27. мај 2012.

Св. Димитрије Ростовски Поука на Вазнесење Господа и спаса нашега Исуса Христа


А Господ пошто им ово изговори, узнесе се на небо
и сједе Богу са десне стране. (Мк. 16, 19).

Љубљени моји слушаоци! Не знам како да назовем данашњи празник Вазнесења Господњег: радосним ли празником, или тужним? Назвао бих га ја радосним празником, али ево видим свете Апостоле како плачу и тугују, о чему свједочи и Црква, која у стихирама на "Господи, возвах" пјева сљедеће: Господи, Апостоли јако видјеша Тја на облацех возносима, риданијем слез, Жизнодавче Христе, скорби исполњајеми ридајушче глаголаху: Владико, не остави нас сирих, ихже за милосредије возљубил јеси, раби Твоја. Назвао бих га тужним празником, али видим исте те Апостоле како се радују, о чему свједочи садашњи тропар, говорећи: Вознеслсја јеси во славе, Христе Боже наш, радост сотвориви учеником, обетованијем Свјатаго Духа. Назвао бих га радосним празником, али видим пречисту и преблагословену Дјеву Богородицу, како точи из очију Својих многе и топле сузе о Својем разлучењу од прељубљеног Сина и говори: Не остављај ме, Сине мој! Назвао бих га тужним празником, али видим исту ту пречисту Богородицу Дјеву како се премного радује о оваковом Божанственом прослављењу Својега Сина и Бога, о чему свједочи Славник црквени, пјевајући: Ученики и рождшују Тја Богородицу радости безчисленија исполњиви во Твоје Вознесеније. Назвао бих ја овај празник радосним, али каква може за дјецу бити радост у томе што их оставља отац; каква утјеха овцама када од њих одлази пастир; у чему може бити весеље и невјесте - цркве, када Жених њезин, Христос, одлази од ње, мада не и заувијек, јер говори: Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28:20), али ипак Он послије тога неће више бити видљив: плотске очи више Га неће видјети, него пак само умне очи? Назвао бих га ја тужним празником, али ево видим Господа мојега свијетлог, радосног, како иде са весељем ка Оцу, видим и све горње силе како неизрециво ликују. Слушам ја још и Цркву, која позива на весеље све који на земљи живе и говори: Вси јазици воплешчите руками, јако изиде Христос, идеже бе первеје. Заиста је ово радост савршена, то је радост свеколика за горње силе; а нама, пак, земаљским, то је - радост са плачем, весеље са сузама, утјеха са сјетом. Ви, света два Ангела, утјешитељи наши, који стадосте пред Апостоле на гори Маслинској у свијетлим хаљинама, утјешите оне који тугују, обрадујте оне који плачу, кажите им нешто радосно. И ево, они говоре: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што Га видјесте да одлази на небо (Дјела Ап. 1:11). За вас је то радовање, али за нас грешне то није радовање, него велика жалост, јер нас ви подсјећате на други, страшни Христов долазак, у којем ће Он судити и кажњавати грешне. Зар нам није доста што тугујемо због тога што је од нас отишао Господ? А ви нас још ужасавате страшним судом и на једну жалост надодајете нам нову тугу.
Потражимо зато ми сами, љубљени слушаоци моји, неку другу утјеху у Светом Писму, па ћемо је и наћи, ако размотримо неке радосне разлоге, због којих се Господ наш вазнио од нас на небо.
Господ наш се није вазнио на небо да би нас Својим одласком ражалостио, него да би за нас направио оно што је нама најкорисније. Јер сав Његов живот, сва дјела Његова била су усмјерена према нашој користи; значи, и вазнесење Његово се свршило ради нашег добра. Као што је, нас љубећи, Он сишао са неба, поживио међу људима и душу Своју положио на крсту: тако заволи Бог свијет, тако се Он, љубећи нас и добро нам чинећи, и на небо вазнио, јер рече ученицима Својим: боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама (Јн. 16:7). Он овим као да је рекао: Будите разумни, о љубљени ученици Моји! Сваком од вас предстоји посебан пут изласка на проповијед ријечи Божије цијеломе свијету, а у свијету ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити (Јн. 16:20); у том болу, у тој жалости и ридању вама ће требати да вас неко утјеши, окријепи и подржи; и ево Ја идем Оцу и послаћу вам Утјешитеља, Духа Светога, Који од Оца исходи, да вас Он утјеши у свим вашим патњама и несрећама. Због тога је за вас боље да Ја идем. Одвешће те, Петре, куда не желиш и четири четворке војника ће стражити над тобом, а у Риму је већ и дрво за твој крст спремно. И ти, Јакове, први ћеш угледати над вратом својим мач за Име Моје. Тебе, Јоване, ће послати у прогонство, у далеке земље, на острво Патмос. Тебе, Андреј, чека крст у Ахаји, а тебе, Филипе, у Јерапољу; теби је, Ватроломеј, суђено да будеш разапет у Јерменији, гдје ће и кожу с тебе одрати. Томи је суђено да буде избоден копљима. Матеја са мукама чека Етиопија, а остале - друге земље: свакоме је спремна његова чаша страдања. У свим тим страдањима и мукама неопходна вам је нека подршка, наслада и утјеха. Због тога Ја идем код Оца и шаљем вам Утјешитеља, Духа Светога, Који ће, присуствујући уз вас, учинити да будете без страха и да радосно трпите свакојаке муке и напослијетку и смрт. Због тога је боље да Ја одем. Послије вас многи други ће попут вас морати да претрпе разнолика мучења и смрт за Име Моје: биће каменовани, посјечени мачем, пржени огњем, бацани звијерима на оброк и дробљени на комаде. Други ће, не без мука, бити добровољни мученици за Име Моје из љубави према Мени, презирући свијет и све сладости његове, одрекавши се себе и умртвљујући тијело своје са страстима и пожудама: једни ће поћи у пустиње, други у затворе манастирске - ради страдања и подвига; они ће такође имати нужду за Божанственом помоћи и утјехом. Према томе, поћи ћу код Оца и послаћу им Утјешитеља, јер без тога Он неће доћи; а због тога боље је да Ја идем. Многи који вјерују у Мене и који хоће да благочестиво живе, биће гоњени (2 Тим. 3:12); многи невини људи ће страдати; многи праведници ће трпјети напасти и злобу; многе слуге Моје ће бити подвргнути ужасним несрећама: глади, жеђи, студени, голотињи, ланцима, тамницама, ранама и смрти; све њих ће требати утјешити у њиховим гоњењима, страдањима, злоби и несрећама. Дакле, Ја ћу отићи код Оца и послати им Утјешитеља од Оца. Ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; зато је боље да Ја одем.
