Gorka sudbina pada u samoobmanu, prelest i pod vlast zlih duhova predstoji onima koji maštaju o tome da dostignu visoka molitvena stanja, a nemaju pritom istinsku već telesnu i duševnu revnost. Takve podvižnike đavo lako hvata u svoje mreže. Nepravilno upražnjavanje molitve je put u samoobmanu iz koje zapravo i nastaje demonska prelest.
Razne vrste prelesti koje se dešavaju prilikom nepravilne molitve veoma podrobno razmatra Sv. Ignjatije u svojoj "Besedi starca sa učenikom". Ovde ćemo navesti osnovne misli iz ovog spisa.
"Sve vrste demonskih prelesti u koje upada onaj ko se nepravilno moli nastaju zbog toga što u temelj molitve nije položeno pokajanje, što pokajanje nije postalo izvor, duša i cilj molitve...
Pokajanje i sve od čega se ono sastoji (skrušenost ili ožalošćenost duha, plač srca, suze, samoosuđivanje, sećanje na smrt, Sud Božiji i večne muke, osećanje prisustva Božijeg i strah Božiji) jesu darovi Božiji, dragoceni darovi, darovi prevashodni i osnovni, zalog najviših i večnih darova. Ako se prvo ne steknu ovi osnovni darovi, nemoguće je zadobiti darove koje slede posle ovih prvih. "Ma kako uzvišeni bili naši podvizi," rekao je prep. Jovan Lestvičnik, "ako, ne steknemo samilosno srce - ovi podvizi su lažni i uzaludni" (sl. 7).
Najopasniji i najnepravilniji način molitve se sastoji u tome da čovek koji se moli snagom svoje uobrazilje stvara zamišljene slike ili predstave, uzimajući ih naizgled iz Svetog Pisma, a u stvari iz svog sopstvenog palog stanja, iz svoje palosti, iz svoje grehovnosti, iz svoje samoobmane. Ovim zamišljenim slikama, on zapravo - laskajući svojoj nadmenosti, svojoj taštini, svom visokom mišljenju o sebi, svojoj gordosti - obmanjuje sebe...
Sv. Simeon Novi Bogoslov ovako opisuje molitvu maštara i njene plodove:
"On podiže k nebu ruke, oči i um, zamišlja u svom umu nebeska blaga, činove svetih Anđela, obitelji Svetih, ukratko, oživljuje u svojoj uobrazilji sve ono što je pročitao u Svetom Pismu, razmatra ovo za vreme molitve, upravlja pogled ka nebu, i svim ovim podstiče svoju dušu na navodno "božanske" želje i ljubav, a ponekad, čak, proliva suze i plače. Tako se malo po malo gordi u svom srcu, ne shvatajući umom da je pao u gordost. On misli da je to što čini plod Božanstvene blagodati koja mu je data na utehu i moli Boga da ga udostoji da uvek bude u ovom delanju. To je prelest. Ovakav čovek, čak i ako bude tihovao u savršenom tihovanju ne može da se ne podvrgne silasku sa uma i ludilu. Čak ako mu se to i ne desi, za njega je nemoguće da dostigne duhovno rasuđivanje i vrline. Na taj način su pali u prelest ljudi koji su navodno videli "nebesku" svetlost i sjaj ovim telesnim očima, osetili "nebeski" miomiris svojim telesnim nozdrvama, čuli "nebeske" glasove svojim ušima. Jedni su postali opsednuti zlim dusima i sumanuti tumarali sa jednog mesta na drugo. Drugi su prihvatili demona koji se preobrazio u svetlog anđela, pali u prelest i ostali neizlečeni sve do smrti, ne prihvatajući ničiji savet. Treći su, po đavoljem nagovoru, izvršili samoubistvo, bacajući se u provaliju ili duboku vodu. Ne mogu se ni nabrojati sve različite i bezbrojne prelesti đavolske, kojima đavo obmanjuje ljude.
Naša pala slobodna volja prirodno teži i stremi ka prelesti, i to zato što svaka prelest laska našoj nadmenosti, našoj taštini i našoj gordosti."
