O цркви тела Господњега

Развалите ову цркву, и за три дана ћу је подигнути (Јов. 2, 19). Тако Господ говораше злобним Јеврејима за цркву тијела Свога. Но како злобним није дато ништа да разумеју, тако ни Јевреји не разумеше и наругаше Му се. Господ их не укори за то, али што рече, оно се и зби. Јевреји разорише тело Његово, а Он Га васпостави и уздиже у слави и сили. Злобни казнише Бога разорењем, а Бог укори злобне сазидањем. Злобним је задовољство да покажу своју силу убијањем, а Богу је радост да покаже Своју силу оживљењем. Ништа краће није од тријумфа злобе нити ишта трајније од тријумфа Истине. Развалите ову цркву. Господ назива тело Своје црквом. Та црква, разваљена, била је стешњена у један мрачан гроб, и тешким каменом спречен јој приступ светлости. Но та црква није ни потребовала светлост од сунца; Она је имала Своју светлост, Своје Сунце Правде, које је изнутра светлило. Нежна небеска рука уклонила је камен од гроба, и Господ је устао у слави и сили. То што се десило једном са пречистим телом Христовим, дешавало се доцније више пута са Црквом Светих на земљи. Противници цркве бездушно су гонили и мучили цркву, разваљивали је и у таму сахрањивали. Но Црква је после таквих убоја и стешњења устајала са већом славом и силом. Као што је црква тела Његовог васкрсла, тако ће на крају крајева у пуноћи и савршенству васкрснути и Црква Светих Његових. О Васкрсли Господе, не предај нас трулежи и вечној смрти, но васкрсни нас у живот бесмртни. Теби слава и хвала вавек. Амин.

O ужасу природе при смрти Господа

И земља се потресе, и камење се распаде (Мат. 27, 51) О какав страшан укор људима! И мртва природа познала је Онога кога људи нису могли познати. Сва немушта твар усколебала се и стала на свој начмн и својим језиком да протествује. Немушта се земља потресе - то је њен језик. Камење се распаде - то је његов језик. Сунце уздржа светлост своју - то је његов језик. Свака твар на свој начин протествује. Јер је свака твар покорна. као Адаму негда у Рају. И јер Њега свака твар познаје, као Адама у Рају. Како је то, да су Њега бесловесне твари познале и биле Му послушне, то ми не знамо. То је некакво унутрашње чувство твари, које је њима дошло од речи Божје, којом су саздане. И то чувство бесловесних твари више вреди него разум људски помрачен грехом. Од свега што постоји, ништа није слепље од разума људског помраченог грехом. Јер он не само не види оно зашто је створен да види него види оно што је супротно бићу, супротно Богу, супротно истини. То су градуси слепила испод слепила, то су бројеви испод нуле. То је човек ниже твари. Јер док свештеници Божји у Јерусалиму не познадоше Бога свога, познадоше Га буре и ветрови, познадоше Га биљке и животиње, познаше Га мора и реке, и земља, и камење, и звезде, и сунце, па и сами демони. О какав стид за људе! Потресе се земља, камење се распаде, а сунце помрча, колико због гнева, толико због жалости. Ражалости се сва природа над мукама Сина Божјег, чијим се мукама радоваху свештеници јерусалимски. И протест, и жалост, и - страх. Устраши се сва твар од смрти Онога, ко је њу викнуо да устане ни из чега и да се радује бићу. Као да хтеде рећи: с ким сад остајемо, и ко ће нас држати кад Сведржитељ издахну? О браћо, застидимо се овога протеста, ове жалости и овога страха немуште твари! И с покајањем узвикнимо Господу Победитељу: опрости, милосрдни Господе, опрости, јер заиста кад год грешимо и Тебе вређамо, не знамо шта радимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Sveti Mucenik Stefan Decanski

Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски – свети Мрата син је краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година провео је свети Стефан у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Када је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњовековне архитектуре на тлу српске државе. Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 1336. године. Са светим Савом и светим кнезом Лазаром свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.

Шта је благодат Божија?

То је сила Божија коју прима вјерујући, у име Исуса Христа крштени човјек. Она га чисти освећује, просвјећује и снажи у чињењу добра и савлађивању зла. Она тјеши и снажи у искушењима, невољи и болести. Она помаже код задобијања вјечних вриједности, које је Бог својим изабраницима припремио. Сила благодати чини да човјек који је горд, себичан, зао, завидљив, постане благ, смирен и самопрегоран ради славе Божије и својих ближњих, према сваком благонаклон, великодушан и нелицемјенро попустљив.

Сила Христове благодати чини да невјерујући постане ревносно вјерујући, да се среброљубац, лаком и неправичан, немилосрдан према сиромасима, у дубинама
своје душе преобрати и постане некористољубив, искрен, дарежљив и сажаљив. Божија благодат утиче да неумјерен у храни и склон пијанству постане уздржљив, и то не ради здравствене дијете, већ из вишег етичког циља. (Св. Јован Кронштатски)


Под утицајем Божанске благодати може се догодити да осјетиш дубок мир и тиху блажену радост у молитви. Потруди се да сачуваш тај дар. Божанска благодат Духа Светога је веома њежна, врло утанчана. Она се одмах уклања од душе која изгуби страхопоштовање и пажњу. А кад се балгодат Божија измакне, душа се препушта сама себи. Тада на њу наваљују страсти да је растргну као гладне звијери. 

