02. мај 2011.

Страх Божији – чувар врлине целомудрености


У подвигу хришћанског врлинског живота
неопходно је да се одлучно клонимо узрока и повода за грех.
Благодатни извори укрепљења душе налазе се у врлинама.

У подвигу хришћанског врлинског живота неопходно је да се сачува основно правило подвижништва: на све начине и свим мерама одлучно се клонити сва-ког узрока и повода за грех. Лакше је уколико се нешто предупреди, уколико се удаљи саблазан и узроци подстицања страсти, него борити се са њима и уздржавати се од пада "Ко се не удаљи од узрока страсти, и противно својој вољи бива привучен ка греху", тврди св. Исаак Сиријски.[1]
Човекове добре намере укрепљују се уколико је далеко од саблазни и тада добијају необичну чврстину и снагу. Напротив, уколико се човек приближи саблазнима, те добре намере постепено почињу да слабе и напослетку се потпуно изопачују.
"Исто тако и лед на мразу бива све чвршћи и чвршћи. Међутим, чим је изложен топлоти, он почиње да се топи."[2] Нама, хришћанима, не доликује да било кад следимо рђаве примере, нити да саосећајно посматрамо оно што чине људи којима су туђи вера и благочешће. Напротив, требало би да своју пажњу обраћамо на примере благочестивог и целомудреног живота и да пред очима увек имамо оно чему нас учи закон Божији. Тада нам неће нашкодити никаква саблазан (в. Пс. 118,165).[3] Да би задобили и очували врлину целомудрености, хришћани морају пла-мено да желе да се ослободе страсти и да, под покровитељством Божијим, достигну свагдашњу чистоту и целомудреност које су нам заповеђене.[4]
Неопходно је да свим срцем заволимо ову врлину, да чешће размишљамо о њеној лепоти и узвишености, о великој награди на небесима какву ће добити сви верни који су у чистоти и целомудрености живели на земљи. "Љубав и очување чистоте су душевна светлост"[5] којом се просветљује душа. Свагдашњи чувар врлине целомудрености јесте страх Божији. Ко има страха Божијега, плаши се да ће Бога разгневити својим греховима, плаши се да ће ражалостити Његову неизрециву љубав према нама грешнима. Страх Божији и љубав према Богу - то су два темеља истинског благочешћа. [6]  
Хришћанину је неопходно да непрестано оживљава страх Божији и да непрестано има на уму да од Бога ништа не може бити сакривено: Он је свуда присутан и свагда је са нама. Он јасно види све што чинимо и мислимо, чује све што говоримо, гневимо Га сваким грехом и Он свакоме даје према његовим делима. [7]
Страх Божији у сећању оживљавају следеће четири ствари: смрт, суд, пакао и рај. "Замисли пред собом будући Страшни суд Божији", поучавају Свети Оци, "и какав ће бити удео развратника и оних који су се оскрнавили непотребним делима и мислима! Можемо ли поднети тако велики стид када се наша нечистота разоткрије пред ангелима и архангелима, пред свим људима? Страхујмо од Онога Који и мртве оживљава и свакоме даје по његовом делима!"[8]
Човека ће отрезнити и сећање на смрт. "Дани нашег живота се брзо прекраћују", каже еп. Тихон Задонски. "Нико од нас не зна час своје смрти. Смрт невидљиво корача за човеком. Сустиже га онда, када он то не очекује и сустиже га онако, како никада није ни претпостављао. Хришћанине, увек буди онакав какав би желео да будеш на крају живота.
Буди увек трезвен и будан! Размишљај о том необичном исходу живота. Ако не данас, твој Господ и Судија Који даје плату, свакако ће те призвати сутра. Поштуј, човече, време које ти је дато за спасење душе и немој га узалудно утрошити. Страшан је смртни час, несамо за грешнике, него и за свете људе.
Светитељи су читав свој живот проводили у размишљању о смрти, погледи њиховог ума и срца час су били управљени ка дверима вечности а час су их управљали ка својој огреховљености; они су у њу гледали као у мрачан бездан, због чега су из скрушеног срца изливали најтоплије и непрестане молитве за помиловање. Тако и сваки од нас, сећајући се последњег часа, мора живети у непрестаном покајању, у подвигу вере и благочешћа."[9]
 "Плач покајања... чини да душа буде чистија од сунца и да заблиста врлинама целомудрености."[10] "Без скрушености срца, немогуће је да се у потпуно-сти избавимо од зла (тј. од страсти)."[11]  Покајање је узрок смиреноумља, а целомудреност - благодатни плод сми-рења. Због тога ни они светитељи и подвижници, који су највише угодили Богу, до саме смрти нису напуштали покајање. Покајање доликује свагда и свима који желе да се спасу, како грешнима, тако и праведнима. Према речима преп. Марка Подвижника, покајање се савршава помоћу следеће три врлине: очишћења помисли, непрестане молитве и тршвења недаћа које су нас задесиле. Без њих се не могу задобити ни остале врлине. [12]
Ништа нас неће у тој мери привести покајању и врлинском животу као страх Божији. Он нас учи да обратимо пажњу на глас савести и да душу очистимо усрдним покајањем. Страх Божији нас поучава да се свагда молимо и да вапимо пред Богом да не бисмо пали у грех. Слично поузданом стражару, страх Божији чува дом наше душе од свакога зла.
Страх Божији нас учи да се трезвено и опрезно односимо према почастима, световној слави, богатству и задовољствима, јер они полажу темељ за сваки грех и отварају врата за свако безбожништво. Страх Божији нас поучава да избегавамо сваку прилику и повод за грех: развратне забаве, игре и разоноде, шкодљиве беседе и скупове, штетна познанства и дружење с људима којима су туђи страх Божији и благочешће. Страх Божији нас поучава да опраштамо увреде, да се не срдимо на непријатеље, да не ружимо оне који нас клеветају, да не прекоревамо оне који прекоревају нас. Страх Божији поучава човека (хришћанина) да надвлада страх човечији, поучава га да се у циљу очувања чистоте и целомудрености не плаши ни недаћа, ни несрећа, ни болести, ни саме телесне смрти. Страх Божији је истинска школа смирења која привлачи благодат Божију. [13]
Страх Божији је корен добрих дела и сваке врлине.[14] Страх Божији је ве-лики дар од Господа, и блажени су они који га имају.
Страх Господњи је слава и част, и весеље и венац радости. Страх Господњи наслађује срце и даје весеље и радост и дуговечност. Ономе што се боји Господа на крају ће бити добро и у дан своје смрти добиће благослов. Страх Господњи је дар од Господа и он утврђује на стазама љубави. Почетак је премудрости - страх Господњи. Венац премудрости је страх Господњи, из којег извире мир и ненарушиво здравље (Прем. Сир. 1; 11-13,15,18).
"Страх Божији приморава нас да водимо борбу са пороком, а када се ми боримо, Господ га (порок) искорењује."[15]
Без помоћи Божије, не можемо нити да се боримо са страстима, нити да задобијемо оне врлине које искорењују страсти. Због тога је хришћанин дужан да у сваком тренутку (у молитви) призива Господа ради благодатног укрепљења својих снага у подвигу врлинског живота. Осим молитве, Св. Тајна Исповести а посебно највећа међу Св. Тајнама,
Св. Тајна Причешћа, за све хришћане представљају најважније средство и благодатни извор укрепљења душевних сила у борби са страстима. Без причешћивања светим тајнама Тела и Крви Христове не може бити напретка у врлинском животу. У св. Причешћу, душа кроз благодатна осећања и дејства постепено задобија сродство и почиње да тежи свему чистом, светом, духовном ибогоугодном. Значај причешћивања Светим Тајнама за хршпћанина је потпуно разјашњен у молитвама пре и после св. Причешћа.
Причешћивање божанственим, светим, пречистим и живототворним Тајнама Христовим дарује вернима очишћење од сваке греховне нечистоте тела и духа и удаљавање од телесних страсти. Оно укрепљује душевне силе за одсецање грешних помисли, навика и обичаја, приклања га духовним подвизима, чистоти, целомудрености и свакој врлини.
Достојно причешћивање Светим Тајнама представља извор облагодаћења, очишћења, просветљења, оживотворења душе помрачене грехом, њено укрепљење у врлини и испуњавању заповести. Благодат Божија, која се даје кроз св. Причешће, излива се на нас сразмерно нашој способности да је примимо, тајанствено и постепено, а у почетку обично неприметно.
Онај ко се причешћује уз одговарајућу припрему, са страхопоштовањем, искреним покајањем и чврстом решеношћу да се поправи, после примања светиње у већој или мањој мери осећа слатку тишину и мир у души, умирење помисли, спокојство савести, светлост у уму, утеху и радост у срцу, укрепљење душевних сила против грешних склоности, ревност за духовне подвиге и врлину, духовну и телесну снагу.
Хришћани, који ревнују на задобијању целомудрености и осталих врлина, несумњиво би требало да се што је могуће чешће причешћују Светим Тајнама.

