У срце моје сакрих речи Твоје (Пс. 119, 11).
Ум треба да се труди свим силама да се уздиже горе (Катафигиот, гл. 19).
Ако сваки човек има своја лична својства, наклоности и способности, онда се један и исти циљ постиже различитим путевима, на разне начине, који воде томе циљу. То важи и за задобијање унутарњег молитвеног делања: оно се стиче разним путевима, о чему нам сведоче опитна запажања Светих Отаца.
Једни од тих начина су општи, како за успех у молитви, тако и за напредак у хришћанском животу. У њих спада, по речима светог Симеона Новог Богослова, безусловно послушање; спада такође - врлински и подвижнички труд. О томе пева Црква у својим песмама: "Пронашао си труд, богонадахнути, за постизање боговиђења" (тропар свештеномученику). Ту спада исто спољашње мољење за унутрашњу молитву: Господе, научи нас да се молимо (Лк. 11, 1); као и особито благодатно дејство. Најбољи пример за то је преподобни Максим Капсокаливит, који кад је једном целивао икону Богоматере, после двогодишњег упорног мољења њој, наједном је осетио сладост и топлину, која се коснула његовог срца; млади Георгије док се просто молио, изненада је угледао унутарњу светлост и стекао непрестану самоделатну молитву, итд.
Постоје, међутим, и други битни начини за задобијање унутарње молитве, који се непосредно односе на њу. Код Светих Отаца налазимо три таква начина:
1. Често призивање имена Исуса Христа;
2. Сабраност пажње приликом призивања;
3. Улазак унутра у себе, или како кажу Оци Цркве: силазак ума у срце.
Пошто управо ова средства на најбржи и најудобнији начин откривају и нама Царство Божје и отварају ризницу унутарње духовне молитве у нашем срцу, веома је прикладно да их назовемо кључевима за допирање овом скривеном благу.
КЉУЧ ПРВИ
Ако количина води каквоћи, онда и често, скоро непрестано призивање имена Исуса Христа, макар то било у почетку на расејан начин, може да доведе до сабране пажње и топлине срца. То са разлога што је људска природа у стању да усваја извесна расположења посредством честе употребе и навике. Један духовни писац каже: Ако хоћемо да било шта чинимо добро, треба да га чинимо што чешће. И Свети Исихије каже да често понављање рађа навику и претвара се у природу (гл. 7). То примењено на унутарњу молитву, као што се види из запажања искусних људи, бива на овај начин: Онај који жели да стекне унутарњу молитву доноси одлуку да често, скоро непрестано призива име Божије, тј. да устима изговара Исусову молитву: Господе Исусе Христе Сине божји, помилуј ме грешнога. Или у скраћеном виду: Господе Исусе Христе помилуј ме. Овако учи преподобни Григорије Синаит. Исти овај светитељ додаје да је скраћени вид погоднији за почетнике не одричући, уосталом, ни један ни други. Он само саветује да се речи молитве не мењају често, како би се што лакше привикло на призивање. А да би се још више подстакао на непрестано вршење молитве онај који се томе учи, он одређује себи за правило, да у извесном временском периоду изговори молитву одређени број пута, тј. да у току дана и ноћи изговори толико и толико стотина или хиљада молитава на бројанице. То чини не брзо него веома лагано, покрећући језик и уста. После извесног времена уста и језик онога који то упражњава стичу такву навику и такорећи самопокретност, и то до те мере да ће без неког особитог напора почети сами од себе да се крећу приликом изговарања имена Божјег, чак и при затвореним очима. У продужетку ће ово кретање језика почети да прати ум, који ће се постепено ослобађати од расејаности и постајати сабран и пажљив према молитви. На крају, може доћи и до силаска ума у срце, како кажу Оци. Ум, наиме, кад се врати у срце, загрева га топлином божанске љубави, тако да сада само срце, слободно, без притиска, с неизрецивом сладошћу, почиње да призива име Исуса Христа и да се с умилењем излива пред Богом непрекидно, сагласно речима: "Ја спавам а срце моје бди" (Песма над песмама, 5, 2).О плодотворности честог умног призивања имена Исуса Христа, дивно каже Свети Исихије: Као што киша, уколико чешће пада на земљу, утолико је чини мекшом, тако и име Христово, уколико га чешће призивамо, утолико чини земљу срца нашег радоснијом и веселијом.
