Над Србским Црквама рано јутро руди,
Мјесто блиједог сунца вјерне Србе грије
Старац што их тјера да остану људи.
Молитва за Светитеља који земљом ходи,
Драгоцјену љествицу од земље до Неба,
Јагње незлобиво... чувај Га Господе,
Љубав нам Његова као ваздух треба.
А Он се на Крсту Своме задњи пут причестио,
Кротко, побожно, тихо... Попут доброг дјетета,
Па миром Отаца Светих, праведни сан уснио,
Творцу својем одлетјела Његова душа Света.
Плаче Владика, плаче Свештенство,
Плаче Србство неутјешно за Пастиром својим,
Ни у оку моме, ни у срцу моме ни сузе ни жала, ни безвјерне туге,
Само пред часнејшим Патријархом стојим,
Благослови Свети грешне Божје слуге.
Чудесна ми радост свим бићем завлада,
Моћнија је, помислих, Вјера од очаја,
Свикао је род мој Србски на Крсту да страда,
Ова бол је спона што нас с Богом спаја.
Срећан Ти живот вјечни, вјечне Истине сине,
Срћан Ти повратак Оцу и Сину и Духу Светом,
Срећно Ти Насеље Рајско и слава што никад не гине,
Прокрчи нам стазу Спасења својим Божанственим летом.
Невен Милаковић - Ликота
1. Славите Господа, јер је добар; јер је довека милост Његова;
2. Славите Бога над боговима; јер је довека милост Његова.
3. Славите Господара над господарима; јер је довека милост Његова;
4. Оног, који један твори чудеса велика; јер је довека милост Његова;
5. Који је створио небеса премудро; јер је довека милост Његова;
6. Утврдио земљу на води; јер је довека милост Његова;
7. Створио велика видела; јер је довека милост Његова;
8. Сунце, да управља даном; јер је довека милост Његова;
9. Месец и звезде, да управљају ноћу; јер је довека милост Његова;
10. Који поби Мисир у првенцима његовим; јер је довека милост Његова;
11. Изведе из њега Израиља; јер је довека милост Његова;
12. Руком крепком и мишицом подигнутом; јер је довека милост Његова;
13. Који раздвоји Црвено Море; јер је довека милост Његова;
14. И проведе Израиља кроз сред њега; јер је довека милост Његова;
15. А Фараона и војску његову врже у море црвено; јер је довека милост Његова;
16. Преведе народ свој преко пустиње; јер је довека милост Његова;
17. Поби цареве велике; јер је довека милост Његова;
18. И изгуби цареве знатне; јер је довека милост Његова;
19. Сиона, цара аморејског; јер је довека милост Његова;
20. И Ога, цара васанског; јер је довека милост Његова;
21. И даде земљу њихову у достојање; јер је довека милост Његова;
22. У достојање Израиљу, слузи свом; јер је довека милост Његова;
23. Који нас се опомену у понижењу нашем; јер је довека милост Његова;
24. И избави нас од непријатеља наших; јер је довека милост Његова;
25. Који даје храну сваком телу; јер је довека милост Његова;
26. Славите Бога небеског; јер је довека милост Његова.
Начин прослављања
Ђурђевдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретна слава, али се ипак помера уколико падне на Велики петак, Велику суботу или Васкрс, и то на други дан после Васкрса.
Грчка реч Εντερλέζι (ентерлези) је ромског порекла и оригинално означава почетак пролећа. Ђурђевдан је велики празник Рома који живе у српским земљама, без обзира да ли су Хришћани или мухамеданци. Исто тако, Ђурђевдан славе и Горанци из области јужне српске покрајине Косово и Метохија, који су у 18. веку отпали од Православља у мухамеданство, али су задржали неколико хришћанских обичаја, и међу њима и прослављање Ђурђевдана.
