1. Ја сам Господ Бог Твој, немој имати других богова осим Мене.
2. Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити.
3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свога.
4. Ceћaj се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.
5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
6. Не убиј.
7. Не чини прељубе.
8. Не кради.
9. Не сведочи лажно на ближњега свога.
10. Не пожели жене ближњега твога, не пожели дома ближњега твојега, ни поље његово, ни слугу његовог, ни слушкиње његове, ни вола његовог, ни магарета његовог, ни какве стоке његове, и уопште ничега, што припада ближњему твојему.
Десет заповести Божијих биле су смештене на двема таблицама, јер се на њима садрже два вида љубави: љубав према Богу и љубав према ближњем.
Указујући на та два вида љубави, Господ Исус Христос је на питање, каква заповест је изнад свих у закону, рекао: "љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и та: љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци" (Мат. 22, 37-40).
Ми смо дужни да љубима Бога пре свега и више од свега, јер Он је наш Творац, Промислитељ и Спаситељ - "Њим ми живимо, и крећемо се, и јесмо" (Дела Ап.17, 28).
Затим је дужна да следи љубав према ближњему, која служи као израз наше љубави према Богу. Ко свог ближњега не љуби, тај и Бога не љуби. Св. апостол Јован Богослов разјашњава: "Ко говори: "ја љубим Бога", а мрзи брата (тј. ближњег) својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега не види" (1 Јован. 4, 20).
Љубећи Бога и ближње, ми тиме показујемо и истиниту љубав према самима себи, јер истинита љубав према самом себи се и састоји у испуњењу наших обавеза према Богу и ближњима. Она се испољава кроз бригу о својој души, у очишћењу себе од грехова, у подчињавању тела духу, у ограничавању личних потреба. Ми смо дужни да чувамо своје здравље и да се бринемо о развићу својих душевних сила и способности, да би боље испољили своју љубав према Богу и ближњима.
На тај начин, љубав према себи не мора бити испољена на уштрб љубави према ближњему. Напротив. Ми смо дужни да љубав према себи приносимо на жртву љубави према ближњима. "Од ове љубави нико нема веће, да ко положи душу своју (тј. жртвује живот свој) за пријатеље своје (ближње своје) (Јован 15, 13). А љубав према себи и љубав према ближњима треба да буде принешена на жртву љубави према Богу. Господ Исус Христос је о томе говорио овако: "Који љуби оца или матер више, него Мене, није достојан Мене; и који љуби сина или кћер више, него Мене, није достојан Мене; и ко не узме крст свој (тј. ко одбацује од себе све животне тешкоће - лишавања, страдања и искушења која шаље Господ, ииде лаким, безаконим путем) и не пође за Мном, тај ниједостојан Мене". (Мат.10, 37-38).
Ако човек пре свега љуби Бога, тада природно - он не може не љубити, оца, мајку и децу, и све ближње своје; и та љубав ће бити освећена Божанском благодаћу. А ако човек љуби некога од њих, без љубави према Богу, тада таква љубав његова може бити чак преступна, на пример, такав човек због среће љубљеног друга може лишити среће друге, бити према њима неправедан, суров и сл.
И тако, цео Закон Божији и држи се на двема заповестима љубави, али због тога, да би имали јаснију представу наше дужности према Богу и ближњему, оне су подељене на 10 заповести. Дужности наше према Богу излажу се у прве четири заповести, а дужности према ближњима - у задњих шест заповести.
О првој заповести Закона Божијег
|
Ја сам Господ Бог Твој, немој имати других богова осим Мене,
|
Аз - Ја; да не будут тебје - немој имати, да немаш; бози - богови; инии - други; разве Мене - осим Мене.
Првом заповешћу Господ указује човеку на Самога Себе и налаже нам да поштујемо Њега - Јединог Истинског Бога. Осим Њега, никоме не треба давати Божанствено поштовање.
Име "Господ", потиче од речи "господарити"; име "Бог", је од речи "богат у милости", "благи"! Као свемогућ, Бог заповеда; као милосрдан, Он открива Самога Себе и Своју свету вољу. Због тога, да би поштовали Господа Бога, ми треба да познајемо Њега, тојест да се учимо Богопознању.
Богопознање је најважније од свих знања. Оно чини прву и најважнију нашу обавезу. Сва научна човечанска знања, ако нису осветљена светлошћу богопознања губе своје истиниско значење, свој смисао и свој циљ. Уместо добра таква знања уносе у живот много зла.
За задобијање Богопознања тј. због тога да би се научили да познајемо истинитог Бога, ми смо дужни да:
1. Читамо и изучавамо Свето Писмо (Логоса Божијег), који нам саопштава истинито и савршено познање о Богу.
2. Читамо дела Светих Отаца и Учитеља цркве - што је неопоходно за правилно поимање Св. Писма и чување себе од изврнутог, неправилног поимања.
3. Што је могуће чешће посећујемо храм Божији, јер све службе црквене, које се у њој савршавају, представљају прегледно учење о Богу и делима Његовим.
4. Слушамо проповеди пастира и читамо књиге религиозно - моралног садржаја.
5. Изучавамо творевину Божију - природу, а такође и историју људског рода, који нам јављају дивна дела промисла Божијег.
Ова заповест налаже на нас и одређене дужности Богопоштовања. Ми смо дужни:
1. Да верујемо у Бога, тојест да имамо искрено и тврдо убеђење у Његово постојање.
2. Да ходимо пред Богом, тојест да се увек сећамо Бога и да све чинимо тако, као да смо пред очима Божијим (да поступамо опрезно) а, заједно са тим, да не заборављамо, да Бог види не само наша дела, већ и наше помисли.
3. Да се надамо на Бога, да љубимо Бога и повинујемо се Богу, увек да будемо спремни да деламо то, што Он заповеда, и да не ропћемо, када Он не чини са нама, оно што ми сами желимо. Јер само Један Бог зна, шта и када да нам да - шта нам је корисно и шта штетно.
Највиша форма љубави према Богу је усрдно поштовање, или страх Божији, тојест бојазан да се удаљимо од Бога, кроз наше грехе.
4. Да се поклањамо Богу, прослављамо и захваљујемо се Господу Богу, као Творцу, Промислитељу и Спаситељу нашем, сећајући се свих Његових дарова и милости према нама.
5. Без бојазни да исповедамо Бога, тојест пред свима да признајемо, да је Он наш Бог, и да се не одричемо своје вере, макар за то исповедање и пострадали и чак и умрли.
Греси против прве заповести:
1. Безбожје, када људи сасвим одричу биће Божије. Такве људе пророк Давид назива безумним: "рече безумник у срцу свом: нема Бога" (Псал.13, 1).
2. Многобожје, када уместо Јединог, истинитог Бога, признају многа тобожња божанства.
3. Неверје, када људи, признајући биће Божије, не верују Његовом Божанственом Провиђењу и Откровењу.
То неверје често потиче од неправилног образовања и васпитања, од гордости и уображености, од повођења за ружним примерима, од потцењивачког односа према руководству Цркве и од греховног живота.
4. Јерес, када људи смишљају или праве учења, противна Божанственој истини, или упорно и намерно изврћу Божанствену истину.
5. Раскол, тојест својевољно удаљење (одвајање) од јединства Богопоштовања – од јединства са Православном Црквом.
6. Богоодступништво, када се људи одричу од истините вере, бојећи се прогоњења, исмевања, или ради било каквих земаљских рачуница, или због поводљивости лажним учењима.
7. Очајање, када се људи, заборавивши на бесконачно милосрђе Божије, не надају да добију од Бога помоћ и спасење. Најстрашнији пример очајања представљају самоубице.
8. Чаробњаштво, када се људи, остављајући веру у силу Божију, окрећу к разним тајним и злим силама.
9. Сујеверје, када верују у било коју обичну ствар, приписујући јој надприродну силу.
10. Лењост у молитви и у сваком богоугодном делу.
11. Љубав према стварима више него према Богу.
12. Човекоугађање, када се брину више да угоде људима, него Богу.
13. Човеконадање, када се надају више на себе, или на друге људе, него у милост и помоћ Божију.
Ова заповест Божија није у супротности са нашим дугом да поштујемо свете ангеле и свете угоднике Божије и да им се молимо, јер ми њих не поштујемо као Самог Бога, већ као верне служитеље Божије, који су својим животом угодили Богу. Св. Ангели и угодници Божији блиски су Богу и могу бити наши помоћници у молитви пред Господом Богом. Ми смо дужни да молимо њихову помоћ и заступништво са тврдим уверењем, да ће Господ ради њих брже, услишити и наше грешне молитве. Логос Божији говори: "молите се Богу једни за друге, да оздравите; много је моћна усрдна молитва праведника. (Јак. 5, 16)". "А Бог није Бог мртвих него живих, јер су Њему сви живи." (Лук. 20, 38).
