06. мај 2012.

Небески престо вечне Србије




Хиландар се први пут помиње 1076. године као запустели грчки манастир Хиландарион у Милејама (део Свете Горе). Међутим, претпоставља се да је ктитор и оснивач првобитног Хиландара, скоро 100 година раније, око 985. године, био светогорски монах Георгије Хиландариос. У протатским списима 1169. међу потписницима годишњег акта налази име хиландарског игумана Герасима, што указује да је тридесетак година пре доласка Светог Саве и Светог Симеона (1197) у манастиру живело монашко братство


Пише: Мишо Вујовић


Зубато децембарско сунце умивало се у шампањском пенушању таласа које је иза себе остављао „Агиос Пантелејмон”, испловљавајући из Уранополиса ка Дафнама, главном пристаништу једине монашке државе на свету. За великом лађом летело је јато галебова, као снег белих, ишчекујући мрвице хране које су им са брода бацали монаси и ходочасници. Пре десетак година свет је обишла фотографија светогорског црнорисца коме са длана на бродској крми, у бришућем лету, бели галеб узима парчиће хлеба. И овог јутра бела ескадрила развејана у стрелце ловила је први јутарњи оброк. 
Уранополис, или Небески град, вековима је представљао луку и капију монашке државе. Отиснут у оази перивоја Пресвете Богородице, одисао је несвакидашњим миром. И јутарња врева пред укрцавање на лађе које су пловиле ка Светој Гори имала је неку молитвену хармонију. Осамдесетих година XX века, ово рибарско месташце, због смарагдне бистрине мора, песковитих плажа и близине Свете Горе Атонске, постало је атрактивна туристичка дестинација. Градић којим доминира кула-осматрачница остаје иза нас. Пловимо дуж обале, обрасле ситним растињем и маслињацима. На само неколико километара од Уранополиса почиње територија монашке државе. На падинама полуострва остаци мањих монашких заједница скитова и испосница. 
„Замислите данас племића који се одриче велике земаљске моћи, скида са себе свилу и кадифу и огрће се сиромаштвом монашког пострига, из кога ће се усправити и духовно прогледати српски народ”, као за себе говори Драган Томић, један од већих приложника светог Хиландара.


ДА ЗАБОЛИ ДО КОСТИ


Леп децембарски дан разбацао је неколико рибарских бродића, по плавој пучини. 
„Јера мони Хиландари”, бродски разглас најављује путницима да се припреме за искрцавање. На хиландарском метоху Јованица пристаје брод. То је прва станица од Уранополиса до Дафни. На запустелом манастирском имању отац Пантелејмон, рођени Немац, који је пре двадесетак година примио православље, за само неколико година успео је да обнови запустелу манастирску арсану (пристаниште), конак, виноград, маслињаке. Швапска марљивост, како је говорио покојни старац Митрофан Хиландарац, за кратко време је од запуштеног пристаништа на светогорској обали начинила мали рај. 
Неколико стотина метара изнад Јованице, дочекује нас бели покривач, не тако чест у ово доба године. Има га на неким местима и пола метра. Стари војни „пинцгауер”, у коме се већина нас последњи пут возила у војсци, успешно савладава и снежне наносе. За двадесетак минута прелазимо на другу страну прста. У живописним, шумовитим Милејама, смештен је Хиландар. 
„Да Србима буде на вечни поклон”, записао је 1198. византијски цар Алексеј III Анђел у хрисовуљи којом Хиландар и Милеје дарује великом жупану Стефану Немањи и његовом сину, младом монаху Сави. 
Застајемо на узвишењу изнад Хиландара.
Дванаестог марта 2004. са тог истог места фотографисао сам остатке манастирског здања из којих је још куљао дим. Данас, небо над светим манастиром парају огромни грађевински кранови. Иако окован скелама и металним конструкцијама, свети манастир својом монументалношћу подсећа на некадашњу моћ једног народа и његове државе. У марту 2004. године десила су се два трагична догађаја. Пожар у Хиландару и погром на Космету. У једном тренутку смо веровали да ће нас хиландарски и косметски огањ пренути, да ће нас освестити гареж тапија које догоревају. И овог пута, док смо пролазили кроз нетакнути камени улаз у манастир, навирала су иста питања. 
Да ли је векове могла да прогута једна пукотина на димњаку или су кроз ту пукотину сукнула нека друга, наша, ендемска напрснућа? 
Није ли мало чудно да тако лако гори Хиландар? Да блокирају пумпе, нестане струја, да не узлете канадери, да придремају ватрогасци? Нису ли ангели, као и у отаџбини, отишли на годишњи одмор или су се уморили од српског војевања, од битака у којима сами себе побеђујемо, да би се потом кајали за непочинства која јесмо и која нисмо починили? 
Монаси су сведочили да се код параклиса Светог Саве нека сила са огњем борила. Можда је Светац хтео да га угаси, али се предомислио, пустио је да заболи до кости. Да остане ожиљак за опомену. Ни игуманија хиландарска, Богомајка са три руке, није подигла своју трећу свемоћницу. Али ни Свети ни Заштитница нису допустили да пламен допре до Милутинове задужбине, с Лазаревом припратом у којој с ореолом светли Обилићева бесмртна жертва.


