06. јул 2014.

Колико смо свесни своје Православности И величине Православне Вере


"О чудесно, животворно, Божанствено Православље !
Ја видим светли образ твој !"
( Св. Јован Кронштатски )

Недеља Православља ! Окончала се прва седмица Великог Поста и наша Света Црква, као брижна Мати, да би нас духовно ободрила за даљи пост, приредила нам је духовно славље. У први недељни дан Великога Поста сећамо се великог и радосног догађаја- коначне победе Светог Православља над последњом страшном јересју која је смућивала Цркву: свргавање иконоборства и васпостављање благочестивога иконопоштовања, што се догодило 842. године по Рождеству Христовоме у Византијској империји за време Теодоре, "свете и преблажене царице", и константинопољског Патријарха Методија. Са овим сећањем сједињен је и празник "Прослављања Православља" уопште : победно славље православне вере над свим злочасним јересима, лажним учитељима и расколима..

Како је прекрасан и величанствен овај поучни и потресни "Чин Православља" (читање Синодика ) који, по срквеном уставу, данас треба да се савршава у свим катедралним храмовима, али који се у садашње време тако ретко савршава, а ако се негде то и чини, чини се тек као архаичан обред, без доживљавања његове увутарње снаге и значења.

Да ! Сада је, чак и међу онима који се називају православнима, остало поразно мало људи који су кадри да ваљано оцене сву величину славнога догађаја који се данас празнује. Још мање је оних који добро познају своју православну веру, који су свесни колико је значајно што јој припадају и који је цене као најдрагоценије благо.

За већину савремених људи, а међу њима и оних формално названих православнима, Православље није ништа више од једнога у низу вероисповедања која постоје у свету, једнако и равноправно са другима.

Но то је представа примитивна, дубоко погрешна и недостојна озбиљног човека, човека који мисли и који с есвесно односи према питањима вере. Њу су распространили- у то нема за нас никакве сумње- злонамерни непријатељи истините вере у Бога, који желе да људима постепено и неприметно одузму сваку веру у постојање духовног света, веру у будући вечни живот који их очекује, да лише све људе истинскога духовног живљења и да их претворе у овичне животиње везане само за земни живот и омо што је пролазно. Да бисмо разумели и правилно оценили шта је православље, треба да се обратимо непристрасној историји и да се темељно ( а не тек површно и споља ) упознамо са историјом Цркве, да не само умом, него и верујућим срцем, усредсређено уђемо у ток њених збивања.

Савршивши Своје велико дело искупљења човечанства, Господ Исус Христос је на земљи основао Цркву Своју, у коју је- по речима Светих Отаца- као у неку скривницу положио све што је неопходно за спасење. Отада се свако ко органски припада Цркви, ко себе сматра њеним чланом, ко искрено исповеда њено учење и настоји да живи сагласно са свим њеним правилима- спасава, то јест измиче власти непријатеља људског рода, ђавола, и уподобљава се Христу Спаситељу, постајући наследником и причасником Његовог вечноблаженог Царства. По дивној и сликовитој речи Св. Отаца, Црква Христова је слика Нојевог ковчега, који све који се у њему налазе спасава од потапања у валовима житејског мора.

Разуме се да је та установа крајње мрска непријатељу нашег спасења и да се он свим силама диже на њу у настојању да је уништи. Целокупна историја човечанства за последњих двадесет векова није ништа друго него непркидни ланац гоњења истините Цркве Христове, само у различитим видовима. На самом почетку непријатељ је отворено устао на Цркву, желећи да, кроз њуту и крваву борбу, користећи као оружје Јудеје а потом незнабошце, физички истреби све хришћане. Када му се то није дало и када је у четвртом веку, за време цара Константина Великог, вера Христова прославила победу над својим гонитељима, непријатељ је на њу дигао још опасније гоњење- унутрашње гоњење од стране разних лажиучитеља, који су настојали да разврате чисто Божанствено учење хришћанске вере примесама разних људских измишљотина, како би тиме уништили његову животворну, спасоносну силу и начинили га недејственим.

Тако су се појавиле јереси, међу хришћанима су почеле да се јављају несугласице, поделе и расколи, чега није смело бити у јединственој Цркви коју је основао Христос Спаситељ, будући да Он никако није основао мноштво разних цркава и исповести, него само једну Цркву и јер се у Својој првосвештеничкој молитви Сам молио Богу Оцу за очување тога јединства заувек.. да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и Ја у Теби, да и они буду у Нама једно буду. ( Јн. 17,21 ). Једнако су се тако и Свети Апостоли више од свега бринули за јединство верујућих: Молим вас, пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте и клоните их се (Рим. 16,17 ). А у посланици Ефесима пише: Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећИ један другога у љубави, старајући се да чувате јединство духа свезом мира: једно тело, један дух; један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих (Еф. 4,1-5 ). У посланици Филипљанима он уверава хришћане: Имајте једну мисао, имајте исту љубав, будите једнодушни и једномислени (Фил. 2,2 ).

Већ из ових неколико Речи Божјих јасно је да је главни признак истинске Цркве Христове унутарње јединство, и да она може бити само једна.

