Налази се у атару села Радошин, општина Свилајнац на 27 километара удаљености од ауто-пута Е-75, искључење код Марковца на свега неколико стотина метара од Велике Мораве.
Првобитно се помиње као задужбина деспота Стефана Високог. Градио га је, око 1402. године, деспотов
војвода Радослав-Радош Михаљевић, у народним песмама познат као "Облачић Раде".
Храм је обновљен 1944. године на темељима средњевековног манастира а предање каже да је био један
од највећих и најбогатијих, да је имао златна звона и да је у њему живело неколико стотина монаха.
Сматра се да садашњи лежи на олтарном делу некада огромног храма. За војводу Радоша Михаљевића
се зна да се упокојио 04. јануара 1436. године а о даљој историји манастира се ништа незна јер се
помиње једино у "Тефтеру браничевског субашилука" из 1467. године и помиње се као "манастир Пречисте" у селу Радешино. Један запис казује да је чувени преписивач и илуминатор књига преписао за овај манастир следеће књиге: типик, пет минеја и два пангерика а у самом манастиру је исписао и илуминирао један саборник у коме је оставио запис са наведеним подацима. Тај саборник се данас налази у манастиру Светог Апостола Павла на Светој Гори.
Приликом изградње (ископавања за темеље) конака у порти манастира је пронађена огромна количина људских костију па и то може да посведочи да је некада манастир био значајан.
У манастиру тренутно живи сестринство (настојатељ је игуманија Митродора Миљковић) које се труди да овај манастир "Моравске свете горе" изгледа прелепо у дивном природном окружењу.
До скора је био непроучен.
Манастир УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
вишевековни сапутник питомог моравског села Радошин
На јужној страни села, на месту званом Коловоз, откопана је Стара црква, којој је темељ лепо очуван,
па се чак познаје и молерај о овој цркви биће посебно. По њој је село постало познато у нашој црквеној
историској прошлости. На темељу ове старе цркве изграђена је 1940 године Садашња црква у Радошину,
Храм успенија Пресвете Богородице. (15/28 августа).
До цркве је у близини и Зидина некакве тврђаве, а мало даље и два стара гробља.
преписао од речи до речи из Споменице парохије Војштанске
(Драган Б. Милић - Пајко из Војске)
Манастир УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
(Споменица парохије војштанске-уписао свештеник Стојан Миљковић 28.ИX 1971. год. у Војсци)
"Црква у Радошину, храм успенија Пресвете Богородице, подигнута је 1944. на откопаним темељима
старе цркве Свете Богородице. О постанку ктитора и прошлости цркве Свете Богородице у Радошину зна
се само фрагментарно. Наиме у селу Радошин бившем срезу ресавском, почетком овог века, откривени
су остаци неке цркве од камена, за коју се испрва није знало ни време њеног постанка, нити ко ју је
подигао. Доцније проучавање ове цркве, утврдило је њеном испитивачу у уверењу: да је војвода
Радослав саградио "за жива Деспота Стевана себи задужбину или тај манастир Пречисте у селу Радошину
Годишњица Николе Чупића књ. XX: Архим. Иларион Руварац
прилошци ИВ о Богородичном манастиру у Радошину у 15 веку Бгд. 1900 год. страна 251
Ова је пак чињеница посебно утврђена једним записом на једном рукописном октоиху у манастиру
Светога Павла у Светој Гори из кога записа произилази: "да је у дане Благовјернаго и Христољубиваго
Деспота Стевана (1402-1407) а повељенијем Господина војводе Радослава исписано осам књига у
Београду (типик, пет месечника и два панеђика) и поставих у Господство му манастир дома Пречистије
у Радешино".
Овај важан запис о манастиру Свете Богородице у Радошину објављује и Бугарин К. П. Димитријев у
обзиру - Атанских древности (Записки санкт Петроургскија академији наука том ВИ књ. ИИ - стр. 35 и
Архим. Леонид суд. књ. XXXXВИ стр. 290)
Остала су испитивања утврдила да је црква у Радошину "распоредом својим слична Манасији"...
Закључити се даје, да је црква из XВ века имала је кубе које су носила четири четвртаста стуба...
живопис који није великом вештином рађен сачувало се остатака у едном куту у југозападном делу
цркве и паперта је била живописана...
