04. септембар 2012.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЈОВАН ПРЕТЕЧА


По природном току ствари два детета могу да се познају и заволе тек у свом узрасту од једне године или више. Случај са Исусом и Јованом сасвим је изузетан. Они су осетили и познали друг друга још као нерођени, и још док су били у утроби својих матера. За земаљску логику то је немогуће, но за небесну то је извесно.
Када Марија сазнаде од ангела, да је њена тетка Јелисавета већ у шестом месецу трудноће, она пожури да посети тетку (Лука 1, 36). Да се увери у њену тајну и да јој открије своју. Млада и лака, она је без напора препешачила далеки пут од Назарета до Горњих Места, у близини Јерусалима. Благословени плод у њеном телу тек је био зачет, и ни мало јој није отежавао путовање. Целим путем она је размишљала, шта то Бог учини њој безмужној и тетки јој престарелој, и на шта ће све то изаћи. Но није се морала мучити с размишљањем и нагађањем; ускоро ће Дух Свети објавити тајну, и то не само њима двема него свима вековима и поколењима. Јер гле, чим уђе у кућу Захаријину и загрли и целива своју тетку, "заигра дјете у утроби Јелисаветиној". То потврди старица пошто се умири од узбуђења и обриса сузе. Дух Свети испуни је, и она проговори, управо "повика јаким гласом" у лице Марије, не од себе него као изван себе:
"Благословена си ти међу женама,
И благословен је плод утробе твоје!
И откуда мени ово:
Да дође мати Господа мојега к мени?
Јер, гле, кад дође глас честитања твојега
Заигра дјете од радости у утроби мојој" (Лука 1, 39-54).
На ове речи одговорила је Марија познатим Величањем Бога: "Велича душа моја Господа", што се пева у цркви сваког јутрењег богослужења.
Тако су се дакле први пут сусрели два рођака, Исус и Јован. Не видевши и не чујући један другог они су се осетили и познали. Телесна тама, у којој су се они тада налазили, није им сметала, да се осете и познаду. Војник је осетио присуство Војводе; "Пророк Свевишњега" (Лука 1, 76) - како је Захарија провидео - осетио је близину Свевишњега; Претеча и Уравнитељ пута Господњега прочуствовао је магнетску силу Господа, и од радости поздравио га играњем у утроби матере своје.
После те необичне сцене, пуне чуда и пророчког надахнућа, остаде Марија још око три месеца у кући Захаријиној (Лука 1, 56). Остаде младица свакако до порођаја старице; остаде да види сина своје љубљене тетке и да га благослови у име Сина свога. И када би обрезање Јованово, она би сведок, како њен онемели тетак Захарија проговори, како му надену име и како му прорече - јасније и одређеније него и један пророк - будућу величину и службу Месији на делу људског спасења (Лука 1, 67-79).
По том се врати Марија у Назарет, слажући у своме срцу све што чу и виде.
А Јован "растијаше и јачаше духом и бијаше у пустињи" (Лука 1, 80). Само једно кратко време он поживе у мирноме дому својих престарелих родитеља, који га гледаху са милоштом и љубављу, која је својствена са бездетним опоздалим чедом. Са милоштом и љубављу али и са страхопоштовањем, памтећи добро шта су о том детету, више Божјем него свом, сазнали од ангела и од Духа Светога. Морали су предосећати да ће будућа слава Јованова учинити и њих знаменитим и на земљи и на небесима. Али ускоро ангели Божји узеше њихове праведне душе, и Јован оста сироче. Сироче у пустињи.
Зашто је Јован морао отићи у пустињу? Гле, он је наследио кућу и имовину свога оца, а имао је и доста родбине. Морао је све оставити и отићи у пустињу по небесној логици, а не по земаљској. Дух Свети га је упутио у пустињу, и Дух Свети га је одржао у пустињи.
Онај који га је створио у сухој земљи старичиног тела, одржао га је у сухој пустињи Зајорданској жива и здрава. Тешко му је било дуго и задуго док се није привикао, и док није познао, да се Божје око над њим не заклапа. Па ипак тешко. Тешка пустињска једноликост, тешко стално ћутање, па самоћа, глад, мраз, жега; и тако из године у годину, из деценије у деценију. Па тешка, и најтежа, кушања демонска и искушења телесна. А Бог га је час спуштао час дизао, да би познао своју људску немоћ и Божју моћ. Ноћ му је била дража од дана. Јер дању кад би погледао на једну страну пустиње, ништа није видео до песка, а кад би погледао на другу страну преко Јордана, видео је саблазни. Видео је проклети град Јерихон, па дворе бившег цара Ирода Детоубице, па виле богатих фарисеја, цариника и свих грешника.
Раскошна сваким обиљем долина Јорданска простирала се пред очима човека који ни суха хлеба није имао него се хранио скакавцима и дивљим медом. А сва та природна раскош пресићавала је телесине људске и распаљивала за све могуће пороке и неваљалства, због којих је Содом, онамо преко Мртвог мора, сажежен био огњем гњева Божјег. И Јован је окретао свој поглед ка пустињи, где није било човека ни греха. И у свом огорчењу рикао је као лав пустињски, вапијући к Богу да истреби грех и грешнике са земље. А ноћ му је била драга, јер је својим црним плаштом скривала од његовог погледа грешну земљу, а откривала му звездано небо, тог величанственог сведока величанства Божјега. Духом својим Бог га је посећивао, и учио и тешио и храбрио. По црквеној традицији и сам га је Исус посећивао у једној пећини и с њим водио дуге разговоре.
По своме спољашњем изгледу Јован је био сличан светом пророку Илији. Био је крупан и стасит, са главом уздигнутом, обраслом у црну густу косу и браду, испосничког лица и пламена погледа. Ходио је бос и гологлав. (Друга цар. 1, 8). Одевао се у грубу хаљину од неуглађене камиље длаке, и био је опасан, као и Илија, кожним појасом (Матеј, 3, 4). Чинио је страшан утисак и на зверове и на људе; бојали су га се и једни и други. Но у срцу свом он је носио благог Исуса, свога рођака и господара.
Такав је био Јован Претеча, који за живота не учини ниједно чудо, али сам собом беше велико чудо света (Јован 10, 41).


