Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. - Ево блаженства у коме све најпре зависи од човека а затим од Бога; у коме човек задужује Бога; у коме се човек изједначује са Богом по расположењу. Откуда то? - Отуда што ниједна врлина није тако потребна човеку као божанска милостивост. У васцелом животу, у свима тренуцима постојања, зар је човеку ишта потребније од милости Божје? Та сав живот човеков, у свој својој телесној и духовној разноврсности и сложености, зависи од видљиве и невидљиве милости Божје. Да би видело, оку човековом је потребно сунце. А зар сунце не сија по милости Божјој? Да би чуло, уву човековом је потребан ваздух. А зар ваздух није дар милости Божје? Ко би од људи створио ваздух да га нема? Што важи за око и уво човеково, важи за цело тело његово и за све функције тела. А за душу? - Важи то исто начело, само далеко више и далеко јаче. Како мисао мисли и осећање осећа? Само по дару Божјем и по милости Божјој, јер је боголикој души човековој Бог подарио способност да мисли и да осећа. Да није тако, који би то човек био у стању да створи душу која мисли и осећа, кад ниједан човек није у стању да створи један листић љубичице или један каменчић. Па савест људска? Зар то није дар човеку изузетне милости Божје? Једном речју: сав човек стоји и постоји по милости Божјој. То осећа сваки човек који се иоле озбиљно загледа у загонетну тајну људског живота на земљи. Зато се петим блаженством и захтева од човека да своје односе према људима одређује по закону божанске милостивости. Човек и постоји и живи по милости Божјој и од милости Божје. Природно је онда да и он буде божански милостив према људима. У томе је изузетно блаженство, јер божанска милостивост духовно сједињује човека са Богом, извором те милостивости и тог блаженства.
Када душа човекова крене путем Христових блаженстава, она на сваком кораку и у сваком тренутку осећа како се непрестано излива на њу неизмерна милост Божја. Доживи ли прву божанску врлину, и у њој прво божанско блаженство, човек свим бићем осети и сазна шта значи милост Божја, шта значи кад Бог милује душу човекову. Зар није бескрајна милост Божја, за смерност, за сиромаштво духом добити царство небеско? Зар није бескрајна милост Божја, плакати над собом и над светом око себе и - због тога се испунити Духом Светим, Утешитељем? Зар није бескрајна милост Божја, за кротост - наследити целу земљу? Зар није бескрајна милост Божја, богочежњивом глађу и жеђу за правдом, уселити у себе - сву правду Божју, Христа Бога?
Шта је врхунац милости Божје? Оваплоћење Бога, и све што је оваплоћени Бог, Господ Христос учинио и непрекидно чини за род људски. Све то сачињава једну јединствену, непоновљиву, бескрајну и ваистину божанску милост према људима и нашем земаљском свету. Претпоставимо: човек се оваплоти у јагње, или у тигра, или у хијену, или у змију, са циљем да животињски свет спасе од смрти и зла. Шта би то оваплоћење значило у поређењу са оваплоћењем Бога у човека? Нешто бескрајно мало, а по последицама нимало. Јер немоћни човек, сам роб зла и смрти, не би био у стању да животињски свет спасе од њих. Усто, човек је крив за све смрти и сва зла у животињском свету. А Господ Христос? Безгрешан, узима на себе све грехе света и све муке од греха, - зар то није изузетна и савршена милост Божја? Бесмртни, подноси смрт ради смртних људи, - зар то није јединствена и невиђена милост Божија? Па још, подивљалим и залуделим од греха људима, оваплоћени Бог дарује: вечну Истину, Вечну Правду, вечну Мудрост, вечни Живот, и сва божанска безбројна савршенства и бескрајна блаженства. Зар то није милост, којој нема равне у свима световима?