 
[1] Преп. Исаак Сиријски, 57. слово, Духовно-подвижничка слова. 
[2] Еп. Игњатије (Брјанчанинов); О чистоти II Сабрана дела, 1. том, с. 335. Упор. преп. Јован Лествичник. Лествица, 15. поука.
[3] Еп. Петар (Јекатеринбуршки): Указивање на пут ка спасењу, с. 79. В. такође: еп. Теофан (Говоров); Шта је духовни живот, Пут ка спасењу, с. 250-256.
[4] Преп. Јован Касијан Римљанин: Беседе египатских подвижника, 12; 4 // Списи, с. 385.
[5] Св. Тихон Задонски, Духовна ризница II Сабрана дела, 4. том, с. 352. В. такође: Протојереј Јован Сергијев (Кронштатски): Твојом светлошћу видимо светлост, с. 186-187,199-200.
[6] Исто, т. 1, с. 200.
[7] Исто, с. 125.
[8] Преп. Варсануфије Велики и Јован // Руковођење у духовном животу кроз питања и одговоре; упор. св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 11. том, с. 584. и 799.
[9] В. Из келејних писама св. Тихона Вороњешког //Еп. Игњатије (Брјанчанинов), Отечник, с. 330; св. Тихон Задонски, О истинском хришћанству
[10] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 2. том, с. 48.
[11] Преп. Марко Подвижник. Друго слово, 210 // Морално-подвижничка слова, с. 51-52.
[12] Преп. Марко Подвижник, Треће слово II исто, с. 65,70,72.
[13] Св. Тихон Задонски, О истинском хршићанству.
[14] В. вечерњу молитву св. Јована Златоустог (24 прозбе према часовима дана и ноћи).
[15] Преп. Марко Подвижник: Друго слово, 205 // Морално-подвижничка слова, с. 51.