ADAMOV PLAČ
Adam, otac vaseljene, poznavao je u raju sladost ljubavi Božije. Zbog toga je silno patio i mnogo plakao kada je zbog greha izgnan iz raja, lišivši se ljubavi Božije. Njegovu dušu rastrzala je misao: "Ožalostio sam Boga koga toliko volim". Nije Adam toliko žalio za rajem i njegovom lepotom, koliko zbog gubljenja ljubavi Božije, koja nenasito svakog trenutka dušu vuče Bogu.
Adamove muke preživljava i svaka duša koja je Boga poznala Duhom Svetim, a zatim izgubila blagodat. Kada ožalosti ljubljenog Gospoda, duša oseća bol i silnu tugu.
Tužio je Adam na zemlji i gorko plakao i zemlja mu se nije milila. On je žalio za Bogom i govorio:
"Tuguje duša moja za Gospodom i sa suzama Ga tražim. Kako da Ga ne tražim? Dok sam bio sa Njim, duša mi je bila vesela i spokojna i đavo nije mogao da mi pristupi, a sada je zao duh ovladao mnome, vuče dušu tamo amo i muči je, i zato do smrti tugujem za Gospodom i otima se duh moj ka Bogu. Ništa me na zemlji ne privlači. Duša neće ničim da se uteši, nego hoće da ponovo vidi Njega i Njime se nasiti. Ne mogu da Ga zaboravim ni za trenutak. Duša moja se otima ka Njemu i od prevelike tuge uzdišući ridam: "Bože, pomiluj mene, palo stvorenje Svoje".
Tako je plakao Adam i suze su mu tekle niz lice na grudi i padale dole na zemlju. Čitava priroda slušala je njegove jecaje. Divlje životinje i ptice umuknule su od žalosti, a Adam je plakao, jer su zbog njegovog greha svi izgubili mir i ljubav.
Veliki je bio Adamov bol po izgnanju iz raja. Kada je, pak, ugledao svog mrtvog sina Avel>a, koga je ubio brat Kain, njegova tuga je postala još veća, i on se mučio dušom, plakao i mislio: "Od mene će se izroditi narodi i svi će tako stradati i živeti u neprijateljstvu i ubijati jedni druge". Njegov bol je bio veliki kao more i može ga razumeti samo onaj čija je duša poznala Gospoda i kako nas On mnogo voli.
I ja sam izgubio blagodat pa zajedno sa Adamom zovem:
"Pomiluj me, Gospode! Daruj mi duh smirenja i ljubavi".
O, ljubavi Gospodnja! Ko te poznao, ne prestaje da te danonoćno traži vapijući:
"Tugujem za Tobom, Gospode, i plačući Te tražim. Kako da Te ne tražim? Dao si mi da Te poznam Duhom Svetim. To poznanje Božije podstiče moju dušu da Te sa suzama tražim".
* * * * *
Adam plače:
"Ne mili mi se ovaj svet. Ne mile mi se visoke gore, ni lugovi, ni šume, ni pesma ptica. Ništa mi više nije milo. Duša je moja u velikoj žalosti: Ožalostio sam Boga. Kada bi me Gospod ponovo uzeo u raj i tamo bih plakao i žalio: Zašto sam ožalostio Boga koga volim?"
* * * * *
Po izgnanju iz raja, Adam je silno patio i mnogo suza prolivao od tuge. Tako biva i sa svakom dušom, koja je poznala Gospoda. Ona tuguje za Njim i govori:
"Gde si Gospode? Gde si Svetlosti moja? Zašto si sakrio od mene lice Svoje? Duša Te moja dugo nije videla i zato tuguje za Tobom i plačući Te traži".
"Gde je Gospod moj? Zašto Ga ne vidim u duši svojoj? Šta mu smeta da živi u meni? Znači da u meni nema smirenja Hristovog i ljubavi prema neprijateljima".
* * * * *
Bog je nenasita ljubav i tu ljubav je nemoguće opisati.
Hodio je Adam po svetu, plakao od velike tuge srca, umom pomišljajući na Boga. Čak i kada je telo malaksalo ne mogavši više da proliva suze, njegov duh je goreo ka Bogu, jer nije mogao da zaboravi raj i krasotu njegovu. Adamova duša je više od svega volela Boga i otimala se ka Njemu silom same ljubavi.