Sv. Ignatije nam izlaže poučne primere ovakve demonske prelesti do kojih je došlo usled razvoja maštarenja u molitvi:
"Neki činovnik koji je živeo u Petrogradu, bavio se velikim molitvenim podvigom i dospeo je zbog toga u neobično stanje. Obratio se za duhovni savet u manastir jednom starcu monahu. Činovnik poče da mu priča o svojim "viđenjima", o tome kako on u molitvi stalno vidi svetlost koja se širi od ikona, oseća čudni miomiris, oseća u ustima neobičnu slast i tako dalje. Monah, saslušavši ovu priču upita činovnika: "Da li vam je padalo na pamet da se ubijete?" "Kako da ne," odgovori činovnik. "Već sam hteo da se bacim u Fontanku, ali su me izvukli." Ispostavilo se da se činovnik nepravilno molio kao što je to i opisao Sv. Simeon Novi Bogoslov, rasplamsavao uobrazilju i krv, pri čemu je postao veoma sposoban za veliki post i bdenje. Stanju samoobmane koje sam u sebi proizveo, đavo je pridodao svoje dejstvo srodno ovom, i činovnikova ljudska samoobmana je ubrzo prešla u očiglednu demonsku prelest. Činovnik je video svetlost telesnim očima: miomiris i slast koje je osećao, takođe, su bili čulni.
Suprotno ovome, viđenja i natprirodna stanja koja su imali Sveti, u potpunosti su duhovna: podvižnik nije sposoban za njih pre no što mu duhovne oči za to ne otvori Božanstvena blagodat.
I, pomenuti monah je počeo da nagovara činovnika da se ostavi načina molitve, koji je upražnjavao, objašnjavajući mu svu nepravilnost tog načina i nepravilnost stanja koje takva molitva izaziva. Činovnik se gnevno usprotivio tom savetu: "Kako da se odreknem očigledne blagodati?". Izgledao je žalosno i nekako smešno. Tako on postavi monahu sledeće pitanje: "Pa zar je to grešno to što pljuvačka, kada mi se od obilne slasti nakupi u ustima, počne da kaplje na pod?". I zaista, ljudi koji se naleze u demonskoj prelesti izazivaju sažaljenje, jer ne pripadaju više sebi samima i njihov um i srce su u vlasti lukavog, bogoodbačenog duha. Oni predstvljaju jadan prizor, jer ih ismejava lukavi duh koji je njima ovladao i doveo ih u stanje poniženja, obmanuvši ih taštinom i uobraženošću. Oni koji se nalaze u prelesti uopšte ne shvataju da su duhovno zarobljeni, niti da se čudno ponašaju bez obzira na to koliko je očigledno ovo njihovo ropstvo i njihovo čudno ponašanje.
Kad je činovnik otišao, drugi monah koji je prisustvovao razgovoru, upita Starca: "Kako ti je palo na pamet da pitaš činovnika da li je pokušao da se ubije?" Ovaj mu odgovori: "Kao što u plaču po Bogu dolaze trenuci neobičnog spokojstva savesti, u čemu se i sastoji uteha za one koji plaču, tako i u lažnoj nasladi koju daje demonska prelest dolaze trenuci kad prelest kao da se razobličava i daje čoveku da iskusi kakva ona u stvari jeste. Ovi trenuci su užasni! Njihova gorčina i očajanje koje ova gorčina rađa su neizdrživi. I upravo po ovom stanju, do kojeg ga dovodi prelest, prelešćeni najlakše i može da je prepozna i da preduzme mere za svoje isceljenje. Početak prelesti je gordost i plod prelesti je, takođe, izobilna gordost. Prelešćeni čovek, koji misli za sebe da je postao sasud Božanstvene blagodati, prezire spasonosna upozorenja svojih bližnjih. Međutim, napadi očajanja postaju sve jači i jači: na kraju očajanje prelazi u sumanutost i kruniše se samoubistvom."
"Desio mi se," pripoveda dalje Sv. Ignatije (Brjančaninov), "jedan neobičan slučaj. Jednom prilikom me je posetio svetogorski jeroshimonah, koji je u Rusiju došao da skuplja prilog. Seli smo u moju keliju za goste i on je počeo da mi govori: "Pomoli se za mene oče, mnogo spavam i mnogo jedem." Dok mi je on ovo govorio, osetio sam neku vrelinu koja je od njega dolazila i zato mu rekoh: "Ti ne jedeš mnogo i ne spavaš mnogo, ali da li u tebi ima nečeg naročitog?" i zamolih ga da uđe u moju unutrašnju keliju. Idući pred njim i otvarajući vrata, u mislima sam molio Boga da daruje mojoj gladnoj duši nešto korisno od svetogorskog jeroshimonaha, ako je on zaista sluga Božiji. Istina, od samog početka primetio sam u njemu nešto neobično. U mojoj unutrašnjoj keliji ponovo sedosmo radi besede i ja počeh da ga molim: "Budi milostiv, nauči me molitvi. Ti živiš na najvrlinskijem monaškom mestu na zemlji, među hiljadama monaha, na takvom mestu i u takvom mnoštvu monaha sigurno mora biti velikih molitvenika koji znaju molitveno tajnodejstvo i prenose ga bližnjima po primeru Sv. Grigorija Sinaita i Sv. Grigorija Palame, kao i po primeru mnogih drugih svetogorskih svetila."
Jerosohimonah odmah pristade da bude moj nastavnik i - o užasa! - sa ogromnim žarom poče da mi izlaže način ushićene maštarske molitve, o kojoj sam već govorio. Vidim da je u strašnom žaru (užareni su mu i krv i uobrazilja), da je zadovoljan sobom, ushićen sobom, u samoobmani, u prelesti! Pošto sam ga pustio da kaže sve što je hteo, počeh pomalo i kao učenik da mu izlažem učenje Svetih Otaca o molitvi, navodeći mu mesta iz Dobrotoljublja i moleći ga da mi objasni ovo učenje. Svetogorac pade u potpunu nedoumicu. Video sam da uopšte nije upoznat sa učenjem Svetih Otaca o molitvi!
U nastavku razgovora mu rekoh: "Vidi, starče! Kad budeš živeo u Petrogradu nemoj nikako da stanuješ na najvišem spratu, obavezno stanuj u prizemlju." "Zašto?" upita me Svetogorac. "Zbog toga što ćeš se," odgovorih, "ako Anđelima padne na pamet da te uzmu i prenesu iz Petrograda na Svetu Goru i ako te ponesu sa najvišeg sprata i, pritom, ispuste - ubiti, a ako te ponesu iz prizemlja i ispuste, samo ćeš se ugruvati." "Zamisli," odgovori Svetogorac, "koliko puta mi je već, dok sam stajao na molitvi, dolazila misao da će me Anđeli uzeti i odneti na Svetu Goru." Ispostavilo se da jeroshimonah nosi verige, gotovo ne spava, okuša vrlo malo hrane, oseća u telu takvu vrelinu da mu zimi nije potrebna topla odeća. Pred kraj razgovora, palo mi je na pamet da postupim na sledeći način: zamolio sam Svetogorca da on, kao isposnik i podvižnik, isproba na sebi način molitve iz Predanja Svetih Otaca, koji se sastoji u tome da za vreme molitve um bude van svakog maštarenja, da se sav pogruzi u pažnju prema rečima molitve, da se zatvori i ograniči na reči molitve. Pritom srce obično sadejstvuje umu, spasonosnim po dušu, osećanjem žalosti zbog grehova... "Kada ovo osetiš na sebi," rekoh Svetogorcu "obavesti me o plodu pokušaja; za mene samog ovaj pokušaj nije zgodan zbog rasejanog života koji vodim." Svetogorac je rado pristao na moj predlog.
Posle nekoliko dana dolazi kod mene i kaže: "Šta si to uradio sa mnom?". "A šta to?". "Pa čim sam probao da se pažljivo pomolim, sva moja viđenja su nestala i više ne mogu da im se vratim". Dalje u toku razgovora sa Svetogorcem, nisam više video ono samopouzdanje i smelost koji su bili veoma uočljivi u njemu prilikom prvog susreta i koji se obično mogu zapaziti kod ljudi koji se nalaze u samoobmani i misle za sebe da su sveti ili da duhovno napreduju. Svetogorac je, čak, izrazio želju da čuje moj ubogi savet. Kad sam ga posavetovao da se potrudi da se po spoljašnjem načinu svog života ničim ne ističe u odnosu na ostale monahe, zato što takvo isticanje vodi u nadmenost, on skide sa sebe verige i dade mi ih. Kroz mesec dana ponovo je došao kod mene i ispričao mi kako je nestala užarenost iz njegovog tela, kako mu je potrebna topla odeća i kako mnogo više spava. Pritom mi je priznao da na Svetoj Gori mnogi od onih koji su tamo čuveni po svom svetom životu, upražnjavaju upravo ovaj, pravilni način molitve i njemu uče i druge..."
"Pažljiva molitva zahteva samoodricanje, a na samoodricanje se retko ko odlučuje. Onaj ko se pažljivo zagleda u sebe i nalazi se u stanju nedoumice, videći svoju grehovnost, ne može mnogo da govori i nimalo ne afektira i ne glumi, i neupućenima u tajanstveni podvig izgleda čudan i zagonetan, kao da sa njim nešto nije u redu. Ali, kako bi svet uopšte mogao da prepozna podvižnika istinske molitve, kada je sam taj podvig svetu potpuno nepoznat? Sasvim drugačije stoje stvari sa onim koji se moli u samoobmani! On ne jede, ne pije, ne spava, zimi ide samo u mantiji, nosi verige, ima "viđenja", svakoga podučava i razobličava sa drskom bezobraznošću, bez ikakve tačnosti i rasuđivanja, sa strasnim žarom u krvi i telu koju rađa ova žalosna i pogibeljna užarenost. Takav se ponaša kao "svetac"! I odavno je primećeno da je ljudsko društvo sklono ovakvim "svecima" i da ga takvi "sveci" privlače.
Veliki deo podvižnika Zapadne, rimske crkve, koje je ona - pošto se odvojila od Istočne, Pravoslavne Crkve i pošto ju je zbog toga napustio Sveti Duh - proglasila za svoje najveće svece, molio se i dostizao "viđenja", razume se, lažna, upravo na pomenuti način. Ovi umišljeni sveci su bili u užasnoj demonskoj prelesti... Ponašanje zapadnih podvižnika obuzetih prelešću je uvek bilo pomahnitalo usled neobične telesne strasne užarenosti. U takvom stanju se nalazio Ignacio Lojola, osnivač jezuitskog reda. Njegova uobrazilja je bila toliko užarena i izoštrena da je bilo dovoljno da samo poželi i da uloži mali napor, pa da po svojoj želji ugleda pakao ili raj. No, javljanje raja i pakla kod njega nije nastajala samo pod dejstvom ljudske uobrazilje. Ova javljenje je bilo plod dejstva demona koji su svoje dejstvo dodavali nepravilnom ljudskom delanju...
Sv. Ignatije opisuje i drugu vrstu nepravilne molitve: "Kao što nepravilno delovanje uma vodi u samoobmanu i prelest, isto tako u njih vodi i nepravilno delovanje srca. Kao što su suludom gordošću ispunjeni oni koji imaju želju i stremljenje da vide duhovna viđenja umom koji nije očišćen od strasti i koji nije obnovljen i preporođen Sve tim Duhom, takvom istom gordošću i bezumljem su ispunjeni oni koji imaju želju i stremljenje srca da se naslađuju svetim, duhovnim i božanstvenim osećanjima, a da njihovo srce uopšte još nije sposobno za takvu nasladu. Srce koje pokušava da oseti božanstvenu sladost i druga božanstvena osećanja, ne nalazeći ih u sebi, vara, obmanjuje i uništava sebe, ulazeći u oblast laži, u zajednicu sa demonima, potčinjavajući se njihovom uticaju, potpadajući pod njihovu vlast. Samo jedno osećanje od svih osećanja srca u njegovom palom stanju može biti upotrebljeno u nevidljivom bogosluženju: žalost zbog svojih grehova, oskvrnjenosti, palosti i propasti, a to je žalost plača, pokajanja i skrušenosti duha.
Svima je poznato kakva je duševna nesreća zadesila judejske književnike i fariseje zbog njihovog nepravilnog duševnog raspoloženja: oni su postali ne samo tuđi Bogu, nego i Njegovi pomahnitali neprijatelji i bogoubice.