Када се преједеш или опијеш света стварност и блажени свијет престају да дјелује у теби. Ако се разгњевиш или грубо поступиш, благодатно расположење се губи на дуже вријеме. Ако се страстољубиво вежеш за једну ствар, неко занимање или људско биће, благодат се
безусловно повлачи из тебе. Ако дозволиш себи да уживаш у похотљивим представама, благодат ће се од тебе за дуго повући. Јер, она све грјеховно, а нарочито похотљивост и славољубље, избјегава као одвратан смрад. Ти ћеш је потом тражити, али је нећеш наћи. Ради тога ћеш жалити, али она твојој бризи неће поклањати пажњу како би се науцио да цијениш Божији дар и да га у страхопоштовању брижљиво чуваш.

Позив апостола Павла: "Будите духом ватрени", јесте позив на подвиге који потпомажу дејству Духа. Томе служи очишћење од страсти и молитва.

Да ли је у нашој моћи да се испунимо Духом? Да, то стоји у нашој моћи. Уколико очистимо своју душу, Духу ништа неће сметати да се усели у нас. Тад се Он приближава и испуњава наше срце. (Св. Јован Златоусти)

О сујети и како треба родитељи да васпитају дјецу

Да ли је ико учинио оно што сам тражио? Да ли се, дакле, ико помолио Богу и за нас и за све тијело Цркве, како би се угасио пожар настао од сујете, која наноси штету свему тијелу, која једно тијело раздељује на многе дијелове и разара љубав? Баш као што дивља звијер, напада племенито и њежно тијело, немоћно да се брани, тако и она зари своје гадне зубе, и испусти отров и испуни великим смрадом; па једне одсјекавши баци, друге - изгризе, а треће прождера. И да је било очима видјети сујету и Цркву, угледао би се биједни призор, много гори од онога што се у арени догађа: тијело оборено на земљу, а она (сујета) одозго притисла, на све стране вреба и над палима господари, никако се (од њих) не удаљујући нити их жалећи.

Ко ли од нас ову звер може одагнати? Онога који је и поставио овај подвиг дјело је да на наше молитве пошаље ангеле своје, да као неким ужадима завежу њена срамна и бестидна уста, и тако је одстране. Но, Подвигоположник ће то учинити онда, када je ми, пошто буде одстрањен, не будемо више тражили. A ако Онај који заповиједа да одступи од нас ова љута звијер и пошаље своје ангеле, те она буде одведена у сопствену јазбину, а ми избавивши се устанемо са бројним ранама, и опет је тражимо и куцамо и обрћемо да је изведемо, онда нам се (Бог) неће више смиловати нити нас поштедјети: „Јер, ко ће се“, вели (Писмо), „смиловати врачару змијском када га змија уједе, и свима који прилазе звјерима?“ (Сирах, 12,13).

Шта дакле? Како да се ослободимо злог и лукавог демона? Јер, ради се заиста о демону привлачног изгледа. Као кад би неки демон узео на себе лик блуднице, па окитивши се мноштвом злата и обукавши се у мекане хаљине, и намирисавши се мноштвом мириса како би попримио веома раскошну слику жене, сакривши сву претјераност своје љепоте. Потом да узме такав узраст, како би што више примамио младе душе приказујући се у самом цвијету младости, па да се опаше златним појасом, показујући вјешто сплетене власи на глави, сличне персијској пунђи. Потом да стави дијадему на главу, положивши на голе власи многе украсе, показујући око врата блиставо злато и драго камење. Па да он који се приказује као веома млада блудница стоји на осами пред домом, представљајући се врло смерном. Кога онда од пролазника да не примами? А после, пошто га уведе у дом, одбацује сву ону љепоту, показујући себе као неко црно биће, распаљено и дивље, као што приличи демону, избезумљује биједног заробљеника. Пошто га спута и душу му запоседне прелашћује ум таквога. Управо је такав лукави демон сујете.

Има ли од ње наизглед ишта љепше? Или ишта привлачније? Међутим, ако видимо да је то маштарија и лицемјерје, нећемо се уплести у мреже, нити ћемо подлећи овом науму. Но, на све што је речено за блудницу, може се несумњиво рећи и о овој: „Мед капље са усана жене блуднице“ (Приче Сол. 5,3). Човјек неће погријешити ако то исто каже и за сујету.

Кажу да бисери када се узму начас наликују на воду. Но, ако тај који их узме буде искусан, он узима у руку ону кап, и покрећући руку, на отвореном длану је пажљиво обрће, обликује је и чини је потпуно округлом. Кад се она већ једном обликује онда више није властан да јој промјени облик. Јер, док је нешто мекано за све је прикладно, пошто још нема свој коначан облик; зато се лако на било коју страну усмјерава. Док оно што је чврсто, због тога што је стекло чврстину као какво трајно стање, не ослобађа га лако и не мијења се у друго стање.

Дакле, на свакога оца и на сваку мајку гледамо као на сликаре, који слике и кипове са много брижљивости обликују, и тако се труде о тим дивним статуама. Сликари свакодневно стављају пред себе слику и наносе боје по потреби. Каменоресци, такође, то исто раде, сувишно одстрањујући а што недостаје придодајући. Тако дакле и ви: као некакви творци статуа, сво старање посвећујете обликовању чудесних статуа Божјих, те оно што је сувишно одстрањујете, а што је потребно придодајете. И свакога дана их посматрате: оно што по природи има предност, да би га развијали, а што по природи недостатак, да би га одстранили. И са великом пажњом најприје код њих искорењујете наклоност распусности, јер ова љубавна жудња особито досађује душама младих. Штавише, прије него ли од ње ишта окуси, научи га трезвености, тражењу, молитвеној будности; ма шта говорио или радио да се осјењује знаком Часнога Крста.