О, колико је благословен разлог вазнесења Господњег на небо: разлог који доноси радост, улива наду радосним очекивањем, обавјештава нас о доласку Утјешитеља. Иди онда, Господе, иди и пошаљи нам Утјешитеља!
Господ наш се вазнио на небо да би нас гледао са висине, као отац дјецу своју, као пастир овце, као орао птиће своје, као војвода своје војнике - да би свакога видио, да би знао нужду и потребу свакога и да би свакоме пружио помоћ. Као што се цар, када окупи мноштво своје војске за бој и када жели да види све своје пукове, попење на неко узвишење, на гору или неку високу утврду, да би са висине све видио и организовао; тако и Господ наш, Цар царева, искупља ратујућу на земљи Цркву, у којој је чинова онолико колико и пукова, и вазноси се на горња небеса, да би са висине видио подвиге свих. Онима који се добро подвизавају Он плете вијенце, онима који изнемажу пружа руку Своје помоћи, оне које падају подиже и чини их јачим за борбу против непријатеља, а онима који нас гоне прави препреке. Подвизава се, на примјер, у страдалничком подвигу свети првомученик Стефан, кога каменују јудејци, а Господ наш са висине славе Своје, отворивши небо, гледа на њега, па страдалник узвикује: Ево видим небеса отворена и Сина Човјечијега гдје стоји с десне стране Богу (Дјела Ап. 7:56).
Ево и Савле, који одише пријетњом и убиством, жури у Дамаск, да би прогонио Цркву Божију, а Господ, видећи ово са висине небеске, препреку му поставља, озаривши га свјетлошћу небеском, ослијепивши његове плотске очи и престрашивши га гласом: Савле, Савле, што ме гониш!? (Дјела Ап. 9:4).
Није један од страстрпаца у својим ужасним страдањима - час изнемагао, час сасвим падао, будући побијеђен, као на примјер Јаков Персијанац; али Господ, призревши изнемогле, поткрепљивао их је; пале је подизао, тако да се и ту обистинило Писмо, које говори: Ако и падне, неће се разбити, јер Господ подржава руку његову (Пс. 36:24). На сличан начин, призирући са висине небеске, Он помаже и нама, слугама Својим.
Вазнио се од нас Господ наш на небо ради тога - да би попут сунца обасјавао све нас Својом благодаћу са висине небеске. Када сунце после заласка свога негдје замакне, сво поднебесје се прекрије тамом; а када изађе и почне да се пење у висину, тада се тама повлачи и бјежи са свим поднебесјем, а сунчеве зраке освјетљавају сву васиону. Док је и мисаоно сунце наше Христос пребивао, као на неком западу, на земљи у нејављању Себе људима и када је био потамњен добровољним страдањем, дотле је по свој земљи владала тама незнања Бога. А када се Он, уставши из запада гробног, успео на небо, истог часа муње Његове освијетлише васељену, истог часа од истока сунца до запада славно постаде Име Његово (Пс. 112:3; 76:19) и познањем Бога освијетли се васељена (Авак. 2:14).
Сунце с неба обасјва и зле и добре (Мт. 5:45). Тако се и Господ наш успео на небеса, да би са висине небеске призирао на праведнике и на грешнике: праведне љубећи и грешне милујући. Сунце са неба својим зрацима отапа зиму и лед, огријева земљу и чини је плодном; тако и Господ наш се вазнио на небо да би отуда зрацима благодати Своје отапао лед замрзлих душа наших, гријао срца наша и учинио их плодним, попут земље, да се пред Њим не бисмо показали јалови, него да у себи узрастемо духовне плодове.
Вазнио се Господ од нас на небо да би нам припремио пут на небо и био водич у горње земље. И нико се није попео на небо, - говори Апостол, - осим Онај који сиђе с неба, Онај који сиђе то је исти који и узиђе више свију небеса. (Јн. 3:13; Еф. 4:10). Прије нико није могао да се попење на небо, макар био он и праведан, и свет. Угодан Богу бијаше Ној, праведни бијаху Аврам, Исак, Јаков, о којима се говори да су они били праведни пред Богом, као што говори Богу цар Манасија: Ниси положио покајање праведним Твојим Авраму, Исаку и Јакову, који не сагријешише пред Тобом (2 Паралип. 36); непорочан и целомудрен бијаше Јосиф Прекрасни и Мојсије, који је провео Израиљ кроз Црно море по сувом; свет је био и Исус Навин, који је задржао сунце да не зађе; не без светости бијаху и други угодници Божији у Старом Завјету, као на примјер Данило, муж духовни, који је заградио уста лавовима, три отрока, који угасише молитвом пећ вавилонску, и остали велики пророци; међутим, нико од њих прије Христа није могао да узађе на небо и нико чак ни чуо није има ли, и хоће ли бити, за људе пута према небесима. А када се Господ наш, обукавши се у човјечију природу, попео на небо, истог часа је свом људском роду показао пут ка небесима. По њему су пошле, по трагу Христовом, из ада изведене душе светих праотаца и пророка; њиме су се попели апостоли, светитељи, мученици и исповиједници; њиме се и данас успињу достојни и праведни људи који слиједе за стопама Христовим; свима је данас познат пут ка небесима, за који се прије ни чуло није, само, о, људи, не будите лијени да се пењете њиме.
