У продужењу своје Нагорне Беседе Исус упоређује стару законску правду са правдом коју Он објављује.
"Речено је старима, - а ја вам кажем". Ко је рекао коме? Рекао је Он исти Бог - Логос у старо време, а рекао је једној изабраној али маленој групи људског рода, коју је Он кроз миленијуме васпитавао, да као свећа светли у тами бесловесног света, докле се Он сунце правде не јави и осветли га новом и силном небесном светлошћу.
Стари закон није био погрешан, али је био млечна храна за детињи узраст, а не тврда храна за одрасле. Па како ће увек бити људи који остају при детињем узрасту, то ће и тај стари закон остати у важности "докле небо и земља стоји" (Мат. 5, 18). Он је углавном негативан и претећи, како и приличи за децу. Не смеш чинити ово; не смеш чинити то и оно, говори се деци. Не смеш имати многе богове, нити клањати се идолима, нити убити, нити прељубити, нити украсти, нити пожелети туђу имовину, говори стари закон. У целом Декалогу само је једна заповест позитивна, а то' је четврта: "Поштуј оца твојега и матер твоју" (II Мој. 20, 12). А и за ову једну позитивну заповест обећано је као награда земаљско добро и дуг живот на земљи. Много деце, много имовине, стоке, сребра и злата, спокојство, уважење и дуг живот до ситости. То је све.
Није било помена о награди небесној, "о великој плати вашој на небесима", нити о царству небесном уопште не само у Десетозакоњу него у целом Старом Завету. Само се великим пророцима и ретким праведницима јављало, да поред Бога на небу, живе и многе војске од ангела, но не и од људи. Бог и ангели Божји - то је био сав онај други свет. Улазак у тај свет био је затворен за људе, што и одговара о изгнању Адама и о херувиму са пламеним мачем на улазу у рај. И праведни и грешни примали су за дела своју награду или казну овде на земљи, наравно не случајно или по предодређењу него од Бога правде, строге законске правде. Људи су живели дуго на земљи и умирали "сити живота". Неки, не сви, наслућивали су да душе не умиру са телом, али се не враћају Богу, него се спуштају у Шеол, или "спавају у праху земаљском" (Дан. 12, 2). Али су сви живели и умирали у очекивању Некога с неба, "којему су изласци од почетка, од вјечнијех времена" (Михеј. 5, 2). Што год се свет већма кварио, и изабрани народ већма уједначавао са неизбраним, то су громовитије пророци објављивали долазак од Бога обећаног Спаситеља, Месије. И праведници из покољења у поколење ишчекиваху бодро и са уздисањем обећаног Спаситеља. Али у том ишчекивању "у вјери помријеше сви они не примивши обећање (Обећаног), него га видјеше из далека и поклонише му се" (Јован 11, 13). Ово потврди сам Исус када рече својим ученицима: "Благо очима које виде што ви видите. Јер вам кажем, да су многи пророци и цареви жељели видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше" (I Пет. 1, 10-11; Лука 10, 23-24).
Од Цара над царевима и Пророка над пророцима праведници су и очекивали нешто ново, али никад нико то што је дошло и како је дошло. Нико није очекивао, да ће Он ставити себе изнад Старог Закона, који је чуван у светињи над светињама; још мање, да ће он пренети награде праведницима са земље на небо; да ће јављати царство небесно као праву стварност, у коме ће и достојни људи, заједно с ангелима, вечно живети и "сијати као сунце", и да ће најзад људи бити синови Божји, кроз чежњу и труд да буду савршени, " као што је савршен Отац ваш небесни" (Матеј 5, 48). Речено је - а ја вам кажем.
Речено је: не уби. А ја вам кажем, ко се гневи на брата својега низашто, крив је суду, крив је скупштини, крив је паклу огњеном. Јер је гнев претеча убиства, управо убиство у зачетку (Мат. 6, 21-22).
Речено је: не чини прељубе. А ја вам кажем: свак ко погледа на жену са жељом већ је учинио прељубу у срцу својему. (Мат. 5, 27-28) У срцу је колевка блудне пожуде. Не дај јој ни да се зачне, јер је она чудовиште, које чим се роди не можеш га савладати.
Речено је: не куни се криво. А ја вам кажем: не куните се никако (Мат. 5, 34-37). Међу синовима Божјим заклетва је излишна. Код њих влада истина и поверење, и њихова је реч довољна: да, да или не, не.
Речено је око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем: ко те удари по једном образу, обрни му и други; и ко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину; и ко те потера један сахат, иди с њим два (Мат. 5, 38-42). Бог ће видети и накнадиће ти стоструко. Тако чине синови Божји, свесни да је њихов Отац небесни богат, и да неће оскудевати. Само ћете тако победити злу вољу злобних и помоћи да се излече од злобе и постану морално здрава браћа. Другог лека њима нема, нити веће насладе вама. Нити другог пута ка миру у селу и у свету.
Речено је: љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје (Мат. 5, 43-47). Прво моли се Богу за непријатеља свога. Својом молитвом ти га мучиш, колебаш га и двојиш све док ти не постане пријатељ. Само тако ћете од непријатеља учинити пријатеље себи, и обрадоваћете Бога, и задивити ангеле и постидети ђавола, који разгорева непријатељство мећу људима. Ако ли љубите само оне који вас љубе чините оно што чине и незнабошци, па и животиње, али ништа што је достојно синова Оца небесног који обасјавајући својим сунцем и зле и добре, даје вам пример савршенства. Чините дакле и ви тако, и царство Божје ући ће у вас и ви у царство Божје.
Љубав не потребује никакав писани закон. Зато Исус није ни написао никакав закон, слично земаљским мудрацима. Све што је Он својом руком написао, написао je једном по прашини пред храмом јерусалимским, и одмах избрисао. Љубав је, сама по себи, врховни закон на небу и на земљи. Ангели немају другог закона изван љубави. Што ће љубави закони кад љубав не греши него ратује против греха, а закони се по нужди пишу за оне који греше. И шта ће љубави заповести, кад их она извршује и пре него што их чује? Љубави се додаје мудрост, и њој се отварају све двери тајне. Љубави се додаје и сила, те она покорава себи све и грешнике и зверове и демоне и сву природу. Синови Божји синови су љубави, и царство небесно царство је љубави.
Ово су две нечувене новости, о којима Исус говораше народу дуго и дуго: љубав као свеобухватни и самодовољни закон над законима, и царство небесно као вечна отаџбина живота и славе свих праведника. Љубав и царство небесно.
А народ нетремице гледаше у лице Исусово и у мртвој тишини слушаше животворне речи Његове. Блажени сте ви, слушаоци Исусови,. и онда и сада! Заиста "многи пророци и цареви жељели су видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше" (Лука 10, 14).
По природном току ствари два детета могу да се познају и заволе тек у свом узрасту од једне године или више. Случај са Исусом и Јованом сасвим је изузетан. Они су осетили и познали друг друга још као нерођени, и још док су били у утроби својих матера. За земаљску логику то је немогуће, но за небесну то је извесно.
Када Марија сазнаде од ангела, да је њена тетка Јелисавета већ у шестом месецу трудноће, она пожури да посети тетку (Лука 1, 36). Да се увери у њену тајну и да јој открије своју. Млада и лака, она је без напора препешачила далеки пут од Назарета до Горњих Места, у близини Јерусалима. Благословени плод у њеном телу тек је био зачет, и ни мало јој није отежавао путовање. Целим путем она је размишљала, шта то Бог учини њој безмужној и тетки јој престарелој, и на шта ће све то изаћи. Но није се морала мучити с размишљањем и нагађањем; ускоро ће Дух Свети објавити тајну, и то не само њима двема него свима вековима и поколењима. Јер гле, чим уђе у кућу Захаријину и загрли и целива своју тетку, "заигра дјете у утроби Јелисаветиној". То потврди старица пошто се умири од узбуђења и обриса сузе. Дух Свети испуни је, и она проговори, управо "повика јаким гласом" у лице Марије, не од себе него као изван себе:
"Благословена си ти међу женама,
И благословен је плод утробе твоје!
