"Речено је старима, - а ја вам кажем". Ко је рекао коме? Рекао је Он исти Бог - Логос у старо време, а рекао је једној изабраној али маленој групи људског рода, коју је Он кроз миленијуме васпитавао, да као свећа светли у тами бесловесног света, докле се Он сунце правде не јави и осветли га новом и силном небесном светлошћу.
Стари закон није био погрешан, али је био млечна храна за детињи узраст, а не тврда храна за одрасле. Па како ће увек бити људи који остају при детињем узрасту, то ће и тај стари закон остати у важности "докле небо и земља стоји" (Мат. 5, 18). Он је углавном негативан и претећи, како и приличи за децу. Не смеш чинити ово; не смеш чинити то и оно, говори се деци. Не смеш имати многе богове, нити клањати се идолима, нити убити, нити прељубити, нити украсти, нити пожелети туђу имовину, говори стари закон. У целом Декалогу само је једна заповест позитивна, а то' је четврта: "Поштуј оца твојега и матер твоју" (II Мој. 20, 12). А и за ову једну позитивну заповест обећано је као награда земаљско добро и дуг живот на земљи. Много деце, много имовине, стоке, сребра и злата, спокојство, уважење и дуг живот до ситости. То је све.
Није било помена о награди небесној, "о великој плати вашој на небесима", нити о царству небесном уопште не само у Десетозакоњу него у целом Старом Завету. Само се великим пророцима и ретким праведницима јављало, да поред Бога на небу, живе и многе војске од ангела, но не и од људи. Бог и ангели Божји - то је био сав онај други свет. Улазак у тај свет био је затворен за људе, што и одговара о изгнању Адама и о херувиму са пламеним мачем на улазу у рај. И праведни и грешни примали су за дела своју награду или казну овде на земљи, наравно не случајно или по предодређењу него од Бога правде, строге законске правде. Људи су живели дуго на земљи и умирали "сити живота". Неки, не сви, наслућивали су да душе не умиру са телом, али се не враћају Богу, него се спуштају у Шеол, или "спавају у праху земаљском" (Дан. 12, 2). Али су сви живели и умирали у очекивању Некога с неба, "којему су изласци од почетка, од вјечнијех времена" (Михеј. 5, 2). Што год се свет већма кварио, и изабрани народ већма уједначавао са неизбраним, то су громовитије пророци објављивали долазак од Бога обећаног Спаситеља, Месије. И праведници из покољења у поколење ишчекиваху бодро и са уздисањем обећаног Спаситеља. Али у том ишчекивању "у вјери помријеше сви они не примивши обећање (Обећаног), него га видјеше из далека и поклонише му се" (Јован 11, 13). Ово потврди сам Исус када рече својим ученицима: "Благо очима које виде што ви видите. Јер вам кажем, да су многи пророци и цареви жељели видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше" (I Пет. 1, 10-11; Лука 10, 23-24).
Од Цара над царевима и Пророка над пророцима праведници су и очекивали нешто ново, али никад нико то што је дошло и како је дошло. Нико није очекивао, да ће Он ставити себе изнад Старог Закона, који је чуван у светињи над светињама; још мање, да ће он пренети награде праведницима са земље на небо; да ће јављати царство небесно као праву стварност, у коме ће и достојни људи, заједно с ангелима, вечно живети и "сијати као сунце", и да ће најзад људи бити синови Божји, кроз чежњу и труд да буду савршени, " као што је савршен Отац ваш небесни" (Матеј 5, 48). Речено је - а ја вам кажем.
Речено је: не уби. А ја вам кажем, ко се гневи на брата својега низашто, крив је суду, крив је скупштини, крив је паклу огњеном. Јер је гнев претеча убиства, управо убиство у зачетку (Мат. 6, 21-22).
Речено је: не чини прељубе. А ја вам кажем: свак ко погледа на жену са жељом већ је учинио прељубу у срцу својему. (Мат. 5, 27-28) У срцу је колевка блудне пожуде. Не дај јој ни да се зачне, јер је она чудовиште, које чим се роди не можеш га савладати.
Речено је: не куни се криво. А ја вам кажем: не куните се никако (Мат. 5, 34-37). Међу синовима Божјим заклетва је излишна. Код њих влада истина и поверење, и њихова је реч довољна: да, да или не, не.
Речено је око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем: ко те удари по једном образу, обрни му и други; и ко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину; и ко те потера један сахат, иди с њим два (Мат. 5, 38-42). Бог ће видети и накнадиће ти стоструко. Тако чине синови Божји, свесни да је њихов Отац небесни богат, и да неће оскудевати. Само ћете тако победити злу вољу злобних и помоћи да се излече од злобе и постану морално здрава браћа. Другог лека њима нема, нити веће насладе вама. Нити другог пута ка миру у селу и у свету.
Речено је: љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје (Мат. 5, 43-47). Прво моли се Богу за непријатеља свога. Својом молитвом ти га мучиш, колебаш га и двојиш све док ти не постане пријатељ. Само тако ћете од непријатеља учинити пријатеље себи, и обрадоваћете Бога, и задивити ангеле и постидети ђавола, који разгорева непријатељство мећу људима. Ако ли љубите само оне који вас љубе чините оно што чине и незнабошци, па и животиње, али ништа што је достојно синова Оца небесног који обасјавајући својим сунцем и зле и добре, даје вам пример савршенства. Чините дакле и ви тако, и царство Божје ући ће у вас и ви у царство Божје.
Љубав не потребује никакав писани закон. Зато Исус није ни написао никакав закон, слично земаљским мудрацима. Све што је Он својом руком написао, написао je једном по прашини пред храмом јерусалимским, и одмах избрисао. Љубав је, сама по себи, врховни закон на небу и на земљи. Ангели немају другог закона изван љубави. Што ће љубави закони кад љубав не греши него ратује против греха, а закони се по нужди пишу за оне који греше. И шта ће љубави заповести, кад их она извршује и пре него што их чује? Љубави се додаје мудрост, и њој се отварају све двери тајне. Љубави се додаје и сила, те она покорава себи све и грешнике и зверове и демоне и сву природу. Синови Божји синови су љубави, и царство небесно царство је љубави.
Ово су две нечувене новости, о којима Исус говораше народу дуго и дуго: љубав као свеобухватни и самодовољни закон над законима, и царство небесно као вечна отаџбина живота и славе свих праведника. Љубав и царство небесно.
А народ нетремице гледаше у лице Исусово и у мртвој тишини слушаше животворне речи Његове. Блажени сте ви, слушаоци Исусови,. и онда и сада! Заиста "многи пророци и цареви жељели су видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше" (Лука 10, 14).