О другој заповести Закона Божијег
2. Не сотвори себје кумира и всјакаго подобија, елика на небеси горе, и елика на земли низу, и елика в водах под землеју: да не поклонишисја им, ни послужиши им.
|
Не прави себи идола нити каквог лика, који је на небу горе, који је на земљи доле, и који је у водама под земљом; не клањај им се и не служи им.
|
Не сотвори - не прави; кумир - идол, којег поштују уместо Бога; всјакаго - било ког; подобије - изображење (нацртано или направљено од дрвета, камена, метала); елика - који је, што је; низу - доле; под землеју - под земљом, тј. испод земљине површине, испод брегова.
Другом заповешћу Господ Бог забрањује идолопоклонство, тојест забрањује да се због поштовања праве себи кумири или идоли, или да се поштују слике или прикази онога, што ми видимо на небу (сунца, месеца, звезда), и што се налази на земљи (растиње, животиње, људи), или се налази у водама (рибе). Господ забрањује поклањање и служење идолима, уместо истинитом Богу, као што чине незнабожци.
Са забраном поклањања идолима и кумирима, никако не треба мешати православно поклањање светим иконама и моштима, што нам често пребацују протестанти и разни секташи. Поштујући свете иконе, ми њих не сматрамо боговима или идолима, оне су за нас само прикази (изображења), образ Бога, или ангела, или светитеља. Реч икона је грчка и значи образ. Поклањајући се иконама и молећи се пред иконама, ми се не молимо "материјалној икони" (тј. боји, дрвету, или металу), већ Ономе, Ко је на њој приказан. Свако зна, колико је лакше обратити своју мисао к Спаситељу, када може да види Пречисти Његов Лик, или Крст Његов, него када је пред њим празан зид или пећ.
Свете иконе су нам дате због усрдног сећања на дела Божија и свете Његове, због усрдног узношења наших мисли к Богу и Његовим светима. Кроз то, загрева се наше срце љубављу према нашем Творцу и Спаситељу. Свете иконе за нас су исто што и свете књиге, само уместо словима - написане, лицима и стварима.
Још у Старом Завету Мојсије, кроз ког је Богом дата заповест, забранио је идоле, и у исто време добио је од Бога наредбу да постави у Скинији (тј. у молитвеном јеврејском храму) златна свештена изображења херувима на поклопцу Ковчега Завета. Господ је рекао Мојсију: "начини их на оба краја поклопца... Тамо Ја ћу се откривати теби и говорити са тобом изнад поклопца, између два херувима, који су над ковчегом откровења, о свему, што ћу заповедати кроз тебе синовима Израиљевим" (Изл. 25, 18, 22). Господ је наредио Мојсију такође да истакне изображења херувима и на завеси, која раздељује Светилиште од Светиње над Светињама, и на унутрашњој страни висећих (од скупоценог вуненог материјала) покривала, која су покривала не само горњи део, већ и странице Скиније (Изл. 26, 1-37).
У храму Соломоновом биле су такође и скулптуре и нашивена изображења херувима и на свим зидовима и на црквеној завеси (3 Цар. 6, 27-29; 2 Књ. Днев. 3, 7-14). И обновљени су били херувими на поклопцу Ковчега Завета (2 Књ. Днев. 3, 10). Када је храм био готов "слава Господња (у виду облака) напунила је храм" (3 Цар. 8, 11). Изображења херувима била су благоугодна Господу, и народ, гледајући на њих, молио се и клањао.
Изображења Господа Бога у Скинији и у храму Соломоновом још увек није било, јер у току веће половине старозаветног живота људи нису били достојни да виде Господа. Није било изображавања старозаветних праведника, јер тада људи нису били још искупљени и оправдани (Римљ. 3, 9, 25; Мат. 11, 11).
Сам Господ Исус Христос послао је чудесно изображење Свог Лика ефеском кнезу Авгару: такозвани, нерукотворени образ. Помоливши се пред нерукотвореним образом Христовим, Авгар се исцелио од неизлечиве болести.
Св. јеванђелист Лука, лекар и живописац, писао је и оставио, по предању, после себе иконе Божије Мајке. Неке од њих налазе се данас и у Русији.
Многе од светих икона Господ је прославио као чудотворне. Изображење животиња на иконама, чак и ђавола, не скрнави свете иконе, ако је неопходно за прегледно изображење историјског догађаја. Као што ни њихово помињање не скрнави Свето Писмо.
Такође, не противуречи другој заповести поштовање светих моштију. У светим моштима ми поштујемо благодатну силу Божију, која дејствује кроз мошти светих.
За нас, хришћане, идолопоклонство, у том виду, ком се предају незнабожци - није могуће. Али зато, уместо грубог идолопоклонства, међу нама постоји много тананије идолопоклонство. А такво идолопоклонство односи се на служење греховним страстима, какве су: користољубље, стомакоугађање, гордост, сујета итд.
Користољубље, то је стремљење ка стицању богатства. Апостол Павле говори, "користољубље је идолослужење" (Колош. 3, 5). За користољубивог човека богатство постаје идол, којем он служи и поклања му се више, него самом Богу.
Стомакоугађање, то је лакомство, преједање и пијанство. О таквим људима, који више од свега удовољавају потреби да једу и пију, апостол Павле говори; "њихов Бог - је стомак" (Филипљ. 3, 19).
Гордост и сујета. Горди и сујетни човек неизмерно високо мисли о својим вредностима - уму, лепоти, богатству. Горди поштује једино самог себе. Своја знања и жеље он поштује више од врховне воље Самог Бога. Са презиром и подсмехом он се односи према мишљењима и саветима других људи и не одриче се својих погледа, колико год они били лажни. Горди и сујетни човек од самог себе (како за себе тако и за друге) чини идола.
Забрањујући ове танке пороке идолопоклонства, друга заповест самим тим налаже следеће врлине (добродјетељи): некористољубивост и дарежљивост; уздржање, пост и смирење.
О трећој заповести Закона Божијег
|
Не изговарај име Господа Бога твојега узалуд.
|
Не приемли - не употребљавај, не изговарај; всуе - узалуд.
Трећа заповест забрањује де се изговара име Божије, узалуд, без дужног усрдног поштовања. Име Божије се употребљава узалуд, када се изговара у празним разговорима, лакрдијама и играма.
Она забрањује уопште, лакомислен и необазрив однос према имену Божијем, та заповест забрањује грехе који потичу од лакомисленог односа према Богу, без страхопоштовања. Такви греси су:
заклињање, тј. лакомислено употребљавање клетви у обичним разговорима;
богохулство - дрске речи против Бога;
хуљење на веру - када се о светим предметима говори као од шале или са подсмехом;
кршење обећања датих Богу, преступање заклетве и лажна заклетва именом Божијим.
Име Божије мора се изговарати са страхом и усрдним поштовањем, у молитви, у учењу о Богу и у законитој клетви, или заклињању.
Закониту клетву, испуњену усрдним поштовањем - ова заповест не забрањује. Сам Бог је употребио клетву, о чему спомиње апостол Павле у посланици Јеврејима, говорећи: "Јер се људи куну већим, и клетва потврђује речено и окончава сваки њихов спор. Зато и Бог, желећи да што поузданије покаже наследницима обећања неизмењивост Своје воље, послужи се клетвом" (Јевр. 6, 16-17).
О четвртој заповести Закона Божијег
4. Помни ден субботнии, јеже свјатити јего: шест днеи делаи, и сотвориши в них всја дела твоја, в ден же седмии, суббота, Господу Богу твоему.
|
Cећаj се дана суботњег, да га проведеш свето: шест дана ради и сврши све своје послове, а дан седми - дан одмора, субота, да буде посвећен Господу Богу Твојему.
|
Јеже - да га; свјатит - светити, посвећивати на служење Богу, на света и угодна Богу дела; шест днеи делаи - шест дана се труди, ради; и сотвориши в них - и делај у току њих; всја дела твоја - све послове своје.
Четвртом заповешћу Господ Бог заповеда да се шест дана ради и занима својим делима, каква ко већ има; а седми дан посветити служењу Богу, светим и Њему угодним делима.
Света и Богу угодна дела су: брига о спасењу своје душе, молитва у храму Божијем и код куће, изучавање Закона Божијег, просвећење ума и срца корисним спознајама, читање Светог Писма и других душекорисних књига, благочестиви разговори, помоћ сиромашнима, посећивање болесних и заробљених у тамници, утешење ожалошћених и друга добра дела.
У Старом Завету празновао се седми дан недеље - субота (што на древно-јеврејском значи "одмор, покој") - у сећање на то како је Господ Бог створио свет ("а седми дан Бог почину од дела стварања"). У Новом Завету, од времена св. апостола, почела се празновати недеља као први дан седмице, у спомен на Васкрсење Христово.
Под именом седмог дана треба подразумевати не само недељни дан већ и друге празнике и постове, које је установила Црква, као што су се и у Старом Завету под суботом подразумевали и други празници (празник Пасхе, Педесетница, Кушчеј и др.).
