Пре но што почнемо да говоримо о добрима која нам је даровао Господ Исус Христос, хајде да се најпре погледамо каква је добра у рају имао први човек Адам, пре но што је починио грех, и колике су га невоље задесиле после пада у грех, а са њим и читав људски род.
Будући створен по образу и подобију свог Творца, први човек је имао најживље и најтешње општење са Њим, па се стога наслађивао потпуном срећом. Као бесмртан, Бог је и Адама створио бесмртним; као свеправедан, Бог је и Адама створио безгрешним и чистим; као вечно блажен, Бог је и Адама учинио блаженим, и то блаженство временом је требало да узраста.
Како прича књига Постања, Адам је живео у најдивнијем врту (Едем, или Рај), који је засадио Бог, и тамо се наслађивао сваким добром. Он није знао за болести, ни за страдања. Ничега се није бојао, а све звери покоравале су му се као своме господару. Адам није осећао ни хладноћу, ни жегу. Мада је радио и трудио се у Рају, он је то чинио са задовољством. Његова душа била је испуњена познањем Бога и љубављу према Њему. Он је увек био спокојан, радостан и није знао ни за какве непријатности. Све његове жеље биле су чисте, праведне и усклађене. Његово сећање, разум и све друге душевне способности биле су савршене. Будући невин и чист, увек је пребивао са Богом и беседио са Њим као са Оцем, а Бог Га је волео, као свог љубљеног Сина. Краће речено, Адам се налазио у рају и рај се налазио у њему.
Да Адам није сагрешио, он би заувек остао блажен и целокупно његово потомство наслађивало би се блаженством. Јер Бог је зато и саздао човека. Но, Адам је послушао ђавола-кушача, преступио је заповест Творца и окусио забрањени плод. Када се Господ јавио Адаму након сагрешења, Адам је, уместо да се покаје и обећа да ће убудуће чувати све Његове заповести, почео да се правда и да криви своју жену. А жена је сву кривицу свалила на змију. Ужасно је било не само нарушавање заповести, него и то што је грех који су починили дубоко повредио човекову природу, услед чега је било прекинуто пређашње живо општење са Творцем, а самим тим изгубљено је и блаженство. Изгубивши рај унутар себе, Адам је показао да је недостојан и спољашњег раја, па је протеран из њега.
Након пада у грех Адамова душа се помрачила, у његовим мислима и жељама завладала је пометња, његова уобразиља и сећање почели су да се замагљују. Уместо радости и душевног спокојства он је почео да пати, да осећа немир и трпи различите непријатности. Морао је упозна тежак рад, немаштину, глад и жеђ. После много година непрестаних мука притисла га је старачка немоћ и почела је да му се приближава смрт. Али најстрашније је то што је ђаво, виновник сваког зла, захваљујући греху добио могућност да утиче на Адама и да га све више удаљава од Бога.
Природне стихије - ваздух, вода и друге, које су раније служиле Адаму пружајући му задовољство, сада су постале његови непријатељи. Звери су постале сурове према људима и почеле су да их посматрају као своје непријатеље или плен. Адамови потомци почели су да пате од телесних и душевних болести које су временом постајале све разноврсније и теже. Људи су заборавили да су браћа, па су почели да се међусобно сукобљавају, мрзе, обмањују, да нападају, муче и убијају једни друге. На крају, после свакојаких горких напора и брига, били су осуђени да умру и да као грешници пођу у ад на вечне муке.
Ниједан човек, чак ни и најгенијалнији и најмоћнији, нити сви људи заједно никада нису могли нити ће моћи да поврате оно што је Адам изгубио када је сагрешио у Рају. И шта би било са нама и са читавим људским родом да Исус Христос по Своме милосрђу није дошао да нас спасе?
Отац Небески, Који нас сажаљева и љуби много више него што смо ми у стању да љубимо себе, послао нам је, по Својој великој милости, Сина Свог Исуса Христа, зато да би нас избавио од греха и власти ђавола, и довео у Царство Небеско. Исус Христос је постао човек као и ми, али без греха.
Исус Христос је Својим учењем растерао таму незнања и свакојаких заблуда и просветио свет светлошћу Јеванђеља. Сада свако ко само пожели, може да спозна вољу Божију, као и средства и пут за постизање блаженства (среће).
Својим животом Он нам је показао пут за Царство Небеско које је Адам изгубио; истовремено, показао нам је како тим путем треба да идемо и стално нам помаже на нашем путу.
Исус Христос нас је Својим страдањима и смрћу искупио наше дугове Богу, које ми никада не бисмо били у стању да отплатимо; нас, који смо били робови ђавола и грехова, учинио је децом Божијом. Оне муке, које смо ми као преступници воље Божије морали да претрпимо, претрпео је Он уместо нас и Својом смрћу избавио нас је од вечне смрти.
Својим васкрсењем Исус Христос је уништио врата ада, одузео власт ђаволу, победио смрт и свима нам је отворио улаз у рај, који је био затворен због Адамове непослушности. Стога од тренутка Његовог васкрсења смрт више не представља ужасну трагедију, него је за оне који умиру са вером и надом постала прелазак из сујете и туге у светао и радостан живот.
Својим вазнесењем на небо Он је прославио људску природу и удостојио ју је бесмртности.
Коначно, благодаћу Христовом, захваљујући Његовим заслугама ми сада можемо да уђемо у Царство Небеско, уз подршку и помоћ на путу ка њему; то значи да сада сви можемо без препрека и истински да примимо Духа Светога и да будемо испуњени Њиме. Без Духа Светога немогуће је да идемо путем којим је ишао Исус Христос.
Да Исус Христос није био на земљи, нико не би могао да уђе у Царство Небеско. Али сада сви ми, свако од нас, може лако да уђе унутра; али не можемо да уђемо другачије, него путем којим је ишао Исус Христос, док је живео на земљи.
Не могу се ни описати ни замислити сва та велика блага којих нас је удостојио Господ. Рећи ћемо само да сви који следе Његове заповести удостојавају живота у рају, са анђелима, праведницима и светима, и да ће тамо видети Бога лицем у лице. Они ће се радовати чистом, непрестаном и вечном радошћу, не знајући ни за умор, ни за жалости, ни за патње. На крају света они ће васкрснути са својим телима и вечно ће да царују са Христом.
Сва ова блага Исус Христос је даровао не само изабранима, него свима који их желе, без изузетка. Пут ка спасењу је показан, уређен и, колико је могуће, поравнат. Осим тога, Исус Христос нам помаже да идемо тим путем и, да тако кажемо, спреман је да нас Сам поведе за руку. Преостаје нам само да му се не противимо, да не будемо тврдоглави, него да се у потпуности препустимо Његовој вољи. Нека нас води где и како Он жели.
Видите ли колико нас воли Исус Христос, и како велика блага нам дарује?
Шта би се догодило када би се Исус Христос сада изненада појавио пред нама на видљив начин у упитао нас: "Децо моја! Љубите ли ви Мене због свега што Сам учинио за вас, и цените ли блага која вам дајем?" Ко од нас Му не би одговорио: "Да Господе, љубим Те и благодарим Ти!".
Ако пак и на делу, а не само на речима љубимо Исуса Христа и благодаримо Му, зар не би требало да испуњавамо све оно што нам Он заповеда? Јер кад човек заиста љуби свога добротвора, он своју благодарност изражава тиме што чини све како би му угодио. Али Исус Христос од тебе жели само једну ствар: да идеш за Њим у Царство Небеско.
Исус Христос је за нас учинио све. Зар ми не можемо да за Њега учинимо једну једину ствар коју Он тражи? Исус Христос је сишао са небеса на земљу да би нас спасао; зар не би, Њему за љубав, требало да желимо да га следимо на небеса? Исус Христос је ради нас претрпео муке и патње; зар ми нисмо спремни да због Њега пострадамо и претрпимо макар мало?
Благословен је и преблагословен онај ко следи Исуса Христа кроз читав свој живот, јер ће се заиста наћи тамо где је и Исус Христос.
Срећан је онај ко се труди и покушава да подражава Исуса Христа, јер ће добити помоћ Његову.
Али тешко ономе ко не жели да следи Исуса Христа и правда се тиме да је тешко следити Га, или пак нема снаге за то, јер се таква особа лишава благодати Божије, будући да одбија руку помоћи Исус Христа.
Но, тешко човеку који се противи Исусу Христу и упорно устаје на Њега, јер много таквих људи је у огњеном језеру и горе са сумпором.
*********
КАКО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС ЖИВЕО НА ЗЕМЉИ И ПОСТРАДАО РАДИ НАС?
Свако мора да слуша закон Божији. Тај закон садржан је у двема заповестима:
1. Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, свом мисли својом и свом снагом својом; и
2. Љуби ближњега својега као самога себе.
У зависности од тога како испуњаваш овај закон, примићеш и награде. Али нема ни једног човека, и никада га није било, нити ће га бити, који ове две заповести савршено испуњава. Једино Исус Христос их је испунио савршено и без икаквог недостатка. Његова безгранична љубав огледала се у свакој Његовој речи и поступку.