ПОТРЕБНИ СУ НАМ ЗАКОНИ

Замисли да си ти цар који влада градом – дјетињом душом. Јер, душа заиста јесте град. И као што бива у граду: једни краду, други тргују, трећи раде, неко опет просто раде што им падне на памет – тако бива и у души са разумом и помислима неки ратују против оних што наносе неправду, као што чине војници у граду; неки промишљају о свему, и тјелесном и кућном, као што у граду ради грађанска управа, нека опет заповиједају, као што чине кнежеви; неки се распусно понашају, као што чине блудници; неки су чедни, као трезвени људи; неки су разнежени, какве се жене код нас; неки воде неразумне разговоре, као дјеца; неки опет, попут робова примају заповести, као што чине слуге; неки су, пак, племенити, као што су слободњаци.

Потребни су нам закони, како би зле прогонили а добре подржавали, и како не би допуштали да се зли супротстављају добрима. Јер, ако неко у граду постави законе који лоповима дају превише слободе, тај све поремети; и ако војници показују одлучност тамо где не треба, доводе све у опасност; и ако сваки сопствено мјесто напусти да би заузео мјесто другога, тај похлепом уништава добри поредак. Управо тако бива и овдје. 25. Дјетиња душа заиста је град – град скоро саграђен и постројен, град који има стране грађане још увијек без икаквог искуства. А док су такви са њима је лако управљати. Јер онима који су се на рђав живот навикли, а такви су старци, тешко се промијенити, ако не и немогуће; они пак који су потпуно неискусни, лако ће примити твоје законе.

Постави, дакле, строге и оштре законе своме граду и онима који у граду живе и буди надзорник онима који их преступају; јер ништа не користи поставити законе, ако се они не извршују. 27. Зато постави законе и строго пази. Јер за сву васељену је нама законоположење и град који данас зидамо. Ограде и капије нека буду као четвора чула; сво остало тијело нека буде као зид, а његове капије - очи, језик, чуло слуха, мириса, ако хоћеш. Јер кроз ове капије улазе и излазе грађани овога града, односно кроз ове капије улазе помисли. А оне се кваре и поправљају.

РИЈЕЧИ БОЖЈЕ СУ СЛАЂЕ ОД МЕДА

Хајде да најприје дођемо на капију језика, зато што се она највише користи, и прије свих других саградимо на њој вратнице и засовнице, но не од дрвета ни од гвожђа, него од злата. Јер уистину златан је град ако је овако грађен. Зато што у њему, уколико буде саграђен, неће боравити неки човјек него сâм цар свих. Видјећете, у наставку разговора, где ми постављамо његове царске дворове.

Градимо ми, дакле, вратнице и засовнице од злата, односно од ријечи Божје, као што пророк каже: „Ријечи Божје су слађе од меда и воска устима мојим; боље су од злата и драгог камења“. Научимо да се оне непрестано налазе у устима, и кад ходимо – и то не просто ни узгредно ни ријетко, него стално. Не треба само златне плочице на врата постављати, него их цијела цијелцата направити од пуног и тешког злата; и да имају драго камење намјесто камења споља прилијепљеног. А засовница ових врата нека буде крст Господњи, цио цјелцит направљен од драгог камења, постављен попречно по средини врата. А када тако чврста и златна врата направимо и ударимо им засовнице, учинићемо да и грађани буду достојни. А ко су они? То су честите и побожне ријечи које васпитано дијете говори. Треба да удаљимо са великом пажњом свакога туђинца, да се не би неке скитнице и шкодљиви људи смијешали са овим грађанима: ријечи псовачке и клеветничке, неразумне и нечисте, простачке и световне, све улази кроз ове двери, сем самога цара. А њему и свима који су његови нека буду отворена ова врата, да би се и о њима говорило: „Ово су двери Господње, праведници ће кроз њих ући“ (Пс. 117, 120), и по блаженом Павлу: „Ако је нека добра ријеч за назидање, да донесе благодат онима који слушају“ (Еф. 4,29). Нека то буду ријечи благодарности, химне чедне; нека вјечно о Богу зборе, о мудрољубљу небеском.

А како ће то бити? И чиме ћемо их васпитавати? Ако будемо строге судије свега што се догађа, то ће и дјетету бити велика олакшица. Како? Оно се не бори за новац, ни за славу. Још је дијете. Ни за жену, ни за дјецу, ни за кућу. Који је онда узрок његове псовке и хуле? Сва његова борба усмерена је на вршњаке.

Поставиш ли му одмах закон, нити ће кога псовати, нити на кога хулити, нити се клети, него ће бити миран. Ако ли видиш да прекорачује закон, казни га, било строгошћу лица, било оштрим ријечима, било пријекором; некад га опет похвали и дај му обећање. Немој да га бијеш често, и не навикавај га на такво васпитање. Јер ако навикне да се тако васпитава, научиће и то да презире. А кад се научи да презире, све ће преврнути. Него, нека се увијек боји батина, али нека их не добија. Нека му се припрећују прутом, али без шибања. Нека претње не постају дјело. Али, нека не буде уочљиво да се ријечи заустављају на претњама. Пријетња је добра онда кад се вјерује да ће постати стварност. Јер ако онај који је погријешио сазна да је то само застрашивање, презреће га. Нека ишчекује да ће бити кажњен али нек не буде кажњен, да се не би страх угасио, него да остане да гори попут ватре, и да спаљује сво трње одсвуда или као пијук оштар и дубок који копа у саму дубину. А када видиш да је од страха донео користи, попусти; јер нашој природи је потребан и извјестан одмор.

Научи дијете да буде скромно и човјекољубиво. Ако га видиш да ружи свога слугу, немој то превидети него га слободно казни. Јер кад увиди да није допуштено ни свога слугу да ружи, утолико прије неће хулити ни клеветати онога ко је слободан и ко му је раван. Затвори му уста за зло. Ако видиш да некога клевеће, ућуткај га и језик му окрени против његових властитих грјехова.

