МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "Зидине"

Налази се у атару села Радошин, општина Свилајнац на 27 километара удаљености од ауто-пута Е-75, искључење код Марковца на свега неколико стотина метара од Велике Мораве.
Првобитно се помиње као задужбина деспота Стефана Високог. Градио га је, око 1402. године, деспотов
војвода Радослав-Радош Михаљевић, у народним песмама познат као "Облачић Раде".
Храм је обновљен 1944. године на темељима средњевековног манастира а предање каже да је био један
од највећих и најбогатијих, да је имао златна звона и да је у њему живело неколико стотина монаха. 
Сматра се да садашњи лежи на олтарном делу некада огромног храма. За војводу Радоша Михаљевића
се зна да се упокојио 04. јануара 1436. године а о даљој историји манастира се ништа незна јер се  
помиње једино у "Тефтеру браничевског субашилука" из 1467. године и помиње се као "манастир Пречисте" у селу Радешино. Један запис казује да је чувени преписивач и илуминатор књига преписао за овај манастир следеће књиге: типик, пет минеја и два пангерика а у самом манастиру је исписао и илуминирао један саборник у коме је оставио запис са наведеним подацима. Тај саборник се данас налази у манастиру Светог Апостола Павла на Светој Гори. 
Приликом изградње (ископавања за темеље) конака у порти манастира је пронађена огромна количина људских костију па и то може да посведочи да је некада манастир био значајан.
У манастиру тренутно живи сестринство (настојатељ је игуманија Митродора Миљковић) које се труди да овај манастир "Моравске свете горе" изгледа прелепо у дивном природном окружењу. 
До скора је био непроучен.



                 Манастир УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
                   вишевековни сапутник питомог моравског села Радошин

На јужној страни села, на месту званом Коловоз, откопана је Стара црква, којој је темељ лепо очуван,
па се чак познаје и молерај о овој цркви биће посебно. По њој је село постало познато у нашој црквеној
историској прошлости. На темељу ове старе цркве изграђена је 1940 године Садашња црква у Радошину,
Храм успенија Пресвете Богородице. (15/28 августа).
До цркве је у близини и Зидина некакве тврђаве, а мало даље и два стара гробља.
                                                                           
                                                       преписао од речи до речи из Споменице парохије Војштанске
                                                                    (Драган Б. Милић - Пајко из Војске)



Манастир УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
      (Споменица парохије војштанске-уписао свештеник Стојан Миљковић 28.ИX 1971. год. у Војсци)

"Црква у Радошину, храм успенија Пресвете Богородице, подигнута је 1944. на откопаним темељима
старе цркве Свете Богородице. О постанку ктитора и прошлости цркве Свете Богородице у Радошину зна
се само фрагментарно. Наиме у селу Радошин бившем срезу ресавском, почетком овог века, откривени
су остаци неке цркве од камена, за коју се испрва није знало ни време њеног постанка, нити ко ју је
подигао. Доцније проучавање ове цркве, утврдило је њеном испитивачу у уверењу: да је војвода
Радослав саградио "за жива Деспота Стевана себи задужбину или тај манастир Пречисте у селу Радошину 
Годишњица Николе Чупића књ. XX: Архим. Иларион Руварац
прилошци ИВ о Богородичном манастиру у Радошину у 15 веку Бгд. 1900 год. страна 251

Ова је пак чињеница посебно утврђена једним записом на једном рукописном октоиху у манастиру
Светога Павла у Светој Гори из кога записа произилази: "да је у дане Благовјернаго и Христољубиваго
Деспота Стевана (1402-1407) а повељенијем Господина војводе Радослава исписано осам књига у
Београду (типик, пет месечника и два панеђика) и поставих у Господство му манастир дома Пречистије
у Радешино".
Овај важан запис о манастиру Свете Богородице у Радошину објављује и Бугарин К. П. Димитријев у
обзиру - Атанских древности (Записки санкт Петроургскија академији наука том ВИ књ. ИИ - стр. 35 и
Архим. Леонид суд. књ. XXXXВИ стр. 290)

Остала су испитивања утврдила да је црква у Радошину "распоредом својим слична Манасији"...
Закључити се даје, да је црква из XВ века имала је кубе које су носила четири четвртаста стуба...
живопис који није великом вештином рађен сачувало се остатака у едном куту у југозападном делу
цркве и паперта је била живописана...
(Год. Н. Чупића цит. стр. 259)

Ктитор цркве Војвода Радослав, познат у народним песмама као Облачић Раде, савременик је
Деспота Стевана Лазаревића, и поменут у повељи Деспота Ђурђа Бранковића, од 13 децембра
1428 год. умро је 4 јануара 1436 год.
(Српски споменици. И Бгд. 1928 год. XXВИИ.)