У том погледу су и сви свети, па чак и највећи међу њима, као какве светиљке у поређењу Исусом Христом, Који сија као сунце у свом његовом сјају и лепоти.
Баш као што је људском бићу немогуће да гледа директно у сунце и да га опише, тако је немогуће описати сва узвишена дела Христова. Стога ћу ти само укратко испричати о Његовом животу и врлинама, и само на основу онога што се може видети из Јеванђеља.
Ни један човек, па ни анђео, није волео Бога толико колико Га је волео и воли Исус Христос.
Исус Христос се свагда молио Богу Своме Оцу, а посебно често ноћу и у самоћи.
На сваки празник, а нарочито на Пасху, Исус је одлазио у храм у Јерусалим, мада се он налазио далеко од места где је Христос живео. Сваке суботе одлазио је на место где су се људи састајали ради молитве и поучавања.
У свему што је чинио Исус Христос је увек прослављао име Божије, узносећи и тајно и јавно славу Богу.
Кроз читав Свој живот Исус Христос поштовао слушао и волео Своју Мајку и Свог поочима, старца Јосифа. Када је стасао, са уважавањем се односио и према јеврејским старешинама, као и према царској власти, плаћајући прописане даџбине.
Исус Христос је са највећом усрдношћу и љубављу испуњавао оно дело на које Га је послао Његов Небески Отац.
Саосећао је са сваким човеком, свакоме је желео добро, никоме није одбио помоћ; ради истинске среће људи, Он није штедео ни Свој живот.
Са неописивом кротошћу и љубављу Он је подносио свакојаке увреде и понижења од стране гомиле, не гневећи се ни на отворене непријатеље, који су желели Његову смрт.
Господ Исус Христос је једном Својом речју могао све да их истреби. Уместо тога, Он их је сажаљевао као духовно заслепљене, желео им је добро и молио се за њихово спасење.
Краће речено, Исус Христос од рођења до смрти није починио ни најмањи грех, ни речју, ни делом, ни мишљу; уз то, Он је у свако време чинио добра свим људима.
Хајде сада да погледамо како је Исус Христос пострадао за нас на земљи. Као Син Божији и Бог, Исус Христос је на Себе узео људско тело и душу, и постао је савршени човек, без греха. Као свемоћан, узео је обличје слуге. Као Владику Васељене, мајка Га је родила у најскромнијим условима, у мрачној и влажној пећини, и положила у јасле. Његов поочим био је убоги дрводеља.
Исус Христос, Врховни Законодавац, током Свог земаљског живота смирено је испуњавао све одредбе Мојсијевог закона. Тако је осмога дана по рођењу пролио Своју предрагоцену крв кроз обрезање. Након тога, Његов Пречиста Мајка је у храм одвела Њега, Искупитеља света, да би тамо за њега принела оно што је било одређено да се плати за искупљење. Док је Исус још био у колевци, Ирод је покушавао да га убије, зато су морали да Га склоне у туђину, у Египат.
Али немој да мислиш да Исус Христос као дете није схватао шта се са Њим догађа. Не! Иако савршени човек, Исус Христос је истовремено и савршени Бог; стога је Он видео и знао све што Му се догађало.
Исус Христос, Свемоћни Бог, Кога слушају небо и земља и миријаде анђела, Сам је током Свог земаљског живота био послушан Својој Мајци, која је Његово створење.
Исус Христос, Који у Својој десници држи сва блага света, током Свог земаљског живота често није имао места где главу да склони.
Исус Христос, Цар васељене, плаћао је данак земаљском цару.
Исус Христос, Коме служе анђели и сва створења, Сам је служио људима, па је тако чак опрао ноге Својим ученицима, које је изабрао необразованим и простим рибарима.
Исус Христос је током Своје проповеди претрпео безбројне увреде од свакојаких непријатеља. Називали су га грешником и нарушиоцем Мојсијевог закона, ленштином, дрводељиним сином, пријатељем изјелица, пијанаца и цариника. Неколико пута су чак покушали да га каменују или баце са литице. Јеврејски књижевници су Његово божанско учење називали обманом, а када је исцељивао болеснике, васкрсавао мртве или истеривао демоне, његови непријатељи су говорили да то чини уз помоћ сатане. Неки су Христа чак и отворено називали демонизованим.
