09. април 2011.

Исповедање туђих грехова



Један млади свештеник би постављен од архијереја на неку забачену планинску парохију. Ту се сусретне са црквењаком Исидором, кога су звали Иса Јандал (јандал значи мимо друге људе, у песми „јандал од сватова“). Почне поп питати црквењака о људима своје нове парохије. А злореки Иса ни о ком лепе речи, него све најцрње. Те овај је каишар, те онај је лопов, други опет пијаница, коцкар, многоженац безбожник, разбојник, кривоклетник, несрбин, све никакви и наопаки људи. И све никакве и наопаке жене, безаконице. Само он, Иса, ето нашао се у том трњаку као осамљени бели крин. „Одавно ја, попо, муку мучим са овим поквареним родом, а сад ћу бар делити муку са тобом“. То уплаши попа и забрине тешко. Али кад је дошао у додир са људима, види он да су то добри и побожни људи – поштен и мирољубив свет. Ништа од онога што му је црквењак причао. И из дана у дан увери се свештеник, да су његови парохијани, сви осим Исе, мили и честити наши планинци.

Кад је настао Часни пост, пуна црква народа спрема се за Причешће. По обичају, сви моле попа да их исповеди.

Поп стане пред народ и објави:

- Браћо и сестре, није потребно да се исповедате. Све ваше грехе и који јесу и који нису, исповедио је мени црквењак Иса, само он није исповедио своје грехе. Зато, сви приступите да се причестите. Једино Ису црквењака не могу причестити.

Свети Николај Жички