ИЗВОР, РАСАДНИК, ВРХ


Манастир Хиландар кроз векове је делио судбину српског народа. У време моћи српске средњовековне државе, Хиландар је зрачио свом својом снагом, као духовни светионик, први универзитет, највећа уметничка радионица, расадник духовника и мисионара… 
Своме отачеству у наслеђе је оставио непроценљиву ризницу, какву имају само велики народи. А Срби су захваљујући Хиландару, али и осталим задужбинама, пре свега средњовековним, целокупној светској културној ризници подарили немерљиву баштину, која је данас, на Космету, на удару неких нових заштићених вандала. 
Кроз историју, као и већина наших средњовековних светиња, често је бивао пустошен, разаран, паљен… Од похара и огњева једино је остала нетакнута Милутинова црква, саграђена на рушевинама старе Немањине, која је опет зидана на остацима опустошеног Хиландаријевог храма. Хиландар је разаран у гусарским пљачкашким походима, страдао је у земљотресима, најјачи се десио 1585. године, када је срушена већина хиландарских пиргова (кула). У неколико катастрофалних пожара нестало је огромно наслеђе. Највише блага су прогутали пожари из 1722. и 1776. године. Било је рушења да би постао већи, пространији, моћнији. 
Хиландар је неколико векова био огледало моћи српских владара. На њему се одсликавала снага Србије. 
Краљ Милутин је срушио малу цркву коју су саградили Свети Симеон и Сава. Средњовековна српска властела градила је овде црквице-параклисе, узиђујући себе и своје потомство у непролазност Хиландара. 
Он има посебно место у души сваког православног Србина. Многима је заувек остао неостварен сан да походе „Бијели Вилендар у Гори Светој”. 
Данас у Хиландару, осим грађевинских радова који су у пуном јеку и претпоставља се да ће бити завршени до 2013. године, траје и обнова манастирског братства. Хиландарски монаси су катастрофални пожар примили мирно, појачавајући ревност и молитву. Први епитроп отац Методије наглашава да је духовна обнова манастира у пуном јеку и да ће она ударити јаче темеље и удахнути нову снагу овој светињи.
„Од Другог светског рата у манастирско братство је најбројније. У Хиландару данас живи и Богу се моли 40 монаха и искушеника. Братство је подмлађено, што даје нову снагу и најављује нека боља времена и за Хиландар и отаџбину”, каже отац Методије, на чијим младим плећима почива велика обнова древне светиње. 
Последњих година тик уз манастир никло је прелепо здање конака и гостопримнице, сазидана је нова пекара у којој монах Милутин пече најбољу монашку погачу. 
„Свети Симеон је створио моћно царство, али је тек прогледалим духовним очима спознао сву бесмисленост и трулежност овоземних моћи, и запутио се за најмлађим сином, монахом Савом”, каже монах Милутин, показујући на чокот винове лозе изникле из мироточивог гроба, након што је Свети Сава однео очеве мошти да над њима мири завађену браћу. 
Отац и Син, Свети Сава и Свети Симеон нису случајно одабрали Свету Гору – Перивој Пресвете Богородице, за монашки подвиг, којим почиње хоризонтално и вертикално трајање српског рода. 
„Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења”, певао јој је Свети Владика Николај Жички.


