Служба Великог Четвртка посвећена је успомени на то како је Исус Христос опрао ноге ученицима, као и Тајној Вечери, молитви Исуса Христа у врту Гетсиманском и издајству Јудином.
На јутрењу после шестопсалмија и "Алиулуја" поје се тропар: "Јегда славнии ученици на умовени Вечери просвешчахусја" ...
Савршава се Литургија Св. Василија Великог и сједињује са вечерњим у спомен на то, што је Господ увече установио Тајну Причешћа. Уместо Херувимске песме, причасног стиха и песме: "Да исполнјатсја уста наша"..., поје се иста песма: "Вечери Твоеја таинија днес. Сине Божии, причастника мја приими"...
У Московском Успенском Сабору (храму) и у Кијево-Печерској лаври на Литургијама на тај дан се савршавало освештање мира, за употребу приликом савршавања Тајне Миропомазања (миро за освештавање храмова и антиминса).
Служба Великог Петка посвећена је подсећању на крсна страдања Спаситеља, Њeгoвy смрт и погребење.
На јутрењу (које се служи увече на Велики Четвртак) на средини храма се чита дванаест Јеванђељских чтенија, изабраних од сва четири Јеванђелиста, који су забележили страдања Спаситељева, почињући од последње беседе Његове са ученицима на Тајној Вечери и закључно са погребењем Његовим у врту Јосифа Ариматејског и постављањем војничке страже на Његовом гробу. За време читања Јеванђеља верујући стоје са упаљеним свећама у рукама, показујући тиме са једне стране то, да слава и величина нису оставиле Господа ни за време Његових страдања, а са друге стране - ватрену љубав према своме Спаситељу.
У Велики Петак Литургије нема, јер је на тај дан Сам Господ принео Себе на жртву, већ се савршавају Царски Часови.
Вечерње се савршава у три сата поподне, у часу смрти Исуса Христа на крсту, у спомен скидања са Крста тела Христовог и Његовог погребења.
На вечерњем, при певању тропара: "Благообразнии Иосиф с древа снем пречистое Тело Твое"..., свештенослужитељи подижу Плаштаницу (тј. изображење Христа, који лежи у гробу) са Престола, као са Голготе, и износе је из олтара на средину храма у пратњи свећњака и уз кађење тамјаном. Плаштаница се полаже на посебно припремљен сто (гроб). Затим се свештенослужитељи и сви који се моле поклањају пред Плаштаницом и љубе ране на њој изображеног Господа - прободена ребра, руке и ноге Његове.
Плаштаница се налази на средини храма у току наредна три (непуна) дана, подсећајући тако на тродневно почивање Исуса Христа у гробу.
Богослужење на Велику Суботу посвећено је сећању на пребивање Исуса Христа "во гробје плотски, во аде же с душеју, јако Бог, в раи жа с разбоиником и на престоле со Отцем и Духом, всја исполнјајаи неописаннии" и на крају, на васкрсење Спаситеља из гроба.
На јутрењу Велике Суботе, после Великог славословља, Плаштаницу при певању: "Свјатии Боже"... свештенослужитељи износе из храма, при учешћу народа, и проносе је око храма у спомен на силазак Исуса Христа у ад и на победу Његову над адом и смрћу. Затим, по уношењу Плаштанице у храм, она се приноси ка отвореним царским вратима, и знамење је тога, да Спаситељ нераздвојно пребива са Богом Оцем, и да је Он Својим страдањима и смрћу изнова отворио нама двери раја. Појци у то време поју: "Благообразнии Иосиф" ...
Када Плаштаницу положе на место на средини храма, тада се произноси јектенија и читају се: паремија из књиге прор. Језекиља о васкрсењу мртвих; Апостол, који учи верујуће да је Исус Христос истинита Пасха за све нас...; Јеванђеље, које сведочи о томе, како су првосвештеници са дозволом Пилатовом поставили стражу испред гроба Господњег и поставили на камен печат. По окончању јутрења верујући се позивају да похвале, Црквеном песмом, Јосифа Ариматејског: "Приидите, ублажим Иосифа приснопамјатного" ...
Божанствена Литургија на тај дан бива касније, него у свим другим данима у години и сједињује се са Вечерњим.
После малог входа и певања "Свјете тихии..." почиње читање 15-е паремије, у којима су сабрани најважнији старозаветни праобрази и пророчанства о спасењу људи кроз Страдања и Васкрсење Исуса Христа.
После паремије и Апостола почиње празник Васкрсења Христовог. На клиросу почињу споро да певају: "Воскресни, Боже, суди земли, јако Ти наследиши во всех јазицех...", а у олтару за то време црне одежде престола и свештенослужитеља смењују се светлима, а такође и у самом храму црне одеће се замењују светлима. То је изображење догађаја када су мироносице, у рано јутро, "ешче сушчи тме", виделе испред гроба Христовог Ангела у светлим хаљинама и чуле од њега радосну вест о Васкрсењу Христовом.
После тог певања ђакон у светлој одећи, слично ангелу, излази на средину храма и пред Плаштаницом, читањем Јеванђеља, јавља људима о Васкрсењу Христовом.
Затим се Литургија Василија Великог наставља уобичајеним поретком. Уместо Херувимске песме поје се песма: "Да молчит всјака плот человеча"... Уместо "Достоино јест" поје се: "Не ридаи Мене, Мати, зрјашчи во гробе"... Запричастни стих: "Воста, јако спја Господ, и воскресе спасајаи нас".
По окончању Литургије се благосиљају хлебови и вино за укрепљење оних који се моле. После тога почиње читање књиге Дела Апостолских и продужава се до почетка полуноћнице.
У дванаест сати ноћу, савршава се полуноћница на којој се поје канон Велике Суботе. На крају полуноћнице свештенослужитељи, ћутећи, проносе Плаштаницу са средине храма у олтар кроз Царска Врата и постављају је на престо, где она остаје до празника Вазнесења Господњег, у сећање на четрдесетодневно пребивање Исуса Христа на земљи - после васкрсења Његовог из мртвих.
После тога верујући са страхопоштовањем очекују наступање поноћи, када почиње светла пасхална радост највећег Празника Васкрсења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.
Пасхална радост је света радост, којој нема и не може бити равне на целој земљи. То је бесконачна вечна радост вечног живота и блаженства. И она и јесте, баш та иста радост, о којој је Сам Господ рекао: "Обрадоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас" (Јован 16, 22).
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
Реч "Пасха" значи у преводу са јеврејског "пролазак, избављење". Јевреји су се, празнујући старозаветну Пасху, сећали ослобођења њихових предака од египатског ропства. А хришћани, празнују Пасху новозаветну, и славе избављење целог човечанства кроз Христа од ропства ђаволу и даровање нам живота и вечног блаженства. По важности благослова, које смо примили кроз Васкрсење Христово, Пасха је Празник над празницима и Слава над славама, па се и Богослужење овог Празника одликује величином и необичном свечаношћу.
Дуго пре поноћи верујући се, у светлим одећама, скупљају у храму и са страхопоштовањем очекују наступајуће Пасхално Славље. Свештенослужитељи се облаче у најсветлије, и најлепше одежде. Пре саме поноћи величанствено звоњење јавља да наступају велики минути Светоносног Празника Васкрсења Христовог. Свештенослужитељи са крстом, свећњацима и тамјаном излазе из олтара и заједно са народом, слично мироносицама, које су ходиле врло рано к гробу, опходе око цркве певајући: "Воскресение Твое, Христе Спасе, Ангели појут на небесјех, и нас на земли сподоби чистим сердцем Тебје славити". За то време са висине звоника, као са небеса, разлива се радосни пасхални трезвон. Сви који се моле иду са запаљеним свећама, изражавајући тиме духовну радост Светоносног Празника.
Поворка се зауставља испред затворених западних врата храма, као испред двери гроба Христовог. И овде, по утврђеном возгласу свештеник, слично ангелу, који је мироносицама јавио код гроба о васкрсењу Христовом, први возглашава радосну песму: "Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав". Ту песму трикратно понављају свештенослужитељи и хор.
Затим свештеник возглашава стихове древног пророчанства св. Цара Давида: "Да воскреснет Бог и расточатсја врази Его...", а сви људи (хор) у одговор на сваки стих поју: "Христос воскресе из мертвих..."
Коначно свештеник, држећи у рукама крст са трисвећњаком, њиховим подизањем осењује знамење крста наспрам затворених двери храма; она се отварају, и радосни скуп, као некада мироносице к апостолима, улази у цркву, обливену светлошћу свих запаљених свећа и кандила, и јавља њој радосну песму: "Христос воскресе из мертвих!.."
Наредно Богослужење Пасхалног Јутрења састоји се претежно од певања канона, који је саставио св. Јован Дамаскин. Све песме тог канона раздељују се многократним "Христос воскресе из мертвих!". За време певања канона свештенослужитељи са крстом и кадилом, праћени свећњацима са свећама, опходе целу цркву, испуњавајући је тамјаном, и радосно поздрављају све речима: "Христос воскресе!" на то верујући одговарају: "Воистину воскресе!" Вишекратно излажење свештеника из олтара подсећа на честа јављања Господа Својим ученицима после васкрсења.
При крају јутрења, после певања: "друг друга обимем, рцем: братие! и ненавидјашчим нас простим всја воскресением", сви верујући почињу да поздрављају један другог, произносећи: "Христос воскресе!" и одговарају: "Воистину воскресе!". Тај поздрав они запечаћују целивањем и поклањањем пасхалних јаја, која служе као важан символ устајања из гроба - васкрсења живота у самим недрима његовим, силом свемоћи Божије.
Затим се чита реч Јована Златоустог, која почиње овако: "Ашче кто благочестив и боголјубив, да насладитсја сего доброго и светлого торжества..." Св. Јован Златоуст позива све да се радују: "Богатии и убозии, друг с другом ликуите. Воздержници и лјенивии, ден почтите. Постившиесја и не постившиесја, возвеселитес днес..."
"Никто же да плачет прегрешении, прошчение бо от гроба возсија. Никто же да убоитсја смерти, свободи бо нас Спасова смерт..."
И на крају, он свечано возглашава вечну победу Христову над смрћу и адом: "Где твое, смерте, жало? Где твоја, аде, победа? Воскресе Христос, и ти низверглсја јеси. Воскресе Христос, и падоша демони. Воскресе Христос, и радујутсја ангели. Воскресе Христос, и жизн житељствует. Воскресе Христос, и мертвии ни једин во гробје (јер сада смрт није уништење, већ привремено стање): Христос бо востав от мертвих, начаток усопших бист. Тому слава и держава, во вјеки вјеков. Амин".
После јутрења одмах савршавају се Часови и Литургија, при отвореним Царским Вратима, која се отварају још на почетку Зајутрењег и не затварају се целе недеље у знак тога, што нам је Исус Христос заувек отворио врата Небеског Царства. На Литургији чита се прво зачало Јеванђеља по Јовану Богослову (почиње речима: В начале бје Слово, и Слово бје к Богу, и Бог бје Слово...), у ком се изображава божанственост нашег Искупитеља. Ако Литургију савршава сабор свештеника, то Јеванђеље се чита на различитим језицима, у знак тога, што се свим народима на земљи "јави вест" о Господу.
Пред крај Литургије освећује се пасхални хлеб - Артос, који се у Светлу Суботу после Литургије дели верујућима, као пасхални благослов.
После пасхалне Литургије (некада између Зајутрењег и Литургије), савршава се освећење васкршњег колача (пасхални хлеб), јаја и меса, за пасхалну трпезу верујућих.
У следећим данима Пасхе, после Литургије, при звоњењу звона, чине се крсни ходови око цркве, у којима се, као победнички трофеј, носи крст Христов. Тиме верујући изражавају своју радост и слављење због победе Исуса Христа над смрћу и адом.
Вечерње на први дан Пасхе старешина храма савршава, обучен у све свештене одежде. После вечерњег входа са Јеванђељем, чита се Јеванђеље о јављању Васкрслог Исуса Христа апостолима увече првог дана Свог Васкрсења из мртвих (Јован. 29 гл. 19-25). Јеванђеље чита старешина храма, окренут лицем ка народу. Отпуст говори са крстом.
Сву Светлу Пасхалну Недељу звони се у сва звона.
Почевши од првог дана Пасхе па до вечерњег празника св. Тројице, коленопреклоњење и земни поклони се не врше.
У први уторак после пасхалне недеље св. Црква, дели радост Васкрсења Христовог са умрлима у нади на свеопште васкрсење, а посебно чини помињање умрлих, па се зато тај дан назива "Радоницеј". После Литургије савршава се васељенски парастос. Још од древних времена постоји обичај да се на тај дан посећују гробови ближњих рођака.
Пасхалне песме поју се у цркви до Празника Вазнесења Господњег, који се празнује у четрдесети дан после првог дана Пасхе.
Сам Господ дао је људима још у Старом Завету кроз пророка Мојсија упутства, како треба да изгледа храм за Богослужења; новозаветни православни храм устројен је по образцу старозаветног.
Како се старозаветни храм (у почетку - Скинија) делио на три дела: светињу над светињама, светињу и предворје; тако се и православни хришћански храм дели на три дела: олтар, средњи део храма и припрату.
Како је светиња над светињама тада означавала, тако и сада олтар означава - Царство Небеско.
У Старом Завету у светињу над светињама нико није могао да улази. Само првосвештеник је могао ући, једном у години, и то само са крвљу очишћујуће жртве. Зна се, Царство Божије после грехопада, било је затворено за човека. Првосвештеник је био праобраз Христа, и то служење његово показивало је људима, да ће доћи време, када ће Христос кроз проливање Своје Крви, страдањима на Крсту, отворити Царство Небеско за све. Ето зашто се, када је Христос умро на Крсту, завеса у храму, која је заклањала светињу над светињама, поцепала надвоје: од тог момента Христос је отворио врата Царства Небеског за све, који са вером прилазе к Њему.
Светињи одговара, у нашем православном храму, средњи део храма. У светињу старозаветног храма нико из народа није имао право да улази, осим свештеника. А у нашем Храму стоје сви верујући хришћани, зато што сада ни за кога није затворено Царство Небеско.
Предворју старозаветног храма, где се налазио сав народ, одговара у православном храму припрата, која сада нема суштинско значење. Раније, овде су стајали оглашени, који се спремају да постану хришћани, и још се нису удостојили тајне крштења. Сада пак, некада тешко сагрешивше и одступиле од Цркве привремено шаљу да стоје у припрати, због исправљења.
Православни храмови граде се са олтаром ка истоку - према страни света, где излази сунце: Господ Исус Христос је за нас "исток", од Њега нам је засијала вечна Божанствена Светлост. У црквеним молитвама ми називамао Исуса Христа: "Сунцем Правде", "с висине Истока", (тј. "Восток свише"); "Исток је име Њему".
Сваки храм се посвеђује Богу, носи име у сећање на неки свети догађај или на угодника Божијег, на пример, Тројицки храм, Преображенски, Вазнесењски, Благовештенски, Покровски, Михајло-Архангелски, Никојалевски итд. Ако се у храм смешта неколико олтара, сваки од њих се освећује у сећање на посебан догађај или светитеља. Тада се сви олтари, осим главног, називају приделнима - додатима.
Храм Божији, по свом спољном изгледу, разликује се од осталих здања. Најчешће, храм, у својој основи, оснива се у виду крста. То значи, да је храм посвећен Господу, за нас на Крсту распетом, и да је Крстом Господ Исус Христос нас избавио од власти ђавола. Често се храм оснива у виду издуженог брода, што значи да Црква, слично броду, по образу Нојевог ковчега, нас води по мору живота к тихом пристаништу у Царству Небеском. Некада се храм устројава у виду круга, и тиме се подсећамо на вечност Цркве Христове. Храм може бити устројен и у виду осмоугаоника, као звезда, означавајући, да Црква, слично водиљи звезди, сија у овом свету.
Здање храма обично се завршава на врху куполом, која представља небо. А купола се завршава на врху главом, на коју се ставља крст, у славу главе Цркве - Исуса Христа. Често на храму постављају не једну, већ неколико глава. Тада: две главе означавају две природе (Божанску и човечанску) у Исусу Христу; три главе - три Лица Св. Тројице; пет глава - Исуса Христа и четворицу јеванђелиста, седам глава - седам тајни и седам васељенских сабора, девет глава - девет чинова ангелских, тринаест глава - Исуса Христа и дванаест апостола, а некада се поставља и већи број глава.
Над улазом у храм, а некада напоредо са храмом, постављају се звона, тојест звоник, на ком висе звона.
Звоњење звона употребљава се због тога, да се верујући позову на молитву, на Богослужење, као и због тога, да обавести о најважнијим деловима службе која се обавља у храму. Звоњење једног звона назива се "благовест" (блага, радосна вест о Богослужењу) Звоњење у сва звона, показује хришћанску радост, поводом величанственог празника и назива се "трезвон". Звоњење звона поводом тужног догађаја назива се "перезвон". Звоњење звона подсећа нас на виши, небески свет.
Олтар
Најважнији део храма је олтар. У олтару свештенослужитељи обављају Богослужење и ту се налази најсветије место у целом храму - свети престол, на ком се савршава тајна светог Причешћа. Олтар се смешта на узвишењу. Он је изнад осталих делова храма, да би свима било чујно Богослужење и видљиво, шта се обавља у олтару. Сама реч "олтар" значи узвишени жртвеник.
Престолом се назива посебно освећени четвороугаони сто, који се налази у средини олтара и украшен је са два покривала: доњим - белим, од платна, и горњим - од лепо украшеног материјала, већим делом од броката. На престолу тајанствено, невидљиво, присуствује Сам Господ, као Цар и Владика Цркве. Дотицати се престола и целивати га могу само свештенослужитељи.
На престолу се налазе: антиминс, Јеванђеље, крст, дарохранилница и дароносица.
Антиминсом се назива од архијереја освећено свилено платно (марама), на ком је изображено полагање Исуса Христа у гроб, и обавезно, са ушивеном честицом моштију неког светитеља на другој страни, јер се у првим вековима хришћанства Литургија увек служила на гробницама мученика. Без антиминса не може се служити Божанствена Литургија (Реч "антиминс" је грчка, и значи "уместо-престола").
Због чувања, антиминс се умотава у друго свилено платно, које се назива илитон. Он нас подсећа на покривач (платно), којим је била обавијена глава Спаситељева у гробу.
На самом антиминсу налази се сунђер за сабирање честица Св. Дарова.
Јеванђеље, то је реч Божија, учење Господа нашег Исуса Христа.
Крст, то је мач Божији, којим је Господ победио ђавола и смрт.
Дарохранилницом се назива ковчег (кутија), у којој се чувају Свети Дарови за случај причешћивања болесних. Обично се дарохранилница прави у виду малене цркве.
Дароносицом се назива малени ковчежић (кутијица), у којем свештеник носи Свете Дарове за причешћивање болесних у њиховом дому.
Иза престола стоји седмосвећњак, тојест свећњак са седам кандила, а иза њега запрестолни крст. Место иза престола у самом источном зиду олтара назива се Горњим (високим) местом; оно је обично узвишено.
Са леве стране престола, у северном делу олтара, стоји други невелик сто, украшен такође са свих страна покривалом. Тај сто назива се жртвеником. На њему се припремају дарови за тајну причешћа.
На жртвенику се налазе свети сасуди са свиме што им припада, а то су:
1. Св. Чаша, или путир, у који се пре Литургије налива вино са водом, које се потом, у Литургији, претвара у Крв Христову.
2. Дискос - невелика округла здела на постољу. На њега се полаже хлеб за освећење на Божанственој Литургији, ради претварања његовог у Тело Христово. Дискос представља истовремено и јасле и гроб Спаситеља.
3. Звездица, која се састоји из два невелика метала. Сједињена по средини тако, да би се могли или заједно сложити, или расклопити крстообразно. Она се ставља на дискос због тога, да се покров не дотакне честица извађених из просфоре. Звездица представља звезду, која се јавила при рођењу Спаситеља.
4. Копље (нож), личи на копље - служи за узимање агнеца и честица из просфоре. Оно представља то копље, којим је војник пробо ребра Христу Спаситељу на Крсту.
5. Кашичица - употребљава се за причешћивање верујућих.
6. Сунђер - служи за брисање сасуда.
Мали покривачи, којим се покривају посебно чаша и дискос, тако се и зову покровима. Већи покров, који покрива чашу и дискос заједно, назива се воздухом, и представља ваздушно пространство, у ком се јавила звезда, која је привела мудраце к јаслама Спаситељевим.
Сви заједно покрови представаљају пелене, којима је Исус Христос био повијен при рођењу, а такође и Његове погребне пелене (Плаштаницу).
Све те свете предмете нико не сме додиривати, осим епископа, свештеника и ђакона.
На жртвенику се још налази кутлача, у којој се износи, у почетку проскомидије, вино са водом за уливање у свету чашу; затим, пре причешћа, у њој се износи топлота (врућа вода), и у њој се износи запивка после причешћа.
У олтару се још налази кадионица или кадило, које се употребљава за кађење тамјаном. Кађење је установљено још у старозаветној цркви Самим Богом.
Кађење пред св. престолом и иконама изражава наше поштовање и страхопоштовање према њима. Кађење, управљено према онима који се моле, изражава жељу, да њихова молитва буде усрдна и захвална и да се лако узноси к небу, слично диму кадионом, и да благодат Божија тако осени верујуће, како их окружује дим кадиони. На кађење верујући су дужни да одговоре поклоном.
У олтару такође чувају се дикирије и трикирије (које употребљавају архијереји да би благослови народ), и рипиде.
Дикиријом се назива свећњак са двема свећама, које представљају две природе у Исусу Христу - Божанску и човечанску.
Трикиријом се назива свећњак са трима свећама, које представљају нашу веру у Пресвету Тројицу.
Рипидама се називају метални кругови причвршћени за дршке, са херувимима приказаним на њима. Рипидама ђакони машу над даровима, при њиховом освећењу. Раније они су се правили од паунових пера и користили за чување св. Дарова од инсеката. Сада махање рипидама има символично значење, оно представља присуство небеских сила при вршењу тајне Причешћа.
Са десне стране олтара смешта се ризница. Тако се назива место, где се чувају ризе, тј. свештене одежде, које се користе при Богослужењима, а такође и црквени сасуди и књиге, по којима се обавља Богослужење.
Олтар се одваја од средњег дела храма посебном преградом, која је прекривена иконама и назива се иконостасом.
У икоиностасу се налазе троја двери, или врата. Средња врата, највећа, смештају се у саму средину иконостаса и називају се Царским Вратима, јер кроз њих Сам Господ Исус Христос, Цар Славе, невидљиво пролази ка Светим Даровима. Кроз царска врата никоме није дозвољено да пролази, осим свештенослужитеља. У царским вратима, са стране олтара, виси завеса, која се у току Богослужења, отвара или затвара. Царска врата украшавају се иконама: Благовештења Пресветој Богородици и четворице јеванђелиста, тј. апостола, који су написали Јеванђеље: Матеја, Марка, Луке и Јована. Изнад царских врата смешта се икона Тајне вечере.
Надесно од царских врата увек се смешта икона Спаситеља, а налево од царских врата - икона Божије Мајке.
Десно од иконе Спаситеља налазе се јужне двери, а лево од иконе Божије Мајке налазе се северне двери. На тим бочним дверима представљају се архангели Михајло и Гаврило, или први ђакони Стефан и Филип, или првосвештеник Арон и пророк Мојсије. Бочне двери називају се и ђаконским вратима, јер кроз њих најчешће пролазе ђакони.
Даље, иза бочних двери иконостаса, смештају се иконе посебно поштованих светитеља. Прва икона десно од иконе Спаситеља (не рачунајући јужне двери) мора да буде увек храмовна икона, тојест представа оног празника или светитеља, у чију част је освећен храм.
На самом врху иконостаса смешта се крст са приказом распетог Господа нашег Исуса Христа на њему.
Ако се иконостаси уређују у неколико редова, тада се обично у другом реду смештају иконе дванаест празника, у трећем - иконе апостола, у четвртом - иконе пророка, а на самом врху - увек се смешта крст.
Осим иконостаса, иконе се размештају по зидовима храма, у великим киотима, тј. у посебним великим рамовима, а такође се рапоређују и на аналоњ, тј. на посебан висок и узак сто са нагнутом горњом страницом.
Узвишење, на ком стоје олтар и иконостас, је истурено значајно напред, ка средњем делу храма. То узвишење пред иконостасом назива се солеја.
Средина солеје, наспрам царских врата, назива се амвоном, тј. успињањем. На амвону ђакон изговара јектеније и чита Јевађеље. На амвону се даје верујућима и Свето Причешће.
Унутрашњи изглед православног храма
На крајевима солеје, поред зидова храма, смештају се клироси за чтеце и појце.
У клиросима стоје хоругве, тј. иконе на тканини или металу, причвршћене за дугачке држаље, у виду барјака. Њих носимо у време крсних ходова, као црквена знамења.
У храму постоји још и ниски сточић (кануник), на ком стоји приказано распеће и направљено је постоље за свеће. Испред овог малог столића се служе парастоси (панихиде), тј. заупокојна Богослужења.
Испред икона и налоња стоје свећњаци (чираци), на које верујући стављају свеће.
На средини храма, са плафона, виси панкандило (полијелеј, хорос) тј. велики свећњак са много свећа. Панкандило се пали у свечаним моментима Богослужења.
.jpg)
.jpg)
