19. јун 2012.

Свети мученик Јован Владимир, краљ српски



Беше од рода кнежевског из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир, а отац Петрислав. Као владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило га преваром зароби и баци у тамницу. Када тамноваше, јави му се ангел Божји и предсказа му, да ће скоро бити ослобођен тамнице, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље, Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил, зацари се син његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира, па онда дозва на превару Владимира те и овога посече 1015. године. Мошти овога светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса. Код манастира Светог Наума, 1925. године подигнута је црква овоме крунисаном мученику као ктитору овога славног манастира.


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈОВАНА ВЛАДИМИРА, КРАЉА СРПСКОГ


Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).


Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.


Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.


Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).


Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.


У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.


Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.


А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.


Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".


Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.


Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.


Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.


Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.


ПОХВАЛА СВЕТОМ КРАЉУ ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ


Светоме међу краљевима, великомученику Јовану, знамењетворцу, мироточцу и чудотворцу Владимиру. Благослови оче!


Сабрао нас је данас, божански и свети празникољубиви зборе, христољубиви народе православни, овај међу краљевима изобилни љубављу, добропобедни мученик Истине, Јован Владимир, у овај велики духовни и пресвети храм. Сабрао се к њему христољубиви народ на ову годишњу и значајну светковину у жељи да му се по обичају побожно поклони, јер је време светог и благодатног спомена његовог, који је узрок божанских дарова. Зато се радујмо сви духовно, сви који сте окружили чесни и мироточиви ковчег свеблагочестивог мученика, Светога Владимира. Радују се с нама Анђели, небеса се веселе, крајеви земље играју; Илирик и сва земља Албанска и Српска радосно се окупљају на славу; све што је земаљско сједињује се данас са небеским, и заједно празнују; све постојеће учесник је у весељу, све се радује слави Јовановој; све му кличе славословље. Па и сами Пророци свети сагласно с осталима кличу у песмама. Један узвикује: Нека се веселе небеса и нека се радује земља! Други пева: Диван је Бог у светима својим, и - Бог се прославља на сабору светих! Један вели: Спомен је праведнога с похвалама; други говори: Прославићу оне који Ме прослављају, вели Господ! Трећи пак Пророк припева: Дому Твоме припада светиња, Господе, у све дане! Један од Пророка заповеда христољубивом народу: Саставите празнике на саборима од краја жртвеника; а други са песмом поручује: Глас је радости и спасења у насељима праведних! Један слави мученик овим речима: Блажен си ти и добро ће ти бити, а друга виче болесницима: Приђите к Њему и просветите се и лица ваша неће се посрамити! - Свему пак овоме повод је и узрок овај Пречудни и Мироточиви, некадашњи краљ Илирика и Дукље, мученик предвечнога Логоса Божјег и веродостојни сведок Његов, Јован - имењак благодати, којега ми данас с радошћу опевамо мада за то нећемо бити кадри, него ћемо само онолико испунити дужност колико нам силе дозвољавају.


Јер како ћемо ми људи достојно славити онога који је живео надчовечански; и то још мученика, то највеће и свагдасветлеће и најсјајније светило што се заблистало из отаџбине му; похвалу васељене, украс Цркве, поборника Крста и храброг борца за Истину, непобедиво оружје Христових царева и војника. Јован је круна благочестивог царства; Јован је најбржи исцелитељ и учитељ болних и ожалошћених; Јован је страдалницима осветник и лажљивцима укротитељ. Јован је свима нама утеха: оскуднима изобиље, сиротима заштитник, удовама хранилац, стаду пастир, њивама и гумнима благослов, виноградима плодност, заробљеницима одбрана, нападнутима заклон, гладнима храна; богумилима, месалијанима и осталим јеретицима пораз, заблуди пропаст, а вери правило и утврђење. Њега су безбожни јеретици па и рођаци напали и главу му отсекли, но он је своје гониоце победио и по смрти је уистину живео; и прихвативши рукама чесну главу своју отсечену у свети храм је ушао, и убицу свога запрепастио, завидљивце сатро, и из овог привременог прешао у вечно и бесмртно царство. Сада се налази у кругу Анђела око престола Величине на небесима, али је опет и близу нас, јер се невидљиво међ нама налази раскошно делећи дарове онима који му долазе. О свечудесног чуда! Којим речима да похвалим Краља и Мученика, заиста чудесног Мироточца! Којим ли звуцима и гласовима да похвалим његове подвиге! И на који начин да опевам његова дивна чудеса?


