СВЕТИ И ВЕЛИКИ ПЕТАК ВЕЧЕРЊА И ИЗНОШЕЊЕ ПЛАШТАНИЦЕ

Вечерња Великог петка служи се у трећи час дана, тј. у време распећа Спаситеља. Она, казујући о ономе шта се дешавало у тај час, у верницима ублажава агонију због Христовог страдања, смрти и погреба. Све оно ка чему је водила ноћ која је претходила Христовом страдању, све то се сада остварује. Чаша за коју се Господ моли да га мимоиђе, сада је ту; Он је испија до дна, до смрти, до силаска у ад и погребења. Христос оставља своје ученике са срцем које је искидано тугом; чаша сладосног пића вечног жнвота на Вечери Господњој, сада је за Христа и Пресвету Богородицу чаша смртне жалости. Да би напунио ту чашу, Вогочовек је требао бити понижен; да би је оживотворио, Он је морао умрети; да би човека превео из смрти у живот, од земље ка Небу, Богочовек је морао да страда. Да би Адама избавио из ада, Сам Госиод је морао сићи у тај бездан.

О свему овоме се јасно и недвосмислено говори у служби вечерње на Велики петак.

Господ је био распет пред смирај дана. Голгота је смирај Његовог овоземаљског жнвота. Христос је три и по године људе учио; смирај Богочовека био је, заједно са тиме, и смирај старог Адама и јутро Новог Адама, у коме је стари нашао нови живот, пакибитије и одећу нетрулежности. распети је Својим распећем показао злобницима да је њихова злоба узалудна; показао је то и кроз молитву коју је проузнео Оцу за њих. Али и за њих, као и за небројене Христомрсце свнх времена, та молитва је због њихове мржње и непокајаности постала њихова преисподња.

Смрт и смирај, вече једног дана, постаје рођсње светлости, светлости вечног живота: "И светлост светли у тами, и тама је не обузе" (Јн. 1,5). Заиста, тама вечери смираја Христовог није обузела Његову свагда постојећу светлост: "И Живи; и бијах мртав и ево жив сам у векове векова, и имам кључеве од смрти и пакла" (Откр. 1,18).

Почетак вечерње је обичан.

На Господе, Теби зовем,.., певају се самогласне стихире на 6:

Сва твар измени се од страха,

Гледајући Тебе Христе, обешена на крсту:

сунце се помрачи, и темељи земље се уздрмаше,

све састрадаваше Створитељу света.

Ти Који си драговољно све претрпео нас ради, Господе, слава Теби.

Народ непобожан и безакони,

зашто смишља празне ствари?

Зашто живот свих на смрт осуди?

Велико је чудо,

јер се Творац света предаје у руке безаконика,

и на дрво се узноси Човекољубац,

да ослободи сужње у Аду који вичу:

Дуготрпељиви Господе, слава Теби.

Данас Те гледаше, непорочна Дева, Речи,

на Крсту подигнута,

ридајући материнском утробом,

кидаше срце Горко,

и уздишући из дубине душе,

лице са косом чупајући кидаше.

Зато и Груди бијући, викаше жалосно:

Авај мени, Чедо Божанско, авајмени, светлости света!

Зашто си зашао од очију мојих, Јагње Божије?

Стога војске бестелесних беху обузете страхом,

говорећи: Непостижни Господе, слава Теби.

Данас Господар све твари стоји пред Пилатом,

и Крсту се предаје Створитељ свих,

као јагње се приводи по сопственој вољи.

Клинцима Га прикивају, и у ребра пробадају,

и сунђером поје Онога који је пуштао ману као кишу,

по образима шамарају Избавитеља света,

и слуге се ругају Саздатељу свих.

О Владикиног човекољубља!

За оне који Га распињаху

мољаше свога Оца, Говорећи:

Оче, опрости им Грех овај,

јер не знају безаконици,

шша неправедно чине

Слава... (6. глас)

О како безаконо збориште

цара твари на смрт осуди,

не постидевиш се доброчинстава која напомињући унапрео осигураваше,

Говорећи к њима:

Народе мој, шта сам вам учинио?

He напуних ли Јудеју чудима?

He васкрсох ли мртваце јеономречју?

He исцелих ли сваку немоћ и болест?

Шта ми, дакле, узвраћате?

Зашто ме се не сећате?

За исцељење ране ми нанесте,

за жибот меумртвљујете,

вешајући на дрво Добротвора као злочинца, Законодавца као безаконика,

и Цара свих као осуђеника.

Дуготрпељиви Господе, слава Теби.

И сада... (6. глас)

Данас се посматра извршавање

страшне и преславне тајне:

неопипљиви бива ухваћен,

везује се Онај који је разрешио Адама од проклетства,

неправедно се испитује

Онај Који испитује срца,

у тамницу се затвара Онај који је затворио бездан.

Стаје пред Пилатом

Онај пред којим стоје небеске силе,

Творац бива шамаран руком створења,

на дрво се осуђује

Онај који суди живима и мртвима,

у Гроб се закључава Разоритељ Aдa.

Tu, који све подносши састрадално,

и све спасаваш од проклетства,

незлобиви Господе, слава Теби.

Постоје две мисли које доминирају у наведеним стихирама: исповедање крсних страдања Спаситеља и прослављање страдања Пресвете Богородице, као најближег сведока Христовог страдања на крсту.

Заиста, у стихирама на Господе, Теби зовем..., које се певају на Великн петак, разоткрива се огромна истина за све верујуће који су у том моменту на богослужењу.

Током певања стнхира бива вход са Јеванђељем. To је вход који има посебан смисао. Наиме, сада Сам Господ иде да запечати и Својим крсним страдањем потврди све оно чему је учио народ.

После входа следи прокимен (4. глас):

Разделише хаљине моје између себе,

и за хаљину моју бацише коцку.

Стих:

Боже, Боже мој, чуј ме,

зашто си ме оставио.

Након прокимена следи читање паримија:

1. Књига Излазак (33, 11-23), Ова паримија се сусреће и на богослужењу празника Преображења Господњег (уз додатак још четири стиха). На Велики петак чита се "ради тога да би нам свима било видљиво да Онај који претрпи крст и гроб и понижења од свих, јесте исти Онај који се преславно јавио Мојсију на Синају, и тројици апостола на Тавору".[1]

2. Књига о Јову (42, 12-17); ово место говори о избављењу многострадалног Јова од свих његових беда и о прослављању које је он тада најискреније проузнео. Значење ове паримије потпуно је јасно: Христос страдава ради тога да би био прослављен од Бога; понижен да би био узвишен; умире да би васкрсао, чинећи све оно шта ће се догодити и са свима који живе у Христу и за Христа. Уколико се речи из ове паримије овако разумеју, тада јасно поимамо и православно учење о кенозису Христа, да Његова страдања јесу заједно са тиме и Његова слава која ће се пројавити у свакоме видљивом сјају после Његовог васкрсења.

3. Књига пророка Исаије (52,13-53,1); кроз ово пророштво пројављен је образ Христовог страдања. Смрт се приближила Бесмртноме, и заједно са узвиком: "Сврши се", Његова душа је спремна да изађе из тела. Разоткривају се две неизмерно дубоке тајне: небеско и адско, и већ је спремна да се јави нова, последња тајна Христа.

Али сада, пред вратима смрти и пред вратима Ада, ка коме је кренуо Христос да га уништи, Он треба да поднесе и сву тежину преисподње, да је у потпуности узме на Своја плећа како би је тек тада дефинитивно уништио. Своју свемогућност Син Божији је пројавио и тиме што прихвата и издржава све оно шта пре Њега никада и нико није осетио. Христос сам, реално и конкретно душом одлази у Ад. Свако другачије поимање ове реалности прети скретањем у докетизам (у односу према догмату о силаску Спаситеља у Ад). Силазак Господа у Ад и његова победа над Адом, изражена је у томе што је Христос узео на себе и адску муку богоостављености, што носи ту ужасну муку и што је побеђује. Христова остављеност од Оца, која се препознаје кроз речи самог Господа: "Елои, Елои, лама савахани?", јесте Његов ход по мукама, мукама које је у том тренутку са Њим поделила и Пресвета Богородица. Делић онога шта је Она претрпела, гледајући распетог Христа, може се разумети кроз богослужбене текстове Великог петка.