Вазнио се Господ наш од нас на небо да би нам отворио врата небеска и да бисмо ми без забрана улазили у небо. Праотац наш Адам је затворио врата рајска за сав људски род, учинио их непроходним за све земнородне, и херувим је са пламеним оружјем стао код врата рајских; затворио је Адам рај и пут ка животу, а отворио само отворе ка смрти и аду. А Господ наш је учинио супротно: затворио је отворе ка смрти и аду, и отворио рај: прво разбојнику, којем је рекао: данас ћеш бити са Мном у рају (Лк. 23:43), а потом је свима, након Свог вазнесења, отворио само небо.
Рекох да је Господ наш затворио отворе ка смрти и аду, а отворио двери небеске. Што се тиче тога да су вазнесењем Господњим на небо била отворена врата небеска, у то ви, љубав ваша, вјерујете: јер су приликом вазнесења Господњег ангели који су Му претходили говорили горњим ангелским чиновима: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Али што се тиче тога да су била затворени отвори ка аду и смрти, мени се чини да ви у то сумњате; због тога ћу као потврду тога навести ријечи из Откровења Јовановог.
У једно вријеме Господ наш се јавио Својем љубљеном ученику Јовану и рекао: Не бој се: Ја сам Први и Последњи, и Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вијекове вијекова, и имам кључеве од смрти и од пакла. (Ап. 1:17-18). Овдје посебно расуђивање заслужује следећа ствар. Зашто Христос Господ не носи Сам кључеве вјечног живота и царства небеског, него их је предао св. Петру: Даћу ти кључеве царства (Мт. 16:19); исти ти кључеви, којима се отварају и затварају пакао и смрт, Он је почео да носи Сам: Имам, - рекао је Он, - кључеве од смрти и пакла? Није ваљда Господ наш толико суров и немилосрдан, да је спремнији да погуби човјека, него да га спасе, спремнији да отвара људима врата ада и смрти, него ли живота и царства? Али то се о Њему не само не смије казати, него ни помислити, јер је Он благоутробни и премилосрдни Саздатељ наш: јер је добар, јер је до вијека милост Његова (Пс. 117:2). Он искључиво хоће да се сви спасу, смрти он не жели грешнику, јер говори: јер не желим смрти грешнику, него да се обрати он од пута зла и жив да буде (Јез. 18:23). Зашто онда Господ не говори: Имам кључеве живота и царства небеског, него имам кључеве смрти и пакла?
Господ наш је благоизволио да поступи тако, зато што тако поступају и неки господари. Јер кад неки господар види да је његов економ превише расипан, да он превише често отвара врата његових ризница и да траћи његове залихе, тада он од њега узима кључеве и држи их код себе.
Слично овоме и Господ наш је знао нарав људску, знао је да су људи веома брзи за отварање врата смрти и ада, како за себе, тако и за друге. Себи их они отварају честим греховним падовима, према којима су веома склони, јер ни према чему се не приклања тако лако човјек, као према гријеху на који је већ одавно навикао; једни другима људи отварају врата смрти и ада гнијевом, јарошћу и злопамћењем, јер се сваки човјек, када га нешто разгнијеви, толико разјари у гнијеву, да бива спреман да пошаље другог и у ад, и на смрт. Зар ово није истина? Господ наш, видећи такву недобру нарав човјечију, узима кључеве смрти и ада за Себе, Сам их носи и због тога и каже: Имам кључеве смрти и пакла. Овим ријечима Он као да каже сљедеће: "Грешни човјече! По суровости својој и непокајаном срцу твојем ти си давно већ сакупио гнијев за дан гнијева, већ над шијом твојом виси смртна коса, пакао је већ отворио уста своја да те прогута; ипак, Ја још чекам твоје обраћење и покајање, не дозвољавам смрти да те изненада умртви и паклу да те прождере: ад Ја држим закључаним, да те он не би украо, да те не би прогутао: Имам кључеве смрти и пакла. О, човјече! Ја видим још, да ратујеш са ближњим својим и желиш му зла, а не добра; ти би га волио истог часа предати смрти и паклу, ти га проклињеш, предајеш анатеми; међутим, немаш ти такву власт над њим: нису теби дати кључеви за то, и нећу ти их дати. Сам носим и никоме их не дам: Имам кључеве смрти и пакла."
Благодаримо ти, Владико наш, за такво Твоје промишљање, за то што ниси нама дао те кључеве, као нож малом дјетету. О, да ми имамо те кључеве, кључеве смрти и пакла! Већ давно бисмо ми и ближње своје погубили, предавши их смрти и аду, и сами бисмо погинули, будући прогутани смрћу и паклом.
Размотримо сада подробније - због чега Господ носи кључеве смрти и ада, а не носи кључеве живота и царства.