***


Миро и лоза Светог Симеона 
Након упокојења 13. фебруара (по старом календару) 1200. године, Свети Симеон је сахрањен на јужној страни манастира, где монаси и ходочасници целивају његов гроб. Осам година касније, због сукоба Симеонових/Немањиних синова Вукана и Стефана, Свети Сава је одлучио да очеве мошти пренесе у Србију како би над њима измирио завађену браћу. Из светих моштију потекло је свето миро, које је текло још неколико дана из самог светитељевог гроба. Пре петнаестак година српски свештеник из Холандије Војислав Билбија, човек невероватног дара, излио је сребрени саркофаг за гроб Светог Симеона Мироточивог. Након преноса светитељевих мошти, из гроба је никао чокот винове лозе чији плодови и данас помажу неплодним родитељима да добију потомство.
Хиландарски метох Каково, на домак Јерисоса, који се простире на неколико десетина хектара, поклон је турског бега коме је грожђе Светог Симеона помогло да добије наследника. 



Молитва за Есфингмен
Крајем осамдесетих година XX века грчки манастир Есфингмен је, због дијалога васељенског патријарха Вартоломеја са Папом, дошао у отворени сукоб са Цариградском патријаршијом, под чијом је непосредном јурисдикцијом Света Гора. Манастир Есфингмен, чији зилотски мото гласи „Православље или смрт”, прекинуо је све контакте и отказао послушност Васељенској патријаршији, прекинувши да на светим литургијама помиње патријарха васељенског. Из Цариграда су послали епископа да умири побуњене монахе. Есфингменци су у пола ноћи „отказали гостопримство” цариградском владици, који је уточиште нашао у оближњем Хиландару, за чије се малобројно братство говорило да је наклоњено ставовима сабраће из суседног манастира. Хиландарци су срдачно, звонима, дочекали ненајављеног госта. Након литургије, цариградски епископ, захваљујући се проигуману Никанору за добродошлицу, онако успут је приметио да хиландарци, иако помињу васељенског патријарха, ипак подржавају есфингменце. 
„Патријарха помињемо, а молимо се за нашу браћу из Есфингмена”, одговорио је старац Никанор.




Звона
„Шта ће звона празној атеистичкој души?” питао је проигумана Мојсеја, млади јеромонах Амфилохије, тада докторант у Атини, помало гневан због дочека комунистичког амбасадора Пека Дапчевића у Хиландару.
„Немој да се љутиш, оче Амфилохије. Нико од нас не зна шта чија душа носи и шта та звона у њој могу да нађу. Нисмо ми звонили њему у славу, већ с надом да ће та звона нешто пробудити у његовој празној души”, одговорио је благо старац Мојсеј.



MORAMO PRASTATI




Otac Dionisije, arhimandrit, starešina manastira Sveti Stefan u Lipovcu, već 34 godine je impozantna duhovna svetlost jugoistočne Srbije. Rođen je u Riđevštici, kod Trstenika, opština Kruševac.. 
Bio je iskušenik u manastiru Sveti Dimitrije u Divljanu kod Bele Palanke, zamonašen 16. oktobra 1949 godine u istom manastiru. Rukopoložen u jerođakona na Malu gospojinu 1950, a 5. novembra 1950 u Nišu rukopoložen u čin sveštenomonaha. Premešten zatim u Naupare kod Kruševca za opslužioca lomničke parohije i sveštenoslužitelja u Nauparu, gde je proveo jedno kraće vreme. U Divljanu je ostao do odsluženja vojnog roka, 1954 godine i jos jedno krace vreme posle toga. Kasnije premešten u Visočku Ržanu gde je ostao od 1958 do 1974. Od 1974 je u manastiru Sveti Stefan u Lipovcu.


