06. јул 2014.

Црква Христова - стуб и тврђава Истине


"Педесетницу празнујемо и долазак Духа"- радосно поје Црква у велики и славни дан Силаска Светога Духа на Апостоле. Дух Свети сиђе на Апостоле к на земљи се јави Царство Божје, које је дошло у сили- о чему је прорекао Господ Исус Христос у време Свог живота на земљи (Мк. 9,1)- Царство Духа Божјега, Црква Христова, којој је Господа дао велико обећање да је врата пакла неће надвладати (Мт. 16,18).

Црква Христова основана је на земљи, али није земног, него небеског порекла.

Њу чине људи, али она није људска, него Божанска установа.

То је зато што је њена Глава, Њен Божанствени Утемељитељ, Господ Исус Христос- Син Божји Јединородни, Који је ради нас људи к ради нашег спасења сишао са неба к оваплотио се од Духа Светога к Марије Дјеве и постао човек.

Циљ са којим је основана Црква Христова јесте спасавање душа за живот вечни и стога она не сме себи да постави никакве чисто земаљске циљеве и задатке.

То не значи да она треба да је сасвим оутђена од земље и свега земног- не ! Али она мора бити виша од свега привременога и земнога : о свему мора расуђивати са висине свога положаја, свога високога циља, свога високога назначења, а то је- вечно спасење људи. Све што на земљи садејствује остварењу тога високога циља, за Цркву је прихватљиво и она то одобрава и благосиља, а све што омета достизање тога циља ма на који начин- Црква одбацује.

Са Црквом љуту борбу, не на живот, него на смрт, воде врата адованајбираније адске силе- са намером да је униште или разобличе, како би је, речима Самог Христа Спаситеља, учиниле сољу обљутавелом (Мт. 5,13), те тако би она постала неспособна да испуни своје високо назначење- да спасава људске душе за вечни живот.
У наше време многима је већ постало очевидно да је немогуће напросто уништити Цркву : крвави прогони толиких векова, укључујући последње прогоне нашег времена, ништа нису постигли. Зато су "врата адова" у неше време нагло променила тактику : она гледају да обезличе Цркву- да је одвуку од њених вечних, неземаљских циљева и да је чврсто вежу за земљу и за земаљске интересе и људска стремљења.

То она чине преко поводљивих, сервилних, "еластичних" јерарха, који лако продају Цркву за "Јудине сребрњаке".

О, како тешко сагрешују пред Богом и Црквом ти јерарси, који су постављени за надзорнике Цркве (јер и сама реч"епископ" значи "надзорник"), за њене чуваре и стражаре, они који одступају од високих циљева и задатака Цркве- спасења душа за живот вечни- и окрећу се другима, чисто земаљским циљевима, како би угодили силнима овога века или кренули "у корак са временом", како би од тога имали какве личне користи.

Тада остаје само изглед Цркве, аји не и дух њен.

А како је то, питаће се неко, могуће, ако је Сам Христос обећао да јој ни врата ада неће одолети ?

На жалост, ове речи многи неправилно схватају и погрешно их тумаче, а у наше време оне се често и злонамерно изврћу.

"Неодолевање" "врата адових" Цркви и њена "непогрешивост" тесно су повезани- припадају целој Цркви Христовој, а не неком посебном делу, ма како многобројан он био, нити, тим пре, неком одређеним лицима, па макар и свештенослужитељима највишег чина, епископима и патријарсима.

Многовековна историја Цркве којој ни врата адова неће одолети значе искључиво то да Истинска Цркав Христова неће изчезнути са лица земље до самог краја овога века и до Другог Доласка Христовог, али то никако не искључује појаву "лажицркве" у хришћанском друштву, "цркве ликавих", која носи тек спољашње обележје Цркве, али је лишена њенога Духа-"цркве" оних који су се, уместо Христу, приклонили и служе Антихристу.

Истинита Црква Христова сачуваће се на земљи и онда када у њој остане макар један епископ (јер "без епископа нема Цркве" ), са тек неколико свештенослужитеља и верних хришћана.

Главно обележје истините Цркве Христове је- чување Истине, јер Црква је, по речима великог Апостола незнабожаца, стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15).

Христос Спаситељ је на земљу дошао, како је Сам рекао, да би сведочио Истину (Јн. 18,37) и сви Његови верни следбеници, а тим пре пастири Цркве, дужни су да следе Његов пример, да сведоче Истину, не допуштајући никакву лаж ни у својим речима, ни у делима.

Никаква лаж не приличи истинском Хришћанину- служитељу стине. Ето зашто св. Апостол Павле саветује свим хришћанима:Зато одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим
(Еф. 4,25).

Утолико је недопустивија лаж у устима служитеља Цркве Христове, а особито ју је тешко трпети када је изговорена устима високих јерарха, који су дужни да увек објављују једину Истину испред целе Цркве.

Шта би се догодило да су се мученици првих векова Хришћанства, "ради очувања Цркве"
(ћто је сада веома популарно правдање те врсте лажи), макар и притворно, на захтев мучитеља, одрекли Христа и приели жртве идолима ?

Шта би било да су велики Оци Цркве, такође "ради очувања Цркве", уместо да се боре са јеретицима, налазили различите компромисе и споразумевали се са њима ?

Где би сада била Истинска Црква ? Не би ли је нестало са лица земље ?

Сада се пак из неког разлога све преиначило и може се лагати, лагати и лагати без краја, а све "ради очувања Цркве" !

Све се окренуло наопачке и сва схватања су се извитоперила.

Борба за веру- из неког разлога је "политика" достојна осуде.

А ето, саглашавање са љутим непријатељима вере- није политика, него је нешто похвално, што сада многи одобравају као дело "мудрости".

Црква је за многе постала чисто земаљска организација која треба да служи земаљским циљевима: људи "овога века" и нескривене слуге сатанине гледају да од ње начине своје послушно оруђе. Али најпоразније је што се служење земаљским циљевима често засењује и прикрива узвишеним еванђелским паролама, речима Христовим, апостолским и светоотачким, што и доводи у забуну многе наивне који подлежу тој срамотној обмани, тој уистину ђаволској лажи која лукаво скрива своју суштину.

Памтимо, братијо, да где је лаж, ма у којем виду се јављала и ма каквом се благовидношћу прикривала, тамо нема Истинске Цркве.

Тамо је лажицрква !

Јер Црква Христова је стуб и тврђава Истине.

Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као премудри (Еф. 5,15)
 СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије