Над Србским Црквама рано јутро руди,
Мјесто блиједог сунца вјерне Србе грије
Старац што их тјера да остану људи.
Молитва за Светитеља који земљом ходи,
Драгоцјену љествицу од земље до Неба,
Јагње незлобиво... чувај Га Господе,
Љубав нам Његова као ваздух треба.
А Он се на Крсту Своме задњи пут причестио,
Кротко, побожно, тихо... Попут доброг дјетета,
Па миром Отаца Светих, праведни сан уснио,
Творцу својем одлетјела Његова душа Света.
Плаче Владика, плаче Свештенство,
Плаче Србство неутјешно за Пастиром својим,
Ни у оку моме, ни у срцу моме ни сузе ни жала, ни безвјерне туге,
Само пред часнејшим Патријархом стојим,
Благослови Свети грешне Божје слуге.
Чудесна ми радост свим бићем завлада,
Моћнија је, помислих, Вјера од очаја,
Свикао је род мој Србски на Крсту да страда,
Ова бол је спона што нас с Богом спаја.
Срећан Ти живот вјечни, вјечне Истине сине,
Срћан Ти повратак Оцу и Сину и Духу Светом,
Срећно Ти Насеље Рајско и слава што никад не гине,
Прокрчи нам стазу Спасења својим Божанственим летом.
Невен Милаковић - Ликота
