Пише: Мишо Вујовић
Зубато децембарско сунце умивало се у шампањском пенушању таласа које је иза себе остављао „Агиос Пантелејмон”, испловљавајући из Уранополиса ка Дафнама, главном пристаништу једине монашке државе на свету. За великом лађом летело је јато галебова, као снег белих, ишчекујући мрвице хране које су им са брода бацали монаси и ходочасници. Пре десетак година свет је обишла фотографија светогорског црнорисца коме са длана на бродској крми, у бришућем лету, бели галеб узима парчиће хлеба. И овог јутра бела ескадрила развејана у стрелце ловила је први јутарњи оброк.
Уранополис, или Небески град, вековима је представљао луку и капију монашке државе. Отиснут у оази перивоја Пресвете Богородице, одисао је несвакидашњим миром. И јутарња врева пред укрцавање на лађе које су пловиле ка Светој Гори имала је неку молитвену хармонију. Осамдесетих година XX века, ово рибарско месташце, због смарагдне бистрине мора, песковитих плажа и близине Свете Горе Атонске, постало је атрактивна туристичка дестинација. Градић којим доминира кула-осматрачница остаје иза нас. Пловимо дуж обале, обрасле ситним растињем и маслињацима. На само неколико километара од Уранополиса почиње територија монашке државе. На падинама полуострва остаци мањих монашких заједница скитова и испосница.
„Замислите данас племића који се одриче велике земаљске моћи, скида са себе свилу и кадифу и огрће се сиромаштвом монашког пострига, из кога ће се усправити и духовно прогледати српски народ”, као за себе говори Драган Томић, један од већих приложника светог Хиландара.
ДА ЗАБОЛИ ДО КОСТИ
Леп децембарски дан разбацао је неколико рибарских бродића, по плавој пучини.
„Јера мони Хиландари”, бродски разглас најављује путницима да се припреме за искрцавање. На хиландарском метоху Јованица пристаје брод. То је прва станица од Уранополиса до Дафни. На запустелом манастирском имању отац Пантелејмон, рођени Немац, који је пре двадесетак година примио православље, за само неколико година успео је да обнови запустелу манастирску арсану (пристаниште), конак, виноград, маслињаке. Швапска марљивост, како је говорио покојни старац Митрофан Хиландарац, за кратко време је од запуштеног пристаништа на светогорској обали начинила мали рај.
Неколико стотина метара изнад Јованице, дочекује нас бели покривач, не тако чест у ово доба године. Има га на неким местима и пола метра. Стари војни „пинцгауер”, у коме се већина нас последњи пут возила у војсци, успешно савладава и снежне наносе. За двадесетак минута прелазимо на другу страну прста. У живописним, шумовитим Милејама, смештен је Хиландар.
„Да Србима буде на вечни поклон”, записао је 1198. византијски цар Алексеј III Анђел у хрисовуљи којом Хиландар и Милеје дарује великом жупану Стефану Немањи и његовом сину, младом монаху Сави.
Застајемо на узвишењу изнад Хиландара.
Дванаестог марта 2004. са тог истог места фотографисао сам остатке манастирског здања из којих је још куљао дим. Данас, небо над светим манастиром парају огромни грађевински кранови. Иако окован скелама и металним конструкцијама, свети манастир својом монументалношћу подсећа на некадашњу моћ једног народа и његове државе. У марту 2004. године десила су се два трагична догађаја. Пожар у Хиландару и погром на Космету. У једном тренутку смо веровали да ће нас хиландарски и косметски огањ пренути, да ће нас освестити гареж тапија које догоревају. И овог пута, док смо пролазили кроз нетакнути камени улаз у манастир, навирала су иста питања.
Да ли је векове могла да прогута једна пукотина на димњаку или су кроз ту пукотину сукнула нека друга, наша, ендемска напрснућа?
Није ли мало чудно да тако лако гори Хиландар? Да блокирају пумпе, нестане струја, да не узлете канадери, да придремају ватрогасци? Нису ли ангели, као и у отаџбини, отишли на годишњи одмор или су се уморили од српског војевања, од битака у којима сами себе побеђујемо, да би се потом кајали за непочинства која јесмо и која нисмо починили?
Монаси су сведочили да се код параклиса Светог Саве нека сила са огњем борила. Можда је Светац хтео да га угаси, али се предомислио, пустио је да заболи до кости. Да остане ожиљак за опомену. Ни игуманија хиландарска, Богомајка са три руке, није подигла своју трећу свемоћницу. Али ни Свети ни Заштитница нису допустили да пламен допре до Милутинове задужбине, с Лазаревом припратом у којој с ореолом светли Обилићева бесмртна жертва.
ИЗВОР, РАСАДНИК, ВРХ
Манастир Хиландар кроз векове је делио судбину српског народа. У време моћи српске средњовековне државе, Хиландар је зрачио свом својом снагом, као духовни светионик, први универзитет, највећа уметничка радионица, расадник духовника и мисионара…
Своме отачеству у наслеђе је оставио непроценљиву ризницу, какву имају само велики народи. А Срби су захваљујући Хиландару, али и осталим задужбинама, пре свега средњовековним, целокупној светској културној ризници подарили немерљиву баштину, која је данас, на Космету, на удару неких нових заштићених вандала.