А највећи хришћански празник, "празник над Празницима и Слава над славама"- је Светло Васкрсење Христово, које називамо Светом Пасхом, која се празнује у први недељни дан после пролећног пуног месеца, у периоду од 22 марта (4 апр. по новом), до 25 априла (8 маја по новом).
Затим следе велики празници, такозваних дванаест празника, установљених у част и славу Бога и Господа нашег Исуса Христа и Пречисте Његове Мајке Дјеве Марије:
1. Рождество Пресвете Богородице - 8 септ (21 септ. по новом).
2. Ваведење у храм Пресвете Богородице - 21 новембра (4 дец. по новом).
3. Благовештење, тј. ангелско јављање Пресветој Дјеви Марији да ће се од Ње оваплотити Син Божији - 25 марта (7 апр. по новом).
4. Рождество Христово - 25 децембра (7 јан. по новом ).
5. Сретење Господње - 2 фебруара (15 феб. по новом).
6. Крштење Господње (Богојављење) - 6 јануара (19 јан. по новом).
7. Преображење Господње - 6 августа (19 авг. по новом).
8. Улазак Господа у Јерусалим (Цвети) - последње недеље пред Пасху.
9. Вазнесење Господње - четрдесетдана после Пасхе.
10. Силазак Светог Духа на апостоле (Педесетница), или дан Свете Тројице - у педесети дан после Пасхе.
11. Воздвижење Крста Господњег - 14 септембра (27 септ. по новом).
12. Успење Божије Мајке -15 августа (28 авг. по новом)
Од осталих празника највише поштујемо:
Обрезање Господње (Нова година по ст. кал.) - 1 јануар (14 јан. по новом).
Покров Божије Мајке -1 октобра (14 окт. по новом).
Икону Казанске Божије Мајке - 22 октобра (4 нов. по новом).
Рождество Јована Крститеља - 24 јуна (7 јула).
Усековање главе Јована Крститеља - 29 августа (11 септ. по новом).
Св. Првоврховне Апостоле Петра и Павла - 29 јуна (12 јула по новом).
Св. Апостола Јована Богослова - 8 мај (21 мај по новом) и 26 септ. (9 окт. по новом).
Св. Чудотворца Николаја - 9 мај (22 мај по новом) и 6 дец. (19 дец. по новом).
Постови установљени у Цркви:
1. Велики пост или Св. Четрдесетница пре Пасхе.
Траје седам недеља: 6 недеља је сам пост и седма недеља је Страстна - сећање на страдања Христа Спаситеља.
2. Божићни пост пре празника Рождества Христовог.
Почиње 14-ог новембра (27 нов. по новом), са даном св. апостола Филипа, због чега се назива још и - "Филиповим постом". (То је пост 40-дневни).
3. Успенски пост пре празника Успења Божије Мајке.
Траје две недеље, од 1-ог августа (14 авг. по новом) до 14 авг (27 авг. по новом) закључно.
4. Апостолски или Петров пост пре празника св. Апостола Петра и Павла.
Почиње недељу дана после дана Свете Тројице и траје до 29-ог јуна (12 јула по новом). Трајање његово зависи од тога, да ли раније или касније бива Пасха. Најдуже трајање његово је - шест недеља, а најкраће - недељу дана плус још један дан.
Једнодневни постови:
1. Бадњи дан - дан пре Рождества Христовог.
24 децембра (6 јан. по новом). Посебно строг пост, у току Божићног поста (обичај - не јести до појаве прве звезде).
2. Сочелник - дан пред Крштењем Господњим. 6 јануар (19 јан по новом).
3. На дан Усековања главе св. Јована Претече. 29 августа (11 септ. по новом).
4. На дан Воздвижења Крста Господњег, у спомен на крстна страдања Исуса Христа. 14 септембра (27 септ. по новом).
5. Среда и петак сваке недеље.
Среда - у спомен на то како је Јуда издао Спаситеља. Петак - у спомен на крстна страдања и смрт Спаситеља за нас.
Пост у среду и петак не бива само у следећим недељама: у Пасхалној недељи, од дана Рождества Христовог до Крштења, у недељу Тројице (од празника Св. Тројице до почетка Петровог поста), у недељу цариника и фарисеја (пред Великим постом) и у недељу Сирну или маслену пред самим Великим Постом, када се разрешују (допуштају) само млеко и јаја.