Малоприје смо се сјетили ангела који су приликом вазнесења Господа на небо ишли пред Њим и позивали ангелске чинове овако: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вјечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Обратимо сада пажњу на то - због чега ангели који су претходили Господу не говоре горњим ангелима: отворите врата кнезови ваши, него говоре: подигните врата кнезови ваши, то јест - сасвим их уклоните, одстраните, скроз их сломите: подигните. Зар за улазак Господњи не било довољно врата отворити, него је дакле ипак било неопходно сасвим их поломити, уклонити и одбацити? У чему је разлог? Свети Јован Златоусти, размишљајући о разлогу за ово, говори овако: Ангели су видјели да небеса више никада неће бити затворена и да више неће бити потребна врата за небески град; због тога они и не говоре: отворите врата, него: подигните.
Сада нам је јасно због чега Господ наш не носи кључеве царства и живота, као што носи кључеве смрти и пакла: тамо гдје нема врата, тамо не требају ни кључеви, јер приликом вазнесења Господњег небеска врата су сасвим дигнута и више никада послије неће бити затворена, као што о овоме пише у Откровењу: И врата његова неће се затварати дању, јер ноћи ондје неће бити (Откр. 21:25). Због тога ни кључеви тамо нису потребни. Сам Господ их не носи, него их је предао Петру и осталим Апостолима, као да тиме казује: "Мени они не требају, носите их ви и сада већ без труда отварајте отворено, отварајте незатворено, откључавајте незакључано; осим ако је неко сам својом вољом заградио себи небески улазак, томе ви можете помоћи овим кључевима; онима, пак, који за Мном слиједе слободан је улаз и без кључа, јер врата за њих нису затворена и, будући да су дигнута, ни затворити се не могу".
О, како је радостан овај разлог вазнесења Господњег! Он се вазнио на небо да би широко растворио за нас двери небеске, уклонио их ради нашег несметаног уласка на небо. Отвори нам стога, Господе, отвори двери милосрђа Твојега!
Вазнио се Господ наш од нас на небо, да би се за нас заступио пред Богом Оцем. Ево шта говори Богослов: И ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. А он је жртва помирења за гријехе наше (1 Јн. 2:1-2). А Апостол Павле говори, у посланици Јеврејима: Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо, да се сада појави пред лицем Божијим ради нас (Јевр. 9:24), а у посланици Римљанима овако: Христос је онај Који умрије, па још и васкрсе, Који је и с десне стране Богу, Који и посредује за нас (Рим. 8:34).
Према томе, нећемо се препадати ни ми, грешни људи, нећемо очајавати за наше спасење, него ћемо имати наде, јер имамо доброга Заступника пред Богом Оцем - Христа Спаситеља нашега, Који се и заступа за нас, показујући Му ране које је примио за нас; само да се не разлијенимо у слању топлих молитава, заједно са Њим, да Господ и Бог Христос буде Заступник пред Оцем, показујући Му ране Своје и умилостивљујући Га њима, као молитвеним устима.
Али, за кога се то Христос заступа? За грешнике. Али за какве грешнике? За оне који се кају. За њих Он умилостивљује Свога Оца, док за оне који се не кају не умилостивљује. Убједљив доказ за то можемо видјети у самом страдању Господњем. Када је прибијен на крст, Господ наш се молио Богу Оцу Својем за убице Своје, говорећи: Оче, опрости им, не знају шта раде (Лк. 23:24). Да ли је овом Својом молитвом, у тешким мукама изреченом, умолио Он Оца за убице Своје? Је ли опростио Отац гријехе злобним архијереју Ани, Кајафи, Пилату и осталим књижевницима, садукејима и фарисејима, који предадоше Исуса на смрт? Није. Само је за оне Он умолио, за које је предвидио, као Свезнајући, да ће се покајати и обратити ка Њему. За непокајане грешнике, који су Га разапели, Он не само да није умолио, него је покренуо Оца на освету, да крв Његова буде распоређена на распинатеље, што је и извршено било руком Римљана који су разорили Јерусалим.
Грешни човјек по други пут разапиње Христа Сина Божијег својим тешким гријесима; он, пребивајући у нерађењу, непокајању и додавајући гријехе на гријехе, својом нераскајаношћу срамно гази по крви Сина Божијег, проливеној за нас. Моли ли се Син Божији Оцу за таквог грешника и умилостивљује ли Он Оца Својег Својим заступништвом? Зар неће тиме прије покренути Оца на гнијев и освету, да се освети Он за крв Сина Својега? Заиста, тако и јесте. Бој се, дакле, грешниче, који тврдоглаво стојиш у својој нераскајаности, да те не сустигне изненада Божија освета, и да не будеш истријебљен из броја живих на земљи и осуђен заједно са убицама који распеше Сина Божијег.
Али о овоме сада прекидам говорити и поново ћу да гледам на вазнесеног Господа.
Вазнио се Господ наш од нас на небо, да би нам на небесима припремио мјесто на којем бисмо ми могли живјети вјечно и заједно царевати са Њим, Господом нашим. Он Сам говори: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам Ја, будете и ви (Јн. 14:2-3). Добар је и препун радости и овај разлог. Господ се вазнио од нас на небо да би свакоме припремио на небесима мјесто: људима који љубе Бога мјесто је међу Серафимима, богомудрима - међу Херувимима, богоносним - међу богоносним пријестолима, добрим господарима - међу господствима, храбрим војницима, који су се подвизавали за отаџбину - међу силама, разним властима - међу властима, свим начелницима, који су својим областима управљали по Божијем, њима је мјесто међу началима, онима који другове и ниште тјеше и помажу у несрећама и напастима, њима је мјесто међу Арханђелима, напокон, онима који у плоти на земљи живе као ангели - мјесто је таквима заједно са Ангелима.