(Год. Н. Чупића цит. стр. 259)
Ктитор цркве Војвода Радослав, познат у народним песмама као Облачић Раде, савременик је
Деспота Стевана Лазаревића, и поменут у повељи Деспота Ђурђа Бранковића, од 13 децембра
1428 год. умро је 4 јануара 1436 год.
(Српски споменици. И Бгд. 1928 год. XXВИИ.)
И остали извори приписују манастир Свете Богородице у Радошину времену Деспота Стевана Лазаревића.
Тако Вл. Ћоровић, набрајући задужбине и цркве које су подигнуте у његово доба и то до 1402 године
сем цркве Павлице и Светога Стевана код Алексинца помиње и манастир Радешино.
(Вл. Ћоровић: историја Југославије Бгд. 1933 год. стр. 221)
Василије Марковић у своме познатом делу: Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији,
Ср. Карловци 1920 г стр. 141) пише о манастиру Св. Богородице... за време Деспота Стевана помиње
се као манастир неког војводе Радослава Радешино (Богородица) то једанашње село Радошин на
Великој Морави код Свилајнца, према Багрдану, ово је уједно и једини помен овога манастира "
(Сем поменуте и следећа литература говори о манастиру Свете Богородице у Радошину:
1. Чупићева Годишњица XX Бгд. 1900 г. стр. 251;
2. Љ. Стојановић Стари српски записи и натписи Бгд. стр. 244;
3. М. А. Пурковић Попис цркава у средњ. Срп. држави Скопље 1938 год. стр. 15.
4. Браничевски весник, Пожаревац, 1939 год. стр. 130;
5. Темнићки зборник ИИИ, Бгд. 1936 г. стр. 134.)
преписао од речи до речи
(Драган Б. Милић - Пајко из Војске)
ОБЛАК РАДОСАВ
Поранио Облак Радосаве
низ широко поље Годоминско.
Кад је био насред Годомина,
сретоше га дв'је госпође младе:
једно љуба Бијелић-војводе,
а друго је Златокосић-Павла;
носе младе двоје ђеце лудо.
Кад сретоше Ђурђеву војводу,
о скуту му обискоше младе,
љубе Рада у скут и у руку,
па одоше смјерно говорити:
"Богом куме, Облак-Радосаве,
богом куме и светим Јованом!
Крсти нама двоје ђеце лудо,
па ти иди Смедереву граду,
тамо су ни наши господари:
Бијелићу и Златокосићу,
у тавници госпође Јерине,
па их хоће младе да погуби;
но се моли госпођи Јерини
нек их пусти из тавнице клете".
Ал' говори Облак Радосаве:
"Чујете л' ме, двије моје куме!
Ви узмите двоје ђеце лудо,
па идите двору бијеломе,
а ја одох Смедереву граду
молити се Ђурђу и Јерини
нека пусте ваше господаре
из тавнице, да је бог убије!"
То изрече, оде Смедереву;
а кад дође ка Ђурђевој кули,
али сједи Смедеревац Ђурђе,
ево сједи пред бијелом кулом,
и са њиме Тодор од Сталаћа
и Појезда од Голупца града;
они пију црвенику вино.
Но кад дође Облак Радосаве,
а он њима божју помоћ даде,
па срдито оде говорити:
"Господару, Смедеревац-Ђурђе,
јазук тебе и господству твоме
што с' Јерини, Ђурђе, допустио
те погуби толике војводе
и поломи крила од крајине!
Но ти с' молим, драги господару,
поклони ми двије војеводе:
Бијелића и Златокосића,
те их пусти са дна из тавнице".
Ал' му вели Смедеревац Ђурђе:
"Слуго моја, Облачићу Раде,
иди, слуго, на горња вјешала,
отишло је тридесет катана,
одвели су двије војеводе,
хоће ти их данас објесити;
но се моли госпођи Јерини-
неће л' ти их она поклонити".
Кад то зачу Облачићу Раде,
он окрену дебела ђогина,
оде брзо на горња вјешала,
те привикну на катане младе:
"Не вјешајте двије војеводе,
мене их је Ђурђе поклонио!"
То катане једва дочекаше,
пустише му двије војеводе.
Ал' ето ти Јерине проклете,
с њоме иде дванаест дворкиња,
те јој носе скуте и рукаве.
Како клета на вјешала дође,
та срдито на катане викну:
"Шта стојите, те их не вјешате?"
А припаде Облак Радосаве
молити се госпођи Јерини:
"О госпођо, Ђурђева Јерино,
поклони ми двије војеводе,
та немој их младе погубити!"