Одвоји се од Великомученика земни прах, али се од овога не одвоји Христос; расточи се природа, али не ишчезе вера. Он на једном месту почива, а у целом свету где год био призван пребива. Горе на небу уз Христа Бога стоји, а овде се ни најмање од нас не удаљује. Онамо нас заступа, а овде са нама ликује. Онамо служи, а овде чудотвори. Његове мошти почивају, а дела му се проповедају; језик му ћути, а чудеса му кликују. Ко је тако нешто видео? Да ли је ико икад тако нешто чуо? Кости су му затворене у гробу, а чудеса му се виде по свему свету. Нека се постиде идолопоклоници (безбожници) и нечестиви јеретици кад чују да зли духови од моштију страхују. Велика је слобода твоја пред Богом, Свети Јоване Владимире, кад си за Христа Цара поднео неправедну мученичку смрт и кад си Крст као скиптар узео на себе. Шта би сада рекли они који су због мале невоље и опасности отступили од Преслатког Исуса Христа и одрекли Га се? Нека сада виде каква је моћ вере. Разумите, народи, и покорите се, јер је с нама Бог! С нама је Бог дивни у светима Својима, Који показа такав изданак који израсте из краљевског корена и владаше над Албом и свом Илирском земљом и Далмацијом!...


На њега су се излиле одозго све благодати већ од првог узраста његовог, и сав је био богооблагодаћен. Назван је био по имену Јован, што значи - Божја благодат... Он беше рођен од родитеља царског порекла, познатих више по вери него по племићству. И од таквих родитеља рођен, Јован не постиде нити посрами родитеље своје, нити се мањи од њих показа, већ беше пун небеских благодати, кротак и смеран, тих и побожан, смирен и целомудрен. Он хиташе од нискога и привременога ка ономе што је узвишено и небеско, тако да је свима очевидан био његов напредак и достојан се показао наследник очевог престола и краљевине. Бог је објавио какав ће Јован постати, јер он напредоваше узрастом и нарави и разумом; уздржаваше се од страсти (и лепо се развијаше, тако да се од самог почетка могао видети напредак и узраст у који је касније достигао. Даноноћно напредујући у благодати и у узрасту, он се никад није мешао са другим господичићима и децом, него се само одавао молитвама и осталим врлинама. Будући вођен од Пресветог Духа он је изучавао само оно што му је требало, и то из Светога Писма, растући тако и учећи се науци и заповестима Господњим. Он се служио само оним што краси и улепшава нарав и врлине човекове. Родитељи га дадоше једном војводи да га учи војној вештини, и он то за кратко време изучи тако да су се храбрости његовој сви дивили, те убрзо постаде највештији и најбистрији краљевић. Али блажени у себи сједињаваше врлину и побожност, молитву и снагу. Увек се клонио рђавог друштва, а ипак је био свима све, и многим благодатним даровима обасут...


А када стиже у пуни узраст он и тада чуваше своју девственост, и када га родитељи оженише Косаром, ћерком Самуила цара бугарског и охридског, он тражаше згодно време да и жену обрати у ову врлину у којој се и сам находио. По смрти родитеља његових и по примању краљевства и власти требало је видети ревност његову и дивити јој се. Он одмах призва к себи старешине краљевине и сав покорни му народ, и вођаше их све по вољи Божјој, постављајући учитеље да људе његове васпитавају у православљу. Јер он ни на шта друго није мислио него на то, како да се по свој држави његовој прошири побожност и права вера у Христа Бога нашег. После поче да мудрим речима и духовним небеским поукама поучава своју жену и речима Светога Писма је увераваше да девичанство има велику награду пред Богом. Они који би девичанство одржали, говорио је, могу рећи да већ нису земаљски него небески и да су се по животу изједначили са Анђелима. Говораше јој све што је потребно за целомудрије и васпостављање вишег и будућег живота и бестрашћа и изједначења са Анђелима. А она њему, како историја прича, одговараше: Та је ствар, драги мужу, и неким птицама и животињама природно дата, па ако и ми добијемо тај дар онда нека је хвала Богу од Кога ти је та божанска намера дата. Таквим је речима блажени Јован жену своју приводио ка целомудрију.


А што се тиче његове љубави према сиромасима и милостиње што је свагда чинио потребитима и невољницима, и што се тиче давања хране гладнима и саучешћа показаног према болнима, - много о томе говори стари српски синаксар, и ко би то све могао испричати и избројати? Свети Владимир беше пријатан и умилан телом но још пријатнији и умилнији духом, тако да су се надприродна показала врлинска дела његовог живота и чистоте. Једно само желим да нагласим, и то не ради показивања и хвалисања, него што ће се то онима који то нису чули и знали показати као најочигледнија слика која и најнемарљивије и најлење људе може покренути на подражавање. А то је ово.