O, Adame, pišem ove redove, ali ti vidiš da je moj um slab i ne može da razume kako je tugovala tvoja duša za Bogom i kako si se kajao.
O, Adame, ti vidiš da ja, dete tvoje, stradam na zemlji. Malo je ognja u meni i tek što se nije ugasila ljubav u meni.
O, Adame, zapevaj nam pesmu Gospodnju da se obraduje duša moja Gospodu, i pokrene na hvaljenje i slavljenje Njega, kao što
Ga hvale serafimi i heruvimi, i kao što Mu svi činovi nebesnih angela pevaju trisvetu pesmu.
O, Adame, oče naš, zapevaj nam pesmu Gospodnju, da bi je čula sva zemlja i svi sinovi tvoji uzdigli um svoj ka Bogu, naslađujući se zvucima te nebeske pesme i zaboravljajući svoje nevolje na zemlji.
* * * * *
Duh Sveti je ljubav i sladost duše, uma i tela. Ko je poznao Boga Duhom Svetim, nenasito se i dan i noć otima ka živome Bogu, jer je ljubav Božija veoma slatka. Izgubivši, pak, blagodat, duša ne prestaje da sa suzama ište Duha Svetog.
Ko nije poznao Boga Duhom Svetim, ne može Ga sa suzama tražiti i njegova je duša stalno u borbi sa strastima. Njegov um misli na zemaljsko i ne može doći do sagledavanja i poznanja Isusa Hrista. On se poznaje Duhom Svetim.
Adam je znao Boga u raju. Po svom padu on Ga je sa suzama tražio.
"O, Adame, oče naš, iričaj nama, deci svojoj, o Gospodu. Tvoja duša je znala Boga na zemlji, znala je i raj i sladost i veselje. Sada si na nebu i vidiš slavu Gospodnju. Pričaj nam kako se slavi Gospod zbog Svojih stradanja, kako se pevaju pesme na nebu, i koliko su lepe, budući da se pevaju Duhom Svetim".
Pričaj nam o slavi Gospodnjoj. Koliko je On milostiv i koliko voli Svoja stvorenja.
Pričaj nam i o Presvetoj Bogorodici. Kako se ona veliča na nebesima i kakvim se pesmama hvali.
Pričaj nam kako se tamo raduju svetitelji i kako sijaju od blagodati. Kako oni vole Gospoda i kako smireno stoje pred Bogom.
O, Adame, uteši i obraduj naše žalosne duše. Pričaj nam šta sve vidiš na nebu.
Zašto ćutiš?... Pogledaj, sva zemlja tuguje...
Ili, možda od ljubavi Božije ne možeš ni da nas se setiš?
Ili vidiš Bogorodicu u slavi i ne možeš da se otrgneš od tog viđenja, i nećeš da nama žalosnima kažeš reč utehe kako bismo zaboravili svoje patnje na zemlji?
O Adame, oče naš, ti vidiš tugu svojih sinova na zemlji. Zašto ćutiš?"
Adam govori:
"Deco moja, pustite me. Ne mogu da se otrgnem od ljubavi Božije i govorim sa vama. Moja je duša ranjena ljubavlju Gospodnjom i raduje se krasoti Njegovoj. Kako onda mogu da mislim na zemlju? Koji žive pred licem Gospodnjim, ne mogu da misle na zemaljske stvari".
"O, Adame, oče naš, ti si nas, siročiće svoje, ostavio? A eto, mi smo žalosni na zemlji. Reci nam šta da činimo da bismo ugodili Bogu? Pogledaj na decu svoju rasejanu po svetu, rasejanu umom svojim. Mnogi zaboravljaju Boga, žive u tami i idu u propast ada".
"Nemojte me uznemiravati. Vidim Majku Božiju u slavi i kako da se odvojim od toga i govorim sa vama? Vidim svete proroke i apostole i svi su oni slični Gospodu našem Isusu Hristu, Sinu Božijem.
Hodam po rajskim vrtovima, i svuda gledam slavu Gospodnju, jer je Gospod u meni, i načinio me je sličnim Sebi. Gospod proslavlja čoveka time što ga čini sličnim Sebi".
"O, Adame, mi smo tvoja deca. Reci nama koji se mučimo na zemlji kako se zadobija raj, da bismo i mi kao i ti videli slavu Gospodnju. Naša duša tuguje za Gospodom, a ti živiš na nebu i raduješ se slavi Gospodnjoj. Molimo te - uteši nas".