Ал' говори госпођа Јерина:
"Нос' те ђаво, Облачићу Раде!
И тебе ћу сјутра објесити
са унуком Змај-деспотом Вуком".
Кад то чуо Облачићу Раде,
он потрже троструку камџију,
те удари Ђурђеву Јерину:
колико је лако ударио,
са црном је земљом саставио;
па он узе двије војеводе,
одведе их двору бијеломе,
угости их у бијелу двору,
па их здраво дома отпустио,
и бијаше их Раде научио
да не држе вјере у Јерини.
Војвода Радосав-Радош Михаљевић, у народу познат као "Облачић Раде", +04.јануара 1436. л.Г,
је историјска личност за чије се име везује ктиторство манастира Успења Пресвете Богородице у
атару села Радошин које, такође, носи име по војводи Радошу који је био служби Деспота Стефана Лазаревића а по смрти Стефана је био у служби деспота Ђурђа Бранковића.
Игуманија манастира Митродора Миљковић са сестром Нимфодором.
Рођена 15.10.1944. л.Г. у Дубници, општина Свилајнац, у побожној породици. Отац Миланко и
мајка Јаворка имају три кћери од којих су две монахиње, Митродора и Нимфодора, и три сина
који су свештеници. Након основне школе 1956. год., са 12 годинаје отишла у манастир.
Замонашена је 1962. године у манастиру Благовештење у Страгарима у коме је остала до
1984. год. када је заједно са својом сестром Нимфодором, прешла у Јошаницу где су се
задржале до 2000. године. Те године су прешле у браничевску епархију у манастирима
Нимник и Тумане, а потом 2001. год. су дошле у новоосновани манастир Успења Пресвете
Богородице у Радошину где се и данас налазе.
Сестра Нимфодора је рођена на дан Св. Алимпија 1946. л.Г. у Дубници. И она је након
основне школе 1958. л.Г., са 12 година, отишла у манастир. Замонашена је 1964. л.Г. и
од тада је сапутник својој сестри у служби Богу.
Манастир Радошин "Зидине"
Смештен је јужно од истоименог села, на травнатој заравни којом протиче поток и која је са три
стране заштићена брдима обраслим шумом док је на четвртој блага падина са које се пружа видик
на једва 500 метара удаљену Мораву. У том прелепом амбијенту уживају ретки али увек добродошли
путници намерници.
Припада млађем раздобљу "Моравске школе" а црква у порти манастира је једна је две (Манасија) за
које се може поуздано рећи да су засноване као триконхоси развијене варијанте плана уписаног крста
саграђене у време Деспота Стефана Лазаревића.
Манастир је био ограђен, читав метар, дебелим зидом, а црква је била саграђена по шеми која се у
стручној литератури наводи као триконхос развијеног типа, дакле, црква са тролисном основом и куплом
коју носе слободни носачи а не пиластри. Црква је имала, истовремено, подигнуту припрату
која је, такође, могла имати спратно постројење - куполу, слепу калоту, звоник или спратни параклис.
Реч је о монументалној грађевини импресивних димензија - око 20 метара дужине и десетак метара ширине - изнад које се издизала, за оно време, велика купола ослоњена на четири слободна ступца.
Забележивши ове димензије са рушевина старе цркве, Валтровић је поменуо и остатке живописа.
Обнову цркве је започео четнички повереник у селу Драгослав Јовановић - "Казаница" и то 1941. г.,
уз одобрење немачке Kreis команде у Јагодини. Главни градитељ је био мајстор Калча из Багрдана,
а радове је надгледао Драгутин Аировић, инжењер из Јагодине.
Камен за обнову је вађен са три парцеле локалних мештана а делом је коришћен и материјал
са старе порушене цркве. Током радова је ископана већа количина костију а у близини локалитета
су откривене градске зидине као и два стара гробља, што указује на, највероватниј, постојање
утврђеног насеља у непосредној близини старе цркве.
Црква је довршена 1943. године када је и освећена, да би већ 1944. године добила иконостас.
Уз цркву је 1960. године саграђен звоник чији је ктитор био мештанин Сава "Китин", а поновно
освећење цркве 1966. године је извршио епископ господин Хризостом.
За овај девастирани споменик није постојало занимање стручњака тако да, осим штурих описа
остатака старе цркве, у документацији крагујевачког Завода за заштиту споменика културе и
повременог помињања у књизи "Моравска архитектура" (В. Ристић) ни до данас није било чак ни
покушаја снимања остатака нити системског рекогносцирања терена.