Укратко, од рођења до смрти Исус Христос је страдао и трпео увреде са свих страна. Страдао је и од људи и за људе. Туговао је не само зато што Га људи нису слушали и што су Га вређали, него и зато што су пропадали одбијајући при томе да буду спасени од свог проклетства. Исус Христос је, да тако кажемо, страдао и на видљив и на невидљив начин, јер не само да је доживљавао и трпео отворене увреде и погрде од људи, и подле нападе непријатеља, него је уз то видео да чак и они људи који су Га наизглед волели и слушали, или нису веровали у Њега, или су били незаинтересовани за спасење.
Од кога је Исус Христос највише пострадао? Од јеврејских првосвештеника и књижевника, то јест од учених људи и њихових претпостављених, који су знали за Спаситеља и очекивали су Његов долазак, али нису хтели да прихвате Исуса Христа и да га слушају, него напротив, предали су Га на погубљење као варалицу и прекршиоца закона; а када је јеврејски народ био спреман да преда Исуса на распеће, они (свештеници и књижевници) су их наговорили да пре траже ослобођење разбојника и бунтовника Вараве, а Исуса, Који је светији од свих светих, да предају у смрт. Ето докле може да иде људска зависти злоба! Али што је најстрашније, Исуса Христа је издао човек који је био Његов ученик, који Га је познавао, који је јео и пио са Њим, и сопственим очима је видео читав Његов живот, Његова чудеса, снагу Његовог учења. Како је издат? Пољупцем. И за коју цену? За тридесет сребрњака.
Ради кога је Исус Христос страдао? Ради свих грешника, од Адама до краја света. Страдао је чак и за оне који су Га мучили, и за своје непријатеље који су Га предали на муке, и за оне који су, добивши од Њега безбројна доброчинства, не само да Му нису захвалили, него су Га чак мрзили и прогонили. Такође страдао је за све нас који Га свакодневно вређамо својим лажима, својом недоличним понашањем, и страшном равнодушношћу према Његовим страдањима ради нас, који Га својом незахвалношћу и гнусним гресима по други пут распињемо.
Недуго пре краја Свог земаљског живота Исус Христос је учинио једно од највећих чуда - васкрсао је Лазара који је већ четири дана био у гробу и почео је да трули. Ово чудо, које се догодило у присуству великог мноштва народа, многе је подстакло да поверују у Исуса Христа и препознају у Њему Месију. Но, уместо да прихвате Исуса Христа, поверују у Њега и увере остале да је Он истински Спаситељ света, јеврејски првосвештеници и књижевници окупљени око Кајафе стали су да већају о томе шта да раде са Исусом, па су покушали да пронађу оптужбе против Њега; коначно решили су да убију Исуса Христа, Који је васкрсао мртваца.
Знајући да су дани Његовог земаљског живота избројани, Исус Христос је сабрао Своје ученика на Тајну Вечеру у сионској горњој одај, где им је предао Свето Причешће и опростио се са њима. После тога је са ученицима пошао у Гетсимански врт.
Али ми не можемо чак ни да замислимо колико је Исус Христос патио те ноћи, након последње вечере, до тренутка када је предат у руке војника. Његова унутрашња страдања су у том тренутку била тако велика и страшна, да их је само Он могао поднети. Током молитве у Гетсиманији зној са Његовог лица био је као капље крви.
У то време Спаситељеву душу обузели су болна тескоба, велика туга и страшна патња. Прекрили су је мрак и ужас услед несносног бремена људских грехова које је Он преузео на Себе да би их опрао Својом пречистом крвљу - бремена грехова које је људски род починио од Адама до тог времена, као и оних које ће починити до краја света.
Затим је Исус Христос видео да ће се чак и међу самим хришћанима ускоро појавити лицемери попут Јуде, те да многи од њих не само да Га неће следити, него ће се предати ужасним пороцима, и својим ће гресима превазићи чак и незнабошце. Затим, видео је да ће се појавити многи који ће одбацити веру и Његово учење, или ће га искривити лажним тумачењима и, уместо да се сами препусте руководству промисла Божијег, прихватиће се руковођења других у складу са својим сопственим идејама.
Осећај правичности и оданости Богу Оцу с једне стране захтевао је од Христа да истреби људски род као незахвалан и преступнички, а са друге стране љубав према палим људима подстицала Га је да пострада за њих и да их тиме избави од вечне смрти.
Ова страдања су била тако тешка и болна за Исуса Христа, да је Он Својим ученицима рекао: Жалосна је душа Моја до смрти.
