Подизање владарске задужбине у средњем веку био је државни подухват. Зато је одлуку о подизању главне Лазареве задужбине, у којој ће бити и његова гробница, по једном родослову, донео српски Државни сабор 1375. године, када је Јефрем изабран за патријарха српског. Код избора локације за нов манастир, увек се водило рачуна да место има здрав ваздух, добру воду и лепу природу која сама побуђује човека на дивљење Творцу. Погодно место нађено је испод Кучајнских планина, између брда Врсоља и Главнице, у долини реке Раванице, по којој је и назван. Одмах је започето зидање главне манастирске цркве, конака, трпезарије и осталих објеката, а читав комплекс је опасан јаким бедемима са седам кула. Радовима руководи у народним песмама опевани Раде Неимар. Куле су, можда касније, добиле имена: Милошева, Југ-Богданова, Браће Југовић и сл. На главној, тзв. Лазаревој кули, уграђен је натпис од цигала: "Лазар, ктитор овог светог места", а један други натпис "Господе, заволех лепоту Твога дома" указује да је у њој, можда, била дворска капела у којој се служило за кнежеву породицу. Још увек је у апсиди сачуван живопис. Неку годину касније, манастирској цркви је са западне стране дозидана припрата. Кнез Лазар издаје повељу својој задужбини сачувану само у два преписа из каснијег времена са различитим датовањем - 1375/6 и 1380/1. у којој објашњава мотиве изградње - подражавање ранијих побожних царева на чији је престо Божјом вољом постављен и у знак захвалности Богу за многе дарове које је од Њега примио. По основу ктиторских права прописао је типик по "правилу светих отаца" за општежитељни манастир, поставивши за игумана Арсенија "човека добродетељна и разумна".
Издржавање српских манастира и монаха обезбеђивано је од земљишног фонда, при чему није било важно да се имања налазе у непосредној близини. За издржавање своје задужбине Лазар дарова "обилне приходе и села, винограде и воћњаке насади и друге купи". Био је изузетно дарежљив дарујући 146 села, 2 засеока и 3 цркве-метоха, затим приход од новобрдске царине, неколико панађура, скеларине и бира. Највећи комплекс, од 62 села, налази се у околини Раванице, и захвата простор око Црнице и Мораве све до Багрдана. Остали поседи су се налазили широм српске државе: у Браничеву, Пеку, Звижду, Стигу, у сливу Велике и Јужне Мораве, Мачви, Битви итд. Да би имања била груписана, Лазар је откупљивао или власницима давао у замену друга имања: "И све што приложих, не узех ничију баштину нити силом отех, него откупих или замених, како је ко желео", наглашава Лазар у поменутој повељи.
ИСТОРИЈА - У бурним временима XIV-XV века Раваница је тешко страдала, паљена и рушена. Једва осам година после изградње, честити кнез гине на Косову, а Србија постаје мета сталних турских упада. Пустошена је и паљена већ 1398. о затим и 1427. и 1436. године итд. Но сама црква није скрнављена. Летописац архимандрит Георгије пише да су Турци после пропасти Србије, разорили Раваницу и однели сво злато и сребро које су у њој нашли. У турском попису из 1467. године, манастир се помиње као жив, има братство и поседује имања и служи као тимар тј. имање са војничким обавезама и приходом од 4.000 акчи. Једну деценију касније, турски катастарски пописи повећали су приходе на 6.000 акчи. Почетком XVI века (1516) тимар манастира Раванице чини само једно ненасељено обрадиво поље без радне снаге, са приходом од свега 1.716 акчи. Остало манастирско имање претворено је у посебан вакуф који је доносио приход од 11.000 акчи. Манастирско братство чинили су игуман, 7 јеромонаха, 5 јерођакона и 13 монаха. Манастир се и даље добро држао, јер половином XVI века смедеревски дефтер наводи да у манастиру живи 32 монаха, иако приход износи свега 1.095 акчи. Попис из времена султана Мурата III (1574-1595) даје детаљан опис покретног и непокретног имања. Манастир је тада изгубио своје војничке обавезе и прикључен је тимару неког спахије са приходом од 3.000 акчи. У другој половини XVI века манастир су посетили путници Пигафета и Унгнад, оставивши податак о томе. У XVII веку манастир се издржавао захваљујући помоћи коју је редовно добијао од влашких војвода и руских царева. Године 1672. поправљене су келије под кулом кнеза Лазара.