Када човек озбиљно и свестрано испита себе, и постави тачну дијагнозу о себи, њему ништа није тако потребно, и толико потребно, као милост Божја. Јер је несумњива дијагноза сваког човека ово: грех, грех, грех, и у греснма - болест, болест, болест, и у болестима - смрт, смрт, смрт. Зато сваким осећањем, сваком мишљу, сваким покретом душе, духовно разбуђен човек вапије Богу: милост, милост, милост! Ко није у таквом односу према Богу, није милостив према људима. А такав човек је духовни паралитик, пати од духовне узетости. Осећање грешности развија се покајањем; покајање и вапије за милошћу Божјом, за опроштајем грехова. Само покајници добијају нзузетну милост од Бога, која из њих зрачи на људе око њих. Јер милост Божја, када уђе у срце човечије, претвара се помоћу осталих божанских врлина у милосрђе. И милосрдан човек је увек милостив према људима, као што је Бог милостив према њему. Једно осећање је непроменљиво у души милосрдног човека, осећање да му је увек потребна милост Божја, стога је и сам увек милостив према људима. Што праведнији човек, све више осећа своју грешност; најсветији људи у току целог живота најјаче и осећају своју грешност. Ево само једног примера. Лице светог Сисоја заблиста пред смрт силном светлошћу. То к њему дођоше свети Пророци и свети Апостоли. А кад још више заблиста, он рече ученицима својим: "Ево Анђели дођоше да узму душу моју". Најзад лице његово засија као сунце, и све спопаде страх, а свети подвижник рече: "Ево Господ долази, погледајте сви!" Затим настаде тајац, свети старац је разговарао нешто са Господом. Када га ученици упиташе, о чему разговара, он им одговори: молих Господа да ми још мало продужи дане живота, да бих се покајао.[1] - Врло развијено осећање личне грешности је стални пратилац хришћанинов на целом путу његовог духовног усавршавања. Ма којим осећањем, или мишљу, ушао у своју душу, човек на свима путевима своје душе сусреће грехе, мане, пороке. И ако је свестан опасности која му од њих прети, он стално вапије за милошћу Божјом. То је она "велија милост" коју само оваплоћени Бог дарује роду људском, свемилостиво извршивши домострој спасења света од греха, смрти и ђавола. За том "великом милошћу" вапије душа православног хришћанина кроз многобројне црквене стихире и молитве.
Пето блаженство је, могло би се рећи, природно човеково блаженство, јер је условљено човековом милостивошћу. То значи: милостивост је нешто природно за човека, нешто што сачињава саставни део бића човекова. Другим речима: човек је у основи саздан као милосрдно биће. На то и указује боголикост човекове природе. Бог је по целом бићу човековом разлио божанску милостивост, и учинио је подлогом свега људског. Но то је само једна половина истине о човеку, а друга је ово: Бог је божанску милостивост учинио подлогом и свега божанског у човеку, свега чиме човек расте ка Богу, постаје сличан Богу. Да није тако, да божанска милостивост није ушла у основе људског бића, зар би Господ Христос захтевао од људи да буду милостиви као што је милостив Отац њихов небески - Бог? (Лк. 6, 36). Својом милостивошћу човек највише подсећа на Бога, највише личи на Бога. А када је развије до највеће мере, он постаје "бог по благодати", како веле Свети Оци. Божанском милостивошћу човек постаје читаво мало божанство. Такав човек је - ходеће еванђеље Божје, ходећа проповед о Богу.
Изгуби ли човек божанску милостивост, да ли је уопште остао човеком? Кад то изгуби, изгубио је оног унутрашњег, оног боголиког, оног вечног човека у себи. И остала само љуштура, и то - црвљива и смрдљива љуштура. Шта је човек? - Оваплоћено милосрђе Божје. Шта је нечовек? - Оваплоћена грубост и немилосрдност. Човек постепено дегенерише у нечовека, ако не упражњава милостивост. Такав је сваки себичњак, сваки саможивац. Душа му је сва изаткана од грубости, саможивости и осталих грехова. А царство саможивости и њених одвратних сарадника - грехова, зар то није пакао, који почиње у овом свету, да се никад не заврши у оном свету? А живот у том паклу и јесте проклетство, вечно проклетство за људско биће. Стога би се с правом могло рећи: Проклети немилостиви, јер неће бити помиловани!