Sličnoj nesreći bivaju podvrgnuti podvižnici molitve koji su iz svog podviga isključili pokajanje i koji se primoravaju da osete nasladu i oduševljenje: oni produbljuju svoj pad, udaljavaju se od Boga, stupaju u zajednicu sa satanom, zaražavaju se mržnjom prema Svetom Duhu. Ova vrsta prelesti je užasna: ona je podjednako pogubna po dušu kao i prva, ali je manje očigledna, retko se završava ludilom i samoubistvom, ali potpuno uništava i um i srce. Po stanju uma koje ona rađa Oci su je nazivali "umišljenošću". Čovek koji je obuzet ovom prelešću umišlja nešto o sebi, "umišlja" da ima mnoga dobra dela i vrline, čak i da u izobilju poseduje darove Svetog Duha. "Duhovno razmišljanje ne dopušta čoveku nikakvu umišljenost," rekao je Sv. Simeon Novi Bogoslov. Onaj ko umišlja da je bestrasan, nikada se neće očistiti od strasti. Onaj ko uobražava da je ispunjen blagodaću, nikad neće zadobiti blagodat. Onaj ko misli da je svet, nikada neće dostići svetost. Neobična uobraženost se uočava kod ljudi koji pate od ove prelesti: oni kao da su oduševljeni sobom, svojom samoobmanutošću koju smatraju za blagodatno stanje. Oni su prožeti i ispunjeni nadmenošću i gordošću, iako izgledaju smireni mnogima, koji sude po spoljašnjosti i ne mogu da čoveka ocene po plodovima.
Nema spasenja bez pokajanja, a pokajanje od Boga dobijaju samo oni koji, da bi ga primili, prodaju sve svoje imanje, odnosno odreknu se svega što su lažno stekli "umišljenošću". Vrlo često se mogu sresti ljudi zaraženi "umišljenošću". Svako ko nema skrušenog duha, ko misli da ima bilo kakve vrline i zasluge, svako ko se ne pridržava nepokolebljivo učenja Pravoslavne Crkve, već o dogmatima i Predanju razmišlja proizvoljno, po svom nahođenju ili po inoslavnom učenju, nalazi se u ovoj prelesti.
Treba budno pratiti sebe da se ne bi sebi pripisalo neko dobro delo ili pohvalna osobina ili neka naročita prirodna sposobnost, ili, čak, blagodatno stanje ukoliko ga je čovek bio udostojen. Jednom rečju, čovek ne treba da smatra da ima bilo kakvu vrlinu. Naravno, ima duhovnih stanja koja su zaista posledica Božanstvene blagodati, u kojima čovek oseća duhovnu sladost i radost, u kojima u srcu oseća prisustvo Svetoga Duha, u kojima - kao podvižnik Hristov - biva udostojen duhovnih viđeva, ali ovo biva samo sa onim Hrišćanima koji su dostigli hrišćansko savršenstvo, prethodno se očistivši i pripremivši se pokajanjem. Postepeno delovanje pokajanja se ogleda u svakoj vrsti smirenja, naročito u molitvi koja se prinosi iz siromaštva duha, iz plača, i koja postepeno slabi u čoveku dejstvo greha. Ali, za to je potrebno mnogo vremena... Borba protiv strasti je od neobične koristi, jer ona najspasonosnije dovodi do osećanja siromaštva duha. Kada strasti znatno oslabe, a ovo se najčešće dešava pred kraj života, tada postepeno počnu da se javljaju istinska duhovna stanja koja se neizmerno razlikuju od stanja koja rađa "umišljenost", jer ova na kraju uvek dovodi do čamotinje.
Duhovne darove čoveku daruje Božanstvena Premudrost, koja veoma brine o tome da slovesni sasud, čovek koji treba da primi dar u sebe izdrži bez štete po sebe jačinu dara, jer novo vino provaljuje mehove stare\ (Mt. 9, 17). U naše vreme duhovni darovi daju se veoma umereno, tek onoliko koliko je potrebno za spasenje, a prema slabosti kojom je obuzeto svekoliko Hrišćanstvo. Nasuprot ovome, "umišljenost" rasipa svoje "darove" u bezumnom izobilju i sa velikom žurbom.
Opšta odlika istinske duhovnosti je duboko smirenje i smirenomudrenost, sjedinjeno sa krajnjim poštovanjem svih bližnjih, sa otvorenošću i jevanđeljskom ljubavlju prema svim bližnjima i sa težnjom da čovek bude nepoznat, da se udalji od sveta..." (9, t. 1, str. 230-258).
Iz ovog veoma bitnog, dubokog i detaljnog spisa Sv. Ignjatija ovde su navedeni samo neki odlomci sa ciljem da se ukaže na najopštije opasnosti i moguća odstupanja sa kojima se čovek sreće na molitvenom putu. Onaj ko podrobnije želi da upozna uzroke prelesti neka obavezno pročita čitav spis.