Близу краљевског двора и краљевских дворских соба била је једна мала зграда у којој нико од посетилаца њених није смео да проведе ноћ, јер је место било страшно и мрачно и около су текле реке. Била је ту велика дивљина и због густине шуме и дрвећа тамо није допирао зрак сунца ни месеца. Нико тамо није кренуо у шетњу а да не сретне звери и дивље животиње. (Сада је то место, наравно очишћено и ту је подигнут храм у име овог светитеља). Једнога дана јашући туда овај блажени краљ Јован Владимир са своја три великаша, и пролазећи покрај тога места, угледа изненада као једнога орла коме се више главе сијаше као сунце пресветли Крст. Идући даље у ту шуму они стигоше у долину, и ту се заустави часни Крст. Сјахавши с коња заједно са великашима, људима одличним и побожним, он са њима заједно паде ничице и са великим усрђем и сузама поклони се свечасном и животворном Часном Крсту, који му се као оно Константину показа од Бога као скиптар моћи, као прави знак блаженства и бесмртног Царства које му се у наследство припремало. Због тога он сагради тамо молитвени дом, цркву, и долажаше на то место не једном него по писаноме - седам пута на дан. Тако он често улажаше у ту шуму и по обичају чињаше молитве и поклоне. Ту он постави и икону распетога Христа, и силом чесног и животворног Крста и Господа на њему прикованога, слободно долажаше сам ноћу и без престанка ту у тајности чињаше ноћна бдења и молитве. Но није било могуће овај светилник под судом скривати, јер је требало да светли и да се види и што пре да се покаже људима двора и дома његова, да би се на тај начин, по нелажним устима Господа нашег Исуса Христа, прославио Отац Небески. Шта се дакле догодило, и куда га је то Дух Свети упућивао и руководио?


Кад у оно време грчки самодржац Василије Порфирогенит диже рат на цара Самуила и победивши га уђе у Охрид, и непријатељи овог блаженог кретоше на његово краљевство, Албанију и Илирију, тада се свети Јован Владимир хваљаше не снагом и оружјем, него Господом Богом својим... Он и тада спокојно живљаше као што је то и доликовало човеку који је сав свој ум имао свецело посвећен Свевишњем Богу, за Кога је желео и крв своју да пролије и за љубав Његову да умре, да себе целога принесе Богу на жртву живу и миомирисну. И он, више небески него земаљски човек, стално је из божанске љубави размишљао о заповестима и наредбама Господњим. Завидљивац пак наших добара и непријатељ рода људског, онај исти који је и праведнога и беспрекорнога Јова искушавао, и који се на лоповски начин супротставља подвизима праведника, то јест сами лукави ђаво, лукаво је смислио да против праведника покрене мржњу и непријатељство брата жене његове. Покренут од ђавола овај (тј. Владислав) вешто смисли против Праведника неправедну смрт. Претварајући се најпре лицем како га тобож воли, а у себи у ствари скриваше злочин, ... он - пакосник дозва к себи шурака свог и мучки га удари мачем својим. Но он у томе не успе. И тек када му светитељ даде свој мач, онда му овај вероломник отсече главу. И, о чуда! Светитељ онако на коњу прихвати своју свету и драгоцену главу и потрча право у молитвени дом оне шуме где се налажаше чесни и животворни Крст. И кад тамо стиже, на опште запрепашћење свих, он сјаха с коња, и узевши своју свету и мученичку главу, спусти је, и поклонивши се на коленима рече: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух мој! А онај гнусни убица уздрхта и с места побесне отргнут и од једног и од другог живота. Јер праведник само по видљивости паде, а одлете као крилат ка Ономе Кога је свагда желео, и сједини се са Анђелима чије је житије на земљи подражавао.


Када пак народ сазнаде шта се збило и чу за неправедно убиство доброга краља, заштитника и оца, потрча одмах сва војска: намесници краљевства, великаши, кнезови, архијереји са крстовима и литијама и са клиром и народом, и сахранише девичанско и пречисто краљевско тело његово са многим кађењима и појањима. И сиђе божанска светлост на гроб његов, и премнога се чудеса догодише: слепи прогледаше, беени се од демона ослободише, болни се исцелише, свето миро из моштију његових потече. И тако све до данашњега дана Светитељ поста творац толиких чудеса и дивних дела. Он се заиста показује као сведок (мученик) Истине увенчан по праведним мерилима правде Божје, јер је Божански Промисао заиста праведно измерио правду његову. Тако је дакле поживео и животни свој пут завршио, и к Богу је узишао Кога је толико љубио. И сада, не гледа као кроз огледало, него се самим лицем појављује пред Лицем Христовим, и чистије и јасније созерцава светлост Блажене и Свете Тројице.


Ради свега тога треба према моћима својим да прослављамо и похваљујемо овога праведника, поборника и учитеља благочешћа, подвижника и уздржљивца, кротког, мирног и тихог врлиника, који је на земљи царовао и над земаљским стварима, и над гресима, и над уобразиљним помислима. Њега, који у борбама беше непобедив, и који је однео победу над заблудама и јересима. Јер кад се слави и хвали праведник тада се радују народи. Кроз ово ми узашиљемо Богу бескрајну жртву кроз жртве и молитве мученика. Пошто дакле оваквог заступника имамо пред Господом, празнујмо данас не по јелински него по хришћански; не трбухом, него душом, еда би светковина била достојна Светитеља. Они који у себи имају злопамтљивост нека је из љубави према Великомученику забораве и опросте ближњима, и нека добрим делима и милостињама умилостиве Бога. Угледајмо се добрим делима на Светога, еда бисмо и ми задобили бесмртни живот и нестариво блаженство. Ускликнимо и завапимо, ми грешни и ништавни, који смо се овде сакупили, овоме Мученику и Венценосцу:


