Један млади свештеник би постављен од архијереја на неку забачену планинску парохију. Ту се сусретне са црквењаком Исидором, кога су звали Иса Јандал (јандал значи мимо друге људе, у песми „јандал од сватова“). Почне поп питати црквењака о људима своје нове парохије. А злореки Иса ни о ком лепе речи, него све најцрње. Те овај је каишар, те онај је лопов, други опет пијаница, коцкар, многоженац безбожник, разбојник, кривоклетник, несрбин, све никакви и наопаки људи. И све никакве и наопаке жене, безаконице. Само он, Иса, ето нашао се у том трњаку као осамљени бели крин. „Одавно ја, попо, муку мучим са овим поквареним родом, а сад ћу бар делити муку са тобом“. То уплаши попа и забрине тешко. Али кад је дошао у додир са људима, види он да су то добри и побожни људи – поштен и мирољубив свет. Ништа од онога што му је црквењак причао. И из дана у дан увери се свештеник, да су његови парохијани, сви осим Исе, мили и честити наши планинци.
Кад је настао Часни пост, пуна црква народа спрема се за Причешће. По обичају, сви моле попа да их исповеди.
Поп стане пред народ и објави:
- Браћо и сестре, није потребно да се исповедате. Све ваше грехе и који јесу и који нису, исповедио је мени црквењак Иса, само он није исповедио своје грехе. Зато, сви приступите да се причестите. Једино Ису црквењака не могу причестити.
Свети Николај Жички