"Zašto vapijete ka meni, deco moja? Gospod vas voli i dao vam je zapovesti. Držite ih, ljubite jedni druge i naći ćete mir u Bogu. Kajte se svakog trenutka za svoje grehe da biste mogli izaći u susret Gospodu. Gospod je rekao: "One koji me vole ljubim, i one koji me slave - proslavljam"".
"O, Adame, moli se za nas, decu svoju. Od mnogih nevolja tužne su duše naše".
* * * * *
"O, Adame, oče naš, ti živiš na nebesima i gledaš Gospoda koji sedi u slavi sa desne strane Boga-Oca. Ti vidiš heruvime i serafime i sve svete i čuješ nebeske pesme zbog čije sladosti je tvoja duša zaboravila zemlju. Mi, pak, na zemlji, žalosni smo i mnogo čeznemo za Bogom. Mi imamo malo ognja da bismo plameno ljubili Gospoda. Saopšti nam šta treba da radimo da bismo obreli raj".
Adam odgovara:
"Ne dirajte me, deco moja, jer ja od sladosti ljubavi Božije ne mogu da se sećam zemlje".
"O, Adame, žalosne su duše naše i nevolje su nas opteretile. Reci nam reč utehe. Zapevaj nam pesmu koju čuješ na nebesima da bi je čula sva zemlja i da bi ljudi zaboravali svoju nevolju... O, Adame, mi smo vrlo žalosni".
"Ne dirajte me. Vreme mojih patnji je prošlo. Od krasote raja i sladosti Duha Svetog ne mogu više da se sećam zemlje. Ali, kažem vam: Gospod vas ljubi. I vi živite u ljubavi, budite poslušni starešinama, smiravajte svoja srca, i duh će Božiji živeti u vama. On dolazi u dušu tiho, dajući mir i bez reči svedoči o spasenju. Pevajte Bogu iz ljubavi i smirenim duhom, jer se Gospod tome raduje".
O Adame, oče naš, šta ćemo da činimo? Mi pevamo, ali u nama nema ljubavi i smirenja.
"Kajte se pred Gospodom i ištite. On voli čoveka i sve će mu dati. I ja sam se mnogo kajao i tugovao što sam ožalostio Boga, što su mojim grehom izgubljeni mir i ljubav na zemlji. Suze su mi tekle niz lice i kvasile grudi i zemlju. Pustinja je slušala moje jecaje. Vi ne možete razumeti moju tugu, ni kako sam plakao za Bogom i rajem. U raju sam bio radostan i bezbrižan. Duh Sveti me je veselio i nisam znao ni za kakva stradanja. Ali, kada sam bio izgnan iz raja, hladnoća i golotinja su počeli da me muče. Zveri i ptice, koje su bile krotke u raju i volele me, postale su divlje, počele da me se boje i beže od mene. Mučile su me zle misli. Peklo me je sunce i šibao vetar. Tukle su me kiše i mučile bolesti i sve zemaljske nevolje, ali sam sve trpeo i čvrsto se uzdao u Boga.
Tako i vi, podnosite trudove pokajanja. Zavolite nevolje, isušite telo, smirite se i ljubite neprijatelje da bi se uselio u vas Duh Sveti. Tada ćete poznati i zadobiti Carstvo nebesko.
A mene ne uznemiravajte. Sada sam od ljubavi Božije zaboravio zemlju i sve što je na njoj. Zaboravio sam čak i raj koji sam nekad izgubio, jer gledam slavu Gospodnju i slavu svetitelja Njegovih koji od svetlosti lica Božijeg i sami sijaju, slično Njemu".
"O, Adame, pevaj nam nebesku pesmu da bi je slušala sva zemlja, naslaćujući se mirom ljubavi prema Bogu. Hoćemo da slušamo te pesme: one su pune miline, jer se pevaju Duhom Svetim".
* * * * *
Kada je izgubio zemaljski raj, Adam je plakao, tražeći ga: "Raju moj, raju moj prekrasni". Ali, Gospod mu je po ljubavi Svojoj sa krsta darovao drugi raj, bolji od prvog, raj na nebu, gde je Svetlost Svete Trojice.
Šta ćemo uzvratiti Gospodu za Njegovu ljubav prema nama?