Господе! А гдје си онда нама грешнима Ти припремио мјесто? Хоће ли за нас на небу да се нађе барем неко мјесташце? Нас плаши Твој омиљени ученик Јован Богослов, када каже: И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота (Откр. 21:27). Он не само да нам пријети, него нас већ и изгони. Још ни ушли нисмо, а он нас већ грозно тјера, говорећи: Напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж. (Откр. 22:15). Није ваљда да ни за нас нема мјеста на небесима? Зар нас ни пустити неће туда, него ће нас истјерати отуда напоље? Али ево Господ наш, са свијетлим и милосрдним Лицем нам се обраћа, и говори: нисам дошао да зовем праведнике но грешнике; само се покајте, и бићете удостојени равне части са светим и праведним. Гдје је мјесто Петру, који Ме се одрекао и потом горко плакао? Гдје је мјесто жени-блудници, која плакаше код нога Мојих, гдје је њој мјесто у царству Моме; гдје блудноме сину, гдје митару, гдје разбојнику? Ето тамо ће бити и ваше мјесто; само се исплачите за своје гријехе горко, као Петар, припадните к ногама Мојим са покајањем, као блудница, обратите се Мени, као блудни син, смирите се, као митар, распните се са Мном, као благоразумни разбојник: само се покајте, и ви ћете се смјестити у наручје Мога милосрђа.
О Божанствени, о љубави преобилни, о сладчајши Исусе! Ти нама грешним, Господе, истинито обећаваш царство Твоје; само кад бисмо се ми покајали!
Вазнио се Господ наш на небо, да би и нас привукао туда са Собом. Ја, - говори Он, - када будем вазнесен, све ћу привући к Себи. А ми пак прије свега управимо ум наш и срце тако да помишљамо о горњем и тражимо вишње, гдје је у Богу нашем скривен и живот наш: Он је благо наше; нека буде тамо и срце наше.
Размотривши све ове радосне разоге вазнесења Господњег од нас на небо, сваки богомислећи може извући за себе довољно утјехе, радовати се духом у Господу Богу својему, Који се вазнио на небо ради нашег општег добра, и назвати овај празник радосним празником, а не жалосним. И нека удостоји Господ наш све нас да будемо заједничари онога празника, о којем је претсказао Давид: Јер ћу проћи кроз мјесто шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповиједања одјека празнујућег. (Пс. 41:5). Амин.

О покајању ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА


1. Питали су аву Исаију: "Шта је покајање или шта је бежање од греха?" Он је одговорио: "Постоје два пута. Један је пут живота, а други - пут смрти. Они који иду по једноме, не иду по другоме. Још није пронађен ни један који иде по оба пута - и по оном који (води) у Царство, и по оном који (низводи) у ад. Уосталом, чак и (кад би постојао такав), суд над њим би био дело Бога, који поседује милост".
2. Ко жели да уђе у Царство, врши дела његова: Царство јесте истребљење сваког греха. Непријатељи свакако сеју, али њихове посмисли не ничу. Јер, кад ум достигне до сагледавања сладости Божанства, њихове стреле више не долазе до њега, пошто је (тада) обучен у свеоружје врлина, које га чува, стара се о њему брижљиво, и не допушта да се смућује (помислима или страстима), већ га заокупља својим сагледавањем како би разликовао два пута, и један избегавао, а други волео.
3. Ко је познао славу Божију, познао је и горчину непријатељску; ко је познао Царство, познао је и геену; ко је познао љубав, познао је и мржњу; ко је познао чежњу за Богом, познао је и мржњу према свету; ко је познао чистоту, познао је и смрад нечистоте; ко је познао плод врлина, познао је и плод зла; онај са киме се радују анђели због дела која чини, познао је како су се радовали демони кад је чинио њихова дела. Јер, ако не побегнеш од њих, нећеш спознати њихову горчину. Како ће онај ко се не одрекне свега и не истраје у великом сиромаштву Бога ради познати шта је среброљубље? Како ћеш познати горчину зависти, ако не стекнеш кротост? Како ћеш познати метежност гнева, ако не стекнеш дуготрпељивост у свему? Како ћеш познати бестидност гордости, ако не стекнеш тишину смиреноумља? Како ћеш познати смрад блуда, ако не познаш слатко благоухање чисте невиности? Како ћеш познати срамоту осуђивања, ако не познаш своје недостатке? Како ћеш познати глупост смеха, ако не познаш плач због грехова? Како ћеш познати смућеност унинија, ако те твоја мука не доведе у поредак и ако не познаш светлост Божију?
4. Све (зле страсти) имају једну главу која се назива злобом непријатељске силе, а врлине имају једну мајку која се зове страх Божији. Код оног који га је стекао, он у чистоти рађа врлине и сече гране зла, као што сам раније рекао. Стекни га, љубљени, и све остало време (живота) ћеш провести у спокојству. Јер, страх Божији је мајка свих врлина. Ко то није прошао, још није (син) Царства небеског. Он још треба да се, мало-помало, подвизава, све док не одсече сваку од наведених страсти. Као знак ономе који се стара да сазна да ли се труди (око тога) или не, нека послужи следеће: све док лева страна пројављује своје дејство, у њему још није умро грех и врлине са десне стране нису у миру са њиме. Јер, написано је: Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате: или греха за смрт, или послушности за праведност (Рим.6,16). И опет: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2.Кор. 13,5). И опет Јаков говори: Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика свога... његова је побожност узалуд (Јак.1,26).
5. Свему овоме учи нас Дух Свети, показујући нам како да се одвојимо од противприродности и како да се чувамо од ње. Јер, покајање се састоји у удаљавању од греха. Но, грех није један, већ се читав стари човек назива грехом. Због тога апостол и говори: Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду?(1.Кор.9,24). Који је то ако не онај који се храбро држи и бори са (свима). Апостол је још рекао: А сваки који се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Побринимо се, братијо, о себи. Која је то права потреба ако не да се пружимо пред благост Господа нашега Исуса Христа (молећи га да нас заштити од непријатеља). Он је силан против њих и може да пресече њихова зла стремљења против нас. Човек је, међутим, тело и крв.