Na pitanje šta je bilo presudno za izbor monaštva kao njegovog životnog puta kaže da je još u ranom detinjstvu provodio mnogo vremena sa starim hrišćanima kojih je bilo u njegovom okruženju, rano je čitao pravoslavne misionare i molitvenike. Često je kao dete odlazio u susedno selo Veluće u istoimeni manastir. Otac Dionisije ima jednog brata i četiri sestre. U njegovoj porodici pre njega nije bilo monaha ali su njegovim stopama krenule još tri njegove sestre koje su sada takodje monahinje u Lipovcu. Lipovački manastir inače je ženski, broji 18 monahinja. Od 1974, od kada je ovde otac Dionisije, stari manastir je kompletno restauriran, izgradjeni su novi konaci, sredjeni stari i pomoćne zgrade, napravljena kamena ograda.




Manastir ima veoma živu duhovnu delatnost, izdaje poznate blagovesnike koji daju odgovore na aktuelne probleme savremenog čoveka, a od pre nekoliko godina ovde se oko Božića održava zimska duhovna akademija, dolaze crkveni horovi iz cele Srbije. Autor ovih redova je imao prilike da prisustvuje ovim izuzetnim dešavanjima po završetku kojih poznati umetnici stare duhovne muzike drže koncerte koji se dugo pamte.


Otac Dionisije je izuzetno skroman i jednostavan čovek. Razgovor vodimo u njegovoj prijemnoj sobi, zapažam da je njegov omiljeni svetitelj, ako tako može da se kaže, Sveti Serafim Sarovski. Takodje se zapaža izuzetan red, čistoća i skroman drveni rezbareni stari nameštaj. Otac govori tiho, odmereno, kratkim rečenicama. Ako očekujete kitnjast govor i dugačku propoved, razočaraćete se. Otac deluje autoritativno, tako da ga slušam s velikom pažnjom. Izuzetno uvažava sagovormika. Ljubazan je, gostoprimljiv, kad god sam u manastiru, posluženje i lepa reč su ono što me dočeka. Uvek ima vremena da sasluša svakog i provede neko vreme sa njim.


Na pitanje u kom periodu dugogodišnjeg monaštva mu je bilo najlakše, jer monaški put je izuzetno težak, kaže da je to bilo na početku, iako je bilo komunističko vreme kada se kidisalo na Crkvu. Kaže da mu nije bilo teško da prkosi komunističkom režimu jer je znao da je on prolazna teškoća a da je Crkva trajna vrednost.


Na pitanje šta mu od monaških zadataka najlakše pada, kaže da je najrevnosniji kada je u pitanju bogosluženje, da tada prosto ne oseća telo, već samo razmišlja o toku službe, da se negde ne pogreši, ne zastane. Ovaj razgovor je vodjen posle večernje liturgije, u toku koje je otac više puta padao na kolena, duboko se klanjajući i ustajući bez imalo napora, (Krstopoklona sedmica.). 
Na pitanje o smirenju komentariše iskreno i kratko: “ Nisam bas miran”, što kod mene izaziva nevericu i uverava koliko je skroman. On dobro zna svoje mane i vrline i ne stidi ih se, već otvoreno priča o njima.


Otac je bio u Jerusalimu pre nekoliko godina i iz tog perioda je ostala anegdota koliko je brzo i lako hodao, tako da ostali, iako daleko mladji od njega, nisu mogli da ga prate, iako su se plašili kako će izdržati toliki napor s obzirom na već poodmakle godine.


Poznato je da u manastir dolazi mnogo ljudi i da se dešavaju isceljenja, da se spasavaju mnogi brakovi, da ljudima život krene nabolje posle njegovih molitvi. Pokusavam da ga nagovorim da kaze nesto o tome, ilustruje nekim primerom. Ali otac je krajnje skroman, naglašava da o tome ne voli da govori, kaže da to «nije do njega, ljudi svojom verom sebi pomazu». Navodi primer nekog monaha koji je ljude koji su ga molili da im pročita molitvu slao kod drugih, manje poznatih monaha, sa preporukom da oni pročitaju.


