Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28)

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево великог Празника, ево Празника Највећег човека у роду људском, јер данас празнујемо рођење Светога Претече. Човека - али више Пророка, више Анђела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Све је он то у себи имао, зато је Спаситељ и изрекао највећу похвалу о њему,  да је он „Највећи између рођених од жена", Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28) . Замислите такву похвалу! Није ту похвалу изрекао човек, ни Пророк, ни Апостол - већ сам Бог, Господ Христос, Који је постао човек и дошао у овај свет. И гледајући сав род људски, Он је њега истакао као Највећег у роду људском. Зашто? Зар је већи од Апостола Павла, зар је већи од Апостола Петра, зар је већи од Еванђелиста Јована? Да, већи. У чему је величина његова? Ево у чему.

Господ га је послао у овај свет као Претечу, као Предходника - чијег? Господа Христа. Као претходника Бога Који се рађа у телу. Претеча значи предходник,и он је ишао испред Господа Христа. Господ Христос је дошао у овај свет да би сав свет ишао за Њим, не испред Њега. А Он је одредио Претечу Светога да иде испред Њега. Шта то значи? То значи ово: овај свет до доласка Господа Христа био је змијарник. Овај свет до доласка Исуса Христа био је трњак греха, змијарник страсти, ужас злочина. Све је то овај свет био. И Господ је дао Претечи да сагледа све грехе свих људи на земљи. Како је то страшан дар! Замислите да на вас падне та страшна мука да у једном тренутку сагледате све грехе рода људског, све ужасе, све смрти, све ђаволе које смо довели у овај свет. И он, нико испред њега, а он испред Господа Христа иде и крчи змијарник и крчи трњак и разгони ђаволе, припрема пут Божанским ногама Господа Христа. Заиста, пут Мученика и то Свемученика, пут Апостола и Свеапостола, пут Еванђелиста и Свејеванђелиста.

Веле и пишу да Свети Претеча никада се није смејао. Како се могао смејати човек који пред собом види сав род људски, сву историју света? Види све грехе, види све страшне поворке смрти, види све безбројне легионе ђавола. Све то, све то ми смо људи довели у овај свет. Не звери, не неки нарочити животњски злочинци, него ми људи. Ми смо увели грех у овај свет, и смрт увели у овај свет, и ђавола увели у овај свет. И све то, ето, Свети Претеча је имао пред собом, све је то јуришало на њега. Јер је за њим ишао Господ Који је постао човек, да би нас ослободио од свих тих грехова, свих тих смрти и свих тих ђавола. Зато је лице Светога Претече увек било тужно и вероватно увек уплакано. Никад се смејао није!

Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега то га, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим. А гле, Претеча је ишао испред Њега. И шта? Показао пут, исцелење од свих грехова, исцелење од свих страсти, ослобођење од свих демона. Како? Покајањем. Зато је Претеча Свети Апостол покајања, Пророк покајања, Мученик покајања, Еванђелист покајања.Јер је објавио тај лек, тај свелек за грехе људске. Јер покајање јесте лек за сваки грех рода људског, за сваки грех мој и твој и сваког људског бића. И Господ је то објавио дошавши у овај свет, поставши човек. Свети Претеча је своју проповед, своје Еванђеље, нарочито сабрао у ове речи:„Покајте се, јер се приближи Царство Небеско" (Мт . 3,2). Како се топриближи Царство Небеско? У коме? У Господу Христу. Сишао је Бог у овај свет, како са Богом да не дође Царство Небеско? Небеса су сувише мала, небеса су капља према величини Бога и Господа Христа.

И ту реч Светога Пророка и Претече: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско", прихватио је Господ Христос, и од тога и тиме почео Своје Еванђеље. Он је почео Своје Еванђеље речима: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско". Ето, сав Претеча је пред Њим. Сво Еванђељеје у речима овим: Царство Небеско носи нам - шта? Носи нам Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, Рај. Носи све оно што је Божанско, носи све оно што је без греха, без страсти, без зла и без ђавола. И тако је Господ продужио Еванђеље Свето га Претече и дао нам лек за сваки грех.

