Powered By Blogger

4. фебруар 2012.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕРА СВЕТИХ

СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА 

Шта је света тајна причешћа? 
То је света тајна у којој побожни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тело и крв Господа нашег Исуса Христа. 

Ко је установио свету тајну причешћа? 
Господ наш Исус Христос пред својим ученицима на последњој вечери, уочи свога страдања и смрти. 

Како је Он установио ову свету тајну? 
То је описано у св. Јеванђељу: „И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши га преломи га и даваше ученицима, говорећи: узмите, једите ово је тело моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштања греха" (Мат. XXII, 26-28). 

За време кога богослужења се у цркви припрема и прима света тајна причешћа? 
За време најважнијег црквеног богослужења, које се зове Света литургија. 

Зашто је света литургија најважнија од свих црквених богослужења? 
Зато што она приказује читаву драму Христова живота од Његовог рођења до Његовог вазнесења на небо. 

Који је најважнији моменат на светој литургији? 
Освећење хлеба и вина које врши епископ или свештеник. 

Зашто се ова света тајна врши непрестано у цркви? 
Зашто је Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен" (Лк. XXII, 19). 

Зашто је потребно да се причешћујемо? 
Зато што од тога зависи наш вечни живот. Христос је рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јн. VI, 54). 

Какве су последице непримања причешћа? 
У том случају смо у смртној опасности, јер је Господ рекао сасвим јасно: „Ако не једете тела Сина Човечјега и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи" (Јн. VI, 53). 

Како треба да се припремамо за свету тајну причешћа? 
Постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем онима који су се о нас огрешили. 

Шта примамо кроз свету тајну причешћа? 
Примамо самога живога Христа у себе, и тако сједињени с Њим, имамо вечни живот, према Његовим речима: „Ко једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему” (Јн. VI, 56). „Ко једе мене и он ће живети мене ради" (Јн. VI, 57) 

Може ли се то објаснити неким упоређењем? 
Деца узимају млеко од својих мајки, које је у ствари материно тело и крв, али том храном тела расту. Слично ми у св. причешћу узимамо тело и крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају. 

Шта би се још могло рећи о овој храни наших душа? 
Наша тела су од земље, стога се хране земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном. И Христос је рекао за Себе: „Ово је хлеб који је сишао с неба" (Јн. VI, 58). 

Колико би пута требало да се причешћујемо? 
Најмање четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручљиво приступити св. причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причесника. Особито је важно причешћивање у болести. 

Коју молитву треба да изговоримо пре примања свете тајне причешћа? 
„Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да спасеш грешнике од којих сам први ја. Још верујем да је ово истинито и пречисто тело Твоје и да је ова сама пречиста крв Твоја. 

Стога Ти се молим: помилуј ме и опрости ми сагрешења моја, учињена хотимично или нехотимично, речју, делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се без осуде причестим светим Тајнама Твојим за опроштење греха и за живот вечни" 


СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА 

Шта је света тајна покајања? 
То је света тајна кроз коју се опраштају наши греси, ако се исповеде, и кроз коју добијамо измирење с Богом. 

Који се греси опраштају кроз свету тајну покајања, а који не? 
Сви греси које смо учинили после крштења и које смо исповедили свештенику и за које смо се покајали. 

Ипак не може бити опроштен наследни грех само покајањем без крштења. Такође неки смртни греси не могу бити опроштени „ни на овом, ни у будућем свету" према Христовим речима (Мат. XII 31). 

Шта је потребно за ову Свету Тајну? 
Исповедање грехова. пред свештеником, после кога свештеник чита молитве и у име Свете Тројице разрешава лице које се каје. 

Како знамо да су лицу које се каје греси опроштени? 
Знамо из Светог писма и Светог предања. Христос је опростио грехе покајнику, а исто су то чинили и апостоли. Из Светог предања знамо за многе примере грешника, који су се покајали за своје грехе, поправили се у животу и постали светитељи. 

Ко је дао власт епископима и свештеницима да опраштају грехове? 
Сам Господ Исус Христос, који је рекао својим апостолима: „Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се" (Јн. XX, 22-23). 

Ако је некоме ко се огрешио опроштено од стране онога о кога се огрешио, да ли је потребно да такав иде и код свештеника ради исповести? 
Препоручљиво је, јер сваки грех који смо нанели људима, нанели смо исто тако и Богу. Нема греха који не вређа Бога. Стога је потребно да идемо увек код Божјег свештеника ради исповести и опроштаја. 

С каквим духовним расположењем треба да идемо код свештеника на исповест? 
С искреним кајањем и скрушеним срцем; исто тако са осећањем праштања свима који су се о нас огрешили, и са одлуком да се покоравамо свештенику који врши исповест уколико наложи епитимију. 

Какву епитимију (казну) може свештеник да нам наложи? 
Различиту епитимију, према озбиљности наших грехова, нпр. да постимо, да се молимо, да дамо накнаду некоме кога смо оштетили, да чинимо дела милосрђа, или, чак, да не приступамо светој тајни причешћа за извесно време. 

Да ли треба да приступамо често светој тајни покајања? 
Што чешће то боље. Неопходно је исповедати се пре приступања светој тајни причешћа. Крајње је нужно у болести јер не знамо време своје смрти. Стога је потребно да будемо спремни, сасвим спремни да се сјединимо с небеском Божјом породицом, као покајана, ослобођена од греха и благословена деца Божја.


НАЈВЕЋИ ГРЕХ НАШЕГ ВРЕМЕНА

Највећи грех нашег времена јесте губљење осећања за грех. 

Ово је највећа опасност времена у коме живимо. Није грех оно што највише узнемирава. Грех је нешто што се уселило у људску природу. Иако неприродан и противприродан, он је постао као нека друга природа у човеку. Оно што ужасава јесте право губљење осећања за њега, бестидно чињење греха; његово наметање и озакоњење зБог претварања у навику и његовог честог понављања. 

Наравно, чинити грех већ је не мало зло. Али грешити и немати осећање греха и стида за грех је оно што је језиво и опасно, што посведочује и постаје знак моралног распадања и пропасти. 

Ако човек греши и осећа своју слабост, признаје свој пад, то је знак да још увек постоји нада покајања, поправке и подизања. Ако пак греши сматрајући то за нешто природно, законито, правилно, чак зашто да не - и за подвиг, спретност и способност, то је оно што је "горе од сваког зла". Посуновраћеност и бестидност су најнижи пад до кога може доспети човек као разумно биће и друштво као заједница људи. "Зло је грешити", каже свети Јован Златоусти, "али још је веће зло поносити се својим гресима." 

На једном другом месту овај велики зналац људске душе и анатом људског друштва додаје и ово: "Зло је чинити гадости, но ако постоји стид код онога који их чини, зло је упола мање. А кад се неко њиме кити - то представља врхунац бестидности. Овај први постајући свестан после пада, временом се може и подићи; онај пак који се хвали грехом, лишава себе исцељења које даје покајање." 

Опасност која настаје из таквог односа према злу је очевидна. Налазимо се пред унакажењем моралног чула, пред тријумфом духовне окамењености. Та и таква духовна клима и став узима у наше време узнемирујуће размере. Она подмукло и безобзирно подрива темеље како заједничког тако и друштвеног живота. Нису у питању само јавни скандали појединаца и расипање друштвеног новца, неосетљивост за морална начела и јавна бестидност. Ради се о обликовању "Новог морала" и типа "новог човека за кога је свеједно добро и зло, врлина и грех; за кога је бестидност већа "врлина" од стида, самољубље и саможивост - једини бог и господ. 

Неразликовање добра и зла рађа духовну отупелост и окамењеност, раслабљеност сила отпора у човеку; човек престаје бити имун на зло и силе зла, на грех и болест. Трулеж и распадање улазе у човекове кости, човек постаје роб болесне пасивности и незаинтересованости. Такво стање је стање наркозе које води неминовно смрти душе и тела и распадању свих виталних унутарњих човекових сила и покретачких импулса. 

Тај отров духовне неосетљивости за грех и за зло шири се као куга више од сиде или било које друге болести и трује плућа модерног света. Шта је страшније и од најстрашнијег? Кад и хришћани оболе од те болести на смрт. Хришћани којима је показан пут живота и пут смрти, који су стекли дар разликовања светлости од таме, добра од зла, Бога од ђавола. Хришћанин који изгуби осећање за грех, престаје бити хришћанин. А тиме престаје бити човек. Од тог духовног мртвила до нечовечности је само један корак. 


Преузето из књиге: 
Од греха ка Богу - Зборник текстова о покајању и исповести (издање 'Тројеручице')

О МОЛИТВИ "ГОСПОДИ ПОМИЛУЈ!"


Стојећи у цркви на богослужењима, ми често слушамо ову кратку песму: "Господи помилуј!" И не само у цркви него и код својих кућа, при послу, на путу, при обеду, пред спавање, кад се пробудимо, често нам долази на ум ова кратка молитва: "Господи помилуј!"

Иако је кратка, ипак су у њој изражене све наше жеље. Молимо ли од Бога здравља, среће, благослова Божјег за наше послове, или нас је снашла туга, беда и напаст, ми опет вичемо: "Господи помилуј!"

Кратка је ова молитва, но колико је моћи и снаге у њој? Произнесена с дубоким осећањем, она је пријатнија Господу од дугих молитава наших, које брзо а много пута и без пажње произнесемо и шаљемо к њему.

"Господи помилуј!" Овде је све што желимо. Сва наша срећа, радост, блаженство и напредак у томе је да би нас Бог помиловао, да би нам био милостив. У радости и жалости певајмо му: "Господи помилуј!"

Кад бисмо ми живели у Едему, као што су живели наши праоци, ми бисмо певали Творцу с анђелима: "Свјат! Свјат! Свјат!" Али живећи на земљи окружени бедемима и искушењима, ми се не можемо задовољити Анђеоским славословљем; ми смо дужни увек викати: "Господи помилуј!"

Вера у благодатну милост Божју нека живи у нама, докле год будемо у стању произносити: "Господи помилуј!" Ову молитву најлакше памте и деца.

Са њом самртник одлази у вечни живот. Одлазећи од привременог живота, ускликни душо, с вером у милост Божју: "Господи помилуј!"

"Силе моје слабе сваког тренутка, али не дух", говори један богомољац. Хришћанине, буди духовно снажан, и ако те снага остави на самртном одру, јаким духом вичи: "Господи помилуј!"

Произноси душо ту молитву докле год можеш, док се не одрешиш од телесних веза непрестано вичи Богу: "Господи помилуј!" И у часу растанка с телом, одлазећи од временог овог живота, не заборави молитву ову. Певај је увек док се не сјединиш с горњим силама, ликујући у светлости небеској, у рајским насељима — запеваш весело Богу: "Алилуја".