О! мучениче Христов и војниче, и пријатељу и слуго Његов, који си од Њега толике благодати и милости добио! Као и обично, тако те и сада истичемо као свога заступника, и молимо те сви ми верни који ти вршимо овај пречасни спомен твој: Буди посредник и молитвеник пред Господом за нас грешне и унижене, и као заступник наш моли се за народ хришћански који се бедно мучи. Не престај неућутно говорити заједно са свима светима: Поштеди стадо Твоје, Пастиру Добри! Помилуј, Човекољупче, Цркву Твоју, јер ју је бура страшно захватила и јер је у опасности да се поцепа! Сажали се на наследство Твоје, јер га сваки дан поробљавају. Смилуј се на децу Своју, јер их је све мање и мање. Погледај, Владико, на народ Твој, јер га спопаде понижење и пропаст. Погледај на насиље и пружи нам човекољубиву љубав Твоју: види болест нашу, и дај нам оздрављење; погледај на вапаје наше, и јави милосрђе Твоје. Услиши нас, Милосрдни, и немој се до краја гневити и одбацити нас. Казнио си нас, сад нас исцели; расејао си нас, сад нас окупи и сабери; одбацио си нас, сад нас помилуј и поврати Теби; предао си нас - ослободи; прогнао си нас - опет нас поврати; немој се сећати више безакоња народних. Јер си Ти једини безгрешан, Ти си једини Човекољубац, Ти си једини многомилостиви Господар. Твој је живот и у Тебе је извор живота; Твоја је моћ и Твоја је сила. Јер си Ти Бог наш, Ти - Пастир и Спаситељ свету. Помилуј нас и из ропства избави народ Твој, еда бисмо у радости прослављали Тебе у Тројици слављенога Бога: Оца и Сина и Светога Духа, једно Божанство и Царство, сада и увек и кроза све векове. Амин.

08. јун 2012.

БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ПАВЛЕ СРПСКИ ПУТ У ЖИВОТ


ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА
Беседа на Светој Литургији у недељу светих Отаца, у храму Светог Саве на Врачару, приликом доношења иконе Пресвете Богородице Тројеручице

"Oвo изговори Исус па подиже очи cвoje небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им живот вечни. А oвo је вечни живот да познају тебе једнога и истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; дело cвpших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе пре него свет постаде. Објавих име твоје људима које си ми дао од света; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су реч одржали. Сад разумеше да је cвe што си ми дао од тебе. Јер реч које си ми дао, дао сам њима; и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вероваше да ме ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао jep су твоји, И cвe моје твоје је, u твоје моје; u прославио сам се у њима. И више нисам у свету, а они су у свету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувaj их у име твоје, оне које си ми дао да буду једно као ми, Док бијах с њима у свету Ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А caдa долазим теби, и oвo говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи".

(Јован 17,1-13; Зач. 56)

Оче игумане манастира Ватопеда, остала браћо монаси преподобни из Свете Горе, ми смо увек свесни, ми српски народ, шта смо примили, примивши хришћанство од матере Цркве у Цариграду. Примили смо и писменост и књижевност и остале способности оплемењене светим Еванђељем Христовим. Хришћанство је дакле, оплеменило наше природне способности тако да смо могли бити и остати народ Божији. Увек знајући да је бол,е изгубити главу него своју огрешити душу, јер је живот на земљи и земаљско царство привремено, а живот у царству Божијем је вечни.
Увек смо дакле, били свесни да смо то примили од свете браће Кирила и Методија, који су били из Солуна и били просветитељи словенског народа. Увек знамо да је наш просветитељ и учитељ и духовни отац, Свети Сава, васпитаник Свете Горе. Свету веру православну он је задобио и научио у дому својих побожних родитеља, али је ту веру продубио и знањем, умом, али и срцем и животом у Светој Гори и аутономију и аутокефалију наше Цркве добио је из Цариградске патријаршије. И због тога смо ми увек захвални мајци Цркви и грчком племенитом православном народу.
Захваљујем целом грчком народу на помоћи духовној и материјалној коју нам је указала у несрећама овог грађанског рата које су нас снашле. Каква је и колика та помоћ била у лековима и у храни и у одећи и у новцу, јер су браћа Грци то рано схватили колико нас непријатељи у свету представљају нељудима, неистинито и за своје себичне разлоге и они су у свету износили истину о нашем народу не зато што смо браћа и по вери и по историјским невољама и тешкоћама, него су то чинили због истине која је за нас православне хришћане увек Бог и од Бога. Дакле, за нас је увек служење истини правди и љубави, свему оном што је свето и честито служење Богу.
Та љубав ваша и целе Свете Горе показује се и данас овде доношењем свете иконе, свете Тројеручице, игуманије хиландарске, у нашу земљу, да нам увек буде и остане заштитница и помоћница и у овом животу и у ономе који нас чека.
Захваљујући вам, опет и још једном, молимо се Светој Богородици да буде заштитница и грчког народа и свију православних народа и свију људи добре воље у свету. И на крају да се заједнички једним умом и једним срцем, једним устима помолимо и ускликнемо Светој Богородици: Пресвета Мајко Божија, Пресвета Богородице, спаси нас. Амин.