И остали извори приписују манастир Свете Богородице у Радошину времену Деспота Стевана Лазаревића.
Тако Вл. Ћоровић, набрајући задужбине и цркве које су подигнуте у његово доба и то до 1402 године
сем цркве Павлице и Светога Стевана код Алексинца помиње и манастир Радешино.
(Вл. Ћоровић: историја Југославије Бгд. 1933 год. стр. 221)

Василије Марковић у своме познатом делу: Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији,
Ср. Карловци 1920 г стр. 141) пише о манастиру Св. Богородице... за време Деспота Стевана помиње
се као манастир неког војводе Радослава Радешино (Богородица) то једанашње село Радошин на
Великој Морави код Свилајнца, према Багрдану, ово је уједно и једини помен овога манастира "

(Сем поменуте и следећа литература говори о манастиру Свете Богородице у Радошину:
     1. Чупићева Годишњица XX Бгд. 1900 г. стр. 251;
     2. Љ. Стојановић Стари српски записи и натписи Бгд. стр. 244;
     3. М. А. Пурковић Попис цркава у средњ. Срп. држави Скопље 1938 год. стр. 15.
     4. Браничевски весник, Пожаревац, 1939 год. стр. 130;
     5. Темнићки зборник ИИИ, Бгд. 1936 г. стр. 134.)
                                                                        преписао од речи до речи
                                                                 (Драган Б. Милић - Пајко из Војске)


ОБЛАК РАДОСАВ  

Поранио Облак Радосаве
низ широко поље Годоминско.
Кад је био насред Годомина,
сретоше га дв'је госпође младе:
једно љуба Бијелић-војводе,
а друго је Златокосић-Павла;
носе младе двоје ђеце лудо.
Кад сретоше Ђурђеву војводу,
о скуту му обискоше младе,
љубе Рада у скут и у руку,
па одоше смјерно говорити:
"Богом куме, Облак-Радосаве,
богом куме и светим Јованом!
Крсти нама двоје ђеце лудо,
па ти иди Смедереву граду,
тамо су ни наши господари:
Бијелићу и Златокосићу,
у тавници госпође Јерине,
па их хоће младе да погуби;
но се моли госпођи Јерини
нек их пусти из тавнице клете".
Ал' говори Облак Радосаве:
"Чујете л' ме, двије моје куме!
Ви узмите двоје ђеце лудо,
па идите двору бијеломе,
а ја одох Смедереву граду
молити се Ђурђу и Јерини
нека пусте ваше господаре
из тавнице, да је бог убије!"
То изрече, оде Смедереву;
а кад дође ка Ђурђевој кули,
али сједи Смедеревац Ђурђе,
ево сједи пред бијелом кулом,
и са њиме Тодор од Сталаћа
и Појезда од Голупца града;
они пију црвенику вино.
Но кад дође Облак Радосаве,
а он њима божју помоћ даде,
па срдито оде говорити:
"Господару, Смедеревац-Ђурђе,
јазук тебе и господству твоме
што с' Јерини, Ђурђе, допустио
те погуби толике војводе
и поломи крила од крајине!
Но ти с' молим, драги господару,
поклони ми двије војеводе:
Бијелића и Златокосића,
те их пусти са дна из тавнице".
Ал' му вели Смедеревац Ђурђе:
"Слуго моја, Облачићу Раде,
иди, слуго, на горња вјешала,
отишло је тридесет катана,
одвели су двије војеводе,
хоће ти их данас објесити;
но се моли госпођи Јерини-
неће л' ти их она поклонити".
Кад то зачу Облачићу Раде,
он окрену дебела ђогина,
оде брзо на горња вјешала,
те привикну на катане младе:
"Не вјешајте двије војеводе,
мене их је Ђурђе поклонио!"
То катане једва дочекаше,
пустише му двије војеводе.
Ал' ето ти Јерине проклете,
с њоме иде дванаест дворкиња,
те јој носе скуте и рукаве.
Како клета на вјешала дође,
та срдито на катане викну:
"Шта стојите, те их не вјешате?"
А припаде Облак Радосаве
молити се госпођи Јерини:
"О госпођо, Ђурђева Јерино,
поклони ми двије војеводе,
та немој их младе погубити!"
Ал' говори госпођа Јерина:
"Нос' те ђаво, Облачићу Раде!
И тебе ћу сјутра објесити
са унуком Змај-деспотом Вуком".
Кад то чуо Облачићу Раде,
он потрже троструку камџију,
те удари Ђурђеву Јерину:
колико је лако ударио,
са црном је земљом саставио;                   
па он узе двије војеводе,
одведе их двору бијеломе,
угости их у бијелу двору,
па их здраво дома отпустио,
и бијаше их Раде научио
да не држе вјере у Јерини.