Првобитно се помиње као задужбина деспота Стефана Високог. Градио га је, око 1402. године, деспотов
војвода Радослав-Радош Михаљевић, у народним песмама познат као "Облачић Раде".
Храм је обновљен 1944. године на темељима средњевековног манастира а предање каже да је био један
од највећих и најбогатијих, да је имао златна звона и да је у њему живело неколико стотина монаха.
Сматра се да садашњи лежи на олтарном делу некада огромног храма. За војводу Радоша Михаљевића
се зна да се упокојио 04. јануара 1436. године а о даљој историји манастира се ништа незна јер се
помиње једино у "Тефтеру браничевског субашилука" из 1467. године и помиње се као "манастир Пречисте" у селу Радешино. Један запис казује да је чувени преписивач и илуминатор књига преписао за овај манастир следеће књиге: типик, пет минеја и два пангерика а у самом манастиру је исписао и илуминирао један саборник у коме је оставио запис са наведеним подацима. Тај саборник се данас налази у манастиру Светог Апостола Павла на Светој Гори.
Приликом изградње (ископавања за темеље) конака у порти манастира је пронађена огромна количина људских костију па и то може да посведочи да је некада манастир био значајан.
У манастиру тренутно живи сестринство (настојатељ је игуманија Митродора Миљковић) које се труди да овај манастир "Моравске свете горе" изгледа прелепо у дивном природном окружењу.
До скора је био непроучен.
Манастир УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
вишевековни сапутник питомог моравског села Радошин
На јужној страни села, на месту званом Коловоз, откопана је Стара црква, којој је темељ лепо очуван,
па се чак познаје и молерај о овој цркви биће посебно. По њој је село постало познато у нашој црквеној
историској прошлости. На темељу ове старе цркве изграђена је 1940 године Садашња црква у Радошину,
Храм успенија Пресвете Богородице. (15/28 августа).
До цркве је у близини и Зидина некакве тврђаве, а мало даље и два стара гробља.
преписао од речи до речи из Споменице парохије Војштанске
(Драган Б. Милић - Пајко из Војске)
Манастир УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
(Споменица парохије војштанске-уписао свештеник Стојан Миљковић 28.ИX 1971. год. у Војсци)
"Црква у Радошину, храм успенија Пресвете Богородице, подигнута је 1944. на откопаним темељима
старе цркве Свете Богородице. О постанку ктитора и прошлости цркве Свете Богородице у Радошину зна
се само фрагментарно. Наиме у селу Радошин бившем срезу ресавском, почетком овог века, откривени
су остаци неке цркве од камена, за коју се испрва није знало ни време њеног постанка, нити ко ју је
подигао. Доцније проучавање ове цркве, утврдило је њеном испитивачу у уверењу: да је војвода
Радослав саградио "за жива Деспота Стевана себи задужбину или тај манастир Пречисте у селу Радошину
Годишњица Николе Чупића књ. XX: Архим. Иларион Руварац
прилошци ИВ о Богородичном манастиру у Радошину у 15 веку Бгд. 1900 год. страна 251
Ова је пак чињеница посебно утврђена једним записом на једном рукописном октоиху у манастиру
Светога Павла у Светој Гори из кога записа произилази: "да је у дане Благовјернаго и Христољубиваго
Деспота Стевана (1402-1407) а повељенијем Господина војводе Радослава исписано осам књига у
Београду (типик, пет месечника и два панеђика) и поставих у Господство му манастир дома Пречистије
у Радешино".
Овај важан запис о манастиру Свете Богородице у Радошину објављује и Бугарин К. П. Димитријев у
обзиру - Атанских древности (Записки санкт Петроургскија академији наука том ВИ књ. ИИ - стр. 35 и
Архим. Леонид суд. књ. XXXXВИ стр. 290)
Остала су испитивања утврдила да је црква у Радошину "распоредом својим слична Манасији"...
Закључити се даје, да је црква из XВ века имала је кубе које су носила четири четвртаста стуба...
живопис који није великом вештином рађен сачувало се остатака у едном куту у југозападном делу
цркве и паперта је била живописана...
(Год. Н. Чупића цит. стр. 259)
Ктитор цркве Војвода Радослав, познат у народним песмама као Облачић Раде, савременик је
Деспота Стевана Лазаревића, и поменут у повељи Деспота Ђурђа Бранковића, од 13 децембра
1428 год. умро је 4 јануара 1436 год.