Ето зашто су се, када су почеле да се појављују јереси или лажиучења која су нарушавала то црквено јединство, Свети Оци састајали на Саборима, како помесним тако и васељенским- да би разобличили те јереси и осуђивали лажиучитеље-јеретике који су нарушавали јединство Цркве, обзнањујући неизмењено учење хришћанске вере, учење православно. Управо од тада (од четвртог века, када је сазван Први Васељенски Сабор на којем је осуђена Аријева јерес), хришћани који су исповедили истинско учење вере почели су да се називају православнима, како би се разликовали од јеретика.

Дакле, Православље није ништа друго до у савршеној чистоти и неискварености сачувано учење Христово о вери и благочешћу, које су у Свештеном писму изложили Свети Апостоли, а које су разјаснили и подробно протумачили њихови прејемници- Мужи Апостолски и Свети Оци у Свештеном Предању. Свештено Писмо и Свештено Предање, без икаквих искривљења, промена и додавања, свето и неизмењиво, чувају се, стога, праведно све досад назива Црквом Православном.

Од ње се у ЏИ веку оделила Западна Римска Црква, која је увела читав низ новина и наставила да их уводи и даље, удаљавајући се тиме све више од истинског Православља. А у ЏВИ веку од римске цркве су се, са своје стране, одвојили такозвани протестанти, који су се постепено разбили на мноштво посебних секти, од којих су неке отишле тако далеко од Православља, да су почеле да одбацују чак и основне истине хришћанске вере, као што је догмат о Светој Тројици, Божанство Господа Исуса Христа и друго.

Многе од тих секти појавиле су се сасвим недавно- тек у 19. или 20. веку.

Како је могуће то изједначити са Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом, са Црквом Православном, која ево већ готово двадесет векова остаје неизмењена, исходећи од Самог Свог Божанственог Оснивача Господа Исуса Христа и Његових ученика- Светих Апостола ?

И како је могуће лажљиво тврдити да је, наводно, та Истинска Христова Црква, која је неизмењено сачувала апостолско предање и отачко православно учење о вери И благочешћу такође у нечему одговорна за то што су од ње отпали људи који су, по своме људском таштом расуђивању, искривили и развратили то истинито хришћанско учење ?

Још је неумеснија тврдња како је, наводно, главни узрок ових отпадања од Истинске Цркве, Цркве Православне, некакво "непријатељство" или "недобро-намерност", "недостатак љубави и хришћанског смирења" код нас, правосла-вних, те да сада то непријатељство ваља "заборавити" и да не треба обраћати пажњу на новине у њиховим лажиучитељима, него се са њима треба сјадинити.

О, са каквом бисмо радошћу, уистину пасхалном радошћу примили ми у свој братски загрљај и све римокатоликеи и све протестанте и секташе, уколико би они искрено оставили своје заблуде, одрекли се својих новотарија и лажиучења и примили чисто и неискварено исповедање православни-хришћанске вере- онакве какву су проповедали Свети Апостоли Христови, њихови непосредни прејемници Мужи Апостолски и велики богоносни Оци првих векова хришћанства- та истинска Светила на земљи !

О каквом би тада "непријатељству" и "злонамерности" могло бити речи ?

Ту наводну "мржњу", "недостатак љубави и хришћанскога смирења" такође злонамерно приписују нама, православнима, и сво они непријатељи наше вере који настоје да отпале утврде у њиховим заблудама, а нас да одвуку од истинскога учења Христова, да нас приморају да пренебрегнемо Његову Истину и да се одрекнемо чврстог и непоколебљивог исповедања Истине.

А та је Истина- драгоценија од свега на свету !

То је она Истина, коју нам је ради нашег спасења донео на земњу Сам Оваплоћени Јединородни Син Божји и за коју је Он на суду рекао Пилату : Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину и сваки који је од истине слуша глас Мој. (Јн. 18,37).

Како ми можемо пренебрегнути ту Истину у име некаве тобожње "љубави" према онима икоји су од ње отпали и у име некаквог вештачког сједињења са онима који не желе да исповедају ту Истину у свој њеној чистоти и неповређености ?

Шта би тада рекао о нама велики проповедник те Истине, љубљени ученик Христов Св. Јован Богослов, који је писао у својим посланицама хришћанима : Од тога нема веће радости него да чујем да моја деца ходе у истини (3. Јн. 4) ?

И како је чудовишно неправедно приписивати нама, ревнитељима Светог Православља, некакву фанатичну "мржњу" или "злобу" према римокатолицима или протестантима и секташима, само због тога што ми више од свега другога на свету љубимо Православну Истину и желимо да засвагда сачувамо верност њој неизмењеном !

А ето савремени псебдохришћани који нас криве за то и сами силно греше желећи да се представе љубвеобилнијима од великог Апостола Љубави који је хришћане овако учио : Ако неко долази вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се (2. Јн. 10 ). А велики Апостол незнабожаца, који се више од свих потрудио у проповрдању Еванђеља целом свету, јасно учи: Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се ( Тит. 3,10 ).