Након тога у врт стиже бучна гомила са бакљама и палицама, и са њом војници послати од стране јеврејских старешине. Они везују Исуса Христа као злочинца и воде га на суд. Апостоли, које је Он толико волео и са којима је био тако близак, малодушно су Га оставили и разбежали се. Тада јеврејске старешине - читав Синедрион који се одмах састао у дому првосвештеника - износе против Христа мноштво најтежих оптужби. Ипак, ни једна од њих није била довољна да би Га осудили на смрт. Првосвештеник је зато захтевао од Исуса Христа да под заклетвом отворено објави ко је. После одговора да је Он Син Божији и обећани Месија, Синедрион оптужује Христа за богохуљење, доноси смртну пресуду. Одмах Га окружују са свих страна и почињу да Га бију и да Му се ругају.
Али Римљани су лишили Синедрион права да било кога казни. Зато су следећег јутра, у петак уочи јеврејске пасхе, јеврејске старешине одвеле Исуса Христа на ново суђење код римског управитеља Пилата, како би он потврдио њихову одлуку. Схвативши да Христа оптужују из зависти, Пилат је хтео да Га пусти. Али првосвештеници су му запретили да ће се жалити на њега римском цару. Не желећи да своју каријеру изложи опасности Пилате је решио да се обрати сабраном народу. Подсетивши људе на обичај да се уочи празника ослободи неки затвореник, Пилат их је упитао: "Кога да пустим, Вараву или Христа?" (Варава је био неки разбојник који се у тамници налазио због својих злочина). Док су се људи саветовали међу собом, јеврејске старешине су убедиле већину да траже разбојника Вараву, а за Исуса, Јединог Светог, да захтевају да буде распет на крсту! Заборавила је гомила безбројна доброчинства Христова: колико њих је ослободио демона, колико њих је исцелио од губе, слепила, раслабљености итд, коликим очајницима је вратио наду. У том тренутку римски војници су подвргли Исуса Христа суровом бичевању и поругама, након чега му облаче пурпурни плашт и стављају на главу венац од трња. Када су Христа прекривеног ранама извели пред гомилу, народ је почео бесно да виче: "Распни Га, распни!" Тада је Пилат малодушно опрао руке показујући тиме да неће да учествује у осуди невиног човека, па је пустио Вараву а Исуса предао јеврејским старешинама. Тада војници полажу на Христова плећа дрвени крст на коме је требало да Га распну, и приморавају Га да га носи до места извршења казне, званог Голгота (што значи "лобања"). Тамо они скидају са Христа горњу одећу и прибијају Га на крст, а поред Њега са обе стране распињу двојицу разбојника. Тако на срамном месту као великог злочинца кажњавају Онога Који је светлошћу Свог Божанског учења разагнао мрак заблуда, и Који је злобу побеђивао љубављу! Њихова окрутна мржња и завист нису Га поштеделе чак ни на крсту, јер су Га тамо обасули новим поругама, са подсмехом тражећи од Њега да учини чудо. Када је молио да утоли жеђ, принели су му сунђер натопљен сирћетом и жучи да пије.
Дакле, остављен од свих, сав у ранама, крварећи, уздишући и трпећи неиздржљиву жеђ - најмучнијом, срамном смрћу умире Онај Који је некада у првог човека удахнуо дах живота! Чак и бездушна природа ужаснула се пред таквим злочином: сунце се помрачило и земља потресла.
За кога је тако страдао Спаситељ света? Страдао је за све људе - за непријатеље и мучитеље, за оне који су добивши од Њега многа доброчинства, заборавили да Му заблагодаре. Страдао је за свакога од нас, упорних грешника, који Га свакодневно вређају својом равнодушношћу, неблагодарношћу, злобом, неправдама и злим делима, и тиме као да Га по други пут распињу.
Немој да мислиш да је Исус Христос страдао зато што није могао да се избави или да избегне муке. Не! Он се предао добровољно, понудивши Себе на жртву; иначе се нико не би усудио ни да Га дотакне. Јер познато је како је упитао оне који су били послати да Га ухвате: Кога тражите? Одговорили су: Исуса Назарећанина. Он им је на то рекао: Ја Сам! А они су од ове једне речи попадали на земљу.
То је све што можемо да кажемо о страдањима Исуса Христа која је претрпео ради нас, из Своје неописиве љубави према нама. Но, да бисмо, колико је то могуће, схватили величину Његове љубави према нама и значај Његове жртве, ми морамо да се подсетимо ко је Исус Христос.
Исус Христос је истинити Бог, свемоћни Творац читаве васељене, велики Цар анђела и људи, силни Господар свих створења, страшни Судија живима и мртвима; и тај Исус Христос благоизволео је да добровољно пострада за људски род. Ко може да докучи и на прави начин оцени тајну ове Божанствене Љубави?