Тешко време за Раваницу, наилази током Бечког рата, од 1687. до Сеобе Срба 1690. године. Манастир је тада паљен и рушен, неки монаси "томљеније мача пријеше" а остали се придружују патријарху Арсенију III Чарнојевићу, носећи кнежеве мошти и најнужнији инвентар. За 40 дана тегобног пешачења стигоше у "српско село" Сент-Андреју, где близу обале Дунава, подигоше малу цркву од дрвета и у њу положише мошти Светог кнеза. Јеромонах Михаило пише 1695. године да су у "великој тескоби и изгнанству од безбожних и богомрских Агарена. Својих домова, и манастира и сваког добра лишени, а овде никакво добро не нађосмо. И боравимо овде 4 године, по злу добра чекајући, и не дочекасмо, а од сада - једином је Богу знано. Јао, роду хришћанском!"
Године 1697. раванички монаси нађоше у Фрушкој Гори запустели манастир Врдник, "који обновисмо и покрисмо и келије подигосмо ... како могосмо, све од дрвета, мало шта од зида и земље, а остало плетером и блатом". Манастирску цркву посветише Вазнесењу Христовом (пре тога светом Јовану Крститељу), у спомен на стару Раваницу, и у њу сместише кнежеве мошти. Од тада се и манастир Врдник назива Раваница. Да би се разликовале две Раванице, добише епитете - једна Моравска, друга Сремска. Мошти су у овом манастиру почивале све до 1941. године када су пренете у београдску Саборну цркву.
Склапањем Пожаревачког мира (1718) северна Србија је припала Аустрији, па и Раваница. Од избеглих монаха остао је у животу само јеромонах Стефан, даскал (учитељ) који се враћа и бележи: "Нађох манастир Раваницу пусту и сасвим порушену, припрата црквена до темеља разрушена, у шуму обрасла, да се ни врата не познаваху", а по самој цркви "порастила велика древеса". У таквим је условима провео зиму, а од пролећи "дозва мајсторе и поче цркву обнављати преко лета, а у јесен је покри". Треће и четврте године "подигосмо припрату, и келије колико шта могосмо обновисмо, помоћу Божјом и милостивих хришћана". Због несебичаног рад на обнови манастира, урађен је портрет даскала Стефана у припрати, северно од улаза.
Раванички калуђери одржавају везу са сремском Раваницом и њеним братством, па када је дошло до друге сеобе Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем, монаси купе вредности из свог манастира и одлазе својој браћи у Срем. Приликом визитације манастира 1753. године, посебно су пописане ствари из старе Раванице.
У ратовима крајем XVIII века, Раваница игра видну улогу, највише захваљујући игуману Викентију, чији синовац Стојко води сопствену хајдучку дружину. У рату званом "Кочина Крајина", Раваница је седиште Кочиног брата, који одакле господари Ресавом, руководи борбом, прикупља добровољце, храну и муницију. За освету, Турци 9. априла 1788. године, јаким снагама освајају и пљачкају Раваницу а келије пале. Те су године чести бојеви око Раванице. Тако је 26. јуна погинуо Стојко, што је игумана бацило у велику жалост. Овде је Марјан Јовановић са одредом фрајкора разбио Турке. Из боја у бој, а манастир је страдао. Тек 1794. године београдски везир Мустафа-паша издаје бурунтију да се црква поправи и ћелије озидају. Оправка је свакако била мала, јер подаци сведоче да је манастир обнављан и у време Карађорђево, за време Првог српског устанка, и касније у време кнеза Милоша. Кнез Александар Карађорђевић обнавља га 1844. г. о државном трошку и покрива лимом. Страдао је у оба светска рата, а 1943. године, Немци стрељају игумана Макарија и уништавају сву покретну имовину. Саме зграде нису претрпеле неку већу штету, па се манастир брзо обнављао. Најозбиљнији и најобимнији конзерваторско-рестаураторски радови започети су 1956. године, када је скинут плех и поново стављено олово. Такође је скинут малтер са спољних фасада, из прошлог века, тако да је декорација фасаде дошла до изражаја.
