођен од Бога Оца пре свих векова и такође вечан, као Бог Отац; Он је рођен, а не створен, и једносуштан са Богом Оцем.
Да би сви православни хришћани могли тачно знати истинито учење вере, оно је било јасно и кратко изложено у првих седам чланова Символа Вере.
На том Сабору било је установљено да се празнује Пасха у прву недељу после првог пролећног пуног месеца; одређено је, такође, било да се свештеници жене, и установљена су била многа друга правила.
ДРУГИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
Други Васељенски Сабор био је сазван 381 г, у граду Константинопољу, за време императора Теодосија Великог.
Овај Сабор је био сазван против лажног учења бившег аријанског епископа константинопољског Македонија, који је одбацио Божанство трећег Лица Св. Тројице, Духа Светога; он је учио, да Дух Свети није Бог, и назвао је Њега тварју или створеном силом, која је служећа Богу Оцу и Богу Сину - као што су ангели.
На сабору је учествовало 150 епископа, међу којима су били: Григорије Богослов (он је био председавајући Сабора), Григорије Ниски, Мелетије Антиохијски, Амфилохије Икониски, Кирил Јерусалимски и др.
На Сабору је јерес Македонијева била осуђена и одбачена. Сабор је утврдио догмат о једнакости и једносуштности Бога Духа Светога са Богом Оцем и Богом Сином.
Сабор је такође допунио Никејски Символ Вере са пет чланова, у којима се излаже учење: о Светом Духу, о Цркви, о тајнама, о васкрсењу мртвих и животу будућег века. На тај начин, састављен је Никеоцариградски Символ Вере, који и служи као руководство за Цркву - за сва времена.
ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
Трећи Васељенски Сабор био је сазван 431 године, у граду Ефесу, за време Теодосија II - Млађег.
Сабор је био сазван против лажног учења константинопољског архиепископа Несторија, који је нечасно учио, да је Пресвета Дјева Марија родила обичног човека Христа, са Којим се потом, Бог сјединио морално, обитавао у Њему, као у храму, слично томе, како је пре обитавао у Мојсију и другим пророцима. Затим је и Самог Господа Исуса Христа Несторије назвао богоносцем, а не Богочовеком, а Пресвету Дјеву Марију назвао је христородицом, а не Богородицом.
Сабору је присуствовало 200 епископа.
Сабор је осудио и одбацио јерес Несторијеву и одлучио да се признају сједињене две природе у Исусу Христу, од момента оваплоћења: Божанске и човечанске; и одредио: исповедати Исуса Христа савршеним Богом и савршеним човеком, а Пресвету Дјеву Марију - Богородицом.
Сабор је такође утврдио Никеоцариградски Символ Вере и строго забранио да се праве на њему било какве измене или допуне.
ЧЕТВРТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
Чеврти Васељенски Сабор био је сазван 451 године, у граду Халкидону, за време императора Маркијана.
Сабор је био сазван против лажног учења архимандрита једног константинопољског манастира - Евтихија, који је одрицао човечанску природу у Господу Исусу Христу. Одбацујући јерес, и штитећи Божанствено достојанство Исуса Христа, он је сам упао у крајњост, учио је, да је у Господу Исусу Христу људска природа била савршено упијена Божанством, и да следује у Њему признавати само једну - Божанску природу. Ово лажно учење назива се монофизитством, а следбеници његови зову се монофизитима (jедноприродницима).
Сабору је присуствовало 650 епископа.
Сабор је осудио и одбацио лажно учење Евтихија и утврдио истинито учење Цркве, наиме, да је Господ наш Исус Христос истинити Бог и истинити човек: по Божанству Он се вечно рађа од Оца, по човечанству Он се родио од Пресвете Дјеве Марије и у свему је сличан нама, осим греха. При оваплоћењу (рођењу од Дјеве Марије) Божанство и човечанство су се сјединили у Њему, као једном Лицу, несливено и неизмењиво (супротно Евтихију), неразделно и нераздвојно (супротно Несторију).
ПЕТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
Пети Васељенски Сабор био је сазван 553 године у граду Константинопољу, за време чувеног императора Јустинијана I.
Сабор је био сазван поводом спорова међу следбеницима Несторија и Евтихија. Главни предмет спорова су биле измишљотине тројице учитеља сиријске цркве, који су уживали у своје време популарност, наиме Теодора Мопсуетског, Теодорита Кирског и Ива Едеског, код којих се јасно показивала несторијанска заблуда, а на Четвртом Васељенском Сабору није било поменуто ништа о те три измишљотине.
Несторијанци у спору са евтихијанцима (монофизитима) су прогонили те измишљотине, а евтихијанци су нашли у томе изговор да одбаце сам 4-и Васељенски Сабор и да клевећу Православну Васељенску Цркву, да се она приклонила Несторијанству.