Зато је Господ и основао Цркву у овоме свету и у њој дао сва средства свакоме од нас да се ослободи својих грехова, да се ослободи својих страсти, да се ослободи својих ђавола. Зато нећемо имати извињења на дан Страшнога Суда, ми хришћани, који имамо безброј Апостола, безброј Светитеља. Имамо Самога Господа Христа, Који нам је дошао у овај свет и дао нам Своје Еванђеље. Дао нам Божанску силу да себе исцељу јемо од свакога зла и од свакога греха. Ви чујете на сваком богослужељу како се ми молимо: „Да нам Господ да овајдан сав свет, савршен и безгрешан", да тако проведемо овај дан. То значи: да се боримо против свакога греха који насрне на нас, споља и из спољног света и рикне из нас, из наше душе, из нашег унутрашњег света.

Господ је дао зато сва средства у Цркви Својој. Шта је Свето Причешће? Свето Причешће то је сједињење са Богом, а кад узмеш у себе Бога,онда из тебе бежи сваки грех. Где може остати грех поред Бога у теби, где може остати страст, где може ђаво остати у твојој души, ако Бог уђе у њу? - а улази кроз Свето Причешће. То је највећи дар који се даје роду људском, најсигурније средство за победу над свима гресима, над свима страстима. И осигурање, такорећи, безгрешног живота. Слаби смо, немоћни смо, падају греси на нас, падамо у грехе, али васкрсавамо из греха. Јер, сваки грех је мали гроб, сваки грех је мала смрт. А Господ је дао васкрситеља, он је у рукама твојим - то је покајање твоје. Покајање те васкрсава из свакога греха, само ако ти хоћеш.

Господ никог не спасава на силу, није Он дошао овде да примора мене и тебе да пођемо за Њим. Он предлаже: Ако хо ћете да идете за Мном, хајте за Мном (Мт. 16,24). Нећеш? Пази за ким идеш. Не иде ли човек за Господом Христом у овоме свету, за ким иде? За ђаволом, сигурно. Као што казује пример наших прародитеља, Адама и Еве, кад су окренули леђа Богу. Ђаво је стао испред њих и повео их кроз овај свет, и они су га увели у овај свет. У томе је страхота бити човек. Све птице, све биљке, све животиње, устаће на нас на дан Страшнога Суда, и рећи: Ево, људи су злочинци, они су нас убацили у смрт, они су увели ђавола у овај свет и све муке у овоме свету. Тако, сваки хришћанин уствари се смирава пред сваком птичицом, пред сваком биљчицом, и вели: Опрости, ти си безгрешна, ја сам сав грешан. Ја сам крив за муку твоју, ја сам крив за смрт твоју. Зато, прави хришћанин увек осуђује прво себе за грехе своје и за грехе овога света.

Када читате животописе Светитеља, ви наилазите на речи које веле: Господе ја сам свегрешан, не само грешан, него свегрешан. Један од највећих Светитеља Божијих, Свети Симеон Нови Богослов, стално пише о томе како је он свегрешан и истински свегрешан, и објашњава: Како могу, Господе, да неосећам себе свегрешним, кад сунце Твоје, кад светлост Твоја падне на мене, онда све, и најситније трунчице грехова, постају огромне планете, огромна сунца, огромне планине и падају на мене. Помози! Ти једини спасаваш од греха, а ја човек, ја сам свегрешан! То је осећање сваког правог хришћанина у овоме свету. Себе корити, себе осуђивати, свој грех сатирати у теби; не туђи, прво свој: Извади брвно из ока свог најпре да би магао извадити трун из ока брата твог (Мт.7,5) .

Да, и Претеча Свети, који је Претеча Господњи у свему, Претеча у новом животу, Претеча у нашој бесмртности, Претеча у свему што јееванђелско, он, он је указао на Господа Христа као на Спаситеља света, и вели: И ја Га не знадох, али Онај Који ме посла да крстим водом Он ми рече: на Кога видиш да силази Дух Свети, Он је тај који ће те спасти од греха и смрти. И ја видех, вели Свети Претеча, и засведочих (Јн. 1,33-34) . Видео је Духа Светог, Небеса отворена над Господом Христом када је крстио Господа уЈордану. И од тада, нема сумње, Господ је Спаситељ овога света, дошао у овај свет да нас спасе од греха, од смрти, од ђавола. И сву ту проповед, сву ту силу први је осетио Свети Претеча. Њему је Господ дао ту благодат да заиста пре свих нас, пре свих људи позна Господа Христа, пође за Њим, и објави целоме свету да нема спасења у другоме осим у Господу Исусу. Да, то је Свети Претеча, Апостол покајања, Пророк покајања, Мученик покајања.