И откуда мени ово:
Да дође мати Господа мојега к мени?
Јер, гле, кад дође глас честитања твојега
Заигра дјете од радости у утроби мојој" (Лука 1, 39-54).
На ове речи одговорила је Марија познатим Величањем Бога: "Велича душа моја Господа", што се пева у цркви сваког јутрењег богослужења.
Тако су се дакле први пут сусрели два рођака, Исус и Јован. Не видевши и не чујући један другог они су се осетили и познали. Телесна тама, у којој су се они тада налазили, није им сметала, да се осете и познаду. Војник је осетио присуство Војводе; "Пророк Свевишњега" (Лука 1, 76) - како је Захарија провидео - осетио је близину Свевишњега; Претеча и Уравнитељ пута Господњега прочуствовао је магнетску силу Господа, и од радости поздравио га играњем у утроби матере своје.
После те необичне сцене, пуне чуда и пророчког надахнућа, остаде Марија још око три месеца у кући Захаријиној (Лука 1, 56). Остаде младица свакако до порођаја старице; остаде да види сина своје љубљене тетке и да га благослови у име Сина свога. И када би обрезање Јованово, она би сведок, како њен онемели тетак Захарија проговори, како му надену име и како му прорече - јасније и одређеније него и један пророк - будућу величину и службу Месији на делу људског спасења (Лука 1, 67-79).
По том се врати Марија у Назарет, слажући у своме срцу све што чу и виде.
А Јован "растијаше и јачаше духом и бијаше у пустињи" (Лука 1, 80). Само једно кратко време он поживе у мирноме дому својих престарелих родитеља, који га гледаху са милоштом и љубављу, која је својствена са бездетним опоздалим чедом. Са милоштом и љубављу али и са страхопоштовањем, памтећи добро шта су о том детету, више Божјем него свом, сазнали од ангела и од Духа Светога. Морали су предосећати да ће будућа слава Јованова учинити и њих знаменитим и на земљи и на небесима. Али ускоро ангели Божји узеше њихове праведне душе, и Јован оста сироче. Сироче у пустињи.
Зашто је Јован морао отићи у пустињу? Гле, он је наследио кућу и имовину свога оца, а имао је и доста родбине. Морао је све оставити и отићи у пустињу по небесној логици, а не по земаљској. Дух Свети га је упутио у пустињу, и Дух Свети га је одржао у пустињи.
Онај који га је створио у сухој земљи старичиног тела, одржао га је у сухој пустињи Зајорданској жива и здрава. Тешко му је било дуго и задуго док се није привикао, и док није познао, да се Божје око над њим не заклапа. Па ипак тешко. Тешка пустињска једноликост, тешко стално ћутање, па самоћа, глад, мраз, жега; и тако из године у годину, из деценије у деценију. Па тешка, и најтежа, кушања демонска и искушења телесна. А Бог га је час спуштао час дизао, да би познао своју људску немоћ и Божју моћ. Ноћ му је била дража од дана. Јер дању кад би погледао на једну страну пустиње, ништа није видео до песка, а кад би погледао на другу страну преко Јордана, видео је саблазни. Видео је проклети град Јерихон, па дворе бившег цара Ирода Детоубице, па виле богатих фарисеја, цариника и свих грешника.
Раскошна сваким обиљем долина Јорданска простирала се пред очима човека који ни суха хлеба није имао него се хранио скакавцима и дивљим медом. А сва та природна раскош пресићавала је телесине људске и распаљивала за све могуће пороке и неваљалства, због којих је Содом, онамо преко Мртвог мора, сажежен био огњем гњева Божјег. И Јован је окретао свој поглед ка пустињи, где није било човека ни греха. И у свом огорчењу рикао је као лав пустињски, вапијући к Богу да истреби грех и грешнике са земље. А ноћ му је била драга, јер је својим црним плаштом скривала од његовог погледа грешну земљу, а откривала му звездано небо, тог величанственог сведока величанства Божјега. Духом својим Бог га је посећивао, и учио и тешио и храбрио. По црквеној традицији и сам га је Исус посећивао у једној пећини и с њим водио дуге разговоре.
По своме спољашњем изгледу Јован је био сличан светом пророку Илији. Био је крупан и стасит, са главом уздигнутом, обраслом у црну густу косу и браду, испосничког лица и пламена погледа. Ходио је бос и гологлав. (Друга цар. 1, 8). Одевао се у грубу хаљину од неуглађене камиље длаке, и био је опасан, као и Илија, кожним појасом (Матеј, 3, 4). Чинио је страшан утисак и на зверове и на људе; бојали су га се и једни и други. Но у срцу свом он је носио благог Исуса, свога рођака и господара.
Такав је био Јован Претеча, који за живота не учини ниједно чудо, али сам собом беше велико чудо света (Јован 10, 41).
ЈОВАН КРСТИТЕЉ
Добро је било уређено код старих, да пре тридесет година старости нико не може учити народ божанској мудрости. Кад је тако било на Истоку тим пре треба да је на Западу где се људи спорије развијају до пуне зрелости. Невоља је наших дана што многи хитају да уче друге не научивши сами себе. Само напуњен и препуњен извор може појити жедне, и зрео плод хранити гладне, Јован Претеча био је и зрео и пун, зрео телесно и духовно, а пун врлине, мудрости и гнева. У пустињи он је газио по змијама, аспидама и скорпијама, али се на њих није љутио. Његов гнев је горео као огањ против људи, који су покварили "образ Божји" у себи и постали као они отровни црви. И већ га је гушило што је морао још и да ћути. Бог га је задржавао до времена. А када дође време, "рече Бог Јовану сину Захаријину" (Лука 3, 2) да изађе из пустиње те да говори и крштава. И скочи Јован, лаконого као јелен, и поче крштавати на Јордану и проповедати по свој околини Јорданској. Бујица укора и претњи изливаше се из његових уста. Брзо се прочу о њему по свој Јудеји и Јерусалиму, и народ поврви да види необичног човека и чује необичне речи. Можда је он Месија или Илија пророк?
Кад му дођоше старешине народне, фарисеји и садукеји, он их назва "породом аспидиним" (Лука 3, 7), како их нико није смео назвати. Али у слуге Божјега нема страха од људи.
- Породи аспидини, викаше Јован, ко вама каза да бјежите од гнева који долази? Мислите, да је довољно називати се децом Аврамовом? И мртав Аврам окреће главу од вас, јер не подноси одвратни мирис душа ваших. Мирис ваш мирис је Содома, а не Сиона. Питаћете ме јесам ли ја Месија? Нисам, нити ће вам икада доћи Месија, каквог ви очекујете. Ви очекујете Месију, осветника и бунтовника, који би вас ослободио оружјем од Римљана, па се зацарио и вас посадио поред себе на столице великашке. О безумни! Заиста вам кажем иде прави Месија, и близу је. Он држи секиру близу корена вашега, и лопату у руци, да вас сасече до корена и овеје на свом гувну и као плеву баци у огањ. Него покајте се и крстите се, и посведочите своје покајање добрим делима (Мат. 3, 5-12). Сетите се Давида којим се гордите, и његових речи: "Признајем кривицу моју и дугујем због гријеха мојега" (Псал. 38, 18).
- Шта ми да чинимо, учитељу? Питаху цариници, омрзнуте глобаџије народне.
- Не глобите народ. Не узимајте више него што је прописано. Покајте се.
- А ми шта ћемо чинити? Питаху га војници. (Не римски војници него Јевреји на некој полицијској дужности, овлашћени од Римљана).
- Ви чините насиље над народом, опадате их код власти и отимате (Лука 3, 3-17). Одустаните од таквих недела. Будите задовољни својом платом. Покајте се и крстите се. (Мат.3, 1-12).
Тако Јован укори и поучи три главна сталежа што беху врло тешки народу Божјем: старешине, царинике и војнике.