Војвода Радосав-Радош Михаљевић, у народу познат као "Облачић Раде", +04.јануара 1436. л.Г,
је историјска личност за чије се име везује ктиторство манастира Успења Пресвете Богородице у
атару села Радошин које, такође, носи име по војводи Радошу који је био служби Деспота Стефана Лазаревића а по смрти Стефана је био у служби деспота Ђурђа Бранковића.






Игуманија манастира Митродора Миљковић са сестром Нимфодором.
Рођена 15.10.1944. л.Г. у Дубници, општина Свилајнац, у побожној породици. Отац Миланко и
мајка Јаворка имају три кћери од којих су две монахиње, Митродора и Нимфодора, и три сина
који су свештеници. Након основне школе 1956. год., са 12 годинаје отишла у манастир.
Замонашена је 1962. године у манастиру Благовештење у Страгарима у коме је остала до
1984. год. када је заједно са својом сестром Нимфодором, прешла у Јошаницу где су се
задржале до 2000. године. Те године су прешле у браничевску епархију у манастирима
Нимник и Тумане, а потом 2001. год. су дошле у новоосновани манастир Успења Пресвете
Богородице у Радошину где се и данас налазе.
Сестра Нимфодора је рођена на дан Св. Алимпија 1946. л.Г. у Дубници. И она је након
основне школе 1958. л.Г., са 12 година, отишла у манастир. Замонашена је 1964. л.Г. и
од тада је сапутник својој сестри у служби Богу.



                                             Манастир Радошин "Зидине"

Смештен је јужно од истоименог села, на травнатој заравни којом протиче поток и која је са три
стране заштићена брдима обраслим шумом док је на четвртој блага падина са које се пружа видик
на једва 500 метара удаљену Мораву. У том прелепом амбијенту уживају ретки али увек добродошли
путници намерници.
Припада млађем раздобљу "Моравске школе" а црква у порти манастира је једна је две (Манасија) за
које се може поуздано рећи да су засноване као триконхоси развијене варијанте плана уписаног крста
саграђене у време Деспота Стефана Лазаревића.
Манастир је био ограђен, читав метар,  дебелим зидом, а црква је била саграђена по шеми која се у
стручној литератури наводи као триконхос развијеног типа, дакле, црква са тролисном основом и куплом
коју носе слободни носачи а не пиластри. Црква је имала, истовремено, подигнуту припрату
која је, такође, могла имати спратно постројење - куполу, слепу калоту, звоник или спратни параклис.
Реч је о монументалној грађевини импресивних димензија - око 20 метара дужине и десетак метара ширине - изнад које се издизала, за оно време, велика купола ослоњена на четири слободна ступца.
Забележивши ове димензије са рушевина старе цркве, Валтровић је поменуо и остатке живописа.