Кроз историју, као и већина наших средњовековних светиња, често је бивао пустошен, разаран, паљен… Од похара и огњева једино је остала нетакнута Милутинова црква, саграђена на рушевинама старе Немањине, која је опет зидана на остацима опустошеног Хиландаријевог храма. Хиландар је разаран у гусарским пљачкашким походима, страдао је у земљотресима, најјачи се десио 1585. године, када је срушена већина хиландарских пиргова (кула). У неколико катастрофалних пожара нестало је огромно наслеђе. Највише блага су прогутали пожари из 1722. и 1776. године. Било је рушења да би постао већи, пространији, моћнији.
Хиландар је неколико векова био огледало моћи српских владара. На њему се одсликавала снага Србије.
Краљ Милутин је срушио малу цркву коју су саградили Свети Симеон и Сава. Средњовековна српска властела градила је овде црквице-параклисе, узиђујући себе и своје потомство у непролазност Хиландара.
Он има посебно место у души сваког православног Србина. Многима је заувек остао неостварен сан да походе „Бијели Вилендар у Гори Светој”.
Данас у Хиландару, осим грађевинских радова који су у пуном јеку и претпоставља се да ће бити завршени до 2013. године, траје и обнова манастирског братства. Хиландарски монаси су катастрофални пожар примили мирно, појачавајући ревност и молитву. Први епитроп отац Методије наглашава да је духовна обнова манастира у пуном јеку и да ће она ударити јаче темеље и удахнути нову снагу овој светињи.
„Од Другог светског рата у манастирско братство је најбројније. У Хиландару данас живи и Богу се моли 40 монаха и искушеника. Братство је подмлађено, што даје нову снагу и најављује нека боља времена и за Хиландар и отаџбину”, каже отац Методије, на чијим младим плећима почива велика обнова древне светиње.
Последњих година тик уз манастир никло је прелепо здање конака и гостопримнице, сазидана је нова пекара у којој монах Милутин пече најбољу монашку погачу.
„Свети Симеон је створио моћно царство, али је тек прогледалим духовним очима спознао сву бесмисленост и трулежност овоземних моћи, и запутио се за најмлађим сином, монахом Савом”, каже монах Милутин, показујући на чокот винове лозе изникле из мироточивог гроба, након што је Свети Сава однео очеве мошти да над њима мири завађену браћу.
Отац и Син, Свети Сава и Свети Симеон нису случајно одабрали Свету Гору – Перивој Пресвете Богородице, за монашки подвиг, којим почиње хоризонтално и вертикално трајање српског рода.
„Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења”, певао јој је Свети Владика Николај Жички.
***
Миро и лоза Светог Симеона
Након упокојења 13. фебруара (по старом календару) 1200. године, Свети Симеон је сахрањен на јужној страни манастира, где монаси и ходочасници целивају његов гроб. Осам година касније, због сукоба Симеонових/Немањиних синова Вукана и Стефана, Свети Сава је одлучио да очеве мошти пренесе у Србију како би над њима измирио завађену браћу. Из светих моштију потекло је свето миро, које је текло још неколико дана из самог светитељевог гроба. Пре петнаестак година српски свештеник из Холандије Војислав Билбија, човек невероватног дара, излио је сребрени саркофаг за гроб Светог Симеона Мироточивог. Након преноса светитељевих мошти, из гроба је никао чокот винове лозе чији плодови и данас помажу неплодним родитељима да добију потомство.
Хиландарски метох Каково, на домак Јерисоса, који се простире на неколико десетина хектара, поклон је турског бега коме је грожђе Светог Симеона помогло да добије наследника.
Молитва за Есфингмен
Крајем осамдесетих година XX века грчки манастир Есфингмен је, због дијалога васељенског патријарха Вартоломеја са Папом, дошао у отворени сукоб са Цариградском патријаршијом, под чијом је непосредном јурисдикцијом Света Гора. Манастир Есфингмен, чији зилотски мото гласи „Православље или смрт”, прекинуо је све контакте и отказао послушност Васељенској патријаршији, прекинувши да на светим литургијама помиње патријарха васељенског. Из Цариграда су послали епископа да умири побуњене монахе. Есфингменци су у пола ноћи „отказали гостопримство” цариградском владици, који је уточиште нашао у оближњем Хиландару, за чије се малобројно братство говорило да је наклоњено ставовима сабраће из суседног манастира. Хиландарци су срдачно, звонима, дочекали ненајављеног госта. Након литургије, цариградски епископ, захваљујући се проигуману Никанору за добродошлицу, онако успут је приметио да хиландарци, иако помињу васељенског патријарха, ипак подржавају есфингменце.
„Патријарха помињемо, а молимо се за нашу браћу из Есфингмена”, одговорио је старац Никанор.
Звона
„Шта ће звона празној атеистичкој души?” питао је проигумана Мојсеја, млади јеромонах Амфилохије, тада докторант у Атини, помало гневан због дочека комунистичког амбасадора Пека Дапчевића у Хиландару.
„Немој да се љутиш, оче Амфилохије. Нико од нас не зна шта чија душа носи и шта та звона у њој могу да нађу. Нисмо ми звонили њему у славу, већ с надом да ће та звона нешто пробудити у његовој празној души”, одговорио је благо старац Мојсеј.