Ukazaćemo ovde na još jednu zapanjujuću pojavu, koja će nas primorati da budemo još oprezniji u duhovnom životu. Sv. Ignatije, kao verovatno nijedan od Svetih Otaca, naročito detaljno i tačno proučava prirodu prelesti u njenim različitim oblicima. On koristi svekoliko iskustvo drevnog monaštva da bi razotkrio mnoštvo raznovrsnih demonskih zamki i upozorio na njih poslednje Hrišćane, kojima predstoji duhovna borba u vreme naročitih iskušenja, kada će čoveku biti potrebna izuzetna razboritost i opreznost da duhovno ne pogine. Međutim, evo dokaza da samo znanje bez smirenja srca ne pomaže čoveku da izbegne ovu opasnost: ispostavlja se da zli dusi čak i iz samog učenja o smirenju mogu da izvuku oruđe za sebe.
Nedavno se dogodio ovakav slučaj: naš manastir je posetio jedan monah koji je nekoliko prethodnih godina proveo u gotovo pustim mestima među podvižnicima u poslušanju kod nekog starca. Ovaj starac se bavio neobičnim podvigom plača i ovom delanju je naučio svog učenika. (U ovoj pustinji je bilo još nekoliko monaha koji su prihvatili ovo učenje i vršili iste ovakve eksperimente.)
Dakle, ovaj monah je počeo da prenosi svoja iskustva manastirskom bratstvu, počeo vatreno da govori o značaju pokajničkog plača, o tome kako je to glavno delanje monaha, kako je samo u plaču spasenje, itd. Citirao je mnoge izreke Svetih Otaca o suzama, naročito se pozivao na učenje Sv. Ignatija o plaču i pokajanju, napamet je znao cela njegova pisma, ukratko - izložio je opširno i detaljno učenje Svetih Otaca Crkve o ovom pitanju. Ubeđivao je monahe da čovek mora da se prisiljava na suze, da se suze zadobijaju naročitim molitvenim trudom i podvigom samoodricanja i surovosti prema sebi. Braća koja su slušala monaha nisu mogla da se ne slože sa njegovim rečima, ali nisu baš imala poverenja u ovakvu monahovu vatrenost. Na kraju, on im ponudi da im pokaže ovaj način pokajničkog plača koji upražnjavaju njegov starac u pustinji. Pritom se ispostavilo da zbog toga treba da se udalji od obitelji u planinu, kako se ostala bratija u manastiru ne bi uznemirila. Ovo je učinilo da monasi postanu tako oprezni i da odbiju da se upoznaju sa tako čudnim eksperimentima. Razgovor se završio. Monah je potom otišao u planinu.
Prošlo je neko vreme i svako se u manastiru bavio svojim poslom. Odjednom po brdima oko manastira razleglo se neko strašno zavijanje, kričanje i ridanje od kojeg se ledila krv. Ovi zvuci su odjekivali klancem. Braća ostaviše svoje poslove i počeše da osluškuju u nedoumici. Tek posle nekog vremena su shvatili da je upravo to onaj "podvig plača" kome se prelešćeni monah odavao.
Živeći u bezljudnoj pustinji, u gorama i planinskim šumama, monasi, o kojima je gost pričao, obitavajući u međusobno udaljenim kelijama, predavali su se satima ovim očajničkim vapajima svakodnevno, ispunjavajući okolinu ridanjem i krikovima, lijući mnoge suze, padajući na kraju od iznemoglosti. I ovakvo histerično upražnjavanje molitve zasnovano na iscrpljivanju nerava i samoopijenosti, oni su smatrali za istinski pokajnički podvig po predanju Svetih Otaca.
Čudno je što je ovakav, najteži vid prelesti svio gnezdo upravo tamo gde je naizgled sve bilo usmereno direktno protiv nje. Setimo se ovde kako je Sv. Antonije Veliki duhovnim očima video đavolje mreže opletene oko sveta i uzviknuo: "Teško ljudskom rodu! Ko još može da izbegne ove mreže?" Na to mu je bilo rečeno: "Smirenomudrenost spasava od njih i one, čak, ne mogu ni da dodirnu smirenoga" (11, str. 43).
