01. јануар 2012.

Свети Василије Велики - Изненадна непогода

Свети Василије Велики - Изненадна непогода

Корист од лекарских савета показује се после извршења истих. Исто бива и са духовним поукама. Мудрост и корист њихова за исправку живота и усавршавање верних слушалаца показује се после практичног извршења њихових.

Тако и ми, пошто смо чули осуђујући стих Прича Соломонових «Гњев погубљује и мудре» (Приче 15,1); пошто смо чули упозорење Апостола «Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас» (Еф. 4,31); пошто смо чули још и Господа да говори «Сваки који се гневи на брата низашто, крив је суду» (Мт. 5,22); и пошто смо искусили ову страст која не долази од наше воље, него као изненадна непогода која споља наваљује, можемо боље да разумемо величину божанских заповести.

«Муж гневљив није угледан» (Приче 11,25). Од оног момента када страст помрачи разум и завлада душом, позвери потпуно човека. Чини га нечовеком, пошто њиме више не управља разум. Као отров у змија отровница таква је срџба код гневљивих. Побесне као пси, кидишу као скорпије, уједају као змије. Гнев чини језике необузданим и уста брбљивим. Млатараве руке, псовке, увреде, срамотне речи, ране и остала безбројна зла произилазе од гнева и срџбе.

Због гнева , мачеви се оштре, убиства се дешавају, браћа се деле и сродници губе своју сродничку везу. Гневљиви најпре не препознају себе па онда и своје домаће. Као што набујали потоци јурећи са планина носе све са собом, тако и насилни и незадрживи напад оних који се гневе не рачуна ништа. Разгневљени не поштују старце, врлински живот, сродство, ранија доброчинства, нити било шта друго часно и поштовања достојно. Гнев је једно привремено лудило.

Ко би могао описати ово зло? Како су неки тако лако запаљиви, да се и на најмањи повод гневе? Вичу и дивљају и насрћу нечовечније и од змија отровница. Не престају док се гнев њихов не успокоји у једном великом и непоправљивом злу. Ни мач, ни ватра, ни било шта друго није у стању да задржи душу која је помахнитала од гнева. Разгневљени се ни по чему не разликују од ђавоиманих: ни по спољашњем изгледу ни по унутрашњем стању.

Ври крв у срцу оних који жедне за осветом. Кипти и кључа од пламена страсти. Када избија на површину мења лице разгневљенога. Навлачи као позоришну маску уобичајени и свима добро познати изглед свој. Поглед њ e гов је јаростан и ватрен. Шкрипи зубима као свиње када се туку. Лице му се надме и помодри. Цело тело његово се изобличи. Вене набрекну, рекао би попуцаће, као што се и душа његова узнемири од унутрашње буре. Глас постаје груб и дивљи. Речи неповезане, неартикулисане, без реда, непажљиве и неразумљиве.

Па још када са гнев распали до степена незадрживог, као огањ који се храни обиљем дрва, тада, пре свега, свак o види призор који се не може ни речима описати ни делима приказати. Види руке које се подижу против других људи и да се спуштају на било који део тела. Види ноге које ударају немилице на најосетљивија места. Види сваки део да постаје оруђе беса. И ако се деси да је и противник под влашћу исте страсти, то јест, гнева и беса, тада се сукобљавају и доживљавају оно што је природно да доживе заробљеници једног таквог демона. Сакаћење, или чак и смрт , добијају много пута сучељени , као награде за свој гнев.

Неко је почео расправу рукама. Други покушава да се брани. Узврати први. Не попушта други. И док се тело комада под ударцима, гнев умањује осећај бола. Ово осећање слаби и не да им да престану, зато што је цела душа обузета осветољубивошћу.

Не покушавај да једно зло лечиш другим злом. Не покушавај да превазиђеш противника у злу. Јер у злим такмичењима победник је беднији, будући да одлази са већом одговорношћу греха.

Јел' те опсовао разгневљени? Заустави страст ћутањем. Немој да те учи непријатељ да завидиш за оно што кад видиш код другога, одвраћаш се од њега. Противник је поцрвенео од гњева? Да ниси можда и ти поцрвенео? Очи његове су закрвавиле? А твоје, реци ми, гледају мирно? Глас му је дивљи? А твој , да ли је благ?