Сврши се, речи Самог Господа. Христос телом силази у гроб, а душом у Ад, да би оживотворио упокојене и да би просветлио адске бездане. To је дело које се не може упоредити ни са чиме познатим. To је дело које је реално учињено.

Христова глава, на којој је венац од трња, преклонила се; дисање Његовог тела је престало и измучено тело треба положити у гроб.

Тада се узглашава прокимен:

Положише ме у Гроб дубок,

у таму и сенку смрти.

Стих:

Господе Боже сиасења мога,

дању и ноћу вичем пред Тобом.

Затим следи читање из Прве посланице Коринћанима (1,18 2,2). Смисао овог читања јесте признавање наше ништавности. Божија сила и премудрост пред нама открива такву бескрајност знања, дарујући нам истовремено и безгранично богатство љубави. Такође, открива нам се и истина о томе да је све оно шта ми, кроз своје силе, сматрамо нечим важним и великим, заправо постаје нешто сићушно и безначајно.

Након читања Апосгола, следи читање Јеванђеља и то: Матеј (зачало 110), Лука (23,39-43), Матеј (27,39-54), Јован (19,31-37) и Матеј (27, 55-61). Кроз ово грандиозно читање, које верници слушају држећи упаљене свеће у рукама, пажња свих се поново усредсређује на све оно најважније шта је кроз Јеванђеља речено о страдању и смрти Спаситеља света.

После јектеније и возгласа, следи певање стиховње стихире (подобна,2. глас):

Када те Ариматејац скиде са дрвета мртва,

Животе свих, обави те, Христе,

смирном и плаштаницом, и с љубављу се труђаше,

срцем и устима да целива теоје нетљено тело.

Ипак, обузет страхом, радујући се клицаше Ти:

Слава снисхођењу твоме Човекољубче.

Стих:

Господ се зацари, у лепоту се одену.

Када си у нови Гроб положен био за све, Избавитељу свих,

Ад свеподругљиви, видећи Те, ужасну се;

довратници се поломише, врата се разбише,

Гробови се отворише, мртви устадоше.

Тада Адам благодарно, радујући се, клицаше Ти;

Слава снисхођењу твоме, Човекољубче.

Стих:

Јер утврди Васељену, да се не помери.

Када си хотећи у Гроб телом био закључан,

Ти Који природом Божанства

пребиваш неописив и неопредељив,закључао си ризнице смрти,

и сва царства Aдa испразнио.

Taдa си у Суботу ову, божанског благослова и славе,

и блистања твога удостојио.

Стих:

Дому твоме приличи светиња Господе,

на много дана

Када те силе небеске гледаху,

Христе, оклеветаног од безаконика као преваранта,

дрхтаху због неизрецивог дуготрпљења твога,

и камена гробног запечаћеног рукама,

које прободоше нетљена ребра твоја.

Ипак, радујући се нашем спасењу, клицаху Ти:

Слава снисхођењу твоме, Човекољубче.

Кроз ове четири стихире, које собом закључују вечерњу Beликог петка и којима започиње Велика субота, већ имамо казивање о Христовом пребивању телом у гробу, а душом у Аду и о Његовој победи над Адом.

Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином,

скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом,

и видевши мртва, нага, непогребена,

и предузев усрдни плач, ридајући Говораше:

Авај мени, преслатки Исусе!

кога малопре сунце Гледајући на Крсту обешена,

тамом се заодену;

и земља са страхом се потресаше,

и завеса храма се раздираше.

А ево сада видим Те,

мене ради драГовољно сишавшеГ у смрт.

Како да те поГребем, Боже мој,

и како плаштаницом да те увијем?

Којим ли рукама да се дотакнем

нетљеноГа Тела ТвоГ?

Или које песме да отпевам

исходу твоме, Мшосрдни?

Величам страдања твоја,

песмословим и поГребење твоје,

са Васкрсењем, говорећи:

Господе, слава Теби.

Ова песма је надгробни плач спашеног, новог света. To је плач над телом Спаситеља света и током певања ове песме, предстојатељ (обучен у пуно одејаније), изображавајући Јосифа из Ариматеје, кади плаштаницу која је положена на престолу, опходећн том приликом три пута око ње.

