U Dolovu narod pravi razliku između vodice Julke Momine i ostalih bunara koje smatra lekovitim. Baba Julka Momina iz Dolova, koja je bila razroka, postradala je od nečistih sila i sanjala je da treba da iskopa bunar na izlazu iz sela. Kopala ga je, po zavetu svetom Iliji, rukama, umivši se njegovom vodom, progledala je. Nakon isceljenja postala je poznata bajalica “basmara”, vodu sa vodice nosila je bolesnima iz sela, kupala ih i čitala im molitve iz Jevanđelja i drugih bogoslužbenih knjiga. Ona je vodila sveštenika da svake godine sveti bunar za svetog Iliju. Sagradila je 1938. svojim rukama kapelicu…’’
U banatskom selu Dolovu ima šest vodica. Jedna od njih pojavila se kada je nekom detetu ovca upala u bunar na kojem su se skupljale milostive, te su se njemu oduzele noge. Po savetu vračare, oprao je noge vodom iz tog bunara, a peškir kojim ih je izbrisao ostavio je na bunaru.
Sveštenički izveštaji iz sela na banatskoj granici, pisani sredinom XIX veka , uz opis crkava, načina života i ishrane stanovništva, kazivali su i o narodnim verovanjima i praznovericama. U Dolovu je zabeleženo da Srbi i Rumuni nemaju previše poverenja u lekare, već poverenje polažu, između ostalog, u molitve i poklonjenje moštima svetitelja.
Način izbora vodice na koju će se ići bio je različit. Neka žena, po preporuci vračara iz Banatskog Novog Sela, trebalo je da, kada legne da spava, stavi pored kreveta tanjir i u njemu devet ceduljica sa imenima okolnih vodica. Ujutru, kad je ustala, uzela je jednu od cedulja na kojoj je pisalo ime vodice koja će je izlečiti.
U Dolovu su vračare uzimale tri višnje spojene u cvast na jednoj peteljci i svakoj od njih namenile po jednu vodicu. Bolesnik bi išao na onu vodicu u zavisnosti od toga za koju bi se plod uhvatio.
Na vodice se u svim krajevima išlo petkom, i to često na Veliki petak, pre sunca... Na vodicu se išlo „kad trne dan” (Dolovo, Mramorak, Deliblato, Bavanište, Gaj), pre zalaska sunca, ili rano ujutru, bilo koji dan u nedelji osim kada je svetac, jer tada ne valja (Dolovo).
U Dolovu se nikome ne javlja na putu dok se ide na vodicu i kada se vraća sa nje. Po povratku sa vodice ne sme se ni osvrtati, „da se bolest ne vrati”. Onaj ko je išao na vodicu, celog tog dana morao je da ćuti, a njegovi ukućani ništa nisu smeli dati niti izneti iz kuće.
Da bi se ozdravilo, u okolini Dolova se na vodicu išlo tri puta „kad trne dan” (u sumrak) ili u zoru: prvi put uoči petka, drugi put uoči nedelje, a treći uoči utorka, a može i koji drugi dan. Sa sobom se nosilo crveno lonče, kojim se bolesnik posipao i umivao. Lonče se ostavljalo pored izvora. Ako ženu boli glava, ona ostavlja ukosnice na vodici. Isti ovaj običaj prisutan je i u Staparu, gde se pored ukosnica na vodici ostavlja i pramen kose.
Iako nije bilo pravilo, na vodici se izlivala i voda za mrtve na četrdeset dana. U Dolovu se taj običaj ustalio kada je presušio izvor prema groblju na kojem se do tada voda izlivala. Na istoj parceli, u neposrednoj blizini, nalazila su se oba izvora - izvor na kome se izlivala voda za mrtve i Stojkova vodica. Posle Drugog svetskog rata, kada su mnogi običaji redukovani, spojena su dva kultna mesta sa različitim sadržajem.
Na vodicu se nose, kao darovi, razne stvari: prema naredbi vračare - cveće, tri pogačice i tri novčića, a prema naredbi milostivih - motivi od voska. Na vodice se u južnom Banatu, pored crvenog lončeta koje služi za polivanje, nosi crvena mašna i parče peškira. Sve se to ostavlja pored bunara.
Vodici se svuda „plati dinar” za zdravlje. Vodi se ljudi obraćaju s molbom za isceljenje:
”Oj, vodice, po Bogu sestrice,
odnesi moje groznice.”
Na pojedinim vodicama nema kumstva za slavu (Bavanište). Kolač i koljivo donose žene, za zdravlje svojih ukućana. Češće je postojanje kumstva...
Kumstvo se predavalo na različite načine… U Dolovu i u Staparu budućem kumu se daje ruža sa kolača…
Kapele na vodicama grade se i poslednjih godina, i to u Banatskoj eparhiji (naročito – moja opaska). U Sanadu je sagrađena kapela 1988, Novom Kneževcu 1990, Dolovu 1992, Opovu 1994, Deliblatu 1995, a u Mramorku je gradnja u toku. Uzori za gradnje bili su različiti.
Vodica u Dolovu je rađena prema projektu beogradskog arhitekte Predraga Ristića. Razlikuje se od ostalih kapela na vodicama po tome što je građena u maniru raških crkava. Njenu obnovu pomogao je tadašnji episkop banatski Amfilohije Radović.'' (Ovo su odlomci iz knjige Mirjane Đekić 'Vodice u Vojvodini' koji se odnose na vodicu u Dolovu.