Зато што је од Бога, што вуче Богу и што сједињује са Богом, милосрђе је блаженство за људску природу. И још: оно сједињује човека са оним што је божанско у свима људима; тако и њих буди и подстиче на све што је божанско, а и себе подржава помоћу њих у свему што је божанско. На тај начин он полако васпоставља у људима рајско расположење, рај са свима блаженствима његовим. Рај и јесте нешто што почиње овде на земљи кроз - божанске врлине. На првом месту: кроз божанско милосрђе. Свака божанска врлина и ствара читав мали рај у души човековој, и у њему блаженство. А све скупа сачињавају вечни божански рај, и у њему вечно блаженство, које никад не престаје ни у овом ни у оном свету. Зато су уста Благословенога и изрекла: Блажени милостиви, јер tie бшпи помиловани.
Господ Христос, сав је од милости и самилости. Свим својим бићем Он зове томе, орасположује за то, и оспособљује. Као да вели: смилуј се на себе и на сабраћу око себе, јер и тебе и њих дави грех, сатире смрт. Духовно слепи то не виде; они који су тек прогледали, виде то помало; највидовитији пак - а то су светитељи - само то и виде. Зато су бескрајно милостиви и самилостиви. Све што је људско, њих подстиче на крик и вапај: Господе, помилуј! Зато је овај крик и најчешћи у светим православним богослужењима. Гледа ли у себе озбиљно и видовито, човек се сав претвара у молитвени уздах, коме нема краја, уздах кроз који стално бруји: Господе помилуј!
Немаш милости и самилости за човека? - Помисли, ради чега је саздан, а у шта је пао, и нашта спао: на смрт, на трулеж, на гроб, на црве, на смрад, на пакао! Па колико је рана на његовој души! Та сваки је - смртно рањен, сваки човек. Коме то греси нису задали смртну рану, и то не једну него стотину, и ми пре смрти много пута умиремо! Погледај на душу у човеку! На шта личи? На царицу небеску у - дроњцима; на бесмртну лепотицу, премазану црним блатом; на блудницу, која је била створена за вечну девственицу. А срце у човеку? - Видовито око Божје; а гле, оно обневидело, па не види ни себе ни тебе, а камоли небо, Бога, Анђеле! А савест у човеку? - Та то је неки пали анђео, који се заплео и збунио у црној мрежи мрачне философије зла, н залутао и изгубио у језивом лавиринту лукаве дијалектике греха. А трава, а биље, а цвеће, а животиње, а птице? Та све сам рањеник до рањеника, болесник до болесника, смртник до смртника! Зар све то не слива сва твоја осећања и све твоје мисли у бескрајну божанску милост и бескрајну божанску самилост према човеку и свима осталим тварима?
Милосрђе се грана у разне врсте милости и самилости, као што се душа грана у разне врсте мисли и осећања. Милосрђе је: хранити гладне, појити жедне, одевати наге, посећивати болесне, обилазити сужње, збрињавати путнике. Али, ја сам сиромах, рећи ћe неко, ја сам убог, немам ни пара, ни имања! Да, али - имаш душу, и у њој сва богатства божанског милосрђа. Моли се Богу за гладне, за жедне, за наге, за болесне, за сужње, за путнике, јер је и то милосрђе. Пости за друге, - и то је милосрђе. Плачи за непокајане, - и то је милосрђе. Пострадај за спасење ближњих, - и то је милосрђе. Ие одговарај на увреду увредом; не враћај зло злом; савлађуј зло добром; благосиљај оне који те куну; моли се Богу за оне који те гоне; чини добро онима који те мрзе; не саблажњавај друге, - све је то милосрђе до милосрђа. А да би све то чинио, човеку је потребно само да има душу и тело, и ништа друго, никаква богатства овога света. То је оно што Свемилостиви наређује у своме Еванђељу: "Дајите милостињу од онога што је унутра - τα ενοντα (Лк. 11, 41). Шта то значи? Ово: дајте људима своју боголику душу, и сва божанска богатства њена: божански самилосне мисли, божански самилосна осећања и расположења. Копај по својој души, и под муљем грехова и тињом страсти, пронаћи ћеш та божанска богатства, те невидљиве унутрашње драгоцености, са којима је Бог створио човека, и учинио га изузетним бићем у свима световима. На то самилосни Спаситељ и мисли када објављује благовест: "Гле, царство Божје је унутра у вама - εντος υμων (Лк. 17, 21). У то царство спада и божанско милосрђе душе људске. Нема сумње, у боголикој души човековој таји се дубоки кладенац божанског милосрђа, који се грана у многе понорнице. Извори тих понорница воде прво на небо, Богу. Сиђе ли човек на дно свога бића, и пронађе кладенац божанског милосрђа у себи, одмах осети да је једно са свима људима свих времена, и његовим целим бићем заструји, и увек струји, милост и самилост за све људе, ту тужну и несрећну браћу и сабраћу нашу, тужну и несрећну од греха и смрти.
У овом свету сваки је човек без изузетка божански богаташ, јер сваки има царство Божје унутра у боголикој души. Има клнце и божанске Истине, и божанске Правде, и божанске Љубави, и божанске Доброте, и божанске Мудрости, и божанског Милосрђа, и божанске Светости, и божанске Бесмртности, и божанског Живота. И све то може развити до савршенства у поднебљу својих личних еванђелских подвига и доживљаја. Тако може развити и своје милосрђе, и постати милостив и самилостив према свима бићима и тварима. Ако иша људско одлази на небо пред само лице Божије, онда је то - човекова милост и самилост за људе (ср. Д. А. 10, 4).
Сав свој однос према роду људском, свемилостиви Господ је засновао на милости: "По својој милости спасе нас бањом препорођаја и обновљењем Духа Светога" (Тит. 3, 5; ср. Лк. 1, 78; 1 Петр. 1, 3). Другим речима: и оваплоћење Бога Логоса, и целокупни богочовечански домострој спасења рода људског дело је доброте и човекољубља Божјег, јер спасти људе од греха и смрти из милости а не по заслузи, и јесте једино истинско човекољубље (ср. Тит. 3, 4). Зато што је тако, свемилостиви Спаситељ с правом тражи од људи да милост буде врховни закон у њиховим међусобним односима. То се мора претпоставити свему, јер сачињава суштину Богочовековог Еванђеља спасења: "Милости хоћу, а не жртве" (Мт. 9, 13; Ос. 6, 6; ср. Мт. 12, 18): милости хоћу према грешницима, јер су грешници - духовни болесиици, које треба мудро и нежно лечити од греха и смрти. Тиме човекољубиви Спаситељ захтева милост према свима људима, јер - ко од људи није грешан, није смртан? У име тога Господ одбија и неће жртве. Јер Њему је најмилија жртва - човекова милост према људима.
Од милосрђа човековог зависи не само живот његов у овом свету већ и сам вечни живот његов и у овом и у оном свету. То нам благовести Спаситељева прича о милостивом Самарјанину, јер одговара на човеково питање: "Шта ћу чинити да добијем живот вечни?" (Лк. 10, 2537). Шта? - Буди милостив. Ето одговора на питање о вечном животу. Милостивост је божанска сила која савлађује у човеку све што је грешно и смртно; и обесмрћује човека испуњујући га вечним животом. Милостив човек у ствари живи још у овом свету оним што је бесмртно, божанско, вечно. А то је - божанско милосрђе. Човек божанског милосрђа све људе гледа Божјим оком и мери Божјом мером. Њему је сваки човек ближњи, јер му осећање милосрђа свакога човека учини блиским, и он свачије грехе покрива својом љубављу, молитвом и смерношћу. То није ни чудо, јер када се човек милосрђем приближи Богу, онда му сваки човек постане близак: у Богу нико није далеко. Гледани из Бога, сви су људи наши ближњи, јер су сви боголики, иако више или мање унакажени. Осећање милосрђа је по себи божанско, те стога бескрајно и свеобухватно. Као таквоме, све му је блиско и ближње, јер најпре смањује растојање између човека и Бога, а затим, - између човека и осталих људи. Човек божанског милосрђа живо осећа како је људима, свима људима, потребна милост за сваки дах њиховог живота на земљи, а камоли њиховог живота на небу. Живи ли божанским милосрђем, човек је прави бесмртник још у овом свету, и њему никаква смрт не може наудити ни у овом ни у оном свету. Он сваку смрт савлађује силом божанског милосрђа, и смело је победнички пита: Смрти, где ти је победа?
Милосрђу Христовог човека нема краја, нема граница. Он никад не сме рећи себи: довољно сам милостив! Рекне ли, ето смрти његовој души. Престане ли пак бити милосрдан, већ је умро, пре смрти умро. Јер се одвојио од Бога, који је једини извор бесмртности и вечнога живота. Милосрђе чини човека божански узвишеним и божански бесмртним. Ништа тако не уподобљава човека Богу као милосрђе; оно га чак чини "богом по благодати". Да, по благодати, пошто је само Тројични Бог - Бог по природи. Божанско милосрђе разлива по целом бићу човековом неку божанску силу, која обожује духовне моћи, а он се сав осећа бесмртним, бескрајним, вечним. Та божанска свестваралачка сила води човека из једне милости у другу, из мање у већу, приводећи га постепено Богу који је оличење савршене милостивости, и стога вечни идеал сваке људске милости и самилости. О свему томе речито говори Спаситељева врховна благовест о милосрђу: Будите милостиви као што је милостив Отац ваш - Бог (Лк. 6, 36). Ниједну врлину Спаситељ није подигао на већу висину. Штавише, Он је објавио да ће на Страшном суду милосрђе бити Његово мерило, којим ће Он мерити све људе и свакоме одредити његову вечну судбу (ср. Мт. 25, 3146; ср. Јк. 2, 13).
Милосрђе према другима у исто време је и милосрђе према себи самом. Али то није ни попуштање себи, ни мажење себе, ни штеђење себе од еванђелских подвига. Нити је то себичност илисаможивост у ма ком облику. Милосрђе према себи допуштено је само када је еванђелско. А шта је то еванђелско милосрђе према себи? То је: старање о спасењу своје душе од греха, смрти и ђавола. Старајући се о томе, човек се показује милостив према ономе што је божанско, боголико, бесмртно и вечно у њему. Сваки грех је читава рана на души, а свака страст - читава болест душе. Ослобађајући себе од грехова и страсти, човек се показује милостив према себи, јер исцељује боголику лепотицу своју - душу своју - од свега што прља, помрачује, унакажује, усмрћује, убија. Похота је убица душе, тако и гордост, и гнев, и мржња, и пакост, и завист, и среброљубље, и сви остали греси. Потиснеш ли их из себе и отераш помоћу еванђелских врлина, отиснуо си из душе своје и отерао многе убице и многе смрти. И тако показао према себи ону милост која је једино допуштена и прописана човеку спасоносним Еванђељем Христовим. Милосрђем према другима човек чини еванђелска добра другима. Али, истовремено и себе спасава од страшне духовне звери: неосетљивости и несаосетљивости, јер сједињује душу своју са свеосетљивим и свесаосетљивим Спаситељем који и даје спасење ономе који се труди и подвизава у спасоносним еванђелским врлинама.