Јер гле, то мало дете, Мајка Претечева од цара Ирода у пустињу је побегла са њим. Ирод је убио његовог оца, праведног Захарију, тражећи дете које се родило, мислећи да је то Господ Христос. Мајка Јелисавета побегла у пустињу и умрла после годину и по дана. И остало мало дете у пустињи, мало годину и по дана. Како је могло живети? Анђели Божји силазили, хранили га и однеговали; и није изашао из пустиње тридесет година. Када је навршио тридесет година почео је своју чудну и необичну проповед. Први монах. Ко је већи монах од њега? Први Мученик. Ко је већи Мученик од њега? Какве је муке детенце морало имати само у пустињи при рикању лавова и зверова, а он сам у пећини? Ви мајке, замислите то! Ви родитељи, замислите то! И иза свега тога, он је изашао као највећи Исповедник, као највећи Испосник, као највећи Пустињак и највећи Праведник.

Ето, божанска уста Господа Христа објавише свету да је он Највећи између рођених од жена. Шта ми можемо да очекујемо од њега, шта ако не милост и благодат и доброту? Да му се молимо да он, велики Еванђелист Божји, велики Мученик, велики Пророк, велики Светитељ, Највећи између рођених од жена,помоли се за нас да Господ опрости тешке грехе свакоме од нас и свима нама.

Нека би он, са Пресветом Богомајком, Која је једино већа од Њега у свима световима, нека би они молили се за нас, за род наш, за све људе, за сав свет, еда би Благи Господ смиловао се на нас многогрешне и избавио нас од свега што душу сатире и убија. Молитва Светог Претече заиста све може пред Господом.

Постоји икона која се зове Деизис, то је мољење. С десне стране Спаситељеве Богомајка, а с леве Претеча. То се зове Деизис- мољење. Хоће да се каже да се Свети Претеча, заједно са Пресветом Богомајком, непрекидно моли за све нас, за сав род људски. Зато, нека наше молитве, наши вапаји не оскудевају. Упућујмо их увек Светом Претечи да нас он води и приводи Спаситељу, да живимо Њиме у овоме свету, еда бисмо Њиме живели у ономе свету, и славили Га, заједно са великим и славним Пророком Божијим Јованом, који нека нас сваки дан и сваке ноћи учи свему што је еванђелско, што је Христово, да бисмо заједно с њим служили Њему вечито, и у овом и у оном свету. Амин.

Беседа изговорена1974. године у Манастиру Ћелије

(Текст преузет изкњиге: Преподобни Јустин Ћелијски, ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ,Београд, 1998.)

Извор: Епархија бачка

Црква Христова - стуб и тврђава Истине

"Педесетницу празнујемо и долазак Духа"- радосно поје Црква у велики и славни дан Силаска Светога Духа на Апостоле. Дух Свети сиђе на Апостоле к на земљи се јави Царство Божје, које је дошло у сили- о чему је прорекао Господ Исус Христос у време Свог живота на земљи (Мк. 9,1)- Царство Духа Божјега, Црква Христова, којој је Господа дао велико обећање да је врата пакла неће надвладати (Мт. 16,18).

Црква Христова основана је на земљи, али није земног, него небеског порекла.

Њу чине људи, али она није људска, него Божанска установа.

То је зато што је њена Глава, Њен Божанствени Утемељитељ, Господ Исус Христос- Син Божји Јединородни, Који је ради нас људи к ради нашег спасења сишао са неба к оваплотио се од Духа Светога к Марије Дјеве и постао човек.

Циљ са којим је основана Црква Христова јесте спасавање душа за живот вечни и стога она не сме себи да постави никакве чисто земаљске циљеве и задатке.

То не значи да она треба да је сасвим оутђена од земље и свега земног- не ! Али она мора бити виша од свега привременога и земнога : о свему мора расуђивати са висине свога положаја, свога високога циља, свога високога назначења, а то је- вечно спасење људи. Све што на земљи садејствује остварењу тога високога циља, за Цркву је прихватљиво и она то одобрава и благосиља, а све што омета достизање тога циља ма на који начин- Црква одбацује.

Са Црквом љуту борбу, не на живот, него на смрт, воде врата адова, најбираније адске силе- са намером да је униште или разобличе, како би је, речима Самог Христа Спаситеља, учиниле сољу обљутавелом (Мт. 5,13), те тако би она постала неспособна да испуни своје високо назначење- да спасава људске душе за вечни живот.