Na pitanje kako izgleda njegov uobičajeni dan, otac kaže da uvek ustaje u 02.30h, odmah dodje u crkvu, počne proskomidiju. Sestrinstvo se budi u 03.30h. U 04h počinje polunoćnica, zatim jutrenje, do oko 8.00h. Posle liturgije sledi doručak, a posle toga svako ide na svoja poslušanja. Otac je duhovnik svestenstvu i monastvu ovoga kraja kao i mnogim mirjanima, tako da on razgovara sa mnogo ljudi, ispoveda, čita molitve, vodi prepisku sa onima koji se obraćaju manastiru ( obično telefonom ili pismima, interesantno je da ovde mobilna telefonija nema domet). Ručak je u 13.00h, a zatim posao do 16.00h.U manastiru se prave brojanice, ranije su šili monašku odeždu, sada više ne, osim što rade za sopstvene potrebe. Posle večernje liturgije, oko 22h ide se na počinak. Svaka od monahinja ima svoje molitveno pravilo i svoja zaduženja.


Poznato je da kod oca Dionisija mnogo ljudi iz cele Srbije dolazi po savet ili na ispovest. Na pitanje šta najviše muči savremenog čoveka otac kaže da svuda vlada nesloga, vera je oslabila u narodu, tako da često sitne zadjevice izadju «na veliko». Ljudi se za sitnicu razvedu, kaže otac. Brakovi lako stradaju. Tražim od njega duhovnu pouku za naše čitaoce. Poručuje da treba da se više mole Bogu, da prilaze Crkvi i veri, slušaju sveštenike, duhovnike koji ih dobro poznaju i mogu da procene šta je korisno za njih, da idu na bogosluženja, da imaju svoja molitvena pravila. Najvažnije, za kraj, otac kaže «Moramo prastati, to je osnovni zadatak svakog hrišćanina» .Duhovnu snagu ima onaj koji može da oprosti. Isto je i u porodicama. Ne smemo se revanširati. Opraštanje stvara mir i red i poredak. Bez oprosta nema ništa.”


mr. Zaklina Mancic 
03.04.2008. 

ЖИЧКА ПОВЕЉА





http://www.zica.org.rs/images/files/59579-povelja.pdf 
Натпис на северном зиду под кулом манастира Жиче