Савјетуј и мајци да ово говори дјетету, и васпитачу и служитељу, да би сви заједно били чувари и да пазе да ниједна од оних злих помисли не изађе из дјетета и његових уста и златних врата.

Исповедање туђих грехова

Један млади свештеник би постављен од архијереја на неку забачену планинску парохију. Ту се сусретне са црквењаком Исидором, кога су звали Иса Јандал (јандал значи мимо друге људе, у песми „јандал од сватова“). Почне поп питати црквењака о људима своје нове парохије. А злореки Иса ни о ком лепе речи, него све најцрње. Те овај је каишар, те онај је лопов, други опет пијаница, коцкар, многоженац безбожник, разбојник, кривоклетник, несрбин, све никакви и наопаки људи. И све никакве и наопаке жене, безаконице. Само он, Иса, ето нашао се у том трњаку као осамљени бели крин. „Одавно ја, попо, муку мучим са овим поквареним родом, а сад ћу бар делити муку са тобом“. То уплаши попа и забрине тешко. Али кад је дошао у додир са људима, види он да су то добри и побожни људи – поштен и мирољубив свет. Ништа од онога што му је црквењак причао. И из дана у дан увери се свештеник, да су његови парохијани, сви осим Исе, мили и честити наши планинци.

Кад је настао Часни пост, пуна црква народа спрема се за Причешће. По обичају, сви моле попа да их исповеди.

Поп стане пред народ и објави:

- Браћо и сестре, није потребно да се исповедате. Све ваше грехе и који јесу и који нису, исповедио је мени црквењак Иса, само он није исповедио своје грехе. Зато, сви приступите да се причестите. Једино Ису црквењака не могу причестити.

Свети Николај Жички

Ава Доротеј Палестински о смирењу

Блажен је, братијо, онај који има смирење. Велико је смирење. Оно покрива душу од сваке страсти и од сваког искушења. Када је свети Антоније видио разапете све мреже ђаволље, и уздахнувши, упитао: “Па, ко ће их избјећи?“, Бог му је одговорио: “Смирење их избјегава“. И што је још чудније, додао је: “Она га се чак ни не дотичу“. Видиш ли силу, господине, видиш ли благодат ове врлине? Заиста нема ничег моћнијег од смиреноумља, нити га шта побјеђује. Ако се смиреноме деси нешто непријатно, он се истога часа окреће себи. Он осуђује себе као да је то заслужио. И неће себи дозволити да било кога укоријева, да на другога сваљује кривицу. Тако пролази без смућивања, без жалости, са потпуним спокојством.

Смирења има двије врсте, као што постоје и двије врсте гордости. Прва врста гордости је кад неко понижава брата, кад га потцјењује као онога који није ништа, док себе сматра вишим од њега. Ако се брзо не отријезни и не потруди се, такав ће, мало по мало, доспјети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против самога Бога. Он ће тада своја достигнућа приписивати себи, а не Богу.
Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспио у такво јадно стање. Спочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког и говорио: “Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних“. Затим је почео и њих да потцјењује и да говори: “Нико није бољи од Макарија“. Нешто мало касније почео је да говори: “Шта је Макарије? Нико није бољи од Василија и Григорија“. Но, мало потом почео је да потцјењује и њих говорећи: “Шта је Василије, шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла“. А ја му рекох: “Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити“. И вјерујте, кроз кратко вријеме, он је почео да говори: “Шта је Петар и ко је Павле? Нема никог осим Свете Тројице“. Касније се узгордио и против самог Бога, тако да је дошао изван себе (изгубио се). Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало по мало, упали и у савршену гордост.

Ето, рекли смо шта је прва, а шта друга гордост. Размотримо сада и два вида смирења. Прво смирење се састоји у томе да неко брата свога сматра разумнијим од себе и да га у свему види савршенијим. Једноставно, као што је рекао онај свети: “Смирен је онај ко себе сматра нижим од свих“. Друго смирење, пак, састоји се у томе да се Богу приписују сви успјеси. Ово је савршено смирење, које се природно рађа у души од испуњавања заповијести. Као што гране дрвећа, посједујући мноштво плодова, савијају на доље и повијају, а гране на којима нема плодова пружају у висину, и расту право (а постоји и такво дрвеће које не даје плода док његове гране расту увис; ако, пак, неко узме камен и објеси га о њих, повивши их на доље, оно даје плод), тако и душа доноси плод када се смирава. И што више рода доноси више се смирава. И свети се утолико више сматрају грешни, уколико су ближи Богу.

Сјећам се, једном смо говорили о смирењу. Један од угледних грађана из Газе се чудио слушајући наше ријечи о томе да човјек сам себи изгледа све грешнији уколико се више приближава Богу. Он је рекао: “Како то може бити?“. И не схватајући, хтио је да сазна шта значе те ријечи. Ја сам му рекао: “Господине начелниче, реци ми каквим се сматраш у своме граду“. А он ми рече: “Сматрам да сам велики и први у граду“. А ја му рекох: “Ако пођеш у Кесарију, каквим ћеш се тамо сматрати?“. Он је одговорио: “За последњег од тамошњих племића“. “А ако, пак“ кажем му опет, “ кренеш у Антиохију, каквим ћеш се тамо сматрати?“. “Тамо бих“ одговорио је он, “себе сматрао једним од простих људи“. “А ако“ кажем му ја, “пођеш у Цариград, и приближиш се цару, каквим ћеш се сматрати?“. Он је одговорио: “Бићу сиромах“. Тада сам му ја рекао: “Па ето, тако и свети – што се више приближавају Богу, све више себи изгледају као грешници“.

Постом радостим наду моју у Тебе

Постом радостим наду моју у Тебе, Грјадушчи (= долазећи) Господе мој.

Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи.

Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.

Чекајући Тебе не желим, да се храним крвљу нити живот да одузимам. Да би радост мога чекања и животиње осетиле.

Но заиста, неће ме уздржавање од јела спасти. Ма се хранио песком из језера, Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју.

Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више симбол правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему остане.

Зато унесох пост и у душу своју, да је очистим од многих дрских вереника и као девојку спремим је за Тебе.

И унесох пост у мој ум, да одагнам из њега маштања о светским стварима и разорим све ваздушне куле, сазидане од тих маштања.

Да би ум мој био испражњен од света и спреман, да прими Мудрост Твоју.

И унесох пост у срце своје, да бих њиме уморио све страсти и пристрасности светске.

Да би небесни мир неисказано владао срцем мојим, када бурни Дух Твој наиђе.

И наложих пост на језик свој, да се одучи од бескорисних прича и да уздржано говори само оне речи, које крче пут доласку Твоме.

И ударих пост на бриге своје, да бих их све одувао испред себе као ветар што маглу одува. Да не стоје као мутна магла између мене и Тебе, и не враћају погледе моје ка свету.

И пост унесе у душу моју смирење пред нествореним и створеним световима, и кротост према људима и стварима. И ули у мене храброст, за коју не знадох док бејах наоружан свим светским оружјем.

Шта је била моја нада без поста до само једна туђа прича, што је ишла од уста до уста, док није стигла и на моја уста?

Једна туђа прича о спасењу постом и молитвом постаје својом.

Лажан пост прати лажну наду, као што никакав пост прати безнадежност.

А као што точак иде за точком, тако истинит пост иде за истинитом надом.

Помози ми, да радосно постим и радосно се надам, Најрадоснији Празниче мој, што ми се приближујеш са сунчаним осмејком.

Свети Николај Жички


Молитве на Језеру, XLI

Покајте се од својих путева

Покајте се од својих путева, становници земље. Гле, око Домаћина света бди дубоко у вама. Не верујте заводљивим очима својим, пустите Око да вам осветли пут. Ваше очи су завеса на Оку Божјем.

Покајање је признање погрешног пута. Покајање просеца нов пут. Покајнику се отварају очи за два пута: за онај, којим иде, и за онај, којим треба да иде. Више је оних, који се кају, но оних, који скрећу своје колеснице на нов пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.

Шта вам вреди кајати се а стално тапкати по старом путу? Како називате човека, који се дави и виче за помоћ, а кад му се помоћ укаже не хвата се за коноп спасења? Тако и ја називам вас.Покајте се од жеље за овим светом и свим што је у овом свету. Јер свет је овај гробље ваших предака, које стоји отворено и чека вас. Још мало мало и ви ћете бити преци и желећете чути реч покајање, но нећете је чути.

Као што ветар духне и однесе маглу испред сунца, тако ће смрт однети вас испред лица Божја.

Покајање подмлађује срце и продужује век. Сузе покајника перу таму са очију, и дају детињи сјај очима. У мога језера око је као у срне, вазда влажно и дијамантски сјајно. Заиста, влага у очима исушује гнев у срцу.

Као нов месец таква је душа у покајника. Пун месец мора да опада, нов месец мора да расте.

Покајник крчи њиву своје душе од корова, и семе добра почиње да расте.

Заиста, није покајник онај ко тугује због једног учињеног зла но онај, ко тугује због свих зала, које је у стању учинити. Мудар домаћин не сече само онај трн што га је убо но и сваки трн на њиви што чека да убоде.

Господе мој, похитај и покажи нов пут покајнику, када презре свој стари пут.

Мајко небесна, Невесто Свесветога Духа, пригни се к срцу нашем, кад се кајемо. Отвори источник суза у нама, да се оперемо од тешке иловаче, што нам очи помути.

Душе Свесвети, духни и разагнај нечисти задах из душе покајника, што га је гушио и покајању привео.

Молимо Ти се и поклонимо, Животворни и Моћни Душе!

Свети Николај Жички

Молитве на језеру, XVIII

O жалби Божјој на народ неверни

Чујте небеса и слушај земљо, јер
Господ говори: синове одгојих
и подигох, а они се одвргоше мене (Иса. 1, 2).
Гњев, гњев Божји! У гњеву одвраћа се Бог од народа избраног и жали се на њ осталим створењима Својим, жали се небесима и земљи. Чујте ангели моји свети и словесни, и чујте све твари земаљске бесловесне! Хтедох народ овај учинити светим и словесним, а он се унизи испод твари бесловесних нечистотом и неблагодарношћу. Назвах их синовима Својим и узвисих их, а они ми окретоше леђа и одоше за скверним идолима! Гњев, гњев Божји, гњев љубави, која и по хиљадити пут чини добро губавцу, но која и по хиљадити пут бива попљувана од губавца. Кад би све мртве стихије проговориле могле би, са свима живим тварима, посведочити превелика чудеса, која једини и живи Бог учини у Мисиру и у пустињи за народ Израиљски, само да би се овај народ одвратио од идолопоклонства и поверовао у јединога живога и свемогућега Бога. То би могла посведочити и вода и крв, и камен и дрво, и тама и огањ, и жабе и мухе, и птице и змије, и болест и смрт, и облак и дим, и ветар и мана, и бакар и гвожђе, заједно са фараоном и многобројним народима, чудесно побеђеном руком Божјом и уклоњеним с пута народу Израиљском. Па ипак се тај народ одврже од Бога и оде за идолима!
То је страшно виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег. О браћо моја, помислите, какво би виђење имао пророк Исаија за нас, кад би се данас појавио у нашем народу!
О Господе, једини живи, и једини свемоћни, прикуј ум и срце наше уз Тебе, Бога истинога, и сачувај нас, сачувај нас одступништва од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин

Блаженства

Христова бесједа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни.