6.јуна 1997.

Радуј се Заштитнице рода Српскога
(На Бдењу уочи доласка иконе Богородице Тројеручице.)

Пресвета Мајко Богородице, векови су чекали долазак Твој на ову земљу, Тебе која си изабрана између свега рода људскога да будеш мајка Сина Божијега, да будеш лествица којом ће Бог сићи на земљу да нас земаљске људе и земаљске кћери учини синовима и кћерима Божијим и да нас поведе и изведе у царство Божије непролазно. Пред Богом су кроз векове молили се и клањали се свети преци наши, Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава и толики други свети и из рода нашега и из рода свију православних народа. Ево и данас захваљујући љубави Свете Горе и свештеног Сабора светогорског, свију манастира, особито манастира Ватопеда и свију манастира у Светој Гори и монаха, данас дођосмо и ми овде да се поклонимо лику, икони Твојој светој. У име Српске цркве и народа српског верног, изражавам дубоку благодарност и љубав према свештеном сабору Свете Горе који су заиста из љубави према Богу, према Сину Божијем Господу Исусу и према Теби Пресвета Богородице пружили и нама могућност да се икони твојој светој и клањамо и молимо, и да се молимо Теби Пресвета Богородице: Радуј се заштитнице и спаситељице рода српскога вернога.

7. јун 1997.

04. јун 2012.

Рођење, Ваведење и Благовијест Пресветој Богородици




 http://www.svetigora.org/node/3440



Свети Владика Николај о Пресветој Богородици


Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу: „Велича душа моја Господа". Ова песма пева се у Православној Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Давидовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно прекрасних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородично Јеванђеље и није у речима њеним, него у животу њеном. Њен цео живот јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер, Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.


Погледајмо први и уводни лист:


Света Небеса јавила су се преко анђела Јоакиму и Ани, да ће им се по молитви њиховој дати ћерка, коју ће сва колена земна и народи назвати благословеном. Шта видимо ту? Прво видимо молитву с надом, друго, услишење и јављење, треће, порођај престареле жене нероткиње. Три радости одједанпут, везане једна с другом. Радост је видети људе, који се моле Богу с вером и надом и просе од Бога нешто што целом свету изгледа немогуће и смешно. Радост је видети, како Бог и такве молитве чује и обећање даје. И радост је видети, како Господ не посрамљује молитве и веру и наду праведника, него им, заиста, на чудесан начин испуњава жељу насупрот природи, Он, Творац природе.


Ово је први лист Јеванђеља прве слушкиње Господње, лист богато осветљен небеском светлошћу и преукрашен. Ко овај лист правилно чита и разуме, испуниће се великом мудрошћу и примиће велику корист.


Посмотримо сада други лист.


Као трогодишња девојчица, Марија је предата Храму и посвећена Богу на служби - слушкиња Господња. И служила је верно и радосно, без плате и земаљске награде пуних једанаест година. То није била нека нарочита одабрана и префињена служба, него обична, сасвим обична. Она се састојала у шивењу и везењу и другом женском раду, па у ношењу воде издалека, на зими и на врућини, у чишћењу и прању, у дочекивању гостију, и слушању свештеника и левита и свију старешина црквених. Служба без ропта, чиста и света. Душа испуњена дубоким ћутањем, у којој је брујала непрестана молитва Богу. Та безропотна, молитвена и потпуно несебична служба, без ајлука и без икакве земаљске награде - није ли то други прекрасни лист из јеванђеља прве слушкиње Господње? Ева у Рају, била је госпођа којој су сва земаљска створења служила, па је ипак, отпала од Бога, испразнила се од благодарне молитве Створитељу своме, и у својој погорђености радије послушала ђавола него Бога. А, света Дјева Марија није била госпођа но слушкиња, верна и предана слушкиња Господња усред грешног света и светских саблазни. Нека сви гледају у овај јеванђелски лист, који је Богородица писала својом службом Богу пуних једанаест година, и нека осветљавају своју душу белином чистоте и сјаја сви они, који кроз цео свој живот само себи служе и кроз цео живот осећају се глупи као Ева, мрачни као мрачни демон, и несрећни као Каин. Ко правилно чита овај други лист Богородичног Јеванђеља, избациће древну змијурину из душе своје, препородиће се, просветиће се, и спашће се.


Трећи лист.


У Назарету јавља се велики архангел Божји Гаврил светој Деви Марији, назива је благодатном и благословеном међу женама и открива јој тајну Промисла Вечитога, да ће она родити Сина Божјег и Цара над царевима, чијем Царству неће бити краја. Како би се од ове нечувене почасти погордила Ева, госпођа Раја! Но, смерна Марија није се погордила. Она је осетила радост велику, коју јој је саопштио архангел Божји, али страх Божји закључавао је ту радост дубоко у срцу њеном. Радост са страхом - то и јесте, браћо, света радост, која никад није давала Светититељима Божјим да се избезуме и погорде сами собом. Највећу почаст од Бога свога они су примили с питањем, каква ли је служба везана с том почашћу? Примајући почаст, они су мислили не о почасти, но о служби. Прихватајући дар они су бринули о уздарју, о дугу своме према милостивом Творцу своме. Тако и Пречиста Богородица. Када је саслушала целу поруку архангелову, она је одговорила: ево слушкиње Господње! Нека ми буде по речи Твојој.