(Српски споменици. И Бгд. 1928 год. XXВИИ.)
И остали извори приписују манастир Свете Богородице у Радошину времену Деспота Стевана Лазаревића.
Тако Вл. Ћоровић, набрајући задужбине и цркве које су подигнуте у његово доба и то до 1402 године
сем цркве Павлице и Светога Стевана код Алексинца помиње и манастир Радешино.
(Вл. Ћоровић: историја Југославије Бгд. 1933 год. стр. 221)
Василије Марковић у своме познатом делу: Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији,
Ср. Карловци 1920 г стр. 141) пише о манастиру Св. Богородице... за време Деспота Стевана помиње
се као манастир неког војводе Радослава Радешино (Богородица) то једанашње село Радошин на
Великој Морави код Свилајнца, према Багрдану, ово је уједно и једини помен овога манастира "
(Сем поменуте и следећа литература говори о манастиру Свете Богородице у Радошину:
1. Чупићева Годишњица XX Бгд. 1900 г. стр. 251;
2. Љ. Стојановић Стари српски записи и натписи Бгд. стр. 244;
3. М. А. Пурковић Попис цркава у средњ. Срп. држави Скопље 1938 год. стр. 15.
4. Браничевски весник, Пожаревац, 1939 год. стр. 130;
5. Темнићки зборник ИИИ, Бгд. 1936 г. стр. 134.)
преписао од речи до речи
(Драган Б. Милић - Пајко из Војске)
ОБЛАК РАДОСАВ
Поранио Облак Радосаве
низ широко поље Годоминско.
Кад је био насред Годомина,
сретоше га дв'је госпође младе:
једно љуба Бијелић-војводе,
а друго је Златокосић-Павла;
носе младе двоје ђеце лудо.
Кад сретоше Ђурђеву војводу,
о скуту му обискоше младе,
љубе Рада у скут и у руку,
па одоше смјерно говорити:
"Богом куме, Облак-Радосаве,
богом куме и светим Јованом!
Крсти нама двоје ђеце лудо,
па ти иди Смедереву граду,
тамо су ни наши господари:
Бијелићу и Златокосићу,
у тавници госпође Јерине,
па их хоће младе да погуби;
но се моли госпођи Јерини
нек их пусти из тавнице клете".
Ал' говори Облак Радосаве:
"Чујете л' ме, двије моје куме!
Ви узмите двоје ђеце лудо,
па идите двору бијеломе,
а ја одох Смедереву граду
молити се Ђурђу и Јерини
нека пусте ваше господаре
из тавнице, да је бог убије!"
То изрече, оде Смедереву;
а кад дође ка Ђурђевој кули,
али сједи Смедеревац Ђурђе,
ево сједи пред бијелом кулом,
и са њиме Тодор од Сталаћа
и Појезда од Голупца града;
они пију црвенику вино.
Но кад дође Облак Радосаве,
а он њима божју помоћ даде,
па срдито оде говорити:
"Господару, Смедеревац-Ђурђе,
јазук тебе и господству твоме
што с' Јерини, Ђурђе, допустио
те погуби толике војводе
и поломи крила од крајине!
Но ти с' молим, драги господару,
поклони ми двије војеводе:
Бијелића и Златокосића,
те их пусти са дна из тавнице".
Ал' му вели Смедеревац Ђурђе:
"Слуго моја, Облачићу Раде,
иди, слуго, на горња вјешала,
отишло је тридесет катана,
одвели су двије војеводе,
хоће ти их данас објесити;
но се моли госпођи Јерини-
неће л' ти их она поклонити".
Кад то зачу Облачићу Раде,
он окрену дебела ђогина,
оде брзо на горња вјешала,
те привикну на катане младе:
"Не вјешајте двије војеводе,
мене их је Ђурђе поклонио!"
То катане једва дочекаше,
пустише му двије војеводе.
Ал' ето ти Јерине проклете,
с њоме иде дванаест дворкиња,
те јој носе скуте и рукаве.
Како клета на вјешала дође,
та срдито на катане викну:
"Шта стојите, те их не вјешате?"
А припаде Облак Радосаве
молити се госпођи Јерини:
"О госпођо, Ђурђева Јерино,
поклони ми двије војеводе,
та немој их младе погубити!"
Ал' говори госпођа Јерина:
"Нос' те ђаво, Облачићу Раде!