У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо цијелом свијету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо.
До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и  Мојсијев закон.

Када је ријеч о 10 Божјих заповијести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповијести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завјет, већ да их испуним. Новозавјетни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповјести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповијест: „Љубите и непријатеље своје“.

Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповијести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у
Цркви и кроз Цркву - као заједницу вјерних окупљених око Христа.

Ових девет Блаженстава гласи:

• Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско,
• Блажени су који плачу, јер ће се утјешити,
• Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу,
• Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити,
• Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани,
• Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети,
• Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати,
• Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско,
• Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. (Мт. 5, 3-12.).

• БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО.

Под синтагмом сиромашни духом подразумјевамо прву хришћанску врлину: смјерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смјерни људи су они који, прожети чврстом вјером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увјек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уудања у Њега као јединог Спаситеља душа и тијела наших.

Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозавјетни примјер Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини.
Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у тијелу провео дајући нам примјер смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велељепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски.

За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свијет и свему свијету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповиједи Својих Апостола. На њиховом примјеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском.

Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји гријех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човјек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сију зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе.

Нажалост, одувијек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и гријеха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени ва вјечну усамљеност и презир и на овом свијету и у вјечности.

• БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ!

О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овдје подразумјева искрено покајање за учињене гријехове. Више пута смо кроз ове емисије наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање ријечима није довољно. Као и у свему нашем односу према свијету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вјери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповиједање своје вјере и фарисејски однос према Божјим заповијестима је гријех и лицемјерство, те такво исповиједање вјере и покајања нема никаквог смисла.

"Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повријеђени због удаљавања од Бога, а сваки гријех нас одваја од Бога. Погрешна су она вјеровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника.

Гријесима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмјеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли гријех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику.

Свето Писмо је пуно и препуно прелијепих примјера покајања, од којих је, свакако, најљепши примјер Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осјети.

Псалмопјевац Давид испјевао је најљепше пјесме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примјера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.)

У Новом Завјету имамо записан примјер грјешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.

• БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ!

Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свијету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе.

Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најљепши примјер и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље ријечима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!"

Још у Старом завјету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нијема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.)

Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, слиједећи примјер свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују ријечима: "Боже, не узми им ово за гријех!" И многи мученици за вјеру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други.

И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и савјетује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима...

Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побједи, него побједи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.)

Насупрот овој врлини стоји гријех гњева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наслиједити земљу, а за гњевне и злобне је припремљен вјечни бездан и тама.

• БЛАЖЕНИ СУ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ!

Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу.

Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свијету познат по дјелима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увијек имао Христове ријечи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.)
Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако као и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим...

Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сјетимо се оних Христових ријечи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.)

Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свијету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)

• БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ!

"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим.

У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и гријехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човјека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свијету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вјере. С друге стране, сама вјера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вјера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања.

Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увјежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу.

"Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дјело, прије него се материјализује кроз тјелесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске ријечи нас на то упућују: Добар човјек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.)

Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дјела ће бити таква. Несавјесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.)

Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих гријехова и сваког робовања сатани, ми своје тијело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага гријеха стоји христолики човјек, ма како он био замазан силним гријесима, и не чудимо се овоме, него вјерујмо да је сваки човјек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо  схватити и чистим срцем доживјети.

Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вјернима спасоносним ријечима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега свијета итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим ријечима, седмој Христовој моралној заповијести која гласи:

• БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ,  ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ!

О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим ријечима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит?

Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вјернике да нити једну ријеч, нити једну реченицу смијемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дјела. Тако и ове Христове ријечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповијести заједно.

О миру можемо говорити на два начина: (1) као о престанку рата и и одсуству физичких немира, али и (2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. По ријечима преподобног оца Тадеја: Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.
 
Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осјетио. Можда је најближе осјећају које дијете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дјете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом не урачунавши им гријехе њихове и метнувши у нас ријечи помирења. (2. Кор. 5,18-19.)
Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду.

Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свијету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исијавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и послије своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исијавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свијету.
Ево о каквом се миру говори у Христовим заповјестима!

• БЛАЖЕНИ СУ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

У прошлој емисији, тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела.

Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела.
У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним дјелима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповијестима.

Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до  сатанистички настројених невјерника и иновјераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових сљедбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове ријечи. Један од тих мученика за своју вјеру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон.

Али вршење правде Божје и живот по заповјестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савјет и наше најјаче оружје у свијету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.

• БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СТАНУ РУЖИТИ И ПРОГОНИТИ И РЕКНУ НА ВАС СВАКУ ЗЛУ РИЈЕЧ ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ!

Осмо и девето Блаженство чине једну цјелину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповјестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи".

Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свијет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дјела његова зла... а доћи ће вријеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.).

О мучеништву за вјеру православну говорили смо у претходној емисији, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога свијета, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу.

Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанијети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на вријеме не ишчупа из срца, може донијети своје плодове.

Зато мисија Христова на овом свијету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и савјетовање својих ближњих благом ријечју и личним примјером. Па и када страдамо, ми треба да будемо примјер својим мучитељима и њиховим насљедницима, јер давно је речено да крв мученика за вјеру постаје сјеме за нове хришћане.

Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског.

Свједоци смо много примјера кроз историју за ово што је речено. Сјетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповједа своју вјеру у Њега као свог Спаситеља.

Ево још једног примјера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угрије онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову вјеру и видећи вјенце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповједио вјеру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако прије није био хришћанин.