У наше време многима је већ постало очевидно да је немогуће напросто уништити Цркву : крвави прогони толиких векова, укључујући последње прогоне нашег времена, ништа нису постигли. Зато су "врата адова" у неше време нагло променила тактику : она гледају да обезличе Цркву- да је одвуку од њених вечних, неземаљских циљева и да је чврсто вежу за земљу и за земаљске интересе и људска стремљења.

То она чине преко поводљивих, сервилних, "еластичних" јерарха, који лако продају Цркву за "Јудине сребрњаке".

О, како тешко сагрешују пред Богом и Црквом ти јерарси, који су постављени за надзорнике Цркве (јер и сама реч"епископ" значи "надзорник"), за њене чуваре и стражаре, они који одступају од високих циљева и задатака Цркве- спасења душа за живот вечни- и окрећу се другима, чисто земаљским циљевима, како би угодили силнима овога века или кренули "у корак са временом", како би од тога имали какве личне користи.

Тада остаје само изглед Цркве, аји не и дух њен.

А како је то, питаће се неко, могуће, ако је Сам Христос обећао да јој ни врата ада неће одолети ?

На жалост, ове речи многи неправилно схватају и погрешно их тумаче, а у наше време оне се често и злонамерно изврћу.

"Неодолевање" "врата адових" Цркви и њена "непогрешивост" тесно су повезани- припадају целој Цркви Христовој, а не неком посебном делу, ма како многобројан он био, нити, тим пре, неком одређеним лицима, па макар и свештенослужитељима највишег чина, епископима и патријарсима.

Многовековна историја Цркве којој ни врата адова неће одолети значе искључиво то да Истинска Цркав Христова неће изчезнути са лица земље до самог краја овога века и до Другог Доласка Христовог, али то никако не искључује појаву "лажицркве" у хришћанском друштву, "цркве ликавих", која носи тек спољашње обележје Цркве, али је лишена њенога Духа-"цркве" оних који су се, уместо Христу, приклонили и служе Антихристу.

Истинита Црква Христова сачуваће се на земљи и онда када у њој остане макар један епископ (јер "без епископа нема Цркве" ), са тек неколико свештенослужитеља и верних хришћана.

Главно обележје истините Цркве Христове је- чување Истине, јер Црква је, по речима великог Апостола незнабожаца, стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15).

Христос Спаситељ је на земљу дошао, како је Сам рекао, да би сведочио Истину (Јн. 18,37) и сви Његови верни следбеници, а тим пре пастири Цркве, дужни су да следе Његов пример, да сведоче Истину, не допуштајући никакву лаж ни у својим речима, ни у делима.

Никаква лаж не приличи истинском Хришћанину- служитељу стине. Ето зашто св. Апостол Павле саветује свим хришћанима:Зато одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим

(Еф. 4,25).

Утолико је недопустивија лаж у устима служитеља Цркве Христове, а особито ју је тешко трпети када је изговорена устима високих јерарха, који су дужни да увек објављују једину Истину испред целе Цркве.

Шта би се догодило да су се мученици првих векова Хришћанства, "ради очувања Цркве"

(ћто је сада веома популарно правдање те врсте лажи), макар и притворно, на захтев мучитеља, одрекли Христа и приели жртве идолима ?

Шта би било да су велики Оци Цркве, такође "ради очувања Цркве", уместо да се боре са јеретицима, налазили различите компромисе и споразумевали се са њима ?

Где би сада била Истинска Црква ? Не би ли је нестало са лица земље ?

Сада се пак из неког разлога све преиначило и може се лагати, лагати и лагати без краја, а све "ради очувања Цркве" !

Све се окренуло наопачке и сва схватања су се извитоперила.

Борба за веру- из неког разлога је "политика" достојна осуде.

А ето, саглашавање са љутим непријатељима вере- није политика, него је нешто похвално, што сада многи одобравају као дело "мудрости".

Црква је за многе постала чисто земаљска организација која треба да служи земаљским циљевима: људи "овога века" и нескривене слуге сатанине гледају да од ње начине своје послушно оруђе. Али најпоразније је што се служење земаљским циљевима често засењује и прикрива узвишеним еванђелским паролама, речима Христовим, апостолским и светоотачким, што и доводи у забуну многе наивне који подлежу тој срамотној обмани, тој уистину ђаволској лажи која лукаво скрива своју суштину.

Памтимо, братијо, да где је лаж, ма у којем виду се јављала и ма каквом се благовидношћу прикривала, тамо нема Истинске Цркве.

Тамо је лажицрква !

Јер Црква Христова је стуб и тврђава Истине.

Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као премудри (Еф. 5,15)

 СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије