Духовне утехе се шаљу по милости Божијој
.. .И сама помисао да" Онај Који је неприступан по бићу, постаје ми доступан" - произвела је у твоме срцу духовну утеху. То је дело милости Божије, а не наших снага и напора.
"У цркви си осетила радост - не мисли да си сама од себе могла да имаш такво осећање, него ти је оно дато благодаћу Божијом, за охрабрење и оснажење.
Утеха нам не долази без крста
Прочитао сам писмо А. Ј. Очигледно да она има велику жељу да ступи у манастир, али не са надом на Бога... Боравећи код вас она је окусила умиљење па мисли да ће оно увек неодвојиво пребивати с њом, зато стреми на Тавор; али најпре је потребно пребивати на Голготи, примити крст телесних и душевних страдања. Тада ће нам по мери нашег трпљења и смирења бити дарована и утеха. Кад пострадамо са Христом онда ћемо и да се прославимо са Њим (Рим. 17,8)... Она жели брзо да узлети на небо: нека не жури - тако ће дело бити солидније. А овако, и ако ступи у манастир мир неће пронаћи ...
Прво је потребно поднети невоље на које се наилази приликом испуњавања заповести Божијих, и уз помоћ њих се исцелити од страсти; тада више неће бити потребно тражити утеху, јер ће она доћи сама по себи. У наводима из дела св. Исака Сирина које сам ти послао, чини ми се да је сасвим јасно то што је он писао ономе ко је тражио утехе и откривења, те да су јасне и замерке које је он против тога износио. Саветовао му је да се више посвети делима покајања уместо да тражи утеху. А један богомудри муж крсту је давао предност над духовним насладама, говорећи да ми у њима тражимо не Бога, него себе.
Искушење или претходи утехама или следи за њима
...Утехама или претходи или их прати неспокојство; узрок овоме је наше страсно устројство; наше страсти су врата иза којих нам остаје затворена ова духовна радост...
Пишете да сте се на Велики Четвртак удостојили да се причестите Пречистим Тајнама Христовим и да сте доживели духовну утеху, како због тог великог дара тако и због богослужења у ону седмицу. Од срца се радујем због тога и благодарим Богу Који нас посећује овим духовним утехама. Али после, по старању Његовом, уследила је и опомена - да се не бисте преузносили. Ви сте се, можда, сматрали смиренима, и да сте нешто: а увредљиве речи показале су да заправо постоји гордост.
Себе ваља сматрати недостојним утехе и не треба је тражити
Пишете да вам никако не полази за руком да добијете мрвице или зрнца цариниковог злата - умиљења. Уосталом, не ропћите због тога, 89-а Беседа светог Исака показала вам је разлог те оскудности. Предлажем вам моје скромне савете. Испуните тај недостатак смиреном мудрошћу, сматрајте себе недостојним тог великог дара. Ако се у вама удруже свест о томе колико смо лоши и колико смо ништавни, онда Господ може да нас обогати даром цариниковог злата. Без тога (тј. без смирења), чак и ако бисте имали велико богатство, оно не може да буде трајно, него ће брзо отићи и нестати. Када ум наш умишља за себе да је нешто велико, он нас истога часа лишава заступништва Божијег, док противник покушава да нас наведе на горде мисли, јер је и сам гордошћу отпао од Бога. Затим Бог, старајући се за нас, допушта да на различите начине будемо искушани, како би се они који пазе на себе кроз та искушења погрузили у дубину смирења.
Приметио сам да ви у молитвеном правилу тражите духовне насладе; оне су, иако пријатне, веома опасне и заводљиве. Човек који се налази у таквом стању убеђен је да је напојен љубављу Божијом, али само обмањује себе. Када се временом ова обмана умножи, тада се човек, уместо да добије утеху, лишава спокојства, јер мисли да ће само тако пронаћи спасење што ће имати утеху, док се онда када остане без ње смућује и нема спокојства; треба се смирено молити, не тражећи утеху, уз свест о сопственој греховности, и чувати се обмана. Чак и ако бисмо били хладни, молитву не треба да остављамо, сматрајући себе недостојним утехе, јер по речима светих отаца: "ко себе не сматра за грешног, његова молитва није пријатна Богу", а Он ће, видећи и у таквој хладноћи усрдност и смирење, примити молитву. Када ће некоме бити послата утеха, тј. коме ће она да буде нешкодљива, то је већ до Његове свете воље и свезнања. Јер то је дар Божији а не ствар нашег труда. Многи су се, примивши овај дар, уместо да се смире - погордили, мислећи како су се већ обогатили, па су после допадали у најбеднији духовни положај, лишавајући се спокојства. Стога Господ и не даје ово осећање док се човек савршено не смири. Онај ко је смирен не пада више у гордост и чува дар смирења. Дакле саветујем вам да се не гордите када будете добијали утеху, него да једнако мислите на грехе своје, а исто тако, када се ваша осећања охладе, да се не смућујете, него да верујете да ће Господ да прими вашу усрдност.
О када бисмо увек имали цариниково осећање, будући свесни своје греховности и ништавности, тада би као смирени увек добијали утеху од Господа.
Али како смо далеко од тога...
Жалостиш се зато што не осећаш ону духовну радост којом би желела да се наслађујеш услед светковања успомене на тако велик догађај какав је оваплоћење Сина Божијег ради нашег спасења. Но ако уз помоћ отачких шиса проникнеш до узрока таквога свога расположења, ако га размотриш и упоредиш са оним што у тим списима стоји, видећеш да је оно врло далеко од смирења; расположење има различите степене и обележја, у зависности од добродетељи. Када пак они, који су стекли богатство добродетељи и духовних дарова, сматрају себе недостојнима тога, колико онда тек ми, који оскудевамо у добродетељима, треба да се смиравамо и да не тражимо утеху... Јер њихов ум, закључан у ковчегу смирења, постаје неприступан за духовне лопове... Не треба се узнемиравати због губитка утехе, него се треба смиравати и сматрати недостојшш ње - тако ћеш се успокојити.
По Своме премудром Промислу Бог нас лишава утехе ради наше користи.
Жалосни сте због немања духовних утеха. То је заиста тешко, али кад прибегнемо смирењу, увидећемо да смо недостојни и да можда Промисао Божији ради користи наше одузима од нас утеху, како не бисмо, наслађујући се утехом и умисливши да смо нешто, сасвим пропали. Тражећи унутарњу утеху ми тражимо себе, уместо да тражимо Бога.
Утехе се понекад шaљу како би нас окрепиле у искушењима
Утеха коју сте добили не може заувек да траје: она се шаље привремено, да би вам дала снагу у искушењима; они који су достигли смирење више се наслађују овим утехама, али, уосталом, благодат Божија и њих посећује искушењима, већ према њиховом стању, како се не би гордили ради добијених утеха. Колико је пак више нама немоћнима потребан огањ искушења који спаљује трње наших страсти.
Утеху тражите у вери у Господа
Великопосна служба ти пружа утеху. То те Господ теши због болести и многих патњи твојих. Буди му благодарна, и тада, ако би успела да заувек сачуваш осећање сопствене ништавности и смирења, ова утеха те никада не би напустила. Но пошто смо по природи склони високом мишљењу о себи, утеха нам се одузима; и савршенима се то догађало ради њиховог смирења.