Spasenje duše

Kada se mnogo naroda beše sabralo oko Gospoda našeg Isusa Hrista,reče Gospod reč ovu:šta koristi čoveku ako i ceo svet zadobija a dušu svoju izgubi?I još mu reče i ovu reč:šta možete dati čoveku u otkup duše svoje?
To znači da duša čovečija ima veću cenu do celoga sveta vidljivoga.A
kad čovek dušu izgubi,onda čime je može platiti,čime je može ponovo
kupiti?Ničim u svetu.Ni celi svet da ne može kupiti izgubljenu
dušu.Blažen onaj ko ovo zna,i ko čuva dušu svoju kao najveće blago
svoje.Blažen je onaj koji stražari nad dušom svojom i ne dopušta da mu
se duša nimalo ne ošteti.Jer ko dušu spase,spasiće sve,a ko dušu
izgubi,izgubiće sve.

U jednoj maloj varoši živeo veliki bogataš.Živeo je u maloj i trošnoj
kući.Nije hteo praviti novu kuću,nego je svoje blago štedeo i čuvao.Ali
se dogodi jedne noći,te se kuća zapali njegova zapali i izgori.A on
skoči iz postelje pa onako neobučen brzo potraži svoje sačuvano blago i
iskoči iz kuće.Kuća se njegova sva pretvori u pepeo,al on nimalo za
njom ne zažali.Nego sa svojim blagom,preseli se u veliki grad,i u tom
velikom gradu napravi krasan dvor,i tamo produži živeti veselo i
bezbrižno.

Šta označava ova priča?Mala varoš označava ovaj svet u kome ljudi kao
gosti žive kratko vreme.Mala i trošna kuća označava označava telo
čovečije,dom duše čovečije.Bogataš označava razumnog hrišćanina,koji je
čuo i razumeo i u srce metnuo ove Hristove reči:Šta pomaže čoveku ako i ceo svet zadobije a dušu svoju izgubi?Veliko
blago bogataševo označava bogatu dušu razumnog hrišćanina,koji se celog
veka trudi,da po zakonu Hristovom živi i nagomia u duši sve one
dobrodetelji,koje sijaju jače od zlata i srebra i dragog kamenja.To
duhovno blago jesu:vera i nada u Boga,i ljubav prema Bogu,molitvenost i
milost i dobrota i mir i bratoljublje i krotost i čistota.Šta označava
požar kuće?Označava smrt telesnu.Iznenadni požar u noći označava
iznenadnu smrt telesnu,kojoj se ne zna dana ni časa.Buđenje bogataša od
sna u času požara i preseljenje u veliki grad označava oslobođenje duše
od tela u času smrti i preselenje u drugi svet.Veliki grad označava
večno carstvo Hristovo,u kome žive samo angeli i pravednici.Krasan dvor
u velikom gradu označava obitalište svake pravedne duše u onome svetu,u
carstvu večnom i besmrtnom.

Priča je ova jasna i pouka je krasna.Ko ima uši da čuje,neka čuje.Neka
se niko ne nada u ovaj prolazni vek,koji hitro prolazi kao oblak što ga
vetar goni od Pelistera do Oblakova.Neka se niko ne ponosi telom
svojim,jer je svako telo jedna trošna kuća,koju smrt danas sutra
pretvara u pepeo.No neka svaki hrišćanin i hrišćanka neprestano misli o
duši svojoj,o tom jedinom blagu koje se može spasti od smrti i
propasti.Ako o duši misli svojoj,taj sluša Hristove reči i izvršuje
Njegove svete zapovesti.Tome Hristos blagi pomaže,neprestano pomaže.I
bdi nad njim kao majka nad detetom u kolevci.I hrani ga i poji Duhom
svojim Svetim dan i noć.I daje mu Anđela hranitelja da ga čuva na
putevima života,i da mu u času smti uzme dušu i odnese u nebesko
carstvo.
Bogu našem slava i hvala.Amin.


DUHOVNE POUKE Sveti vladika Nikolaj

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СИМБОЛИ И СИГНАЛИ

ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ



Како је Бог дух, то и сва истина мора бити духовна. Јер Бог и истина једно је и исто.

Када ми говоримо о чувственим предметима, о њиховим својствима и
односима, па кажемо: то и то је истина, ми не мислимо на истину у
апсолутном и вечном смислу него у смислу релативном и практичном. Јер у
апсолутном смислу само је Бог вечна и неприкосновена истина.

Значи ли то, да је створена природа лаж? Боже сачувај! Али она може да
се представи као лаж за два типа људи: за европског материјалисту и за
индијског нихилиста. (Нихилиста има две врсте: политичких и
философских. Овде се мисли на философског нихилиста). Када материјалист
каже: ова природа, коју ми гледамо и опажамо, са целим збиром својих
опажљивих особина и дејстава, представља сама собом сву истину, сву
стварност, све што уопште може да постоји - тада се природа заиста
јавља ко лаж. Исто тако природа се јавља као лаж, сва с краја у крај,
духу нихилиста, кад овај исповеди и рекне: ова природа са свима својим
особинама и дејствима јесте обмана, сан, ништа.

И тако и онај ко тврди, да је чувствена природа сушта истина, као и
онај ко каже, да је чувствена природа лаж, сан и илузија - обојица
исказују подједнаку неистину.

Природа је символ истине. Физички свет је видљиви израз невидљивог
духовног света. Онај први - символ, овај други - смисао символа, дух и
стварност.

Кад хришћански песник, свети Јован Дамаскин, каже:

ваистину сујета је све,

живот је сен и сан -

он не мисли ни издалека као будистички нихилист. Он гледа визионарским
духом у стварни и вечити живот, према коме је телесни живот на земљи
заиста као сен и сан. Сујетом назива он све оно за чим недуховни људи
јуре у овоме свету тражећи истину и срећу. Сам по себи свет овај није
обмана, јер му је Творац Бог истинити. Из извора истине како би могла
истећи лаж, кад је нама у самом извору? Но свет може да изгледа обманом
за онога, ко у њему тражи оно што он нема и није. Као кад би ловио
месец у води!