Овом пресветом храму Спаса нашега Исуса Христа, по неизрецивој милости његовој, коју сатвори са нама, ја Стефан, по Божјој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља, са превазљубљеним сином својим Радославом, по Божјој милости мојим намесником, приносимо Твоја од Твојих, да бисмо били помињани у молитвама, дар Спасу нашем Исусу Христу и његовим светима: свете частице часног и животворећег крста Господњега и светих страсти Христових и од ризе и појаса Пресвете Богородице и од деснице светога пророка Претече Крститеља Јована, коју положи на теме Господње, крстећи га, и од главе Претечине и од моштију свих светих апостола, пророка, мученика и преподобних светитеља; иконе светих и часних ликова и сасуде златне и сребрне и рипиде многе и завесе и покрове свете и ризе часне и света јеванђеља и књиге многе и друге украсе који су на просвећење Спасу нашем Исусу Христу.
А за храну и одевање онима који служе светом храму овом: село Талско, са Ратином и са Заклопитом Луком; Тополница с Војушама, Рибница са свим брежуљцима и са Бреном; Жича са Батином, Рибићи с Црном Реком, Тлсто Брдо са Рашким Делом и са Штитарином, Пешчаница сва с Печаном, Буковица, Граховишта сва , Свињци, Грачаница, Радијево, Конарево, Чрњаве са Серчом, Бресница са тргом, Свибница са Округлом, Боболје са Чечином, Гвочаница са Пупавнима; у Јелцима села: Долња Вас, Борак, Гњила, Добриња, Витахово; а у Хвосну села: Пећ са својим засеоцима, Чрни Врх, Стлпези, Требовитићи, Горажда Вас, Накл Вас са Челпецима и Лабљанима , Љутоглави са градом; а у Затону села: Чрнча са својим засеоцима, обе Ивање са засеоцима, Замчане са засеоцима Дубово, Гаје, и сва ова села са засеоцима својим; а ово су у Зети села: Требоље, Плавници; у Горској Жупи Голич. А ово су планине: на Спорима Ноздре, Јаворје с Лукавицама; у Хвосну Слано Поље са Тмастим Гвоздом, над Брезницама Жељин, а за зимске паше од Брезне наниже низ Сутјеску са свим пашама као што обухвата црквена међа, са свим пашама зимским и летњим са оне стране Котленика.
А ово су Власи које смо дали овој цркви – ово су имена: Грд кнез с децом, Радота, Влкослав, Тихомир, Станимир, Војихна, Драгшан, Његослав, Злина, Мирош, Брајен, Његуш, Његота, Сина, Радомир, Драган, Братин, Војило, Држихна, Пачемил, Батина, Братмир, Драгуш, Тихомир, Братеш, Грдош, Гостило, Поп, Пачен, Бун, Стан, Драгоман, Стан, Десислав, Купљен, Дајша, Берило, Њег, Бунило, Драгомир, Братен, Станимир, Братоњег, Његота, с децом, Драгуш, Братило, Радослав, Тудор, Луцан, Добромир, Драгослав, Мужило, Тихоч, Драгомир, Драгуш, Куман, Милобрат, Драгуш, Драгослав, Брапа, Предило, Драга, Првослав, Драгуш, Полиград, Радиш, Тихомир, с таштом и децом, Злата, Стан, Драган, Поп, Мик, Добриша, Берило са децом, Гостимир, Рад, Гостимирова мати, Чуч, Куман, Братослав, Бута, Њег, Васил, Братеш, Братослав, Добрц, Љев, Драгомир, Сраштан, Тудор, Тихомир, Бунило, Браја, Гостило, Војмир, Божаја, Турјак, Предимир, Буч, Красимир, Братило, Будислав, Тихослав, Мргела, Радуш, Купљен, Братан, Бун, Продан, Војихна, Братохна, Гостиша, Илија, Букор, Рад, Братина, Бала, Срацин, Хреља, Милац, Добромир, Сина, Влад, Десило, Доброслав, Тешемир, Будин, Божица, Куман, Букор, Рад, Влад, Стан, Поњег, Руг, Грдош, Злата, Стан, Драгут, Влксан, Богдан, Братослав, Бегота, с децом, Толак, Драгун, Лубота, Кулин, Велимир, Брзеј, Тудор, Букор, Нанота, Сина, Њег, Братеша, Берислав, Првослав, Буцкат, Црномуж, Грдан, Никола, Драгош, Драгослав, Војин, Гугота, Вусин, Скоромир, Пружин, Војислав, Дода, Радота, Велимир, Повржен, Војислав, Берило, Мирош, Вељен, Срацин, Андрија, Бегота, Гостило, Чврњега, Гргур, Букор, Богдан, Стан, Десимир, Бежан, Пљен, Вратиша, Дедол, удовица Драгушла и Тус с мајком, Грипон, Чрнота, Стан, Шарбан, Војњег, Белота, Војила, Мирош, Славко, Гостило, Њеж, Продан, Бун, Дјед, Драгуш, Гуња, Братимир, Вокосав, Гостимир, Ходиша, Предихна, Букор, Трусен, Нерад, Сингур, Драгуш.
И ове жупе приложисмо под власт ове цркве: Крушилницу, Мораву, Борач, Лепенице обе, Белица, Левоч, Лугомја, Расина, Јелшаница о над овим што се прилаже овој цркви да нема протопоп дворски никакву власт, него што долази или од попова или од Влаха, или поповски бир од земље, који долази од попова, половина да се узима за ову цркву. И да се не позива архиепископов човек краљу без краљевог печата, већ ако је коме дужан архиепископов човек, да га позивају с краљевим печатом краљу. Па ако не дође на печат, онда да му се печати упишу код краља и да глобу узме архиепископ себи. И ако се позове краљев човек архиепископу, и да буде....