Свети Ђорђе се на икони, која је најчешће у употреби оних славара који славе Ђурђевдан, слика у војводском оделу, на коњу, како дугим копљем пробада аждају, а у позадини стоји једна женска прилика у господском руху. Ова аждаја симболизује многобожачку силу, која је небројене хришћанске жртве прождирала. Свети Ђорђе је својом мученичком смрћу победио ту аждају и задао јој смртни удар, јер убрзо после његовог страдања, цар Константин Велики је учинио крај прогонима Хришћана и успоставио Хришћанство као званичну веру у римској империји. Женска прилика је царица Александра, а може се сматрати да она представља младу Христову Цркву, коју је Свети Ђорђе избавио од незнабожачке аждаје, након чега је она добила слободу да се развија. Због победе над многобоштвом, Светог Ђорђа зову и победоносцем, и многи су га владари и војници призивали у помоћ; чак је у Русији био установљен и орден за војне заслуге - Крст светог Ђорђа, који је по рангу и важности био други, одмах после ордена Светог Андреја.
Народни обичаји
Код Срба је Ђурђевдан велики празник. На Ђурђевдан се устаје рано и одлази на уранак ван града или села. Обично је то пропланак или ливада поред потока или реке. Бере се биље, плету венчићи, игра, пева, уз обавезно јагње на ражњу. Ако је време погодно, добро је окупати се у реци. Жене у планинским крајевима пре сунца иду у планине и беру: коприву, копитњак, цисачу, омилен, одолен, петлову кресту, петлово перо, ђурђевак, поврату, оман, бриздавац, млечику, јечам, златноглав, бели слез, зечије уши, приватницу, дебелицу, вратич, крављачу, подбел, навалу, козлац, гороцвет, кукурек, мечју шапу и наломе гранчице од леске, дрена и граба. Свака травка и цвет има своје значење. Мајке воде у траве кћерке, а свекрве снахе, па им показују која је која трава. Све то умешају у мекиње и нахране овце.
Убрано биље, корење, лишће и коприва плету се и у венац. Увеже се конопцем и обично стави у кухињу. Понегде жене наберу врбове хране и опашу се њима. Мушкарци врбово пруће односе на њиву. Многи до тог дана неће да спавају у природи, а од тада као да се потпуно опусте и препуштају природи с поверењем, јер је зима прошла. Тога дана се обично руча у природи, најчешће ћевап на ражњу, преврео сир, млади лук и барена јаја. Ђурђевдан је и легендаран као дан пролећног окупљања хајдука - "Ђурђев данак, хајдучки састанак". Понегде постоји обичај који се зове "Ђурђевдански уранак", када народ рано ујугру излази у природу, тамо доручкује и проведе време у расцветалој природи. Уочи Ђурђевдана и Митровдана, треба да буде свако код своје куће, јер су ови дани глава од године.
У селу Даросави у Шумадији домаћин устане пре зоре и одлази на њиву где забада крстиће од лескове гране, а жене ките кућу венцима од млечике, ђурђевка, у које обавезно уплету и понеку гранчицу граба и селена. Венци се плету и у Водицама, Поповом пољу, таковским селима и многим другим крајевима. Обично се стављају по капијама, торовима и шталама. Венци се у Чачку такође праве, али се не уносе у кућу. Девојке из Поповог поља поране и одлазе у групама, уз цику и весеље, да се ваљају по младоме житу. Праве љуљашке и то најчешће на дреновом дрвету. После одлазе у брда где беру зановети, зверице, рибице, повратића и још неке траве.
Многобројни су обичаји и код сточара. Тада се изгони стока на катуне или бачије, где остаје све до краја лета. Пре него што се стока потера, врши се прва мужа. У селима на Влашић планини, при ђурђевданском изгону чобанин легне на врата тора и пушта да га овце прескачу. Уобичајено је и клање јагњета за Ђурђевдан. У Шумадији је то унапред одабрано и празнику намењено, а у Јабланици са јагњадима одлазе на уранак на планину Треску, на коју тада врше и први изгон стоке.
Ђурђевдан је, по народној песми, био Крсна слава Марка Краљевића и властелина Мрњавчевића. Крсно име Светог Ђорђа прослављали су и црногорски владари из династије Петровића.