Затим следи проузношење Сада отпушташ... Трисвето... Оче наш..., као и два тропара (2. глас):

Благообразни Јосиф

скинувши с дрвета пречисто Тело твоје,

и обавивши Гa чистом плаштаницом и мирисима,

у Гроб нов сахранивши положи.

Мироносицама женама

Крај Гроба пришав анђео клицаше:

мириси мртвима приличе,

а Христос се показа трулежи стран.

Приликом певања тропара бива изношење плаштанице из олтара, кроз северне двери, и њено полагање на за то посебно уготовљено место које се налази на средини храма и које је, по обичају, украшено цвећем. Предстојатељ иде иза плаштанице, држећи свето Јеванђеље изнад главе, док испред плаштанице иду свећоносци и ђакон са кадионицом.

После полагања плаштанице, следи њено целивање уз певање тропара.

Тропари који се певају већ се односе на наступајућу Белику суботу.

Тропар Благообразни Јосиф... свештеник тајно проузноси у олтару, после великог входа, на свакој литургији светог Јована Златоуста и светог Василија Великог јер велики вход символише управо крсни пут Спаситеља, а постављање светих Дарова на престо и њихово покривање воздухом, представљају погребење Господа.[2]

Ново дрво, Крст Господњи, које је израсло на месту страдања Господа нашег Исуса Христа, Јесте ново дрво живота. Кроз Крст дође и Дух Свети, и на тај начин се потврди истина која каже: "Крст је хранитељ читаве васељене", тако да се слободно може рећи да је догађај распећа и Васкрсења Господњег, уистину центар живота и решење драме света.

---

НАПОМЕНЕ:

1. Епископ Висарион, пом. дело, стр. 356.
2. Обичај изношења плаштаиице на Велики петак је релативио нов. Устав и Посни триод казују о изношењу плаштанице на јутрењи Велике суботе, о чему ћемо каснијс рећп нешто више.

 ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ

Коментари и напомене професора В. Н. Иљина

Химна љубави - Св. апостол Павле

Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, глава 13

1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.

2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.

3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.

4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,

6. Не радује се неправди, а радује се истини,

7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.

8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.

9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;

10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.

11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.

12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.

13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав

1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.

Апостол им није одмах указао пут, него га је најпре упоредио с оним даром који су они сматрали већим, тј. са даром језика, и показује им да је тај пут неупоредиво узвишенији од овог дара, па чак и од свих осталих дарова, а затим указује колико је он пожељан. Под језицима човечијим подразумева језике свих народа васељене. Не задовољивши се тиме, он додаје и друго преимућство: језике, каже, анђелске. То није рекао зато што анђели наводно имају језике, него у намери да им укаже на нешто боље и узвишеније од људских језика.
Под анђелским језиком се подразумева она њихова мисаона сила да један другоме предају божанствене помисли. Назвао ју је тако ради поређења с нашим оруђем речи, слично као што је и изразом: нека се поклони свако колено што је на небесима (Филипљ. 2; 10) означио њихову најусрднију потчињеност, пошто они немају кости. Ја сам, каже, као звоно које јечи тј. испуштам глас, али узалудно говорим и узнемиравам друге: никоме не доносим корист, јер немам љубави.

2. И ако имам дар пророштва, и знам све тајне и све знање...

Не једноставно пророштво, него оно највише, и познање свих тајни. Запази: о језицима је рекао да од њих нема никакве користи, а о пророштву да оно зна све тајне и да има свако познање.

И ако имам сву веру...

Да их не би оптерећивао набрајањем појединачних дарова, прешао је на корен и извор свих њих - на веру, и то сву.

Да и Горе премештам, а љубави немам, ништа сам.

Како је премештање гора изгледало као велико дело, он га је и поменуо, а не због тога што, наводно, сва вера само то и може да ради. Господ померање гора представља као малу веру, када каже: Ако имате вере колико зрно горушичино (Мт. 17; 20). Погледај како је он пророштвом и вером обухватио све дарове. Чуда се, наиме састоје или у речима, или у делима. Није рекао: ако немам љубави мали сам и убог, него: ништа сам.