Онај који противуречи у миру не обраћа се толико јако ономе који виче, колико увређени ономе који га вређа. Боље рећи, док посвађани узвраћају истим гласом, а увредиоци се руже са додацима.

И шта говоре ружитељи између себе? Један каже: «Ти си ништак. Потичеш од никоговића». Други одговара: «Ти си некорисни слуга». Први га назива сиромахом. Други онога - разбојником. Први - неписменим. Други - лудим. Тако продужују док не исцрпе сав репертоар увреда.

Пошто су испуцали увреде, настављају рукама. Гнев изазива спор. Спор - увреде. Увреде - ударце. Ударци - ране. Ране - често пута смрт. Избацимо на сваки начин гнев из душе наше. Тако ћемо моћи да искоренимо много других страсти које се рађају од њега.

Јел' те неко опсовао? Ти га похвали. Ударио те? Ти покажи трпљење. Пљује те и понижава? Ти размисли ко си, то јест да потичеш од земље и да ћеш се у земљу вратити (Пост. 3, 19). Ко се на сличан начин припреми, сматраће малом сваку увреду. Тако, показујући себе нерањивим за псовке, не само да ћеш довести у смућеност противника него ћеш се показати достојним великих венаца. Јарост другога постаће повод твојој похвали.

Јел' те назвао незнатним и неславним твој противник? Ти помисли да си «земља и пепео» (Пост. 18, 27). Јер ниси већи од Авраама, који је себе тако називао. Јел' те назвао простаком, бедником и н i штаком? Ти помисли да си црв и да потичеш са буњишта, као што пише и Давид (Пс. 22, 6).

Додај овоме и пример Мојсеја, којега кад су ружили Арон и Марија, није се пожалио Богу на њих, него се помолио за њих (Књ. Бројева, 12, 1 - 13).

Хоћеш ли да будеш ученик ових пријатеља Божјих или оних који су препуни духа лукавости.

Када осетиш искушење да некога увредиш, сети се да си на проби. Хоћеш ли стати на страну Бога показујући дуготрпљење, или ћеш трчати к ђаволу показујући гнев? Не изгуби прилику да изабереш добри део. Јер, или ћеш учинити корист још и свом противнику примером твоје кротости, или ћеш нанети штету обојици својим егоизмом. Помисли још да нема ништа мучније за непријатеља него да види свога противника узвишеног над увредом коју му је учинио.

Изазива ти немир категорија сиромаштва? Сети се «да си наг дошао у свет и да ћеш наг из њега отићи» (Упор. Јов 1, 21). Ко је међутим сиромашнији од нагога? Ко је најзад био одведен у затвор због његовог сиромаштва? Није срамота сиромаштво. Срамота је да не можеш да поднесеш сиромаштво достојанствено. Сети се да је Господ «будући богат, нас ради осиромашио» ( I Кор. 8, 9).

Али , ако те непријатељ твој назове безумним и неписменим, сети се увреда Јевреја против истините Мудрости: «Ти си Самарјанин и демона имаш у себи» (Јн. 8, 48). Ако се разгневиш, само ћеш посведочити увреду. Јер шта има безумније од гнева? Међутим, ако се не разг н евиш посрамићеш увредиоца, показујући практично своју мудрост.

Ошамарио те противник? Помисли да су и Господа шамарали. Пљунуо те? Помисли да су и Господа нашега пљували. «Јер не окрену лица свога од руга и запљувавања» (Ис. 50, 6). Оклеветан си? Исто то је претрпео и Господ. Подерали су ти одећу? Скинули су и Господу његове хаљине и «делише хаљине његове» (Мт. 27,35). Ти, међутим, још ниси осуђен. Нити разапет. Много ти још фали да би личио на Господа.

Пламен гнева ће устукнути код оваквих мисли. Сличне припреме и расположења повраћају мир у ум и одстрањују неуредне ударце срца. То означавају и речи Давидове: «припремио сам се и не узбудих се» (Пс. 119, 60).