За време поста треба посебно одлучно оставити све ружне навике и страсти: гнев, мржњу, непријатељство; треба се удаљити од расејаног, веселог живота, од игре, манифестација, плеса; не треба читати књиге, које побуђују у души нечисте мисли и жеље; не треба јести месо, млеко, јаја, а треба се ограничавати и у посној храни (тј. у биљној храни и, када је дозвољено, у риби), употребљавајући и ту храну умерено. Приликом вишедневних постова треба се исповедити и причестити Св. Тајнама.
Крши четврту заповест и онај ко се лењи у току шест дана седмице и онај ко ради недељом или празником.
Ништа мање ту заповест не нарушују ни они, који прекидају у тим данима своје занате и послове, али дане проводе само у забавама, играма и предају се разузданости и пијанству, не мислећи на то како би послужили Богу. Посебно грешно је предавати се забавама пред празник, када смо ми дужни да будемо на свеноћном, а ујутру на Литургији. Код нас, православних хришћана, празник почиње увече, када се служи свеноћна, и препуштајући се у то време плесовима или другим забавама, значи - исмевати се над празником.
О петој заповести закона Божијег
5. Чти отца твоего и матер твоју, да благо ти будет, и да долголетен будеши на земли.
|
Поштуј оца твојега и матер твоју, да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи.
|
Чти - поштуј; благо - добро; да долголетен будеши - да би дуго живео.
Петом заповешћу Господ Бог нам наређује да поштујемо родитеље своје и за то нам обећава срећан и дуг живот. Поштовати родитеље значи: љубити их, поштовати их, не жалостити их ни речима ни поступцима, слушати их, помагати им у напорима, бринути се о њима, када се они налазе у некој нужди, а посебно у време њихове болести и старости, такође молити се за њих Богу, како док су живи, тако и после смрти.
Грех непоштовања родитеља је велики грех. У Старом Завету, ко вређа оца или мајку, кажњава се смрћу (Марк. 7, 10; Изл. 21, 16). Упоредо са родитељима, ми смо дужни да поштујемо и оне, који у било ком облику, замењују наше родитеље. Тим лицима се могу сматрати: пастири и духовни оци, који се брину о нашем спасењу, учећи нас вери и молећи се за нас; старешине грађанске, које се брину о нашем мирном животу и штите нас од угњетавања и пљачке; васпитачи, учитељи и добротвори, који се старају да нас уче и да нам дају све добро и корисно; и уопште, старије по узрасту, који имају животно искуство и стога могу да нам дају добар савет. Зато греши онај ко не уважава старије, а посебно старце; ко се са неповерењем односи према њиховом искуству, равнодушно, а некада са подсмехом реагује на њихова запажања и поуке, сматрајући их "заосталим" људима, а њихова схватања и погледе "застарелим". Још у Старом завету Господ је рекао кроз Мојсија: "пред лицем седога устани и поштуј лице старца, и бој се Господа Бога твојега" (3 Мојс.19, 32).
Али ако би се десило, да родитељи или старешине траже од нас било шта противно вери и Закону Божијем, тада смо дужни да им кажемо, како су рекли апостоли старешинама јудејским: "судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога" (Дела. 4, 19). И дужни смо да претрпимо за веру и Закон Божији све, што би затим следило.
О шестој заповести Закона Божијег
6. Неубии
|
Не убиј
|
Шестом заповешћу Господ Бог забрањује убиство, тј. одузимање живота од других људи као и од самог себе (самоубиство), на било који начин.
Живот је највећи дар Божији; зато лишити самог себе или другога живота је најужаснији, тешки и велики грех.
Самоубиство је најстрашнији од свих грехова учињених против шесте заповести, јер се у самоубиству, поред греха убиства, садржи још и тешки грех очајања, роптања на Бога и дрског устајања против промисла Божијег. Осим тога, самоубиство искључује могућност покајања.
Човек је крив за убиство, ако је чак и убио другога човека случајно, без предумишљаја; и такво убиство је тешки грех, јер је у том случају убица крив за своју неопрезност.
Човек је крив за убиство и тада, када сам лично не убија, али доприноси убиству или допушта другима да убију.
На пример:
1. Судија, који осуђује осуђеника, чија невиност му је позната.
2. Сваки онај ко помаже другима да учине убиство својом наредбом, саветом, новчаном помоћи, сагласношћу, или ко сакрива или оправдава убицу и тиме му даје прилику за нова убиства.
3. Свако ко не избавља ближњег од смрти, када би сигурно то могао учинити.