ЦРКВА - Манастирска црква посвећена Вазнесењу Христовом (Спасовдан) зидана је у тзв. Моравском стилу српске средњовековне архитекстуре са 5 купола. Раваница није добила бљештаву фасаду од мермера, попут Студенице, Бањске или Дечана. Њени неимари зидају од камена и цигле. Народни песник примећује да Лазар зида:
"Од студеног креча и камена,
А покрива плочом и каменом,
Од камена ником и камена".
Иако димензијама мала, захваљујући складним пропорцијама и зидовима изведеним од наизменичних редова тесаног камена и цигле, са складним испустима и удубљењима на фасади, црква је најбољи репрезент тзв. Моравске стилске групе. Сви прозори су дводелни и имају облик бифоре. Украшени су богатом пластичном декорацијом са орнаментикима у форми цветова, испреплетених стабала, грифона и слично. Једина трифора налази се на западном зиду цркве, а изнад ње је једина розета. Визуелни ефекат појачава низ малих декоративних шупљих крстова од печене глине, поређаних око прозорских аркада и розете. Поља између лукова покривена су декорацијом у облику шаховских поља начињеном од црвене цигле и сивог камена. Под је од белог мермера. Садашњи иконостас потиче из 1833. године. Кнез Лазар је после погибије сахрањен у цркви Светог Спаса у Приштини, а 1391. године пренет је у своју задужбину и положен у кивот постављен испод ктиторске композиције у цркви. Године 1989. године, у оквиру прославе 600-те годишњице Косовског боја, кивот са моштима светог кнеза Лазара постављен је испред иконостаса.
Издржавање српских манастира и монаха обезбеђивано је од земљишног фонда, при чему није било важно да се имања налазе у непосредној близини. За издржавање своје задужбине Лазар дарова "обилне приходе и села, винограде и воћњаке насади и друге купи". Био је изузетно дарежљив дарујући 146 села, 2 засеока и 3 цркве-метоха, затим приход од новобрдске царине, неколико панађура, скеларине и бира. Највећи комплекс, од 62 села, налази се у околини Раванице, и захвата простор око Црнице и Мораве све до Багрдана. Остали поседи су се налазили широм српске државе: у Браничеву, Пеку, Звижду, Стигу, у сливу Велике и Јужне Мораве, Мачви, Битви итд. Да би имања била груписана, Лазар је откупљивао или власницима давао у замену друга имања: "И све што приложих, не узех ничију баштину нити силом отех, него откупих или замених, како је ко желео", наглашава Лазар у поменутој повељи.
ИСТОРИЈА - У бурним временима XIV-XV века Раваница је тешко страдала, паљена и рушена. Једва осам година после изградње, честити кнез гине на Косову, а Србија постаје мета сталних турских упада. Пустошена је и паљена већ 1398. о затим и 1427. и 1436. године итд. Но сама црква није скрнављена. Летописац архимандрит Георгије пише да су Турци после пропасти Србије, разорили Раваницу и однели сво злато и сребро које су у њој нашли. У турском попису из 1467. године, манастир се помиње као жив, има братство и поседује имања и служи као тимар тј. имање са војничким обавезама и приходом од 4.000 акчи. Једну деценију касније, турски катастарски пописи повећали су приходе на 6.000 акчи. Почетком XVI века (1516) тимар манастира Раванице чини само једно ненасељено обрадиво поље без радне снаге, са приходом од свега 1.716 акчи. Остало манастирско имање претворено је у посебан вакуф који је доносио приход од 11.000 акчи. Манастирско братство чинили су игуман, 7 јеромонаха, 5 јерођакона и 13 монаха. Манастир се и даље добро држао, јер половином XVI века смедеревски дефтер наводи да у манастиру живи 32 монаха, иако приход износи свега 1.095 акчи. Попис из времена султана Мурата III (1574-1595) даје детаљан опис покретног и непокретног имања. Манастир је тада изгубио своје војничке обавезе и прикључен је тимару неког спахије са приходом од 3.000 акчи. У другој половини XVI века манастир су посетили путници Пигафета и Унгнад, оставивши податак о томе. У XVII веку манастир се издржавао захваљујући помоћи коју је редовно добијао од влашких војвода и руских царева. Године 1672. поправљене су келије под кулом кнеза Лазара.
