09. април 2011.

О сујети и како треба родитељи да васпитају дјецу

Да ли је ико учинио оно што сам тражио? Да ли се, дакле, ико помолио Богу и за нас и за све тијело Цркве, како би се угасио пожар настао од сујете, која наноси штету свему тијелу, која једно тијело раздељује на многе дијелове и разара љубав? Баш као што дивља звијер, напада племенито и њежно тијело, немоћно да се брани, тако и она зари своје гадне зубе, и испусти отров и испуни великим смрадом; па једне одсјекавши баци, друге - изгризе, а треће прождера. И да је било очима видјети сујету и Цркву, угледао би се биједни призор, много гори од онога што се у арени догађа: тијело оборено на земљу, а она (сујета) одозго притисла, на све стране вреба и над палима господари, никако се (од њих) не удаљујући нити их жалећи.

Ко ли од нас ову звер може одагнати? Онога који је и поставио овај подвиг дјело је да на наше молитве пошаље ангеле своје, да као неким ужадима завежу њена срамна и бестидна уста, и тако је одстране. Но, Подвигоположник ће то учинити онда, када je ми, пошто буде одстрањен, не будемо више тражили. A ако Онај који заповиједа да одступи од нас ова љута звијер и пошаље своје ангеле, те она буде одведена у сопствену јазбину, а ми избавивши се устанемо са бројним ранама, и опет је тражимо и куцамо и обрћемо да је изведемо, онда нам се (Бог) неће више смиловати нити нас поштедјети: „Јер, ко ће се“, вели (Писмо), „смиловати врачару змијском када га змија уједе, и свима који прилазе звјерима?“ (Сирах, 12,13).

Шта дакле? Како да се ослободимо злог и лукавог демона? Јер, ради се заиста о демону привлачног изгледа. Као кад би неки демон узео на себе лик блуднице, па окитивши се мноштвом злата и обукавши се у мекане хаљине, и намирисавши се мноштвом мириса како би попримио веома раскошну слику жене, сакривши сву претјераност своје љепоте. Потом да узме такав узраст, како би што више примамио младе душе приказујући се у самом цвијету младости, па да се опаше златним појасом, показујући вјешто сплетене власи на глави, сличне персијској пунђи. Потом да стави дијадему на главу, положивши на голе власи многе украсе, показујући око врата блиставо злато и драго камење. Па да он који се приказује као веома млада блудница стоји на осами пред домом, представљајући се врло смерном. Кога онда од пролазника да не примами? А после, пошто га уведе у дом, одбацује сву ону љепоту, показујући себе као неко црно биће, распаљено и дивље, као што приличи демону, избезумљује биједног заробљеника. Пошто га спута и душу му запоседне прелашћује ум таквога. Управо је такав лукави демон сујете.

Има ли од ње наизглед ишта љепше? Или ишта привлачније? Међутим, ако видимо да је то маштарија и лицемјерје, нећемо се уплести у мреже, нити ћемо подлећи овом науму. Но, на све што је речено за блудницу, може се несумњиво рећи и о овој: „Мед капље са усана жене блуднице“ (Приче Сол. 5,3). Човјек неће погријешити ако то исто каже и за сујету.

Кажу да бисери када се узму начас наликују на воду. Но, ако тај који их узме буде искусан, он узима у руку ону кап, и покрећући руку, на отвореном длану је пажљиво обрће, обликује је и чини је потпуно округлом. Кад се она већ једном обликује онда више није властан да јој промјени облик. Јер, док је нешто мекано за све је прикладно, пошто још нема свој коначан облик; зато се лако на било коју страну усмјерава. Док оно што је чврсто, због тога што је стекло чврстину као какво трајно стање, не ослобађа га лако и не мијења се у друго стање.

Дакле, на свакога оца и на сваку мајку гледамо као на сликаре, који слике и кипове са много брижљивости обликују, и тако се труде о тим дивним статуама. Сликари свакодневно стављају пред себе слику и наносе боје по потреби. Каменоресци, такође, то исто раде, сувишно одстрањујући а што недостаје придодајући. Тако дакле и ви: као некакви творци статуа, сво старање посвећујете обликовању чудесних статуа Божјих, те оно што је сувишно одстрањујете, а што је потребно придодајете. И свакога дана их посматрате: оно што по природи има предност, да би га развијали, а што по природи недостатак, да би га одстранили. И са великом пажњом најприје код њих искорењујете наклоност распусности, јер ова љубавна жудња особито досађује душама младих. Штавише, прије него ли од ње ишта окуси, научи га трезвености, тражењу, молитвеној будности; ма шта говорио или радио да се осјењује знаком Часнога Крста.

ПОТРЕБНИ СУ НАМ ЗАКОНИ

Замисли да си ти цар који влада градом – дјетињом душом. Јер, душа заиста јесте град. И као што бива у граду: једни краду, други тргују, трећи раде, неко опет просто раде што им падне на памет – тако бива и у души са разумом и помислима неки ратују против оних што наносе неправду, као што чине војници у граду; неки промишљају о свему, и тјелесном и кућном, као што у граду ради грађанска управа, нека опет заповиједају, као што чине кнежеви; неки се распусно понашају, као што чине блудници; неки су чедни, као трезвени људи; неки су разнежени, какве се жене код нас; неки воде неразумне разговоре, као дјеца; неки опет, попут робова примају заповести, као што чине слуге; неки су, пак, племенити, као што су слободњаци.

