Otac Dionisije, arhimandrit, starešina manastira Sveti Stefan u Lipovcu, već 34 godine je impozantna duhovna svetlost jugoistočne Srbije. Rođen je u Riđevštici, kod Trstenika, opština Kruševac..
Bio je iskušenik u manastiru Sveti Dimitrije u Divljanu kod Bele Palanke, zamonašen 16. oktobra 1949 godine u istom manastiru. Rukopoložen u jerođakona na Malu gospojinu 1950, a 5. novembra 1950 u Nišu rukopoložen u čin sveštenomonaha. Premešten zatim u Naupare kod Kruševca za opslužioca lomničke parohije i sveštenoslužitelja u Nauparu, gde je proveo jedno kraće vreme. U Divljanu je ostao do odsluženja vojnog roka, 1954 godine i jos jedno krace vreme posle toga. Kasnije premešten u Visočku Ržanu gde je ostao od 1958 do 1974. Od 1974 je u manastiru Sveti Stefan u Lipovcu.
Na pitanje šta je bilo presudno za izbor monaštva kao njegovog životnog puta kaže da je još u ranom detinjstvu provodio mnogo vremena sa starim hrišćanima kojih je bilo u njegovom okruženju, rano je čitao pravoslavne misionare i molitvenike. Često je kao dete odlazio u susedno selo Veluće u istoimeni manastir. Otac Dionisije ima jednog brata i četiri sestre. U njegovoj porodici pre njega nije bilo monaha ali su njegovim stopama krenule još tri njegove sestre koje su sada takodje monahinje u Lipovcu. Lipovački manastir inače je ženski, broji 18 monahinja. Od 1974, od kada je ovde otac Dionisije, stari manastir je kompletno restauriran, izgradjeni su novi konaci, sredjeni stari i pomoćne zgrade, napravljena kamena ograda.
Manastir ima veoma živu duhovnu delatnost, izdaje poznate blagovesnike koji daju odgovore na aktuelne probleme savremenog čoveka, a od pre nekoliko godina ovde se oko Božića održava zimska duhovna akademija, dolaze crkveni horovi iz cele Srbije. Autor ovih redova je imao prilike da prisustvuje ovim izuzetnim dešavanjima po završetku kojih poznati umetnici stare duhovne muzike drže koncerte koji se dugo pamte.
Otac Dionisije je izuzetno skroman i jednostavan čovek. Razgovor vodimo u njegovoj prijemnoj sobi, zapažam da je njegov omiljeni svetitelj, ako tako može da se kaže, Sveti Serafim Sarovski. Takodje se zapaža izuzetan red, čistoća i skroman drveni rezbareni stari nameštaj. Otac govori tiho, odmereno, kratkim rečenicama. Ako očekujete kitnjast govor i dugačku propoved, razočaraćete se. Otac deluje autoritativno, tako da ga slušam s velikom pažnjom. Izuzetno uvažava sagovormika. Ljubazan je, gostoprimljiv, kad god sam u manastiru, posluženje i lepa reč su ono što me dočeka. Uvek ima vremena da sasluša svakog i provede neko vreme sa njim.
Na pitanje u kom periodu dugogodišnjeg monaštva mu je bilo najlakše, jer monaški put je izuzetno težak, kaže da je to bilo na početku, iako je bilo komunističko vreme kada se kidisalo na Crkvu. Kaže da mu nije bilo teško da prkosi komunističkom režimu jer je znao da je on prolazna teškoća a da je Crkva trajna vrednost.
Na pitanje šta mu od monaških zadataka najlakše pada, kaže da je najrevnosniji kada je u pitanju bogosluženje, da tada prosto ne oseća telo, već samo razmišlja o toku službe, da se negde ne pogreši, ne zastane. Ovaj razgovor je vodjen posle večernje liturgije, u toku koje je otac više puta padao na kolena, duboko se klanjajući i ustajući bez imalo napora, (Krstopoklona sedmica.).
Na pitanje o smirenju komentariše iskreno i kratko: “ Nisam bas miran”, što kod mene izaziva nevericu i uverava koliko je skroman. On dobro zna svoje mane i vrline i ne stidi ih se, već otvoreno priča o njima.
Otac je bio u Jerusalimu pre nekoliko godina i iz tog perioda je ostala anegdota koliko je brzo i lako hodao, tako da ostali, iako daleko mladji od njega, nisu mogli da ga prate, iako su se plašili kako će izdržati toliki napor s obzirom na već poodmakle godine.
Poznato je da u manastir dolazi mnogo ljudi i da se dešavaju isceljenja, da se spasavaju mnogi brakovi, da ljudima život krene nabolje posle njegovih molitvi. Pokusavam da ga nagovorim da kaze nesto o tome, ilustruje nekim primerom. Ali otac je krajnje skroman, naglašava da o tome ne voli da govori, kaže da to «nije do njega, ljudi svojom verom sebi pomazu». Navodi primer nekog monaha koji je ljude koji su ga molili da im pročita molitvu slao kod drugih, manje poznatih monaha, sa preporukom da oni pročitaju.
Na pitanje kako izgleda njegov uobičajeni dan, otac kaže da uvek ustaje u 02.30h, odmah dodje u crkvu, počne proskomidiju. Sestrinstvo se budi u 03.30h. U 04h počinje polunoćnica, zatim jutrenje, do oko 8.00h. Posle liturgije sledi doručak, a posle toga svako ide na svoja poslušanja. Otac je duhovnik svestenstvu i monastvu ovoga kraja kao i mnogim mirjanima, tako da on razgovara sa mnogo ljudi, ispoveda, čita molitve, vodi prepisku sa onima koji se obraćaju manastiru ( obično telefonom ili pismima, interesantno je da ovde mobilna telefonija nema domet). Ručak je u 13.00h, a zatim posao do 16.00h.U manastiru se prave brojanice, ranije su šili monašku odeždu, sada više ne, osim što rade za sopstvene potrebe. Posle večernje liturgije, oko 22h ide se na počinak. Svaka od monahinja ima svoje molitveno pravilo i svoja zaduženja.
Poznato je da kod oca Dionisija mnogo ljudi iz cele Srbije dolazi po savet ili na ispovest. Na pitanje šta najviše muči savremenog čoveka otac kaže da svuda vlada nesloga, vera je oslabila u narodu, tako da često sitne zadjevice izadju «na veliko». Ljudi se za sitnicu razvedu, kaže otac. Brakovi lako stradaju. Tražim od njega duhovnu pouku za naše čitaoce. Poručuje da treba da se više mole Bogu, da prilaze Crkvi i veri, slušaju sveštenike, duhovnike koji ih dobro poznaju i mogu da procene šta je korisno za njih, da idu na bogosluženja, da imaju svoja molitvena pravila. Najvažnije, za kraj, otac kaže «Moramo prastati, to je osnovni zadatak svakog hrišćanina» .Duhovnu snagu ima onaj koji može da oprosti. Isto je i u porodicama. Ne smemo se revanširati. Opraštanje stvara mir i red i poredak. Bez oprosta nema ništa.”
mr. Zaklina Mancic
03.04.2008.