4 . Свако ко тешким трудом и суровим кажњавањем изнурује своје подчињене и тиме убрзава њихову смрт.
5. Свако ко неуздржањем и различитим пороцима скраћује сопствени живот.
Греши против шесте заповести и онај, ко жели смрт другом човеку, ко не указује сиромашнима и болеснима помоћ, ко не живи са другима мирно и сагласно, већ напротив потхрањује према другима мржњу, завист и злобу, изазива са другима свађу и тучу, огорчава друге. Греше против шесте заповести сви зли и силници, који муче слабе, што се дешава и међу децом. Јеванђељски закон Христов говори: "сваки, који мрзи брата (ближњега) својега, јесте човекоубица" (1 Јован. 3, 15).
Осим телесног убиства, постоји још и страшније и одговорније убиство: то је убиство духовно. Врста духовног убиства је саблазан, тојест када ко наговара, одвлачи, (саблажњава) ближњега у неверје или на пут порочног живота и самим тим подвргава његову душу духовној смрти.
Спаситељ је рекао: "а ко саблазни једнога од ових малих који вјерују у Мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врат његов, и да потоне у дубину морску. Тешко том човеку, кроз ког саблазан долази" (Мат.18, 6-7).
Да би избегао грех против шесте заповести хришћанин треба да: помаже сиромашнима, служи болеснима, теши жалосне, олакшава стање несрећних, са свима се опходи кротко и са љубављу, примири се са гневнима, опрашта увреде, чини добро непријатељима и ни речју ни делом да не даје погибељне примере другима, посебно деци.
Не треба сматрати за преступно убиство битку у рату. Рат је велико опште зло, али у исто време, рат је и велика несрећа, попуштена од Господа због исправљања и уразумљивања народа, као што Он попушта епидемије, глад, пожаре и друге несреће. Зато убиство у рату св. Црква не сматра, као лични грех човеков, тим пре, што је сваки војник спреман, по заповести Христовој, да "положи душу своју (положи живот) за пријатеље своје", због чувања вере и отаџбине.
Mеђу војницима било је много светих, прослављених чудима. Али у рату, могу се десити и преступна убиства, као када на пример, војник убија противника који се предао, који је подигао руке, када допушта зверства и сл.
Смртна казна преступника представља, такође, зло у општем смислу, и јесте велико зло, али допустива је само у изузетним случајевима, када је она очигледно, једини начин да се зауставе многобројна убиства и преступи. Али и за правосуђем изречену казну, такође одговарају са свом строгошћу пред Богом они који имају власт и извршили су је. Смртна казна за окорелог преступника често бива једино средство покајања. А без воље Божије ни влас са главе човекове не пада.
О седмој заповести Закона Божијег
7. Не прелјуби сотвори.
|
Не чини прељубе.
|
Седмом заповешћу Господ Бог, забрањује прељубочинство, тојест кршење супружанске верности и сваку незакониту и нечисту љубав.
Мужу и жени Бог забрањује да прекрше узајамну верност и љубав. Нежењенима Бог наређује да држе чистоту мисли и жеља - да буду целомудрени у делима и у речима, у мислима и жељама.
Због тога нужно је избагавати све, што може узбудити у срцу нечисте осећаjе: ружне речи, бестидне песме и плесове, саблажњиве манифестације и филмове, читање неморалних књига, пијанство итд.
Реч Божија наређује нам да чувамо наша тела у чистоти, јер су тела наша "членови Христови и храмови Духа Светога". "Блудници греше против сопственог тела", раслабљују здравље свога тела, излажу га болестима и повређују чак и душевне способности, а посебно способност замишљања и памет.
О осмој заповести Закона Божијег
8. Не укради.
|
Не укради
|
Осмом заповешћу Господ Бог забрањује крађу, тојест присвајање на било који начин онога, што припадама другима.
Видови крађе су врло различити:
1. Лоповлук, тј. отимање туђе ствари.
2. Пљачкање, тј. отимање туђе ствари насиљем.
З. Крађа светиње, тј. присвајање онога што је освештано припадањем Цркви.
4. Подмићивање или мито, тј. када узимају незаконито дарове од људи, којима су по својој дужности обавезни да чине нешто без награде (бесплатно).
5. Ленчарење тј. када примају плату за дужност или за посао, али дужност и посао нису обавили.
6. Лихварство (зеленашење), тј. када узимају због било чега од невољних велике новце, користећи се туђом бедом.