Тако је он укоревао, страшио и поучавао и све остале сталеже и појединце. Знао их је он све и свакога. И све их је позивао на покајање и крштење. "Ја вас крстим водом за покајање, говорио је он, али иде за мном Јачи, који ће вас крстити Духом Светијем и огњем" (Мат. 3, 11). Ја сам мален према Њему, и нисам "достојан одријешити ремена на обући Његовој" (Јован, 1, 36). Он је близу, сасвим близу. Зато мене Бог посла, да му будем вапијући глас у пустињи вашег бесплодног живота; да му приправим пут и поравњам стазе: да снизим брда гордости гордих и да узвисим плачевне долине угњетених. Пробудите се дакле од сна и оперите се од гада греховнога. Исповедите грехе своје и покајте се, па пођите да вас ја крстим водом. Тако ће вас Он наћи приправне, да вас крсти Светим Духом и да вам грехе опрости. Ја вас не могу крстити Духом Светим ни Његовим огњем што сагорева сваку рђу на души, нити вам ја могу опростити грехе ваше. То припада Његовој власти. Он долази, да вас ослободи од невидљивог Голијата, који је захватио душе ваше као своје њиве, те по њима сеје грех и храни се с насладом гресима људским. Спремите се да чисти и радосни дочекате јединог Човекољубца. Близу је Он сасвим близу.
Тако говораше Јован Крститељ народу. Но једног дана опази он Исуса, па сав затрепери од радости, пружи руку и викну:
- Гле, јагње Божје! (Јован 1,36).
Сара се насмејала, Захарија је занемео, а Марија се уплашила. Од чега? (I Мој. 18, 12). Од појаве небожитеља ангела и његовог саопштења: Сари и Хеврону, Захарији у Јерусалиму, а Марији у Назарету (Лука 1, 20, 29).
Бездетном Авраму било је сто година, а његовој жени Сари деведесет, када им је ангел саопштио, да ће идуће године родити сина Исака. Бездетни свештеник Захарије и жена му Јелисавета, обоје од племена Аронова, беху стари и бременити, када му се ангел јави на богослужењу у храму и саопшти, да ће му жена родити сина Јована, који ће му бити "радост и весеље, јер ће бити велики пред Богом" (Лука 1, 14-15). Безмужна девица Марија уплаши се од појаве ангела Божјега, а још више од његовог саопштења: "Ево затруднећеш, и родићеш сина, и надјени му име Исус" (Лука 1, 31-33). И Он ће бити цар, и царству Његовом неће бити краја.
Иако се ово догодило у разним временима, и у разним местима и различитим личностима, изненађење је било исто, сумња иста и питање исто: Како је то могуће? У прва два случаја како је могуће да престарела и исушена људска тела, која су једва имала снаге да себе држе у животу, произведу нове животе? Како би то могло бити? У трећем пак случају невина девица Марија, сва поруменивши од стида, испод стида проговара: "Како ће то бити кад ја не знам за мужа?" (Лука 1, 34). Како то може бити?
У небесног весника нема ни трун сумње, да ће се догодити оно што он јавља и предсказује. Јер он се влада по небесној логици; говори од стране Бога, коме нема ништа немогуће и чија се реч мора остварити. Али потомци Адама и Еве мисле по земаљској логици. Иако је много пута с неба људима јављено, а и у Светој Књизи Божјој записано, да је Богу све могуће што намисли и рече, ипак потомци Адам - Евини лакше су веровали природном току ствари него речи Божјој. И још уз то, пригњечени бунтовном природом са свих страна и окружени злом, они су изгубили способност веровања у велико добро. Веровали су брзо и лако у свако предсказано велико зло, али споро и тешко у велико добро. Велико добро обећа Бог Авраму рекавши му, да ће му дати сина од Саре, и да ће Сару благословити те ће кроз тог сина бити мати многим народима. На то се Аврам насмеја, као и Сара раније, и рече: "Еда ће се човеку од сто година родити син!" (I Мој. 17, 17). Посумња Аврам у велико добро од Бога. А да му је Бог предсказао велико зло, да ће му умрети Сара без порода, и да ће му умрети и Исмаил, син од слушкиње му Агаре, он би то брзо поверовао. Тако би учинио и свештеник Захарија. У млађим годинама када је био способан за рађање он се много молио Богу, да му дарује пород. А кад је остарео, и он и жена му, он је престао молити се, скрушен и безнадежан, премда увек праведан и молитвен, мислећи да га Бог или не чује или сматра недостојним исканога дара. Но Бог услишава молитве праведника "у своје време", у венцу осталих догађаја, којим Он управља својим промислом. Богу је било потребно да се Јован роди у истој години када и Месија, а не 40 или 50 година раније, како су његови родитељи желели.