И тебе ћу сјутра објесити
са унуком Змај-деспотом Вуком".
Кад то чуо Облачићу Раде,
он потрже троструку камџију,
те удари Ђурђеву Јерину:
колико је лако ударио,
са црном је земљом саставио;
па он узе двије војеводе,
одведе их двору бијеломе,
угости их у бијелу двору,
па их здраво дома отпустио,
и бијаше их Раде научио
да не држе вјере у Јерини.
Војвода Радосав-Радош Михаљевић, у народу познат као "Облачић Раде", +04.јануара 1436. л.Г,
је историјска личност за чије се име везује ктиторство манастира Успења Пресвете Богородице у
атару села Радошин које, такође, носи име по војводи Радошу који је био служби Деспота Стефана Лазаревића а по смрти Стефана је био у служби деспота Ђурђа Бранковића.
Игуманија манастира Митродора Миљковић са сестром Нимфодором.
Рођена 15.10.1944. л.Г. у Дубници, општина Свилајнац, у побожној породици. Отац Миланко и
мајка Јаворка имају три кћери од којих су две монахиње, Митродора и Нимфодора, и три сина
који су свештеници. Након основне школе 1956. год., са 12 годинаје отишла у манастир.
Замонашена је 1962. године у манастиру Благовештење у Страгарима у коме је остала до
1984. год. када је заједно са својом сестром Нимфодором, прешла у Јошаницу где су се
задржале до 2000. године. Те године су прешле у браничевску епархију у манастирима
Нимник и Тумане, а потом 2001. год. су дошле у новоосновани манастир Успења Пресвете
Богородице у Радошину где се и данас налазе.
Сестра Нимфодора је рођена на дан Св. Алимпија 1946. л.Г. у Дубници. И она је након
основне школе 1958. л.Г., са 12 година, отишла у манастир. Замонашена је 1964. л.Г. и
од тада је сапутник својој сестри у служби Богу.
Манастир Радошин "Зидине"
Смештен је јужно од истоименог села, на травнатој заравни којом протиче поток и која је са три
стране заштићена брдима обраслим шумом док је на четвртој блага падина са које се пружа видик
на једва 500 метара удаљену Мораву. У том прелепом амбијенту уживају ретки али увек добродошли
путници намерници.
Припада млађем раздобљу "Моравске школе" а црква у порти манастира је једна је две (Манасија) за
које се може поуздано рећи да су засноване као триконхоси развијене варијанте плана уписаног крста
саграђене у време Деспота Стефана Лазаревића.
Манастир је био ограђен, читав метар, дебелим зидом, а црква је била саграђена по шеми која се у
стручној литератури наводи као триконхос развијеног типа, дакле, црква са тролисном основом и куплом
коју носе слободни носачи а не пиластри. Црква је имала, истовремено, подигнуту припрату
која је, такође, могла имати спратно постројење - куполу, слепу калоту, звоник или спратни параклис.
Реч је о монументалној грађевини импресивних димензија - око 20 метара дужине и десетак метара ширине - изнад које се издизала, за оно време, велика купола ослоњена на четири слободна ступца.
Забележивши ове димензије са рушевина старе цркве, Валтровић је поменуо и остатке живописа.
Обнову цркве је започео четнички повереник у селу Драгослав Јовановић - "Казаница" и то 1941. г.,
уз одобрење немачке Kreis команде у Јагодини. Главни градитељ је био мајстор Калча из Багрдана,
а радове је надгледао Драгутин Аировић, инжењер из Јагодине.
Камен за обнову је вађен са три парцеле локалних мештана а делом је коришћен и материјал
са старе порушене цркве. Током радова је ископана већа количина костију а у близини локалитета
су откривене градске зидине као и два стара гробља, што указује на, највероватниј, постојање
утврђеног насеља у непосредној близини старе цркве.
Црква је довршена 1943. године када је и освећена, да би већ 1944. године добила иконостас.
Уз цркву је 1960. године саграђен звоник чији је ктитор био мештанин Сава "Китин", а поновно
освећење цркве 1966. године је извршио епископ господин Хризостом.
За овај девастирани споменик није постојало занимање стручњака тако да, осим штурих описа
остатака старе цркве, у документацији крагујевачког Завода за заштиту споменика културе и
повременог помињања у књизи "Моравска архитектура" (В. Ристић) ни до данас није било чак ни
покушаја снимања остатака нити системског рекогносцирања терена.