Сећање на примере блажених мужева Светога Писма обуздава јаросни излив гнева. Како је, на пример, велики Давид поднео са кротошћу увреде Симеја!... Није њиме владао гнев него је уздигао пред Бога мисао своју и расуђивао је: «Господ му је рекао: Псуј Давида» ( II Сам. 16, 10). Тако, док је слушао да га назива убицом и безумним, није се гневио на њега, него је понизио себе сматрајући истинитом увреду.

Две, дакле, ствари и ти да избегаваш: Да не сматраш себе достојним похвале и да не сматраш никога нижим од себе. На такав начин никада у теби неће букнути гнев за увреде које ти се чине.

С друге стране, сваки пут када се разгневиш на брата свога чиниш једну велику неправду. Зато што у стварности други изазива тај гнев. Тако личиш на пса који гризе камен, уместо онога који га је бацио. Твој гнев треба да усмериш према човекоубици ђаволу, који је отац лажи и изазивач свакога греха. А према брату своме треба да будеш милосрдан, јер ако настави да греши биће предат вечном огњу заједно са ђаволом.

Као што се разликују речи гнев и срџба, тако се разликују и њихова значења. Гнев је једно јако узбуђење и једна провала страсти. Док је срџба једна стална туга и трајна тежња за осветом, као да душа гори од чежње да узврати злом. Људи греше на оба ова начина. Некада се устремљују непромишљено да ударе оне који су их увредили, а некада лукаво чекају погодан моменат да се освете онима који су их ожалостили. Ми треба да избегавамо оба ова начина.

Како можемо да укротимо ову страст? Ако се претходно будемо подвизавали у смиреноумљу, чиме је Господ учио и речима и делима. Речима је говорио: «Који хоће да буде први нека буде последњи од свију» (Мк. 9, 35). Али је и практично учио кротости, када је мирно поднео шамар од слуге (Јн. 18, 21 - 23). Господар и Творац неба и земље, Онај коме се клања сва видљива и невидљива твар, Онај «Који све носи речју силе своје» (Јевр. 1, 3) није дозволио да се отвори земља и прогута безбожног слугу, нити га шаље у пакао, него га саветује и поучава: «Ако ли зло рекох, докажи да је зло: ако ли добро, зашто ме бијеш?» (Јн. 18, 23).

Ако привикнеш да будеш увек последњи, сагласно заповести Господњој, зар ће постојати случај да узнегодујеш на неправедне осуде? Када те грди једно мало дете, сматрај његове речи као повод за смех. Али када неко и од одраслих буде захваћен бесом и изговори погрдне речи, сматрај га више достојним сажаљења него ли мржње. Нису речи оно што нас жалости. Него је то надменост наша према увредиоцу и велика идеја коју имамо за себе саме. Ако дакле одагнаш из својих мисли ово двоје, онда су речи њихове само празна бука.

«Утишај гњев и остави јарост» (Пс. 37, Cool, да би избегао гнев који се открива «с неба на сваку безбожност и неправду људи» (Рим. 1, 18). Ако помоћу разума узмогнеш да сасечеш горки корен гнева, искоренићеш заједно с њим многе друге страсти. Јер лукавство, подозривост, дрскост, неповерење, поквареност, умишљање и све остале сродне страсти су пород овога зла.

Не скривајмо у себи једно тако велико зло. То је болест душе, помрачење ума, отуђење од Бога, узрок препирке, повод несреће, лукави демон који влада у души и блокира улазак Светога Духа. Јер где су непријатељства, препирке, гневљења, фракције, сукобљавања, које непрекидно узнемирују душевни мир, тамо дух кротости не обитава.

Саобразимо се, дакле, заповести апостола Павла: «Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас» (Еф. 4, 31) и очекујмо испуњење обећања које је дао Господ кроткима: «Блажени кротки јер ће наследити земљу» (Мт. 5, 5) у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава и моћ у векове. Амин.

Преузето из књиге:
Беседе Светих Отаца ,
«Атос», Београд 2002