6. Опет су питали (овог аву): "Шта значи безмолствовати у келији?" Он је одговорио: "Безмолствовати у келији значи пружати се пред Богом и сву своју снагу напрезати како бисмо се одупрли свакој лукавој помисли коју (сеје) непријатељ. То и јесте бежање од света". Питали су га још: "А шта је свет?" Он је одговорио: "Свет је простор греха; свет је радионица противприродности; свет је испуњавање телесних прохтева; свет је мисао да ће се у овом свету увек остати; свет је веће старање о телу, него о души; свет је хваљење оним што ће се (на крају) оставити. Не говорим ја сам тако, већ апостол Јован каже: Не љубите света ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему; јер све што је у свету: похота телесна, похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од света. И свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавек (1.Јн.2,15-17). Дечице, нико да вас не вара: који твори правду праведан је, као што је Он праведан; онај који твори грех од ђавола је, јер ђаво греши од почетка (1.Јн.3,7-8). Пријатељство према свету (јесте) непријатељство према Богу (Јак.4,4). Желећи да своја чеда отуђи од греха света, и апостол Петар говори: Љубљени, молим вас као путнике и странце, да се чувате од телесних жеља, које војују на душу (1.Пт.2,11). Знајући да је греховни свет мучан терет за човека, све док га не напусти, љубљени Господ наш, Исус Христос је храбрио Своје, говорећи: Долази кнез овога света, и у мени ништа нема (Јн.14,30). И опет [је речено]: Свет сав у злу лежи (1.Јн.5,19). За Своје је рекао да их је узео од света (Јн.15,19). Из ког света их је узео, ако не из потока греха?
7. Према томе, ко хоће да буде ученик Исусов, нека бежи од страсти. Јер, он не може да буде станиште Бога уколико их не одсече. Он неће видети сладост Божанства ако се не удаљи од њих. Јер, Он је сам рекао: Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити (Мт.6,22-23). Према томе, ум не може видети светлост Божанства ако не буде здрав од зла. Јер, зло за ум постаје мрачна стена и душу чини празном, као што је написано у Јеванђељу: А нико не поклапа судом светиљку кад је запали, нити је меће под кревет, него се поставља на свећњак да они који улазе виде светлост (Лк.8,16). Говоре да кревет представља неправду света. И тако, све док се налази у противприродности, ум наш у себи не може имати светилник Божанства. У ум који постане високи светилник усељава се светлост Божанства, те он препознаје оне који се налазе у дому. Он избацује онога кога треба да избаци и оставља оне са којима треба да је у миру. Због тога је Господ учио оне чији је ум био просвећен Његовим заповестима: Али говорим вама који слушате: Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вређају. Ономе који те удари по образу, окрени и други; и који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу. А свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти (Лк.6, 27-30).
8. Ово је Он рекао онима који су побегли од света зато што су оставили све и припремили се да иду за Њим, својим Спаситељем. Заволевши их савршеном љубаљу, Он им је рекао: Устаните, хајдемо одавде (Јн.14,31). Где их то Он води, говорећи им: Устаните, хајдемо одавде! То Он узима њихов ум из овога века и успокојава га у Царству Своме. Због тога Он говори, храбрећи их: Ја сам чокот, а ви лозе... Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете (Јн.15,4-5). То Он говори онима који су оставили свет, зато што у њиховим срцима живи Дух. Нећу вас оставити, говори, сиротне; доћи ћу к вама (Јн.14,18). Према томе, онај ко је заволео Бога, ко жели да Он обитава у њему, и ко не (жели) да остане сиротан, нека се најпре постара да испуни оно што му је заповедио Исус. Тада ће Он обитавати у њему. Јер, Он није далеко од нас. Између нас и Њега нема ничега осим страсти.
9. Како ти, брате, кажеш да си се одрекао од света када се показује да чиниш светска дела? [Напротив], ти се ниси одрекао, већ себе вараш. Господ оне који су се одрекли света описује овако: Који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је (Мт.10,39). Како се душа губи ако не одсецањем телесних прохтева? И још: И ко не носи крста свога и за мном не иде, не може бити мој ученик (Лк.14,27). Који је то крст који ми треба да носимо ако не свагдашња будност ума и стојање у врлинама, како се не би сишло са крста? Или - уздржање од страсти све док се не одсеку и ум најзад не постане непобедив. Онима који су се разбудили, Он је дао знамење: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн.12, 24). Тешећи оне који умиру слично зрну, Он говори: Ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој... Где сам ја онде ће и слуга мој бити (Јн.12,26). Како они служе Исусу ако не мржњом према страсном свету и испуњавајући заповести Његове? Пошто су их испунили, они стичу смелост да пред Њим кажу: Ето ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће дакле, нама бити? (Мт.19,27). И Он им је показао шта ће бити: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када седне Син Човечији на престо славе своје, сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих. И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот вечни (Мт.19,28-29).