ЈОВАН КРСТИТЕЉ

Добро је било уређено код старих, да пре тридесет година старости нико не може учити народ божанској мудрости. Кад је тако било на Истоку тим пре треба да је на Западу где се људи спорије развијају до пуне зрелости. Невоља је наших дана што многи хитају да уче друге не научивши сами себе. Само напуњен и препуњен извор може појити жедне, и зрео плод хранити гладне, Јован Претеча био је и зрео и пун, зрео телесно и духовно, а пун врлине, мудрости и гнева. У пустињи он је газио по змијама, аспидама и скорпијама, али се на њих није љутио. Његов гнев је горео као огањ против људи, који су покварили "образ Божји" у себи и постали као они отровни црви. И већ га је гушило што је морао још и да ћути. Бог га је задржавао до времена. А када дође време, "рече Бог Јовану сину Захаријину" (Лука 3, 2) да изађе из пустиње те да говори и крштава. И скочи Јован, лаконого као јелен, и поче крштавати на Јордану и проповедати по свој околини Јорданској. Бујица укора и претњи изливаше се из његових уста. Брзо се прочу о њему по свој Јудеји и Јерусалиму, и народ поврви да види необичног човека и чује необичне речи. Можда је он Месија или Илија пророк?
Кад му дођоше старешине народне, фарисеји и садукеји, он их назва "породом аспидиним" (Лука 3, 7), како их нико није смео назвати. Али у слуге Божјега нема страха од људи.
- Породи аспидини, викаше Јован, ко вама каза да бјежите од гнева који долази? Мислите, да је довољно називати се децом Аврамовом? И мртав Аврам окреће главу од вас, јер не подноси одвратни мирис душа ваших. Мирис ваш мирис је Содома, а не Сиона. Питаћете ме јесам ли ја Месија? Нисам, нити ће вам икада доћи Месија, каквог ви очекујете. Ви очекујете Месију, осветника и бунтовника, који би вас ослободио оружјем од Римљана, па се зацарио и вас посадио поред себе на столице великашке. О безумни! Заиста вам кажем иде прави Месија, и близу је. Он држи секиру близу корена вашега, и лопату у руци, да вас сасече до корена и овеје на свом гувну и као плеву баци у огањ. Него покајте се и крстите се, и посведочите своје покајање добрим делима (Мат. 3, 5-12). Сетите се Давида којим се гордите, и његових речи: "Признајем кривицу моју и дугујем због гријеха мојега" (Псал. 38, 18).
- Шта ми да чинимо, учитељу? Питаху цариници, омрзнуте глобаџије народне.
- Не глобите народ. Не узимајте више него што је прописано. Покајте се.
- А ми шта ћемо чинити? Питаху га војници. (Не римски војници него Јевреји на некој полицијској дужности, овлашћени од Римљана).
- Ви чините насиље над народом, опадате их код власти и отимате (Лука 3, 3-17). Одустаните од таквих недела. Будите задовољни својом платом. Покајте се и крстите се. (Мат.3, 1-12).
Тако Јован укори и поучи три главна сталежа што беху врло тешки народу Божјем: старешине, царинике и војнике.
Тако је он укоревао, страшио и поучавао и све остале сталеже и појединце. Знао их је он све и свакога. И све их је позивао на покајање и крштење. "Ја вас крстим водом за покајање, говорио је он, али иде за мном Јачи, који ће вас крстити Духом Светијем и огњем" (Мат. 3, 11). Ја сам мален према Њему, и нисам "достојан одријешити ремена на обући Његовој" (Јован, 1, 36). Он је близу, сасвим близу. Зато мене Бог посла, да му будем вапијући глас у пустињи вашег бесплодног живота; да му приправим пут и поравњам стазе: да снизим брда гордости гордих и да узвисим плачевне долине угњетених. Пробудите се дакле од сна и оперите се од гада греховнога. Исповедите грехе своје и покајте се, па пођите да вас ја крстим водом. Тако ће вас Он наћи приправне, да вас крсти Светим Духом и да вам грехе опрости. Ја вас не могу крстити Духом Светим ни Његовим огњем што сагорева сваку рђу на души, нити вам ја могу опростити грехе ваше. То припада Његовој власти. Он долази, да вас ослободи од невидљивог Голијата, који је захватио душе ваше као своје њиве, те по њима сеје грех и храни се с насладом гресима људским. Спремите се да чисти и радосни дочекате јединог Човекољубца. Близу је Он сасвим близу.
Тако говораше Јован Крститељ народу. Но једног дана опази он Исуса, па сав затрепери од радости, пружи руку и викну:
- Гле, јагње Божје! (Јован 1,36).