Тешко време за Раваницу, наилази током Бечког рата, од 1687. до Сеобе Срба 1690. године. Манастир је тада паљен и рушен, неки монаси "томљеније мача пријеше" а остали се придружују патријарху Арсенију III Чарнојевићу, носећи кнежеве мошти и најнужнији инвентар. За 40 дана тегобног пешачења стигоше у "српско село" Сент-Андреју, где близу обале Дунава, подигоше малу цркву од дрвета и у њу положише мошти Светог кнеза. Јеромонах Михаило пише 1695. године да су у "великој тескоби и изгнанству од безбожних и богомрских Агарена. Својих домова, и манастира и сваког добра лишени, а овде никакво добро не нађосмо. И боравимо овде 4 године, по злу добра чекајући, и не дочекасмо, а од сада - једином је Богу знано. Јао, роду хришћанском!"
Године 1697. раванички монаси нађоше у Фрушкој Гори запустели манастир Врдник, "који обновисмо и покрисмо и келије подигосмо ... како могосмо, све од дрвета, мало шта од зида и земље, а остало плетером и блатом". Манастирску цркву посветише Вазнесењу Христовом (пре тога светом Јовану Крститељу), у спомен на стару Раваницу, и у њу сместише кнежеве мошти. Од тада се и манастир Врдник назива Раваница. Да би се разликовале две Раванице, добише епитете - једна Моравска, друга Сремска. Мошти су у овом манастиру почивале све до 1941. године када су пренете у београдску Саборну цркву.
Склапањем Пожаревачког мира (1718) северна Србија је припала Аустрији, па и Раваница. Од избеглих монаха остао је у животу само јеромонах Стефан, даскал (учитељ) који се враћа и бележи: "Нађох манастир Раваницу пусту и сасвим порушену, припрата црквена до темеља разрушена, у шуму обрасла, да се ни врата не познаваху", а по самој цркви "порастила велика древеса". У таквим је условима провео зиму, а од пролећи "дозва мајсторе и поче цркву обнављати преко лета, а у јесен је покри". Треће и четврте године "подигосмо припрату, и келије колико шта могосмо обновисмо, помоћу Божјом и милостивих хришћана". Због несебичаног рад на обнови манастира, урађен је портрет даскала Стефана у припрати, северно од улаза.
Раванички калуђери одржавају везу са сремском Раваницом и њеним братством, па када је дошло до друге сеобе Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем, монаси купе вредности из свог манастира и одлазе својој браћи у Срем. Приликом визитације манастира 1753. године, посебно су пописане ствари из старе Раванице.
У ратовима крајем XVIII века, Раваница игра видну улогу, највише захваљујући игуману Викентију, чији синовац Стојко води сопствену хајдучку дружину. У рату званом "Кочина Крајина", Раваница је седиште Кочиног брата, који одакле господари Ресавом, руководи борбом, прикупља добровољце, храну и муницију. За освету, Турци 9. априла 1788. године, јаким снагама освајају и пљачкају Раваницу а келије пале. Те су године чести бојеви око Раванице. Тако је 26. јуна погинуо Стојко, што је игумана бацило у велику жалост. Овде је Марјан Јовановић са одредом фрајкора разбио Турке. Из боја у бој, а манастир је страдао. Тек 1794. године београдски везир Мустафа-паша издаје бурунтију да се црква поправи и ћелије озидају. Оправка је свакако била мала, јер подаци сведоче да је манастир обнављан и у време Карађорђево, за време Првог српског устанка, и касније у време кнеза Милоша. Кнез Александар Карађорђевић обнавља га 1844. г. о државном трошку и покрива лимом. Страдао је у оба светска рата, а 1943. године, Немци стрељају игумана Макарија и уништавају сву покретну имовину. Саме зграде нису претрпеле неку већу штету, па се манастир брзо обнављао. Најозбиљнији и најобимнији конзерваторско-рестаураторски радови започети су 1956. године, када је скинут плех и поново стављено олово. Такође је скинут малтер са спољних фасада, из прошлог века, тако да је декорација фасаде дошла до изражаја.