10. Знајући да човеков ум не може да се попне на крст уколико не стекне равнодушност према свему, Господ наш, најслађи Исус је заповедио да оставимо све што ум може да свуче са крста. Када му је неко пришао и рекао: Господе, ићи ћу за тобом, али прво ми допусти да одем да се опростим са домаћима својим (Лк.9, 61), љубљени наш Исус није дозволио, знајући да ће се његово срце опет приклонити ономе тамо и да ће га разне случајности задржати. Због тога је рекао: Ниједан које ментнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9, 62). (И после приче о свадби царевог сина), о робовима који су послани да зову званице и о званицама које се због љубави према нечему у свету нису одазвале, Он је са жалошћу рекао: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик (Лк.14,26). Он ово говори учећи нас да онај који жели ући у Његово Царство мора најпре да омрзи све што његово срце вуче ка свету. Саветујући нам да се не ослањамо само на веру без дела која јој одговарају, Господ је рекао да је цар, ушавши да види госте, угледао човека необучена у свадбено рухо (Мт.22,11) и наредио да га баце у таму најкрајњу. (На свадбу) долазе са именом хришћанским, а избацују се који немају дела (хришћанских). Знајући да човек не може истовремено да воли и оно што је Божије и оно што је светско, апостол је писао чеду своме, Тимотеју: Ниједан се војник не уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи. Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу (2.Тим. 2,4-5). Храбрећи га у нади да неће пропасти његов труд, он му је говорио: Земљорадник који се труди треба први да окуси од плодова (2.Тим.2,6). Пишући другима, он је говорио: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за овосветско, како ће угодити жени (1.Кор.7,32-33). Онај ко има такве бриге, чуће страшни глас који говори: Узмите (га) и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт.22,13).
11. Употребимо, братијо, сав напор како бисмо се обукли у одећу врлина, да не бисмо били избачени напоље. Јер, онога дана неће бити никаквог лицемерја. Због тога је апостол и рекао својим чедима: Они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал.5,21). Знајући да онај ко се пробудио од мртвих страсти више нема противника, он им је показао плод Духа: Љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве, каже, нема закона (Гал.5,22-23). Показујући нам да ће се у онај дан обелоданити плод наше делатности, љубљени наш Господ Исус је рекао: Многи ће тражити да уђу и неће моћи. Јер, затворивши врата, Домаћин ће рећи онима који куцају: Не познајем вас (Лк.13,24-25). Зар можемо рећи да Бог нешто не зна? Никако. Међутим, пошто они који су куцали и који су говорили: Господе, Господе, отвори нам!, нису знали за врлину, и Он им одговара: Не познајем вас. Он нам је још указао на (удео) оних који имају веру, али не и дела: Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод... Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити (Јн.15,5-6). (Грану) која доноси добри плод (Отац) чисти да више рода роди (Јн.15,2). Показујући нам да не воли оне који испуњавају своје телесне жеље, Он говори у молитви: Не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји (Јн.17,9). "Ја сам их узео из света" (Јн.15,19), јер свет љуби своје. Најзад говори: Оче свети, сачувај их... Од света нису(]н.1'Ј,16).
12. Испитајмо, братијо, да ли смо од света или не. Ако нисмо од света, Он ће нас сачувати од зла, јер је рекао: Не молим пак само за њиих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби. И опет: Да и они које си ми дао буду са мном где сам ја (Јн.17,20; 24). Схватимо каквом нас је љубављу заволео - људи који су се подвизавали у овом свету и који су омрзнули своје телесне прохтеве са Њим ће царевати у векове! Сагледавајући ону велику славу, и апостол Јован говори: Знамо да када се открије, бићемо слични Њему (1.Јн.З, 2), уколико сачувамо Његове заповести и учинимо оно што му је угодно. И опет он (говори): Не чудите се, љубљени, ако вас свет мрзи. Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу (1.Јн.3,13-14). И још: Сваки који не твори правду није од Бога, ни онај који не воли брата свога (1.Јн.З,10). И још: (Ако знате да је Он праведан, знајте да је) сваки који твори правду од њега рођен (1.Јн. 2,29). И опет: Сваки који је рођен од Бога не чини грех, јер семе Његово остаје у њему, и не може грешити, јер је од Бога рођен (1.Јн.З, 9).
13. Учинимо по снази својој, братијо, имајући утеху у таквим сведочанствима. Може бити да ће се на нас смиловати благост Господа нашег и да ће нам послати силу да са себе збацимо терет овог нечистог света. Јер, наш непријатељ не дрема, већ нас непрестано прати, желећи да улови душе наше. Међутим, са нама је Господ наш Исус који га спречава силом Својих светих речи, уколико их ми сами испуњавамо. Јер, ко омета непријатеља, или ко је моћан пред њим, ако не речи које је против њега изрекао Бог? Оне му се противе и сатиру силу његову, чак и кад човек не зна за то.
14. Учећи нас и показујући нам да дела спасавају човека, апостол Петар говори: Пројавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав. Јер кад ово све имате и умножава се у вама то вас неће учинити нерадним за познање Господа нашега Исуса Христа. Јер ко овога нема слеп је, кратковид је, заборавивши своје очишћење од старих греха (2.Пт.1,5-9). Опет и Јован Крститељ говори: Родите, дакле, плодове достојне покајања... А већ и секира стоји дрвећу код корена; и свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ баца (Лк.3,8-9). И Господ наш Исус говори: Јер се по роду дрво познаје (Мт.12,33). Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве (Мт.7,16). И опет: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). Опет и Јаков говори: (Али хоћеш ли да знаш)... да је вера без дела мртва?... И ђаволи верују, и дрхте... Јер као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва (Јак.2,20; 19; 26). Утврђујући своја чеда у томе да вера има потребу за делима, и апостол (Павле) строго заповеда, говорећи: А блуд и свака нечистота и лакомство да се не спомиње међу вама, као што и доликује светима... него радије захваљивање. Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема наслеђа у Царству Христа и Бога (Еф.5,3-5). Још више потврђујући ову реч, он је опет говорио: Нико да вас не заварава празим речима; јер због тога долази гнев Божији на синове противљења. Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер некада бијасте тама, а сада сте светлост у Господу: владајте се као деца светлости. Јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини (Еф.5,6-9). И опет: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф.4,31). Угледајте се на мене, говорио је још, као ија на Христа (1.Кор.11,1). Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал.3,27).