Но зашто се одједном сада, у двадесетом веку хришћанске ере, не само многим верним хришћанима него и пастирима, међу којима неки заузимају и високе положаје, чини да су ове поуке изгубиле своју силу и значај ?

Страшно је рећи, али није ли то зато што су они сами у души већ постали одступници од Православне Хришћанске Истине ? Зато што Истина Христова, чиста и неповређена, није више драга њиховоме срцу ? Зато што се они у својим животима и у својим поступцима више не руководе том Светом Истином? Зато што они воде некакву, Истинској Цркви Христовој и великоме делу спасења верујућих душа туђу, мрачну политику диктирану од некога споља- зато што та политика за коначан циљ има затирање истинскога хришћанства на замљи, како би га заменила лажихришћанством, под чијом се благовидношћу скрива напросто безбожје које се лако може превратити и у отворено богоборство, чији смо најјаснији пример видели у својој несрећној Отаџбини ?

Ето у каквим страшним временима живимо !


***

Да ли смо ми уистину свесни тога да смо православни и поштујемо ли свије Свето Православље колико треба?

Да би се било истински православним није довољно убрајати се међу православне, није довољно ни ићи у цркву или редовно испуњавати своје парохијске обавезе- потребно је, како учи наш велики светитељ Тихом Задонски, православно мислити, православно осећати и православно живети.
А за то је превасходно потребно познавати своје Свето Православље и љубит га свим срцем.

Авај! Како је мало људи који то чине !

Огромна већина мисли да се све разлике међу православним и неправославним вероиспо-ведањима завршавају само у обредима, а будући да су обреди "од другостепене важности", "свеједно је којем се обреду припада- важно је само веровати у Бога и бити добар човек ".

Ето, такво наивно расуђивање нас је и довело до отпадништва од Православља, а затим до безбожја и богоборног крвожедног бољшевизма.

Са жалошћу и страхом многи велики духоносни оци прозирали су то још у прошлом веки у нашој Отаџбини и својим пламеним беседама упозоравали су руски народ. "Знате ли какве ме невеселе мисли заокупљују ?- писао је епископ Теофан Вешенски Затворник- и то не без разлога. Срећем људе који се сматрају православним, а по духу су волтеровци, натуралисти, лутерани и сваковрсни слобоумници. Они су прошли све науке на нашим универзитетима. Нису ни глипи ни зли, али у питањима вере и Цркве.. Њихови очеви и мајке били су благочестиви. Исквареност је дошла у време образовања ван родитељског дома. У извесној мери они још памте детињство и дух родитељски. Каква ли ће бити њихова сопствена деца ? И шта ће њих моћи да обузда ? Закључујем отуда да ће кроз једно поколење, највише кроз два, нашега Православља нестати"
(Писма о хришћанском животу, стр. 78 ).

А ево и истинскога вапаја великог сверуског пастира, приснопамјапнога оца Јована Кронштатског, који је упућен, од Светога Православља отпалим руским људима- мало пре но што је Руску Земљу задесила крвава катастрофа : "Обрати се Богу, Русијо, ти која си пред Њим сагрешила теже од свих народа земаљских- обрати се са плачем и сузама, са вером и добродетељи. Више од свих си сагрешила, јер имала си и имаш у себи непроцењиву животну ризницу- Веру Православну са Црквом спаситељком, а погазила си је и осрамотила у лицу својих гордих и лукавих синова и кћери.." (Беседа од 8. септембра 1906). "Ми смо имали срећу- говорио је он у својој другој беседи- да се родимо и крстимо у Царству Христовом, у Цркви Православној, и да будемо позвани да наследимо Царство Небеско, алимноги руски интелектуалци одрекли су се Христа и Цркве Његове.. и сами гледају да Русију увуку у погибао" (5. октобар 1906).

И сва су се та страшна предвиђења, како видимо остварила.

Како је срамотно, стога, што се и у расејању, у жалосном изгнанству, осим у ретким случајевима, не види очекивано просветлење након тешких искушења претрпљених због одступништва од Светог Православља ! Колико су наши људи далеко од Православља и не познају га ! А колико је и сада таквих "гордих и лукавих синова и кћери" нашега несрећног заблуделог руског народа, који настављају да "газе" и "срамоте" наше Свето Православља и нашу Свету Цркву због накгрубљег неразумевања, нерасудно мешајићи нашу свету веру са онима који се само рачунају у православне" или са пастирима и јерарсима који су занесени антиправославним модернизмом и не управљају правилно Славом Христове Истине ! Још гори су они који, у својој гордости, ништа не разумевајући од истинскога Православља и који су по духу и животу своме сасвим далеко од њега, надмено мисле о себи као о "стубовима Православља", "борцима за чистоту наше вере" и дрско претендују на то да играју главну улогу у цркврноме животу..

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом.

А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим- тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну, коју је изрекао Сам Божанствени Утемељитељ Цркве, Господ наш Исус Христос:

Ако (ко) ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник ( Мт. 18,17).

Као што већ рекосмо- учи нас свети Апостол- И сада опет велим: ако вам ко проповеда Еванђеље другачије него што примисте, анатема да буде ! (Гал. 1,9).