Сабору је присуствовало 165 епископа.
Сабор је осудио све три измишљотине и самог Теодора Мопсуетског, као непокајаног, а на двојицу осталих, осуда се ограничила само на њихове несторијанске измишљотине, а они сами су били помиловани тј. одрекли су се својих лажних мишљења и скочали су у миру с Црквом.
Сабор је изнова поновио осуду јереси Несторија и Евтихија.
ШЕСТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
Шести Васељенски Сабор био је сазван 680 године, у граду Константинопољу, у време императора Константина Погонате, и чинило га је 170 епископа.
Сабор је био сазван против лажног учења јеретика монотелита, који су, мада су признавали у Исусу Христу две природе, Божанску и човечанску, признавали само једну Божанствену вољу.
После 5-ог Васељенског Сабора новотарија коју су сачинили монотелити, наставила се и угрожавала је Грчку Империју великом опасношћу. Император Ираклије, желећи помирење, решио је да приволи православне на уступак монотелитима и силом своје власти, наредио је да се признаје у Исусу Христу једна воља и две природе.
Као заштитник и тумач истинитог учења Цркве појавио се Софроније, патријарх Јерусалимски, као и константинопољски монах Максим Исповедник, којем су за чврстину вере одсекли језик и одрубили руку.
Шести Васељенски Сабор осудио је и одбацио јерес монотелита, и одлучио да призна у Исусу Христу две природе - Божанску и човечанску - и по тим двема природама - две воље, али тако, да човечанска воља у Христу није противна, већ покорна Његовој Божанственој вољи.
Достојно пажње је то, што је на том Сабору одлучен међу остале јеретике, и Римски папа Хонорије, који је признавао учење о једној вољи за исправно (православно). Одлуке сабора су потписали и римски легати: презвитери Теодор и Георгије, и ђакон Јован. То јасно указује, да највиша власт у Цркви припада Васељенском Сабору, а не папи Римском.
Кроз 11 година Сабор је поново отворио заседања у царској палати названој Трулском, да би се решила питања о преимућству, која су се односила на црквену хијерархију. У том акту он је допунио Пети и Шести Васељенски Сабор, па се зато и назива Пето-шестим.
Сабор је утврдио правила, којим је Црква дужна да се управља, и то: 85 правила Св. Апостола, правила 6 Васељенских и 7 помесних Сабора, и правила 13 Отаца Цркве. Та правила, касније, била су још допуњена и правилима Седмог Васељенског Сабора и још два Помесна Сабора, и сачинили су такозвани "Номоканон", на руском "Кормчая Книга", која и јесте основа црквеног руковођења Православне Цркве.
На том Сабору су осуђене неке новотарије Римске Цркве, несагласне са духом установљеним у Цркви Васељенској, и то: принуђење на безбрачност свештеника и ђакона, строги постови у суботе Великог Поста, и приказивање Христа у виду јaгањца - Јагњета).
СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
Седми Васељенски Сабор сазван је био 787 године, у граду Никеји, за време императорке Ирине (удовице императора Лава Хозара), и састојао се од 367 отаца.
Сабор је био сазван против иконоборачке јереси, која се појавила 60 година пре Сабора, за време грчког императора Лава Исавре, који је, желећи да обрати мухамеданце у хришћанство, сматрао за неопходно да укине поштовање икона. Та јерес се наставила и за време његовог сина Константина Копронима и унука Лава Хозара.
Сабор је осудио и одбацио иконоборачку јерес и одлучио постављати и полагати у св. храмовима, заједно са изображењем Часног и Животворног Крста Господњег, и свете иконе, поштовати и поклањати им се, узносећи ум и срце к Господу Богу, Божијој Мајци и Светима, који су на њима приказани.
После 7-ог Васељенског Сабора, прогон на свете иконе поново се подигао, за време следећа три императора: Лава Јерменина, Михајла Баљбое, и Теофила и око 25 година узбуркавао је Цркву.
Поштовање св. Икона, било је коначно установљено и утврђено на Помесном Константинопољском Сабору 842 године, за време императорке Теодоре.
На том Сабору, у захвалност Господу Богу, који је даровао Цркви победу над иконоборцима и свим јеретицима, установљен је празник Недеља Православља, који се празнује у прву недељу Великог Поста и који се обележава и до сада у целој Васељенској Православној Цркви.
НАПОМЕНА: Римо-Католичка Црква, уместо седам, признаје више од 20 Васељенских Сабора, неправилно додајући том броју и саборе, који су били у Западној Цркви после поделе Цркве, а лутеранци, не марећи за пример Апостола и признавање једне Христове Цркве, не признају ни један Васељенски Сабор.