ЦРКВА - Манастирска црква посвећена Вазнесењу Христовом (Спасовдан) зидана је у тзв. Моравском стилу српске средњовековне архитекстуре са 5 купола. Раваница није добила бљештаву фасаду од мермера, попут Студенице, Бањске или Дечана. Њени неимари зидају од камена и цигле. Народни песник примећује да Лазар зида:
"Од студеног креча и камена,
А покрива плочом и каменом,
Од камена ником и камена".
Иако димензијама мала, захваљујући складним пропорцијама и зидовима изведеним од наизменичних редова тесаног камена и цигле, са складним испустима и удубљењима на фасади, црква је најбољи репрезент тзв. Моравске стилске групе. Сви прозори су дводелни и имају облик бифоре. Украшени су богатом пластичном декорацијом са орнаментикима у форми цветова, испреплетених стабала, грифона и слично. Једина трифора налази се на западном зиду цркве, а изнад ње је једина розета. Визуелни ефекат појачава низ малих декоративних шупљих крстова од печене глине, поређаних око прозорских аркада и розете. Поља између лукова покривена су декорацијом у облику шаховских поља начињеном од црвене цигле и сивог камена. Под је од белог мермера. Садашњи иконостас потиче из 1833. године. Кнез Лазар је после погибије сахрањен у цркви Светог Спаса у Приштини, а 1391. године пренет је у своју задужбину и положен у кивот постављен испод ктиторске композиције у цркви. Године 1989. године, у оквиру прославе 600-те годишњице Косовског боја, кивот са моштима светог кнеза Лазара постављен је испред иконостаса.
Првобитни живопис, за разлику од оног у другим средњевековним манастирима, није сав урађен у фреско техници. Највећим је делом слабо очуван, што је разумљиво обзиром на бурну историју. Значајна је ктиторска композиција на којој су приказани кнез Лазар и кнегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком. У певничким апсидама представљени су свети ратници, а изнад њих сцене из Христовог живота, међу којима се посебно истиче Улазак у Јерусалим. У тамбуру централног кубета представљени су свих 16 старозаветних пророка. Стубови у цркви осликани су медаљонима са ликовима светитеља. Сликана орнаментика на колонетама стубова, у венцу тамбура куполе и другде, живописна је и богата, а чине је углавном геометријски и биљни преплети. Зограф Раванице ужива у живописности и контрастима боја (зелено и црвено, црно и жуто, жуто и плаво). ПРИПРАТА дозидана са запада потиче из XVIII века, из времена обнове даскала Стефана. У југоисточном углу је гроб преподобног Ромила Раваничког, подвижника из групе Синајита који су у Србију дошли у време Лазарево. Фреске у припрати рад су зографа из Македоније.  ОСТАЛИ ОБЈЕКТИ Од средњевекових објеката није ништа сачувано. Стари конак подигнут је 1849-1850, на темељима Лазареве трпезарије захваљујући руској помоћи. Нови конак са трпезаријом, подигнут је 1992-1993, захваљујући помоћи Ресавске банке, Скупштине Општине Ћуприја и других. Јужно од цркве је гроб Цинцар Јанка Поповића, родом из Охрида, који је у Србију дошао 1800. године, учествовао у Првом устанку и постао војвода. Путујући 1833. године из Шапца за Алексиначку бању, умро је у Ћуприји и овде сахрањен. СЕСТРИНСТВО - Раваница је постојала као мушки општежитељни манастир све до 1946. године. Тада је претворена у женски манастир, и у њега се уселила игуманија Ефимија са 25 сестара. Сестринство држи најстрожији манастирски типик. Међу српским средњевековним манастирима Раваница код Срба заузима посебно место. Она је обележила померање српске културе, заједно са народом, на север, не прекидајући везе са старим, матичним подручјем. За њу су везани славни ликови српске историје: честити кнез Лазар, кнегиња Милица, стари Југ Богдан и девет Југовића, Раде неимар и Милош Обилић. Мученичка смрт Лазарева за крст часни и слободу златну, начинила је Раваницу стожером српског окупљања и трајања у дугим вековима робовања. Лазарев завет земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века, вековима је пред српским очима. Смисао Раванице јесте - кнез Лазар. Сваког Видовдана, Срби треба да ходочасте два места: Гази Местан - да се поклоне див јунацима, и у Раваницу - да се поклоне честитоме кнезу. Адреса: 35233 Сење; тел: 035/434-596  |