3. И ако раздам све имање моје...

Није рекао "ако дам део свог имања", него све имање, и није рекао "дам" (него раздам), тако да губитку присајединим и служење, и то најбрижљивије.

И ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.

Није рекао "ако умрем", него наводи оно што је најсуровије од свега, односно, да жив сагори, и каже да је без љубави и то бескорисно. Неко ће рећи: "Како се имање може раздати без љубави?" Таквом се може одговорити на два начина.
Или је апостол претпоставио немогуће могућем, слично као у речима: Ако вам и ми и анђео с неба проповеда еванђеље друкчије него што вам проповедасмо (Гал. 1; 8), пошто ни он ни анђео нису ни помишљали да проповедају другачије. Он се тако изражава и на многим другим местима (Рим. 8; 39), или другачије: може се давати и без љубави, тј. онда кад се то не догађа из самилости према другима, него из човекоугађања. С љубављу се то пак дешава онда када неко то чини уз састрадање и пламену љубав.

4. Љубав дуго трпи, благотворна је...

Одатле почиње да набраја обележја љубави, и као прво међу њима помиње дуготрпљење, корен сваког мудрољубља. Међутим, како неки дуготрпљење не користе за мудрољубље него се често изругују онима који су их увредили и притворно се суздржавају, знајући да их дуготрпељиви људи још више разјарују у гневу, он каже да је љубав благотворна, тј. испољава кротку и незлобиву нарав, а не као поменути људи, који су притворни и злонамерни. Рекао је то на рачун оних међу Коринћанима који су волели да се расправљају и да потајно гаје узајамно непријатељство.

Љубав не завиди.

Неко може и да буде дуготрпељив, али завидљив. Љубав се, међутим, и тога клони. Рекао је то због оних завидљивих међу Коринћанима.

Љубав се не горди.

Односно, љубав не поступа непромишљено, него онога који је поседује чини разборитим и постојаним (чврстим). Горди се умишљен, лакомислен и безуман човек. То је речено лакомисленима и површнима.

Не надима се.

Могу се поседовати све наведене врлине, али оне могу и надимати. Љубав то нема него је, и поред поменутих врлина, смиреноумна. То је рекао против надмених.

5. Не чини што не пристоји.

Љубав не само да се не горди, него ни у случају да доживи крајње недаће због оног којег љуби, неће то сматрати за срамоту и бешчашће. И Христос из љубави према нама не само да је претрпео неславно распеће, него га је сматрао за Своју славу. Можеш разумети и овако: не чини што не пристоји, тј. не вређа, јер ништа није срамније од човека који вређа. То је против оних који не снисходе према другима.

Не тражи своје, не раздражује се...

Објашњава на који начин љубав не осећа срамоту: зато, каже, што она не тражи своју, него корист ближњег, и за своју срамоту сматра кад ближњег не ослободи срамоте. То је против оних који су презирали остале.
Љубав се не раздражује, јер не чини што не пристоји, док гневљив човек не може да сачува пристојност. Љубав не чини што не пристоји и зато се и не раздражује, тј. није брза на гнев. То је против оних које су вређале увреде других.

Не мисли о злу.

Љубав, каже, трпи свако зло, не раздражује се гневом, и не само да се не свети злом, него и не помишља на то. Запази и ово. Он не каже: љубав завиди, али се зауставља, раздражује се, али се савладава. Напротив, он каже да љубав одлучно не допушта никаквом злу да се покаже, чак ни у свом зачетку, као што каже и овде: не мисли о злу. И то је речено Коринћанима, да за увреду не би узвраћали увредом.

6. Не радује се неправди.

Не радује се кад неко претрпи неправду, насиље или увреду.

А радује се истини.

Оно, каже, што је далеко важније, јесте да се радује с онима који су у добрим мислима и сматра за своју славу када истина узнапредује. То је против завидљивих.

7. Све сноси.

И увреде, и ударце, и смрт. Ту особину даје јој дуготрпљење. То је против оних који смишљају зло.

Све верује.

Ма шта да каже онај којег љуби, јер и она сама не говори ништа лицемерно, и не помишља да би други могао тако да говори.

Свему се нада, све трпи.