Натпис на јужном зиду под кулом манастира Жиче

Овај свети и преосвећени храм Спаса нашег Исуса Христа ја, милошћу Божјом венчани краљ Стефан и с превазљубљеним сином својим Радославом првенцем, кога и благословисмо да буде краљ читаве ове државе, у овом храму Спаса нашег овде да постављају се сви будући краљеви ове државе; и архиепископи и епископи и игумани да се постављају овде.
И ове жупе приложисмо под власт овој цркви: Крушилницу, Мораву, Борач, Лепенице обе, Белица, Левоч, Лугомира, Расина, и Влахе све ове краљевске државе.
И у овим жупама, које приложисмо цркви Спаса нашега: да немају протопопови дворски никакву власт а оно што долази од попова или од Влаха или земаљских људи, што је поповски бир, што се узима на људе, да се све то узима за ову цркву.
А у жупама које су дошле под друге епископије, да узима протопоп дворски половину бира поповског, а оно што је врховина поповска, да од тога не узима протопоп делове, него да све то епископ узме.
А у ове четири жупе: Јелашница, Пнућа, оба Ибра, од почетка није улазио протопоп, па и даље нека су од протопопова слободне.
А четири манастира краљевска: Света Богородица Студеничка и Свети Ђорђе у Расу и Светогорски манастир и Света Богородица Градачка – над ова четири манастира или где су им села под којим епископијама, да над њима епископи немају никакве власти; а што се тиче постављања попова у овим манастирским областима и сваког духовног исправљања, све то преносим на архиепископа. А што се тиче постављања игумана, што по праву припада краљевству, да га архиепископ благослови божаствено, а краљ да му да жезло и да га целовом својим постави за игумана.
И потом божаствени овај закон научивши Према црквеном уставу и предању, и Господња забрана би, да се не раздваја муж од жене и жена од мужа; ако се пронађе да је ко ову страшну заповест преступио, оваквом казном да се казни: буде ли то ко од властеле, да се од њега одузме за краља шест коња; ако ли је ко од других војника, да му се узму два коња; ако ли то ко од убогих људи учини, да му се одузму два вола.
Женама такође заповедам: ако ли је она која преступи закон од властеле, то властелинском казном да се казни; ако ли је од нижих, то према роду да се казни; ако ли неку родитељи или ко други одведе, то такви да се казне према своме чину; ако ли сама од себе полуди, оставивши свога мужа, а има сопствену имовину, глобом да се казни. А ако нема имовину, телесном казном да се казни, како буде по вољи њеног мужа. Казнивши је да је води. Ако не усхтедне да је води, то по кажњавању да је прода, коме он хоће. И сваки муж који је пустио жену, пошто буде кажњен, да је врати у свој дом. Ако ли ово не послуша, такав и од божаствене цркве да буде завезан и да не буде у милости Господњој. И ако другу жену узме, да плати глобу сличну првој. Или ко да жену таквом који не жели да живи са својом, онда и тај да подлеже истој казни као и онај који је жену отерао. А забране женама да буду на овај начин: да оставивши свога мужа немају право другога узети.
Епископима и онима који управљају запрећује се божаственом претњом да нико не одступи од овог божаственог закона, осим ако је реч о прељуби. И ово потанко и разложно да се испита код властеле и војника, те да они који управљају наплате од њих казну. А који су убоги, њима да се узму по два вола. Ако су из жупа које су под влашћу архиепископије, да узме архиепископија, а под влашћу других епископија, то да узме епископија једног вола а другог да узме онај који управља.
А ако неко противзаконито узме свастику, а буде ли то властелин или војник, да га онај који влада казни одузимањем два вола. Ако је од убогих, то да узима епископ половину а такви да се распуштају.
Који се позивају пред епископе и стављају под њихову руку, за такву руку и печат епископи да наплаћују. И да се не позива архиепископов човек краљу без краљевог печата, већ ако је коме дужан архиепископов човек, да се позива с краљевим печатом краљу. Па ако не дође на печат, онда да му се печати упишу код краља а да глобу узме архиепископ себи.
И ово све учинисмо теби, Спасе мој, и предадосмо божаственој и неизреченој слави царства твога. Ако ко преступи и разори нешто од овог преданог теби, ко год да буде, потворивши ово, не само да је крив и одбачен од божаственог тела и крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Богоматере која га је родила, Пресвете Приснодеве Марије, него нека и анатема на њему буде и клетва од светих небеских сила, Јована Претече и Крститеља и светих преславних апостола и светог првомученика Стефана и светог оца нашег Саве и светих отаца наших 318 никејских, и од мене грешног да је завезан у овом веку и у будућем и наследник да буде издајника Јуде и саучесник оних који рекоше: ''Узми, разапни га; крв његова на нама и на чедима нашим''. И нека се приброји к њима.