Света мисао Светог Григорија Ниског о петом блаженству врло је дубока и богомудра. У овом блаженству, вели свети мислилац, Спаситељ на неки начин чини Богом онога који слуша и разуме ову реч. Јер каже: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Познато је из многих места Светога Писма да свети људи називају бога милостивим. Стога, ако Богу доликује назив милостив, не позива ли онда Логос и тебе да постанеш Бог, пошто си украшен својством Божанства? Јер ако се у богонадахнутом Писму Бог назива милостивим, а Божанство је истински блажено, онда из тога логички следи да се човек, када постане милостив, удостојава Божјег блаженства, пошто је достигао оно чиме се назива Божанство. "Милостив је Господ и праведан, и Бог наш милује" (Пс. 114, 4). И зар није блаженство за човека називати се и постати оно чиме се Бог назива за дела своја?[2]
Шта је то милост, и у чему је њена делатност? Зашто је блажен онај који прима натраг оно што даје? Јер је речено: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Најближи смисао ове изреке позива човека на узајамну љубав и самилост. Милост је добровољна туга, изазвана туђом невољом. Или јасније: милост је љубављу испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу. Јер као што суровост и зверскост потичу из мржње, тако и милост потиче на неки начин из љубави, и њу саму има као свој извор. нарочито пак својство милости је ово: појачавање испуњеног љубављу расположења које је сједињено с осећањем туге. Да учествују у нечем добром, старају се подједнако сви, и непријатељи и пријатељи; али желети учествовати у нечем тужном, својствено је само онима који су испуњени љубављу. А од свих веза у овом животу као најјача сматра се љубав; и милост је појачање љубави.[3]
Нека нико не мисли да се сва врлина састоји само у материјалној помоћи, јер би у том случају њу могао имати само онај који има неку могућност за доброчинство. Али, правичније је у овој ствари гледати на намеру. Ко је само пожелео добро, али је наишао на сметњу да га оствари, пошто није имао могућности, тај по расположењу душе ништа није мањи од онога који је своју жељу доказао делима. А велика је корист по живот, када се тако схвати ово блаженство. Претпоставимо да код свих настане такав однос душе према пониженима, онда већ не би остала подела на веће и мање, више и ниже; сиромаштво не би мучило човека, ропство га не би унизило, срамоћење га не би ожалостило, јер би свима све било заједничко; једнакост у правима и слобода говора зацарила би се у људском животу, када би се богаташ добровољно изједначио са сиромахом. Када би то било, онда не би постојао разлог за непријатељство; завист би ишчезла, мржња би умрла; одстрањени би били злопамћење, лаж, превара, рат, тај пород похлепне грамзивости. Пошто се уклони то несамилосно расположење, са њим би, као са рђавим кореном, били ишчупани и изданци порока; а по искорењењу рђавих дела, наместо њих иступио би читав низ свега доброга: мир, правда и остало што се замишља као најбоље. Отуда, шта је блаженије него проводити живот, поверавајући сигурност свога живота, не катанцима и бравама, него налазећи ту сигурност један у другоме? Као што човек сурове и зверске нарави постаје непријатан онима који су искусили његову свирепост, тако, супротно томе, сви постају лепо расположени према милостивом човеку, јер милост код оних који су је добили природно рађа љубав. Отуда је милост - мајка лепог расположења, залог љубави, савез сваког пријатељског расположења.[4]
Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. У овој речи садржи се и ово узвишено учење: Створивши човека по лику свом, Творац је ставио у његову природу клице свих добара, те добро не улази у нас из спољашњег света, него зависи од наше воље које ћемо добро узети из наше природе као из неке ризнице. Стога Господ и каже: "Царство Божје је унутра у вама" (Лк. 17, 21); и "Сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се" (Мт. 7, 8). Тако, добити жељено, и наћи тражено, и обрести се усред жељених добара - у нашој је вољи, и зависи од наше слободне воље.[5]
Поводом петог блаженства Блажени Теофилакт каже: Милосрђе се може указивати не само имовином, него и речју; а ако се ништа нема, онда и сузама. Милостиви добијају милост и овде од људи, јер ко је јуче показао милост, а данас се лишио свега, наићи ће на милосрђе код свих; али ће му нарочито помоћи Бог после смрти.[6] У самој ствари, милостиви су милостиви као људи, а сами ће бити помиловани од Бога свих бића и твари. Милост људска и Божја нису једнаке међу собом, већ се разликују једна од друге као зло од добра.[7]