7. Обмана, тј. присвајање туђе ствари лукавством. На пример: када се избегава плаћање дуга; утаји нађено, не врате власнику ствари или новац; када се вара на мерењу или закида при продаји; задржавање исплате раднику и слично; а такође, када се деца лење за учење, док њихови родитељи и заједница троше средства на њих, а учитељи улажу свој труд.
Забрањујући нам све видове отимања власништва од ближњега, та заповест, нам налаже да будемо некористољубиви (непохлепни), часни, трудољубиви, милосрдни и праведни.Да не бисмо грешили против те заповести, треба да волимо једни друге, као самог себе, и да не чинимо другима, што сами себи не желимо.
Највиша врлина (добродјетељ), наложена осмом заповешћу, је савршено нестицање, тојест одрицање од сваке својине. Али на ту врлину Господ не обавезује све, већ је предлаже само онима, који желе да достигну највише морално савршенство: "ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу" (Мат.19, 21).
Такав јеванђељски савет следили су многи подвижници, на пример св. Антоније Велики, преподобни Павле Тивејски, светитељ Николај Чудотворац и многи други.
О деветој заповести Закона Божијег
9. Не послушествуи на друга твојего свидјетељства ложна.
|
Не говори на другога лажног сведочанства.
|
Не послушествуи - не изговарај (послух - сведок); на друга твојего - на другога, на ближњег твог; свидјетељства ложна - неистинитог, лажног сведочанства.
Деветом заповешћу Господ Бог забрањује да се говори лаж о другом човеку и забрањује уопште сваку лаж, као на пример:
1. Изрицати неистину на суду.
2. Чинити лажна потказивање.
3. Наговарати, сплеткарити, злословити, клеветати. Клевета је дело, отворено ђаволско, јер име ђаво - значи клеветник. Недопустива је за хришћанина чак и таква лаж, при којој нема намере да се чини зло ближњему, јер је свака лаж недостојна имена хришћанина и супротна је љубави и уважавању према ближњима. Апостол Павле говори: "одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим, јер сте ви членови један другоме" (Ефес. 4, 25).
Никада не треба корити и осуђивати друге, јер ми нисмо призвани на то по свом положају и дужности. "Не судите, да вам се не суди" говори Спаситељ.
При томе треба памтити, да ни осуде, ни укоравања, ни исмејавања не исправљају ближњега, већ љубав, снисходљивост и добри савети. Треба такође увек знати, да свако од нас има веома много великих слабости и недостатака.
Неопходно је такође увек обуздавати свој језик, тојест увек говорити само истину и уздржавати се од лукавих речи и празнословља. Реч је дар Божији. Исус Христос је рекао: "А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју кажу људи, дати одговор у дан суда: јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен" (Мат.12, 36-37).
О десетој заповести Закона Божијег
10. Не пожелаи жени искреннјаго твоего, не пожелаи дому ближнјаго твојего, ни села јего, ни раба јего, ни рабинијего, ни вола јего, ни осла јего, ни всјакаго скота јего, ни всјего, елика сут ближнјаго твојего.
|
Не пожели жене ближњега твога, не пожели дома ближњега твојега, ни поље његово, ни слугу његовог, ни слушкиње његове, ни вола његовог, ни магарета његовог, ни какве стоке његове, и уопште ничега, што припада ближњему твојему.
|
Не пожелаи - не жели за себе; искренним, ближним, или другом, назива се сваки други човек; село - поље, земља; раб - слуга; рабинја - слушкиња; елика - то, што.
Десетом заповешћу Господ Бог забрањује не само да било шта лоше чинимо другима, ближњима који нас окружују, већ забрањује и рђаве жеље и помисли у односу на њих.
Грех против те заповести назива се завист.
Тај, који завиди, ко у мислима жели туђе, тај од рђавих мисли и жеља лако може доћи и до рђавих дела.
Али и саму душу завист прља, чини је нечистом пред Богом, како говори реч Божија: "мрске су пред Господом - мисли злих" (Приче. 15, 26). "Завишћу ђаволовом грех у свет уђе" (Прем. Сол. 2, 24).
Један од главних задатака истинитог хришћанина је - очистити своју душу од сваке унутарње нечистоте, сагласно поуци Апостола: "очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, чинећи светињу у страху Божијем" (2 Кор. 7, 1).
Да би избегли грех против десете заповести неопходно је чувати чистоту срца од сваке пристрастности према земаљском, од свих рђавих жеља и мисли и бити задовољан тиме, што се има: захваљивати се за то Богу, а туђега никада не пожелети, већ се радовати због других, ако они имају свега много.
