(из књиге „Са љубављу и болом савременом човеку“)
- Старче, слушали смо да сте рекли некоме да ће бити рата. Да ли је то истина?
- Ја то никада нисам рекао, а ево народ говори све, што год му падне на ум. И чак ако нешто и знам – коме ћу почети да говорим о томе?
- Рат, Старче, то је такав ужас!
- Када људи не би „оплеменили“ грех, онда не би ни дошли до таквог дивљаштва. Али још веће дивљаштво је – морална катастрофа. Људи се распадају и душевно и телесно. Један човек ми је рекао: „Људи су Атину назвали џунглом, али погледај – ево нико из тих џунгли не излази! Сви говоре „џунгла!“ и сви остају у тим џунглама! До чега су људи доспели! До животињског стања.
Знате како је код животиња, прво иду да једу, затим се празне, затим измет креће да се распада, да се сагорева и животињама бива топло. Њима се допада у шталама, и не желе да излазе одатле никуда. Желим да кажем, да и људи тако осећају „топлоту“ греха и не желе да изађу. Они осећају смрад, али немају воље да се одвоје од топлоте. Ако ту уђе нови неће моћи да издржи тај смрад. Међутим, други су се већ навикли, и смрад их не узнемирава.
- А неки се, Старче, оправдавају тиме што такав греховни живот није почео у нашим данима! „Гледај – говоре – шта се радило у древном Риму!“...
- Да, али у Риму су се људи клањали идолима, били су незнабошци. И Апостол Павле се у (Посланици Римљанима) обраћао незнабошцима, који су примили Свето Крштење, али који се још нису оставили злих навика.[1]
Не треба узимати за образац примере највећег пада из сваке епохе. Данас су грех увели у моду. Помислите само – ево ми смо Православни народ – али до чега смо ми доспели! А о другим народима чак и говорити нешто...
Али горе је од свега, што су данашњи људи, без изузетка фасцинирани грехом, и видећи да неко не следује духу времена, да не греши, да има капљицу поштовања – називају га заосталим, ретроградним. Такве људе узнемирава, што неко не греши. Они сматрају грех прогресом. А то је горе од свега. Ако би савремени људи, који живе у греху, у крајњој мери, то признавали, онда би их Бог помиловао. Али они оправдавају оно што нема оправдања и певају песму греху. А сматрати грех прогресом и говорити да је моралност одживела свој век – то је осим свега осталог, најстрашнија хула на Духа Светога. Зато, ако се неко живећи у свету, подвизава, чува свој живот у чистоти, то има велику вредност. Велика плата чека такве људе.
У старим временима су се распикућа и пијаница стидели да пођу чак и на пијацу, јер би људи почели да им се ругају. А ако би жена шетала, онда би се плашила да промоли и нос из своје куће. И можемо рећи, да је то била некаква задржавајућа сила за грех. Али данас, ако човек живи исправно, ако например, девојка живи у страху, онда за њу говоре: „Да, она као да је пала са месеца?“
И уопште, раније ако би световни људи и чинили грех, онда би они, несрећни, доживљавали осећање своје греховности и постајали мало смиренији. Они нису исмевали оне, који су живели духовно, већ напротив – дивили су им се.
А у наше време, ко греши, не осећа кривицу. Поштовања и уважења према другима такође нема код њих. Све су изједначили са земљом. Ако човек не живи на световни начин, онда грешници од њега праве предмет подсмеха.