SVETI ROMAN POMAŽE NEVOLJNICIMA

ČUDOTVORNA ISCELJENJA U DOLINI JUŽNE MORAVE

SVETI ROMAN POMAŽE NEVOLJNICIMA


Molitve pred moštima svetog Romana često su do sada bile uslišene, tako da se mnogo obolelih ljudi vratilo kući zdravo i "na nogama", iako su neki od njih u svetinju bili doneti čak i u besvesnom stanju
Monahinje kažu da sveta voda sa izvora pokraj manastira leči sve, i to ne svojim hemijskim ili mineralnim sastavom, već verom u Gospoda i Duha Svetog.
"Kada se bolest javi, mnogi prvo požure vračarama i gatarama. Kada đavo odnese šalu, okrenu se medicini i lekarima. Nažalost, tek kada se nada izgubi, sete se Boga i crkve. A zaboravljaju, pri tom, da je upravo Hrist bio najveći iscelitelj koji je svaku boljku bez problema otklanjao", kaže monahinja Ana, igumanija manastira Sveti Roman kod Đunisa.
Istinitost njenih reči potvrđuje i činjenica da ova svetinja nije samo hram Božji, nego i mesto čudotvornih isceljenja nevoljnika iz celoga sveta.
I Tolstoj znao za manastir
Manastir Sveti Roman smešten je u dolini Južne Morave, svega dvadesetak kilometara južno od Stalaća. Otprilike toliko je ova svetinja udaljena i od Ražnja, kao i od autoputa Beograd-Niš. Nedaleko od manastira prolazi i železnička pruga od Beograda ka jugu zemlje. Iako se u blizini hrama nalaze mnoge važne saobraćajnice, u njega se ne dolazi slučajno, niti se usput svraća. Turisti, a među njima pre svega ljubitelji svetske književnosti, dolaze u Sveti Roman uglavnom unapred upoznati da se u njemu nalazi grob pukovnika Nikolaja Rajevskog, ruskog dobrovoljca koji je nastradao u Srpsko-turskom ratu 1876. godine. Priču o Nikolaju i njegovom životu, slavni ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj pretočio je u roman "Ana Karenjina", stvarajući po uzoru na pukovnika Rajevskog lik grofa Vronskog.
Nažalost, mnogo je više onih koje u ovaj religiozni hram ne dovodi ljubav prema pisanoj reči, već prvenstveno bol i veliki zdravstveni problemi.


Svetinja starija od Hilandara
U pisanim dokumentima manastir Sveti Roman prvi put se pominje u jednoj vizantijskoj hrisovulji iz 1020. godine, iz čega proizilazi da je znatno stariji od Hilandara, Studenice, Gračanice i drugih značajnijih manastira srednjovekovne Srbije. Posvećen je svetom Romanu, učeniku Ćirila i Metodija, koji je upravo u njemu proveo zemaljski život, ispunio ga mnogobrojnim čudesima i podvizima, da bi se na kraju i sam posvetio. Njegove mošti položene su u desnom krilu crkve i ovdašnji žitelji ih smatraju velikom svetinjom. Mnogo je primera, pričaju u manastiru, da je ljudima uslišena molitva pred svetim moštima, pa su se posle boravka u Svetom Romanu vraćali svojim kućama zdravi i "na nogama", iako su bili doneti u skoro besvesnom stanju.
Manastirski letopisi beleže da je prizemlje današnje zgrade zvonika vekovima korišćeno za smeštaj umobolnih i nervno rastrojenih ljudi, koji su dovođeni iz svih krajeva zemlje i ostavljani da skončaju u ovom hramu. Međutim, blizina svetog groba i delotvornost monaških molitava činili su čuda i doprineli da se mnogi od ovih nesrećnika vrate svojim kućama živi i zdravi. Nervoza, stres i mnogobrojni nervni problemi i danas se u Svetom Romanu najuspešnije leče.


Mesto koje zrači
Milosava Janković iz Aleksinca često dolazi na izvor Svete vode, koji se nalazi ispred ulaza u manastir. I ona je, kao i mnogi drugi, došla iz čiste radoznalosti, ali ju je ovo mesto na neki čudan način "vezalo". Dolazi jedanput nedeljno, da bi zahvatila vodu sa izvora, ali uvek dugo ostane da sedi pored potoka.
"Kao da ovo mesto nečim zrači", kaže Milosava. "Osećam kako me obuzima neka pozitivna energija, kako se smirujem i kako na sve probleme, bez obzira na to da li je reč o poslovnim ili porodičnim nevoljama, gledam drugačije, nekako opuštenije. Ali, ne dešava se to samo meni. Mnogo je ljudi koji su u ovom manastiru doživeli preobražaj ili se potpuno izlečili", priznaje Jankovićka.


Sveta voda za zdrav duh
Na izvoru svete vode nalaze se mnoge kovanice, papirići sa ispisanim imenima ukućana, ikonice ostavljene u znak zahvalnosti. Pitamo se za šta je ova voda dobra i šta sve leči.
"Leči sve!", u glas kažu monahinje. "Ne leči ona svojim hemijskim ili mineralnim sastavom, već verom u Gospoda i Duh sveti. Leči dušu, a kada je duša zdrava, zdravo je i telo. Baš tako, a ne suprotno, kako se često navodi", ubedljive su monahinje.
O primerima isceljenja i čudotvornog ozdravljenja u manastiru Sveti Roman uskoro će, verujemo, i knjiga biti napisana. Ipak, valja znati da se bez nade u izlečenje, bez optimizma i bez vere u Gospoda, teško bilo šta može učiniti.