Потребни су нам закони, како би зле прогонили а добре подржавали, и како не би допуштали да се зли супротстављају добрима. Јер, ако неко у граду постави законе који лоповима дају превише слободе, тај све поремети; и ако војници показују одлучност тамо где не треба, доводе све у опасност; и ако сваки сопствено мјесто напусти да би заузео мјесто другога, тај похлепом уништава добри поредак. Управо тако бива и овдје. 25. Дјетиња душа заиста је град – град скоро саграђен и постројен, град који има стране грађане још увијек без икаквог искуства. А док су такви са њима је лако управљати. Јер онима који су се на рђав живот навикли, а такви су старци, тешко се промијенити, ако не и немогуће; они пак који су потпуно неискусни, лако ће примити твоје законе.

Постави, дакле, строге и оштре законе своме граду и онима који у граду живе и буди надзорник онима који их преступају; јер ништа не користи поставити законе, ако се они не извршују. 27. Зато постави законе и строго пази. Јер за сву васељену је нама законоположење и град који данас зидамо. Ограде и капије нека буду као четвора чула; сво остало тијело нека буде као зид, а његове капије - очи, језик, чуло слуха, мириса, ако хоћеш. Јер кроз ове капије улазе и излазе грађани овога града, односно кроз ове капије улазе помисли. А оне се кваре и поправљају.

РИЈЕЧИ БОЖЈЕ СУ СЛАЂЕ ОД МЕДА

Хајде да најприје дођемо на капију језика, зато што се она највише користи, и прије свих других саградимо на њој вратнице и засовнице, но не од дрвета ни од гвожђа, него од злата. Јер уистину златан је град ако је овако грађен. Зато што у њему, уколико буде саграђен, неће боравити неки човјек него сâм цар свих. Видјећете, у наставку разговора, где ми постављамо његове царске дворове.

Градимо ми, дакле, вратнице и засовнице од злата, односно од ријечи Божје, као што пророк каже: „Ријечи Божје су слађе од меда и воска устима мојим; боље су од злата и драгог камења“. Научимо да се оне непрестано налазе у устима, и кад ходимо – и то не просто ни узгредно ни ријетко, него стално. Не треба само златне плочице на врата постављати, него их цијела цијелцата направити од пуног и тешког злата; и да имају драго камење намјесто камења споља прилијепљеног. А засовница ових врата нека буде крст Господњи, цио цјелцит направљен од драгог камења, постављен попречно по средини врата. А када тако чврста и златна врата направимо и ударимо им засовнице, учинићемо да и грађани буду достојни. А ко су они? То су честите и побожне ријечи које васпитано дијете говори. Треба да удаљимо са великом пажњом свакога туђинца, да се не би неке скитнице и шкодљиви људи смијешали са овим грађанима: ријечи псовачке и клеветничке, неразумне и нечисте, простачке и световне, све улази кроз ове двери, сем самога цара. А њему и свима који су његови нека буду отворена ова врата, да би се и о њима говорило: „Ово су двери Господње, праведници ће кроз њих ући“ (Пс. 117, 120), и по блаженом Павлу: „Ако је нека добра ријеч за назидање, да донесе благодат онима који слушају“ (Еф. 4,29). Нека то буду ријечи благодарности, химне чедне; нека вјечно о Богу зборе, о мудрољубљу небеском.

А како ће то бити? И чиме ћемо их васпитавати? Ако будемо строге судије свега што се догађа, то ће и дјетету бити велика олакшица. Како? Оно се не бори за новац, ни за славу. Још је дијете. Ни за жену, ни за дјецу, ни за кућу. Који је онда узрок његове псовке и хуле? Сва његова борба усмерена је на вршњаке.

Поставиш ли му одмах закон, нити ће кога псовати, нити на кога хулити, нити се клети, него ће бити миран. Ако ли видиш да прекорачује закон, казни га, било строгошћу лица, било оштрим ријечима, било пријекором; некад га опет похвали и дај му обећање. Немој да га бијеш често, и не навикавај га на такво васпитање. Јер ако навикне да се тако васпитава, научиће и то да презире. А кад се научи да презире, све ће преврнути. Него, нека се увијек боји батина, али нека их не добија. Нека му се припрећују прутом, али без шибања. Нека претње не постају дјело. Али, нека не буде уочљиво да се ријечи заустављају на претњама. Пријетња је добра онда кад се вјерује да ће постати стварност. Јер ако онај који је погријешио сазна да је то само застрашивање, презреће га. Нека ишчекује да ће бити кажњен али нек не буде кажњен, да се не би страх угасио, него да остане да гори попут ватре, и да спаљује сво трње одсвуда или као пијук оштар и дубок који копа у саму дубину. А када видиш да је од страха донео користи, попусти; јер нашој природи је потребан и извјестан одмор.

Научи дијете да буде скромно и човјекољубиво. Ако га видиш да ружи свога слугу, немој то превидети него га слободно казни. Јер кад увиди да није допуштено ни свога слугу да ружи, утолико прије неће хулити ни клеветати онога ко је слободан и ко му је раван. Затвори му уста за зло. Ако видиш да некога клевеће, ућуткај га и језик му окрени против његових властитих грјехова.

Савјетуј и мајци да ово говори дјетету, и васпитачу и служитељу, да би сви заједно били чувари и да пазе да ниједна од оних злих помисли не изађе из дјетета и његових уста и златних врата.