У сва три наведена случаја важно је запазити, да је Бог казнио само Захарију због његове сумње. Рече му ангел: "Ево, онијемићеш, и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, јер нијеси вјеровао мојим ријечима, које ће се збити у своје вријеме" (Лука 1, 20). Казнио је ангел свештеника, јер он као свештеник учећи друге да верују у речи Господње сам је посумњао у њих. Кадећи олтар он је видео пред собом Ковчег Завета, у коме је чувана палица Аронова од дрвета бадемова, која је за ноћ процветала и зреле бадеме показала (IV Мој. 17, 8). Сведочанство Божје свемоћи. Зашто дакле да посумња, да и суха њива женског тела може по Божјој речи процветати или плод донети. Коме је много дато, много се од њега и очекује. Уосталом и ова Божја казна била је привремена, и у своје време, кад је Захарија понова проговорио, окренула се на веће прослављање Бога од стране народа, и на дивљење новорођеном сину Захаријином Јовану - Оханану. Јер сви се питаху по Горњој Јудеји: "Шта ли ће бити из овога дјетета?" (Лука, 1, 66).
А баба Сару не казни Бог за њен подругљив смех нити Аврама за његов смех, јер беху прости пастири. Најмање пак беше за казну света Дева Марија, која из свог чистог и безазленог срца, управо детињег срца изрече своју сумњу речима: "Како ће то бити кад ја не знам за мужа?"
Нека је по сто пута благословена безазлена сумња Маријина. Јер својим питањем она побуди Божјег весника да јасно каже, како ће то бити, и ко ће бити Онај који треба да се роди од ње. Велики Гаврил објасни јој то небесном логиком, непојамној земљи: "Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Свевишњега осијениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји" (Лука 1, 35). За време док је Гаврил лагано изговарао реч по реч, све чуднију од чудније, душа Маријина добијала је крила као од трепетне љубави и уздизала се све више и више од земаљске логике ка небесној. Она је постепено умирала земљи и приволевала се царству небесном. И као што често бива са умирућим човеком да се тренутно сети целог свог прошлог живота, тако се и она сетила свих прочитаних месијанских предсказивања. Сетила се, како је речено, да ће девојка зачети и родити сина, коме ће бити име Емануил, то јест: С нама Бог; и још како је Бог рекао народу Израиљском; "Ја сам твој муж" (Јерем. 3, 14 и Осија 2, 16). При том сећању она је осетила, да је она та избрана Девојка, и да је сам Бог њен муж. Сетила се и својих родитеља, Јоакима и Ане, који су њу родили у својим престарелим годинама, по Божјој сили и благодати. И кад се тога, и свега осталога, сетила што је читала и сазнала док је била у храму јерусалимском, и доцније у Назарету, она је разумела, да сада ангел Божји очекује од ње пристанак, као од слободног бића. Очекује сагласност њене воље са вољом Божјом. Док јој је ангел давао објашњење на питање "како ће то бити", у њој се извршио велики преображај. Свака сумња и страх и недоумица беху ишчезли. Њена реч "када ја не знам за мужа" чинила јој се сада смешном. Кад је Гаврил завршио са објашњењем и заћутао, чекајући њен одговор, она је била готова са одговором. И рече Марија: "Ево слушкиње Господње; нека ми буде по рјечи твојој" (Лука, 1, 38). И тек што је изговорила те речи, Дух Свети сишао је на њу и сила Свевишњег осенила је њу, и она је одмах осетила у себи трепетну. материнску радост од зачећа сина - Сина Божјег, Бога - Логоса, обећаног Месије и Цара над царевима.
ЖИВОТ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА
"Као што отац има љубав к мени, u ја имам љубав к вама; будите у љубави мојој.