Ово је трећи лист Јеванђеља прве слушкиње Господње. Диван и предиван лист јеванђелски на коме је исписана смерност и света радост. Хиљаде и хиљаде људи у свету данас потребују ово Јеванђеље као хлеб насушни - многе хиљаде њих, који су од Бога примили почасти али, службу Богу одрекли; који су се даровима Божјим погордили као својим, те и не мисле о уздарју; који имају вулгарно задовољство али, немају свете радости, јер немају страха Божјег. То су тешки болесници, чије болесне душе леже у телу као у самртној постељи. Ако не узму благовремено лек, што им Света Богородица нуди Јеванђељем својим, тј. смерност и свету радост, умреће вечитом смрћу, из које неће бити Васкрсења. Прелистајмо даље.


Кад је праведни Јосиф посумњао у Свету Деву, кад је посумњао у част њену девојачку видећи је бремениту, она се није правдала онда кад је чула од архангела вест, какву никад ниједно женско уво није чуло, тако се и сад није устрашила од сумњичења и претњи Јосифових. Она је вршила своју дужност, држећи душу своју у дубоком ћутању, из кога је брујала молитвена музика, чујна само за Бога Свевишњега. А оправдање себе, своје чедности и невиности, она је остављала Богу да учини, што треба Бог је и учинио. Он је преко ангела Свога оправдао пред Јосифом слушкињу Своју (Мт. 1, 20).


Није ли ово, браћо, још један златни лист из Јеванђеља прве слушкиње Господње?


И не учимо ли се ми са овога листа, да не треба да се бојимо од људи онда кад Богу служимо? Нити да страхујемо за своју част онда кад ревнујемо за част Божју? Нити да се стидимо од људи онда кад сносимо нешто што је од воље Божје?


Прелистајмо и многе друге листове из Јеванђеља Пресвете Богородице, разумејмо њихова златна слова и поучимо се из њихових ћутљивих, но живих слика. Пастири и цареви заједно са ангелима, клањајући се Сину њеноме у пештери Витлејемској, а она то све слаже дубоко у срце и ћути; и ћутећи брине о детету своме како да Га повије и нахрани. У сваком тренутку славе он; тражи да испуни свој дуг. Исто тако, и у сваком тренутку страха и ужаса, она опет тражи само да испуни свој дуг остављајући све остало вољи Божјој. Када Ирод с мачем потражи Сина њеног, она слуша глас Божји, узима дете на груди и склања се у мрачни и далеки Мисир. Без страха од Ирода, но, са свакидашњим страхом од Бога Свесилнога. Када Син њен лије науку небеску као животворан дажд на осушене душе људске, она слуша и ћути као и други, више ћути од свих других. Када Он твори Божанска чудеса, када гомиле народа хрле за Њим као за својим Избавитељем и Спаситељем, када Га преузносе и хвале, она иде издалека са осталим побожним женама и брине шта ће она као мајка учинити за Њега, Свемогућега и Свебогатога. Када неко из гомиле викне пут Господа: благо утроби која те је носила, и сисама које си сисао - она се не јави и не рече: „Ја сам Га носила и ја сам Га дојила, него се кротко скриваше у гомили народа, мислећи само чиме би Му она могла послужити - Она, слушкиња Господња. Како чудесна опомена оним мајкама које своју децу кад ова добију оцену из некога малог знања школског, објављују као геније, као необичну децу, преко мере даровиту, пре времена зрелу, и тим безумним похвалама избезумљу своју децу и хране у њима црве самољубља и гордости! А, када та „генијална" деца одрасту, па одрекну Бога, потону у неморал, и назову своје мајке простакушама онда те луде мајке грцајући у сузама, увиђају да су однеговале не геније, него ђаволе.


Но, застанимо на овом листу, на коме је представљено распеће Сина Божјега и распеће срца Богомајке, по пророчанству седога Симеона Богопримца (Лк. 2,35). Пастир је ударен, и стадо се разбежало. Но, куда би побегла она, мајка? Она стоји у ћутању и болу поред Крста. Својим присуством ту она сведочи да је то Син Човечији, Син њен и да Му је она мајка. Сваки болни трзај Распетога Господа понавља се унутра у души њеној као удар мача. Сваки Његов болни узвик тутњи у души не као одјек, но као громовни тресак. Но, она држи уста затворена и језик безгласан да душа нема куд изливати свој бол. Да би тако душа њена, претоварена болом, осетила сву тежину Његових крсних мука. Док разбојници урлају од болова, док се Син њен превија у смртним грчевима, док огрубели војници стоје равнодушно према туђим мукама и гледају само шта ће украсти или зграбити од имовине распетих, и док безбожни чопор јеврејских старешина својим церекањем и ругањем појачава ужасе и страхове великог безакоња, шта она ради? Она стоји уз Крст, сва предана вољи Божјој као и увек, са молитвеним брујањем у срцу, испресецаном огњеним мукама болова и са ћутљивим питањем: чиме ти може послужити слушкиња Господња, Сине мој и Боже мој?


О Мајко слатка! Мајко над мајкама! Како много и много ти служиш Богу и људима само стојећи ту покрај Распетога Господа! Пре свега, како много и много ти служиш вери православној, стојећи на том страшном месту? За увек тиме затвараш уста јеретицима свих времена, који ће лажно учити, да је Христос био привидан човек а не прави човек. Ако би био привидан човек, онда шта ћеш ти под Крстом на крвавој Голготи? Ако си ти Њега родила као привиђење, и ако си Га као привиђење носила у своме наручју, откуда би био толики бол у души твојој. Пречиста Јагњице Божја? Зашто би туговала за привиђењем? Ако је Христос привидан човек, онда само разбојници трпе страдање на својим крстовима, а не и Он, који је сишао да спасава разбојнике. Онда је привидно и ваплоћење Сина Божјега, привидно тело Његово, привидна мука, привидно твоје материнство, па најзад - о ужаса! - привидна и љубав Божја према људима. Сав овај збир богохулстава ти разбијаш у прах твојим присуством под Крстом Његовим и са крстом у души твојој. Због тога тебе јеретици не воле и не поштују, Богоотроковице. Због тога њима је мрско име твоје, као што смо им мрски и ми сви, који тебе, Богомајко, признајемо и прослављамо. А, ми те призивамо и прослављамо као првог личног сведока и стуб Вере Православне:
вере у истинито ваплоћење Бога Слова,
вере у Његову безграничну љубав према роду човечијем,
вере у Његову истинску жртву за спасење грешника,
вере у љуте ране на телу Његовом,
вере у изливену пречисту Му крв, и у праву смрт.


Ти си посведочила све ово, Одигитријо, својим страдањем под Крстом Страдалника. На твоје сведочанство позива се Црква Православна сваке среде и петка, певајући крстобогородице, спомињући твоје страдање, због Његових страдања, и твоја јецања, Јагњице Божја, за разапетим Јагњетом Божјим.


И уз то још - и уз ту неизмериву услугу вери православној, како још предивно чиниш услуге свакоме од нас појединачно, учећи нас каквом кротошћу треба да носимо крст свој при смртном растанку од своје деце, од својих сродника и пријатеља! С тихим болом, који стешњен у срцу распаљује нашу наду у Живога и Свемогућег Бога. Кротко као овца, стајала си ти под млазевима крви Онога кога си ти родила, без чупања косе, без кршења руку, без вике и запомагања. Твоја вера у победу Његове правде, није се поколебала ни у том часу згомиланих свих ужаса над твојом главом, када су злочинци бесно ликовали, када је сунце мркло и земља се потресла, о, најхрабрија од свих жена. Душа ти је сва била обучена у ризу бола претешкога, но бола пристојнога, уздржаног, девојачког - светога бола, који не тражи ничијег саучешћа осим Божјег, о, вечно смерна и вечно стидљива Девојко, Богоневесто.


Ово је браћо, Голготски лист Богородичног Јеванђеља, златан, презлатан. Тим листом утврђује се вера наша, ублажава туга, улева храброст, и повраћа девојачка стидљивост. Благо онима који духовним очима гледају Богомајку под Крстом на Голготи, и који умеју да приме цело Јеванђеље, које она својим присуством на оном страшном месту, и оном страшном часу пружа свету.


А сада се наднесите, браћо моја, над прекрасни лист Васкршњег Јеванђеља Богородичног. Пресвета Богомати знала је, поуздано да ће Син њен победити смрт и васкрснути из мртвих. Гле, она се научила од детињства веровати неколебљиво свакој речи Божјој. Она је знала да ће Он васкрснути, али, уколико је људима познато, она није прва сазнала о Његовом Васкрсењу из мртвих. Тај величанствени догађај, осовину људске историје, први су видели непријатељи Христови, и о њему су прво чули непријатељи Његови. Прво су стражари видели, и од ових су прво старешине јеврејске, богоубице, чули. Потом је дознала Блага Марија из Магдале, потом жене мироносице, међу којима је била и она, слушкиња Господња. При страдању на Голготи она је била прва и готово једина, но, при победи и слави Сина свога она је први сведок, но, или је сведочила у друштву других или позади других. Је ли то стид девојачки или Промисао Божија? И једно и друго. Васкрс Христов изазива код ње необуздану радост која трчи и виче и објављује и изазива завист, но, свету радост, то јест, радост стегнуту страхом Божијим, исто као некад у Назарету у разговору с архангелом Гаврилом. А, свемудри Промисао Божији баш је и хтео, да славно Васкрсење Спаситеља свето прво виде непријатељи Његови, па онда пријатељи, остављајући Мајку у позадини, да не кажу неверници: „То је Мајка Његова објавила свету". Тако је васкршњи лист Маријиног Јеванђеља извезен златом Божје премудрости и окићен бисером њене девојачке кротости.