15. Испитајмо, братијо, да ли смо се обукли у Христа, или нисмо. Христос се препознаје по чистоти, јер је чист и у чистима обитава. А како се постаје чист? Не друкчије, него престанком да чинимо зло које смо чинили. Благост Божија је таква да са радошћу одмах прима човека, чим се обрати од својих грехова, не помињући раније грехе, као што је написано у Јеванђељу. Најмлађи син, који је блудно расуо свој удео, најзад је пасао свиње и пожелео да се нахрани свињском храном. На крају се покајао за оно што је учинио и схватио да у гресима нема ситости, већ да се човек све више распаљује, што их више чини. Када се, дакле, покајање коснуло његовог срца (тј. кад је покуцало код њега), он није одлагао, већ се (одмах) вратио оцу своме са смирењем, оставивши све своје телесне жеље. Јер, веровао је да је његов отац милостив и да му неће замерити због оног што је учинио. Због тога је и отац одмах наредио да му дају одећу чистоте и залог синовства (тј. прстен) (Лк.15,11-32). Ово је Господ Исус Христос испричао (желећи да нагласи) да је потребно најпре да оставимо свињску храну, ако хоћемо да му се обратимо. Тада ће нас Он примити, јер смо постали чисти. Он је то рекао да наша душа не би пала у униније и говорила: "Када ће ме Бог услишити?" Јер, Он зна време када онај који моли постаје достојан да буде услишен. И тада га Он брзо услишује.
16. Обратимо му се свим срцем и немојмо клонути (Лк.18, 1) молећи га, те ће нас Он убрзо услишити. Јер, Он је сам рекао: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт.7,7). Према томе, братијо, ако будемо просили, искали и куцали, добићемо оно што иштемо или што молимо од Њега. Слично је онај који је дошао у поноћ присиљавао свога пријатеља: Дај ми три хлеба у зајам, јер ми дође пријатељ с пута (Лк. 11,5-6). И овај му је дао што је тражио јер није престајао да лупа. Одбацимо од себе, братијо, лењост и припремимо се за такву бестидност. И видећи наше трпљење, Бог ће нам дати оно што молимо. Јер, Он је милостив и жели да му се човек обрати, као што је написано: Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једног грешника који се каје (Лк.15,7).
17. Према томе, братијо, имајући такву милост Његову и такво богатство Његове штедрости, одболујмо пред Њим свим срцем док се још налазимо у овом телу. Јер, наш живот брзо тече. Ако се будемо подвизавали, наследићемо вечну радост, а ако се вратимо назад, бићемо слични младићу који је Господу Исусу поставио питање како да се спасе. Њему је Он одговорио: Продај све што имаш и раздај сиромасима; и узми крст свој, па хајде за мном. Тиме нам је показао да се спасење састоји у одсецању своје воље. Међутим, чувши то, он постаде жалостан и удаљи се (Лк. 18,22-23). Он је знао да није толико тешко раздати своје имање ништима, колико носити крст. Дати своје беднима јесте једна врлина, и човек је врши да би (лакше) носио крст. Међутим, крст је истребљење сваког греха и рађа љубав. Без љубави и нема крста. Знајући да има и привидних врлина у којима нема ни љубави, ни савршенства добродетељи, апостол је рекао: Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи... И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу (1.Кор.13,1-5).
18. Према томе, ко жели да ступи на пут љубави нека постане спокојан у односу према свим људима, и добрим и рђавим. Када најзад (једна) жеља за Богом остане у његовом срцу, у њему ће се породити гнев који је својствен природи, који ће почети да се противи свему што сеје непријатељ. Тада ће закон (тј. страх) Божији у њему обрести себи пасиште, и кроз њега ће се у њему пројавити љубав. Тада ће такав човек говорити са смелошћу, као апостол: Ја сам готов не само да будем свезан него и да умрем... за име Господа Исуса Христа (Дап.21,13). Блажена је душа која је достигла такву љубав: она је тада бестрасна.
19. Ми смо, братијо, изашли из света, знамо у каквом се стању налазимо и да је милостив Господ наш Исус, те да ће свакога упокојити по делима његовим, чак и малог по његовом малом (труду), као што је рекао: У кући Оца мојега станови су многи (Јн.14,2). И премда је Царство једно, ипак ће свако у њему наћи своје место и [добити] своје дело. Подвизавајмо се, братијо, против лењости, збацимо са себе платно таме и угледајмо светлост покајања. Стекнимо Марту и Марију, тј. злопаћење и плач, које плачу пред Спаситељем да би васкрсао Лазара, тј. ум повезан многим повојима својих жеља. Он им чини милост и буди га, али је даље већ њихово дело да га одвежу и пусте (да иде). По ослобођењу Лазара показује се марљивост Марије и Марте. Ево шта се види после тога: Лазар безбрижно лежи поред Исуса, Марта са усрђем и радошћу врши своје служење, а Марија помазује ноге Господње мирисом из посуде алавастра коју је донела.
20. Почнимо, братијо, да се подвизавамо по силама својим, и Бог ће нам помоћи због велике милости Своје. Ако нисмо успели да сачувамо срца своја, као оци наши, употребимо сву усрдност да макар, како захтева Господ, тела сачувамо безгрешним. И верујемо да ће Он у време глади, која нас је задесила, и на нама учинити милост, као и са свима светима Својим. Јер, премда је једна слава сунца, а друга месеца, и премда се звезда разликује од звезде у слави, ипак се сви налазе на једном своду. И њихова слава и част је Он, од сада и до века. Амин.