Иако је наведени начин, заснован на искуству и запажањима Светих Отаца, довољан као погодно средство за задобијање унутарње молитве, ипак, постоје и узвишенији начини, а то су: пажња и увођење ума у срце. Овај први начин првенствено одговара онима који се још увек нису навикли на пажњу и који не умеју да се труде над својим срцем. Исто тако он може да буде увод и припрема за следеће начине. Уосталом, свако треба да бира сходно својим особинама и способностима; свако нека бира оно што му више одговара, како каже монах Никифор.
КЉУЧ ДРУГИ
Пажња значи, како каже монах Никифор, чување ума, или она значи - сабирање ума у себе самога и удубљивање његово у било какву ствар, кроз занемаривање свих других мисли и представа. Колико је она важна за оне који се баве молитвеним подвигом, о томе сведоче преподобни Калист и Игњатије, наводећи речи преподобног Нила, који каже да пажња која тражи молитву, сигурно ће је наћи. То стога што се молитва дарује пажњи више него било чему другоме, зато се и треба трудити над њом. (Добротољубље, део други, гл. 24). Слично овоме каже и Свети Исихије: Уколико више будеш пазио на мисли, утолико ће жеља за Исусовом молитвом код тебе бити већа (гл. 90). И још: Благодарећи крајњој пажњи, ваздух срца се испуњује радошћу и тишином (гл. 90); сабрана трезвеност је толико неопходна молитви, колико светиљка свећњаку (гл. 102). Исто тако и монах Никифор, пошто је изложио учење о унутрашњој молитви, завршава: ако се не буде могло, на основу обрасца кога је он дао, ући у срце онда треба употребити што дубљу пажњу и сабраност приликом молитве, која ће, без икакве сумње, отворити врата срца, и разгорети унутарњу молитву. Он уверава да је то из искуства познато. Уосталом, и Свето Писмо потврђује ову истину, да се без пажње немогуће сјединити с Богом.И тако, онај који жели да преко духовне сабраности и пажње постигне унутарњу молитву, треба да се, колико му је то могуће, придржава самоће, да избегава разговоре са људима, да врши молитву полагано, и не одједном превише, него са извесним размацима; треба да се удубљује у реч молитве, као што се то ради приликом пажљивог читања књиге. Нужно је да по могућности одгони помисли и да сву своју пажњу сабере на Исуса, кога призива, и на Његову милост, коју моли. Понекад кад се заврши молитва, мало поћутати, као у очекивању Божјег одговора, трудећи се при том да пажња буде сабрана и у моменту расејаности. Неопходно је да стално имаш на уму, да си се ради Господа одлучио да увек пребиваш у молитвеној сабраности, при очишћењу ума од помисли.
КЉУЧ ТРЕЋИ
Трећи кључ је улазак унутра у себе или у срце. Не ослањајући се овде на своја размишљања, изложићемо схватање и учење Светих Отаца о самоудубљивању и уласку у срце, на начин који су они сами искусили као верне путовође истинској духовној унутрашњој молитви. Светоотачке поуке по овом питању изложићемо њиховим сопственим речима, поделивши их ради прегледности на три следеће групе:У прву групу спадају Оци који су нам оставили пуне поуке о Исусовој молитви, као на пример: Симеон Нови Богослов, Григорије Синаит, монах Никифор, монаси Калист и Игњатије Ксантопули;
У другу групу - Оци, који су оставили кратке изреке о унутрашњој молитви, као што су: Исихије Јерусалимски презвитер, Филотеј Синајски, Теолипт митрополит, Варсануфије и Јован;
На треће место ћемо ставити веома корисну за душу повест о Ави Филимону. Он нас подсећа на цео пут подвижништва.