Обнову цркве је започео четнички повереник у селу Драгослав Јовановић - "Казаница" и то 1941. г.,
уз одобрење немачке Kreis команде у Јагодини. Главни градитељ је био мајстор Калча из Багрдана,
а радове је надгледао Драгутин Аировић, инжењер из Јагодине.
Камен за обнову је вађен са три парцеле локалних мештана а делом је коришћен и материјал
са старе порушене цркве. Током радова је ископана већа количина костију а у близини локалитета
су откривене градске зидине као и два стара гробља, што указује на, највероватниј, постојање
утврђеног насеља у непосредној близини старе цркве.
Црква је довршена 1943. године када је и освећена, да би већ 1944. године добила иконостас.
Уз цркву је 1960. године саграђен звоник чији је ктитор био мештанин Сава "Китин", а поновно
освећење цркве 1966. године је извршио епископ господин Хризостом.
За овај девастирани споменик није постојало занимање стручњака тако да, осим штурих описа
остатака старе цркве, у документацији крагујевачког Завода за заштиту споменика културе и
повременог помињања у књизи "Моравска архитектура" (В. Ристић) ни до данас није било чак ни
покушаја снимања остатака нити системског рекогносцирања терена.

Манастир Сопоћани

Манастир Сопоћани налази се близу старог града и престонице великог жупана Стефана Немање, Раса, на брегу изнад изворишта реке Рашке. Манастир је задужбина краља Стефана Уроша II. По својој архитектури Сопоћани припадају рашкој школи. Основну вредност Сопоћана представљају фреске које су првобитно захватале 760 квадратних метара зидне површине, од којих се очувало више од половине.

Према општем мишљењу фреске у Сопоћанима су врхунац не само српског, већ и византијског сликарства уопште. Ове фреске су логичан наставак сјајног сликарства из Студенице и Милешеве, али их по уметничкој вредности надмашују. Најпознатија сопоћанска фреска је свакако Смрт Богородице, која захвата 40 квадратних метара. Сопоћани представљају велику галерију најпознатијих фресака читавог средњег века код нас.

Манастир Сопоћани посвећен је Светој Тројици. Основао га је краљ Урош. Црква је изграђена 1260. године. Купола са звоником је дограђена средином 14. века. Неки чланови краљевске фамилије су сахрањени у манастиру. Фреско сликарство цркве је комплетирано 1270. године. Кратко после косовске битке манастир је претрпео разна разарања и обновљен је за време деспота Стефана.

Црква је јединствена грађевина са полукружном апсидом. Спољни изглед цркве је романског стила. Портал и прозори су направљени од камења. Градитељи су вероватно долазили из Јадранске регије. Најраније фреске настале су 1273. године. Једна од фресака приказује Уроша првог док чека краљицу коју води Стефан Немања. Такође су приказани и Стефан Првовенчани и Урош први са моделима својих цркава.

Фреске око олтара су насликане касније. На једној је приказан Урош први са синовима Драгутином и Милутином као и осталим члановима краљевске фамилије. Фреске у капелама су осликане касније. У јужној капели се налази фреска која приказује смрт Стефана Немање и пренос његових моштију у Студеницу. Такође постоје фреске које приказују цара Душана и његову жену Јелену. Оно што су фреско-сликари у Сопоћанима успели у линеарности и колориту осликати среће се још само у италијанској ренесанси.

Манастир Дивљана

                                     






Манастир Св. великомученика Димитрија мироточца налази се у подножју југоисточног дела Суве планине, подно Дивне Горице чије се шумовите падине спуштају до манастирских ливада, на 450 метара надморске висине, одакле се пружа јединствен поглед на Сврљишке планине и Шљивовички врх, шест километара југозападно од Беле Паланке, недалеко од античког пута за Скопље и Солун, између древних села Дивљане и Мокре, по предању задужбина Мрњавчевића, чија традиција сеже у ранохришћански IV век. 

                      







 
      «Каква промена! И како срећна!
      Дотад непроходне и крваве планине
      Сада штите разбојнике,
      Који посташе монаси
      Питомци мира.
      Где је био обичај зверова
      Данас је тамо дух анђела;
      Заклања се праведник у пећини
      Где је био разбојник».
     
      CARMEN XXVII
     
      Ови стихови, из поема написаних 398. г. Св. Павлина Нолског посвећени су његовом пријатељу и узору Св. Никити Ремезијанском који је, по свему судећи, први устројитељ монашких обитељи на овом простору којег су у то доба називали и «CATENA MUNDI», тј. Вериге света и који се у прво време односи на област Старе планине и Суве планине, да би се касније проширио на цео Балкан.