А остале листове Јеванђеља Богородичина, од Силаска Духа Светога на њу и на Апостоле, па до успенија њеног - ко ће прелистати и ко ће описати? Извесно је само то, да су сви ти листови препуни духовне силе и моралне лепоте. Гле, Света Богородица је била постала матицом Цркве на земљи по Вазнесењу Господа. Кућа светога Јована на Сиону била је као кошница, из које су једни мисионари царства Божијега излетели као вредне пчеле, праћени молитвом и благословом Богомајке, и у коју се, опет, други враћали препуњени медом искуства, и успеха сладосног страдања за свога Господа, да приме похвалу од Матице, похвалу и савет и охрабрење и моћ за нове подвиге. У непрестаном посту она се непрестано молила Богу за своју Цркву на земљи. И корист њених молитава осећала се близу и на далеко. Она је била све свима. Јеванђелистима била је јеванђелист, Апостолима сатрудник, мученицима самомученик, страшљивим храброст, храбрим весеље, целој Цркви душа, Матица и Мајка, За све новообраћене хришћане у свету, она је била најпривлачнија личност. Њу су сви желели видети као Христа. Њој се ходило на хаџилук. Богат и убог, учен и неук, праведан и грешан, сви жедни лица Христовога, путовали су к њој да се напоје као са живоносног источника. А она их је све примала са материнском благошћу и девојачком смерношћу. И свак је од ње излазио духом подмлађен, препорођен, утешен и очишћен, и одлазио дома са више одушевљења за Христа и са више чедности у души. Јер је она, зрачећи девојачким врлинама, преносила ове у великој мери на све оне који су јој се са духовном жеђу приближавали. Тако је она благодаћу Духа Светога, стварала многобројне девојачке душе, које су за њом отишле у Рај, по пророчанству великог пророка: приводе се цару девојке за њом... приводе се весело, радосно, уводе се у двор царев (Пс. 45). То што је Богомајка показала својим животом и свим бићем, изразио је апостол Павле речима, говорећи Коринћанима: „Јер вас обрекох мужу једном, да девојку чисту изведем пред Христа" (II Кор. 11, 2), И, покајане грешнице постајале су душом девојке. И ми смо сви позвати да задобијемо душу девојачку, да будемо поново девојке, чисти и свети, слични Пресветој Деви Марији. То је циљ нашега труда на земљи. И само тако можемо се надати, да и ми уђемо у Рај у реду осталих девојака, које се непрестано приводе Цару небеском за Девојком Богомајком.


И тако, Јеванђеље Богородично не разликује се ни у једној јоти од Јеванђеља Христовог. Сва је душа њена Радосна Вест, сва Јеванђеље. Гле, њено Јеванђеље и није ништа друго, до упијено у њу и остварено у њој Јеванђеље Христово. И, мада је она као мајка дала Христа из себе, она Га је као хришћанина опет примила у себе као духовну стварност, тако да је могла рећи као апостол, и пре него апостол: ја више не живим него живи у мени Христос (Гал.2, 20).


Никад нико у свету није личио више на Христа Господа од Марије Богомајке, и не толико због тога што Га је она родила колико због тога што Га је она у себи остварила, и постала као жива слика Његова. То је и древни пророк, предак њен, цар Давид, издалека видео и прозрео говорећи: „Сва је красота кћери цареве унутра, хаљина јој је златом искићена" (Пс. 45). А каква је друга и већа красота могла бити у њој осим Христа Живога у души њеној? Златом искићена хаљина, пак, јесте раскош од врлина, од добродетељи девојачких, у које је обучена царска душа њена. А сада, браћо, вратимо се к њој где смо је и оставили, на Сион, пред смртни одар њен. Заједно с апостолима приђимо к њој, целивајмо јој руку и поиштимо њен свети благослов. Али, узалуд она више није тамо. Ми смо одоцнили за много столећа да на земљи од ње примимо благослов, Господ Христос, окружен небеским силама, сам се спустио на Сион, узео њену свету душу и узео је у небеса, у највиша небеса, изнад херувима и серафима. Прва слушкиња Господња на земљи, постала је прва кћи Царева на небесима. „Предста царица одеснује мене". Слушкиња Господња на земљи, кћи праведнога Јоакима и Ане, слушкиња у Храму јерусалимском, слушкиња у Назарету, у Витлејему, слушкиња у Мисиру, слушкиња Сина свога и Бога, слушкиња ангела и људи, и слушкиња и у страдању и у слави, слушкиња Цркве Божије на земљи, слушкиња Спасоносног Јеванђеља од првог до последњег дана свога живота на земљи - та слушкиња сада је Царица Господња на небу, са десне стране Цара Христа.


Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћју, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Коме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас!


Богу нашему, Тројединоме, слава и хвала, а вама свима благодат и мир и здравље и радост и вечно спасење, молитвама Пресвете Богородице и свих Светих. Амин.


Текст преузет из часописа: "Светигора".