Ако заповјести моје уздржите остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповјести Оца својега и остајем у љубави Његовој.
Ово је заповјест моја да имате љубав међу собом, као што ја имадох љубав к вама".
(Јован гл. 15, ст. 9, 10, 12.)
ПОЧЕТАК
У почетку беше Логос. И Бог беше Логос. И у Богу - Логосу беше сва истинита небесна логика (Јов. 1, 110). Вечна и непроменљива, препуна силе истине, топлоте љубави и сјаја живота.
Том својом небесном и живом логиком Бог - Логос је створио све што је створено на небу и на земљи. И без Њега ништа није постало што је постало, нити је ишта из небића добило биће без Њега.
У почетку - не у оном прапочетку коме нема краја, него у почетку драматичне историје стварања Бог - Логос створи небо и земљу, свет бестелесни и свет телесни, или свет духовни и свет телесно - духовни. Све створи по реду и поретку, најпре светлост, па воду, па фирмамент, па биље и воће, па сунце, месец и звезде, па рибе и птице, па стоку и звериње, па најзад - човека, живу икону своју. Све како је то објављено Духом Божјим писцу Књиге Постања (I Мојсеј 1). А ту Књигу дао је Бог људима по милости својој онда када је ум људски због греховне удаљености од свога Творца био покривен заборавом и сећање људско ослабљено.
Удаљени од Бога грешни људи су удаљени и од небесне логике, те су и мисли њихове биле удаљене од Божјих мисли колико је небо удаљено од земље (Иса. 55, 8-9). Покривени заборавом небесне логике, коју је Адам пре греха имао у пуној мери, и пригушени страхом од бунтовне природе око себе, људи су измаштали своју земаљску логику, којом су се служили, а којом се и дан данас многи једино служе, на унижење свога Творца, а на своју пропаст. Одбацили су Слово Божје, и постали су бесловесни, и цео им је живот бесловесан, бесмислен, с чиме се они потпуно мире.
Отуда кад се Бог - Логос јави као човек у телу, свет Га не познаде, свет кога је Он саздао. "К својима дође и своји га не примише" (Јован, 1, 11). Нити Га примише нити Му повероваше.
Упиташе Га:
- Ко си ти (Јов. 8, 25)? А он им рече:
- Почетак. Ја сам пре него се Аврам родио (Јов.8,58). Тада они, тј. своји, узеше камење да Га убију (Јов. 8, 59). Безгрешни Адам у Рају не би ни питао Бога - Логоса
ко си ти? Он би га познао као почетак и свој и свих ствари. А праотац Аврам, мада рођен под грехом, изван Раја, као праведник Божји примио би одговор Спаситељев као истинит. Зато Господ и сведочи о њему "да је био рад да види дан мој; и видје и обрадова се" (Јов. 8, 56). Али далеки потомци Аврамови, и још удаљенији Адамови, не познаше Га и не признаше. Јер заглибљени дубоко у земаљску лажну логику они нису могли разумети истиниту небесну логику Бога - Логоса. Његова логика била је њима противна и мрска. Но немогући ни појмити ју нити одолети јој они у гневу узеше камење да Га убију. И то покушаше много пута, али не успеше до одређеног времена. Научени од Човекомрзца Сатане они покушаваху да убију Јединог Човекољупца, "пуног благодати и истине" (Јов. 1, 14), који се и спустио на земљу да поврати људе небесној логици, и кроз то да их учини синовима Божјим, "који се не родише од крви ни од воље телесне ни од воље мужевљеве него од Бога" (Јов. 1, 13), и који могу узвикнути као Павле: "Ми ум Христов имамо", и "не мислимо што је земаљско него што је небесно" (I Кор. 2, 16). Овде је дакле сукоб између две логике, небесне и земаљске, словесне и бесловесне. Управо између логике и антилогике. У крајњој линији пак то је сукоб између Христа и Сатане. Овај сукоб повлачи се од рођења Христова, када Га Ирод хтеде убити па до Његове смрти на крсту. Само у светлости сукоба двеју речених логика може се разумети Нови завет, као и сва историја цркве до данас и до краја.