СТЕФАН Првовенчани, српски краљ
Сабрани списи / Стефан Првовенчани ; [приредила Љиљана
Јухас-Георгиевска ; данашња језичка верзија Љиљана Јухас-Георгиевска,
Лазар Мирковић, Миливоје Башић]. - Београд : Просвета : Српска књижевна
задруга, 1988 (Београд : БИГЗ). - 187 стр., [4] стр. с таблама ; 21 цм. -
(Стара српска књижевност у 24 књиге ; књ. 3)

ЛИТЕРАТУРА О ЖИЧКОЈ ПОВЕЉИ:

ДУРКОВИЋ-Јакшић, Љубомир
О Жичкој повељи / Љубомир Дурковић-Јакшић. - Краљево : [б.и.], 1988.
- стр. 49-57 ; 24 цм
П.О.: Зборник Наша прошлост, бр.3

СИНДИК, Душан
Једна или две жичке повеље / Душан Синдик. - [Б. м. : б. и.], 1966 ([б.
м. : б. и.]). - Стр. 309-315 ; 21 цм
П.о.: Историјски часопис ; 14-15, 1966.

ФЕКЕТЕ, Егон
Учешће Св. Саве или његових сарадника у изради Жичке повеље / Егон
Фекете.
У: Зборник за филологију и лингвистику. - ISSN 0514-6143. - II (1959),
стр. [76]-87.

ШКРИВАНИЋ, Гавро А.
Извештај о теренском испитивању насеља из Жичке повеље / Гавро А.
Шкриванић.
У: Историјски часопис. - ISSN 0350-0802. - 3 (1951-1952), стр. 47.

СТЕФАН Првовенчани, српски краљ
Сабрани списи / Стефан Првовенчани ; [приредила Љиљана
Јухас-Георгиевска ; данашња језичка верзија Љиљана Јухас-Георгиевска,
Лазар Мирковић, Миливоје Башић]. - Београд : Просвета : Српска књижевна
задруга, 1988 (Београд : БИГЗ). - 187 стр., [4] стр. с таблама ; 21 цм. -
(Стара српска књижевност у 24 књиге ; књ. 3)

СУБОТИЋ, Гојко
Трећа Жичка повеља / Гојко Суботић.
У: Зограф. – ISSN 0350 1361. – Бр. 31 (2006/07), стр. 51-58.

ПРЕВОДИ ЖИЧКЕ ПОВЕЉЕ:

KANITZ, Felix
Žiča's Stiftungs-Urkunde von König Stefan dem Erstgekrönten (1222-1228).
У: Serbien : Historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren
1859-1868 : mit 40 lllustrationen im Texte, 20 Tafeln und einer Karte / von
F. Kanitz. - Leipzig : Verlagsbuchhandlung von Hermann Fries, 1868. - XXIV,
744 str., 20 slika, 1 karta : ilustr. ; 26 cm

SELECTED Charters of Serbian Rulers (XII-XV Century) Relating to the
Territory of Kosovo and Metohia. Part 1 / edited and translated by
T.[Tibor] Živković, S.[Stanoje] Bojanin, V.[Vladeta] Petrović. - 1. ed. -
Athens : Center for Studies of Byzantine Civilisation, 2000. - 151 str. ;
24 cm. - (Series Serbian Sources)