09. април 2011.

Ава Доротеј Палестински о смирењу



Блажен је, братијо, онај који има смирење. Велико је смирење. Оно покрива душу од сваке страсти и од сваког искушења. Када је свети Антоније видио разапете све мреже ђаволље, и уздахнувши, упитао: “Па, ко ће их избјећи?“, Бог му је одговорио: “Смирење их избјегава“. И што је још чудније, додао је: “Она га се чак ни не дотичу“. Видиш ли силу, господине, видиш ли благодат ове врлине? Заиста нема ничег моћнијег од смиреноумља, нити га шта побјеђује. Ако се смиреноме деси нешто непријатно, он се истога часа окреће себи. Он осуђује себе као да је то заслужио. И неће себи дозволити да било кога укоријева, да на другога сваљује кривицу. Тако пролази без смућивања, без жалости, са потпуним спокојством.

Смирења има двије врсте, као што постоје и двије врсте гордости. Прва врста гордости је кад неко понижава брата, кад га потцјењује као онога који није ништа, док себе сматра вишим од њега. Ако се брзо не отријезни и не потруди се, такав ће, мало по мало, доспјети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против самога Бога. Он ће тада своја достигнућа приписивати себи, а не Богу.
Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспио у такво јадно стање. Спочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког и говорио: “Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних“. Затим је почео и њих да потцјењује и да говори: “Нико није бољи од Макарија“. Нешто мало касније почео је да говори: “Шта је Макарије? Нико није бољи од Василија и Григорија“. Но, мало потом почео је да потцјењује и њих говорећи: “Шта је Василије, шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла“. А ја му рекох: “Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити“. И вјерујте, кроз кратко вријеме, он је почео да говори: “Шта је Петар и ко је Павле? Нема никог осим Свете Тројице“. Касније се узгордио и против самог Бога, тако да је дошао изван себе (изгубио се). Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало по мало, упали и у савршену гордост.

Ето, рекли смо шта је прва, а шта друга гордост. Размотримо сада и два вида смирења. Прво смирење се састоји у томе да неко брата свога сматра разумнијим од себе и да га у свему види савршенијим. Једноставно, као што је рекао онај свети: “Смирен је онај ко себе сматра нижим од свих“. Друго смирење, пак, састоји се у томе да се Богу приписују сви успјеси. Ово је савршено смирење, које се природно рађа у души од испуњавања заповијести. Као што гране дрвећа, посједујући мноштво плодова, савијају на доље и повијају, а гране на којима нема плодова пружају у висину, и расту право (а постоји и такво дрвеће које не даје плода док његове гране расту увис; ако, пак, неко узме камен и објеси га о њих, повивши их на доље, оно даје плод), тако и душа доноси плод када се смирава. И што више рода доноси више се смирава. И свети се утолико више сматрају грешни, уколико су ближи Богу.

Сјећам се, једном смо говорили о смирењу. Један од угледних грађана из Газе се чудио слушајући наше ријечи о томе да човјек сам себи изгледа све грешнији уколико се више приближава Богу. Он је рекао: “Како то може бити?“. И не схватајући, хтио је да сазна шта значе те ријечи. Ја сам му рекао: “Господине начелниче, реци ми каквим се сматраш у своме граду“. А он ми рече: “Сматрам да сам велики и први у граду“. А ја му рекох: “Ако пођеш у Кесарију, каквим ћеш се тамо сматрати?“. Он је одговорио: “За последњег од тамошњих племића“. “А ако, пак“ кажем му опет, “ кренеш у Антиохију, каквим ћеш се тамо сматрати?“. “Тамо бих“ одговорио је он, “себе сматрао једним од простих људи“. “А ако“ кажем му ја, “пођеш у Цариград, и приближиш се цару, каквим ћеш се сматрати?“. Он је одговорио: “Бићу сиромах“. Тада сам му ја рекао: “Па ето, тако и свети – што се више приближавају Богу, све више себи изгледају као грешници“.