Љубав, каже, не очајава због оног којег љуби, него се нада да ће он свагда усходити ка бољем. То је рекао онима који су очајавали. Ако се, мимо очекивања, и догоди да љубљени обитава у злу, она одважно подноси његове недостатке. Она, каже, све трпи. То је упућено онима, који лако осете непријатељство.

8. Љубав никад не престаје...

Никада се не уклања од циља, него све доводи до испуњења. Или што је још боље, не престаје, не пресеца се, никад се не прекида, него се наставља и у будућем веку, кад ће се све остало укинути, о чему апостол говори у наставку.

Док ће пророштва нестати, језици ће замукнути...

Набројавши изданке љубави, поново је узвисује на други начин, говорећи да ће и пророштва престати, и да ће језици замукнути, а да ће љубав постојати трајно и бесконачно. Наиме, ако пророштва и језици постоје због тога, да би се вера лакше прихватила, онда је природно што ће, кад се вера свугде прошири, они нестати као сувишни, и у садашњем, а посебно у будућем веку.

Знање ће престати. 9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо. 10. А када дође савршено, онда ће престати оно што је делимично.

Ако знање престане, хоћемо ли онда живети у незнању? Нипошто! Напротив, он каже да ће престати делимично знање, када дође знање савршено, тј. оно, какво је својствено будућем животу. Тада нећемо знати онолико колико сада знамо, него далеко више. На пример, ми сада знамо да Бог свагда постоји, али на који начин, то не знамо. Знамо и да је Дјева родила, али не знамо како. Тада ћемо о тим тајнама дознати нешто више и корисније.

11. Кад бејах дете...

Рекавши да ће се доласком савршеног укинути оно што је делимично, истовремено излаже и пример којим објашњава колико је велика разлика између садашњег и будућег знања. Сада смо слични деци, а онда ћемо бити зрели људи.

...као дете говорих.

То одговара језицима.

Као дете мишљах.

То одговара пророштвима.

Као дете размишљах.

То одговара знању.

А кад сам постао човек, одбацио сам што је детињско.

У будућем веку имаћу зрелије знање; тада ће се укинути мало и детињасто знање, какво сада имамо. Затим наставља:

12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки.

Објашњава оно што је речено о детету и показује да је наше садашње знање некако тамно, а да ће тада бити јасније. Сада, каже, видим у огледалу. Будући да огледало довољно јасно показује предмет који се у њему одражава, додаје: у загонетки, како би с највећом тачношћу показао непотпуност тог знања.

А онда ћемо лицем у лице...

Не говори то зато што Бог наводно има лице, него да би на тај начин показао јасност и очигледност знања.

Сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.

Удвостручено унижава њихову гордост, показујући да је садашње знање непотпуно и да оно није наше сопствено. Нисам ја, каже, познао Бога, него је Он Сам познао мене. И као што је Он сада познао мене и Сам снисходио ка мени, тако ћу и ја тада далеко више познати Њега, него сада. Онај који седи у тами не види сунце и не стреми његовој прекрасној лучи. Светлост му се, међутим, показује својим прекрасним блистањем и, када примети сунчево сијање, тада и он сам стреми ка светлу.
Дакле, речи као што сам познат не значе да ћемо познати Бога онако као што је Он познао нас, него да ћемо, као што Он сад снисходи ка нама, и ми усходити ка Њему. Ево једног поређења.
Неко је нашао одбачено дете, племенито и прекрасно. Он га је признао, подигао и узео себи, бринуо се о њему, изврсно га одгајио и најзад му подарио богатство и увео га у царску палату. Дете, док је младо, ништа од тога не осећа и не познаје човекољубље оног, који га је одгајио. Међутим, када одрасте, истог тренутка прихвата свог доброчинитеља и узвраћа му доличном љубављу. Ево ти пример и објашњење онога, што је прикривено изражено у реченоме.

13. А сад остаје вера, нада и љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

Постоје и дарови језика, и пророштва и знања, иако су они привидни. Кад се вера рашири међу свима, они ће се укинути. Вера, нада и љубав су постојаније од њих (јер то означава речима а сада остаје, тј. означава постојаност ово троје). Међу њима је највећа љубав, јер ће се она продужити и у будућем веку.