                       






                     






                     






Св. Никита (Нићета) рођен је у Ремесиани 338. у којој је око 370. рукоположен за епископа и борећи се против аријанства и паганских култова излаже најправославније учење о икономији спасења, Св. Тројици и тајни оваплоћења божанске личности и девствености, пропутовавши скоро цело Средоземље делајући попут апостола у име Господа, живом речју и кроз своја дела којима је печат божанствена химна Тебе Бога Хвалим (Te Deum laudeamus) и преносећи православље на Запад свезује га са Истоком, чврсто се држећи Св. Писма, никејског учења и одлука саборских. 


                       

Манастир - Рукумија

 Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.


                                        














Опис из 1733. године који је оставио Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, каже да је црква посвећена Вазнесењу Господњем "мала, каменем создана на ћемер, покровеној турецкоју циглоју по шиндри старој". Припрата је била од дасака, па је и свод од дасака био урађен, а на левој страни је од камена гроб преподобног Мартирија Синајита. Унутрашњост цркве била је окречена а намештај примитиван. Царске двери на иконостасу биле су неисправне. Међу богослужбеним књигама било је неколико рукописних: еванђеље, триод посни, триод цветни, саборник, псалтир и минеј са службама Господњих празника. Конак и економске зграде: трпезарија, кухиња, ракичиница и штала, били су од чатме олепљене блатом. Манастирска порта била је ограђена плотом, са великом капијом од дасака и једном малом. Бунар је био неупотребљив. Од имовине је поседовао воћњак са 40 стабала, две баште, два винограда и 4 ливаде. Братство су чинили: игуман јеромонах Димитрије родом из Баната, који се иако седамдесетогодишњак, бавио пчеларством и имао је своје 73 кошнице; монах Гаврило, десет година млађи и такође из Баната, који је био неписмен и имао само 8 кошница; и јеромонах Висарион, бивши парох смедеревски, који се замонашио после смрти попадије.


За Рукумију су, као посетиоци и стараоци, везани браћа Шљивић - Живко и Јован, родом из Брежана а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у борбама Првог српског устанка као изузетно храбри па су и у песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а млађи Јован је бранио Пореч (Д. Милановац) после погибије Хајдук Вељка и пада Неготина, и у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко сахранио је брата у манастирској цркви "код средњег стуба с десне стране". После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију.

Блажено почивши отац Сава, духовни отац, оца Симеона. О њему се може прочитати у књизи највећи духовници 20. века, која се зове; ''Без Бога ни преко прага'', коју најтоплије препоручујем на читање.

Данашњу цркву, на истом месту али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Зато Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише "Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати". Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су докумета о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: "Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца ... За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије" и сл. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитију - Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен нов богато изрезбарен иконостас. Посебно су двери китњасто урађене.




                                












У последња два века Рукумија је парохијска црква, јер је била сиромашна да издржава монашко братство. Извештај из 1885. године каже да манастир има само 18 хектара горе које доносе мали приход. Тек 1953. основан је при њој женски манастир.


Архитектура - Манастирска црква је сасвим једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтарским простором на источној страни, без певачких апсида и куполе. Зидана је од обрађеног и ломљеног камена и покривена црепом. Нема звоника. У укусно урађеној публикацији поводом стоседамдесетпетогодишњице обнове садашње цркве (1825-1995), констатује се да је црква "сасвим обична грађевина. Сва лепота њена, физичка и духовна, иза зидова је њених".


Живопис у манастирској цркви урадио је 1971. године монах Наум Андрић, као свој прилог манастиру. Рађен је у техници al secco, тј. на сувом малтеру и подражава српски средњевековни живопис. Сликар је насликао много ликова светих Срба, па и сцену Смрти сестре Јелице, овде означене као свете.


КОНАК са 25 одељења и трпезаријом, подигнут 1962. као и звонара. У оквиру припрема за прославу јубилеја, последњих је година извршена обнова конака, звонаре, конзервација живописа у цркви и рестаурација икона и иконостаса.


Манастир има две чесме са лековитом водом по имену Редуша и Јеринац. Обе су у прошлом веку биле веома цењене и посећиване а налазе се на местима где су по предању пале Јеличине очи.




                                 








                                            Старешина манастира Отац Симеон